Андрејевић Арса, члан државног савета, родио се око године 1790 у селу Брњици у нахији сеничкој. Године 1809, кад је оно Карађорђе с војском одступио од Новог Пазара, онда је и Арсин отац Андреја, са својом породицом, оставио Брњицу, прешао у Србију, и настанио се у Брусници.
Андрејин син Арса знао је читати и писати, али се не зна где је књигу учио.
Арсу, као младића вредна и окретна, узме Кнез Милош у своју службу, те му је у рату био кувар, и иначе момак врло поуздан.
Једном, разбивши непријатеља, Кнез опази да Турци, бежећи испред Срба, воде на коњу и једну жену Српкињу. Кнез обећа новчану награду оному ко ту Српкињу отме од Турака. Арса, находећи се на брзој бедевији, одмах одлети у Турке, растера их, уграби Српкињу, и доведе је Кнезу, али новчане награде не хтеде примити, пошто је, говорио је он, само своју дужност испунио. После тога случаја Кнез га још више заволи, и држао га је увек уза се.
По документима, који се чувају у потомака, Арса је у низу година добијао од Кнеза разне службе с интересним назвањима. Тако:
Дана 23. 1. 1827. постављен: надзиратељем свију мојих недвижимих добара у Крагујевцу: конака, мутвака, подрума и пољских добара и вообшче свог мог недвижимог добра кога нибуд имена (То речи Кнежеве).
Дана 6. 2. 1830. постављен је постељником, отмено достоинство при личности Нашој у знак примерне привржености и толикогодишње услуге и способности, које су придобиле совршено Наше књажеско благоволеније.
Дана 14. 2. 1835. постављен домостроитељем, вручавајући Вам све домостроитељство Моје по целој обширности његовој.
Дана 16. 2. 1885. указом постављен надворним совјетником.
Дана 21. 5. 1885. у друштву с Вулом Глигоријевићем одређен за писара кордонског на Дрини и издато му наставленије.
Дана 20. 1. 1836. издато му објавленије но ком ће, као домостроитељ, примати из хазне народне годишњу плату осам стотина талира.
Дана 3. 7 1836. постављен командантом Наше средоточне војне команде, у чину полковника.
Дана 8. 11. 1836. спроводи му се орден нишан ифтихар, који му је Кнез израдио у „премилостивог цара нашег Султана Махмуда Другог.“
Дана 20. 3. 1839. постављен Нашим ађутантом.
Дана 7. 7. 1839. поставља га намесничество књажеског достоинства декретем надзиратељем добара књажеских и економом дворским.
Дана 1. 6. 1841. поставља га Кнез Михаило членом Совјета Књажества Србског.
Године 1842, друге поле месеца августа, Кнез Михаило, идући против бунтовника Вучића, који је са својом војском био на Метином Брду, улогори се око Дивљега Поља одовуд Крагујевца. Штаб Кнежеве војске био је код петровачке механе. Кнез није имао топова а Вучић је био заузео крагујевачки гарнизон са свим ондашњим топовима. Уз Кнеза Михаила, поред других саветника, био је Арса Андрејевић.
Хтело се преговарати с бунтовницима, и Арса Андрејевић са два пратиоца пође ка Вучићу носећи му Кнежеву поруку.
Пришавши к реци Лепеници близу оне мале ћуприје која води ка старој цркви, Арса наиђе на бунтовничку стражу, и ту га Татар-Богдан, старешина те страже, убије из пиштоља.
Главу Арсину кажу да је одсекао Панта из Вињишта, и однео у бунтовнички логор, а тело је укопано код крагујевачке цркве.
О смрти Арсиној сам је Богдан Антонију Шокорцу, председнику књажевачког окружног суда, казао ово:
„Ја сам се Арсом био побратим, и волео сви га као брата; али је Вучић био дигао буну на Кнеза Михаила, и ја сам био с Вучићем а Арса с Кнезом. Арса је хтео да уђе у наш логор, а ја сам имао заповест да у логор не пуштам никога. Зато му викнем да стане. Он не хте. Ја помислим да у буни добија онај чија пушка прва пукне, па потегох и убих га на место а, право да кажем, и сада ми га је жао!“…
После тога, глава је Арсина нађена у касарни у једној фуруни, и Арсина жена Смиљана саранила ју је код тела.
Арса је по уверавању његових сувременика био човек благе нарави. Кнез Милош га је веома пазио и готово га никад није пуштао од себе. Једном, лицем на Божић, добивши од Кнеза допуштење, Арса се журио својој кући на ручак. На ћуприји испод конака сретнувши официра Живка Давидовића, он се радосно похвали:
— Ех; синовче! пусти ме Господар да данас ручам код своје куће, баш му хвала!
Још док је он то говорио, дотрчи за њим кападахија вичући:
— Господар’ Арсо, вратите се; зове вас Господар!
— Еј весела моја џого! (Тако је шаљиво звао своју жену) и данас ћеш опет да ручаш без мене!
Људи из онога доба хвале Арсу да је свој утицај на Кнеза свакад употребљавао на добро. Тиме је доказивао да је прави пријатељ Господару. Хвала му за то!
Бог да га прости!