Абраш Никола родио се у селу Буковчи, близу Неготина.
Он је био капетан и побратим Вељков. Прича се да је био јунак као и Вељко; и то се може веровати, јер је одиста Вељко миловао братимити се само с јунацима, и с људима иначе одличнима.
Кад је Вељко пао, Срби у Неготину, не могући се даље држати, и мислећи повлачити се, плели су неке лесе од прућа, бацали их преко Неготинске Баре, па их посипали кровином и земљом, и том моштаницом, лагацко су прелазили на други брег, онамо у гај манастира Букова, десно од места Братујевца.
Тим лесама, лагано идући, људи су, како тако, прелазили, докле Милутин, Вељков брат, не поведе Вељкове хатове с благом, да и њих том слабачком моштаницом преведе. Коњи тешки а немирни, испроваљују лесе, па се многи и подаве у Бари, тек моштаницу са свим искваре. Они људи који су, после тих коња, наилазили на моштаницу од леса, упадали су у воду, па су се неки давили, а неки су издирали на брег, носећи на себи силну воду. Од те воде била се је обала толико раскаљала, да су се клизали, и на ново у воду падали, и они који су се једном били дочепали брега.
Том приликом је много новаца, и других ствари од вредности, отишло бари на дно!
Станојка, жена Милутинова, била је тада пала у воду; и би се удавила, да је није неко ухватио за косе, и извукао на брег; али међу тим, она се је растала од мужа, и једва су се, после месец дана, нашли и састали!
Никола Абраш, испраћајући из утврђења неготинских људе и ствари, последњи је оставио град и гроб свога јуначког побратима.
И он је мислио да Бару може прећи на коњу. За то је, на једној Вељковој бедевији, нагазио на воду; али му се кобила удави, а он, које пливајући а које газећи, пун воде, издере у гај манастира Букова.
Уморан од толикога посла, тужан за толиких губитком, а дремован од толико дана несанице, Никола, у првој че̏сти, легне и заспи, што ’но веле као заклан.
Турци, међу тим, осетивши неко кретање у Срба, пођу около, око Баре, да мотре шта то бива. Неки Турчин из Ломналанке родом, на добру коњу, с неколико друга, ишао је венцем изнад Баре, и мотрио не ће ли где видети шта раде Срби. На један мах, причао је тај Турчин доцније, зачује у чести да неко, спавајући, јако хрче. Приђе ближе и види човека који је легао ничке и спава. Видећи то, Турчин не хтене спавача гађати пиштољем, него сиђе с коња да му, живу, сабљом одсече главу. Коња је држао левом руком за узду, а десном исуче сабљу, и замахне, али, у тај мах, коњ му се тргне, и омете га те спавача и не дирне, него само начини неки тутањ.
У један пут спавач се тргне, и Турчина шчепа за ноге рукама, и стане га силно стезати и гристи зубима. Коњ опет, уплашивши се од тога комешања, стане се трзати на зад.
У тој својој невољи, Турчин повиче друговима:
– Помагајте! Помагајте!
Двојица од другова му дотрче и, из прека, пиштољима убију спавача, па му после одсеку главу и однесу у логор.
У логору, неки Турци, који су били ближе к српској граници, видевши ту главу, повичу:
— Машала! То је створена глава Николе Абраша!
И после су се веселили тога ради.
Турчин из Ломналанке, коме се ово догодило, причао је, много доцније, овај случај Кнезу Марку Петровићу, из Неготина, а овај г. Живку Давидовићу, по чијем казивању ово је и написано.
Али се и другојаче прича за другу полу Абрашева живота. И, по овом другом причању, излази да је онај спавач био неки други бранилац Неготина, а не главом Абраш. Ево овога другога причања:
Абраш је, по што му се је удавила кобила у Неготинској Бари, и он пешке издръо у манастирски гај, нашао некога свога рођака, с коњем, па му узео коња, и отишао преко Мироча на село Добру, где га је превезао преко Дунава, и отишао у Белу Цркву, где је, с породицом својом, живео неко време. Немци га, на искање Турака, ухвате и предаду у Адакале. Реџеп-Паша баци га најпре на велике муке, па после дигне вешала, да га обеси; али Абрашу пометну пријатељи, те утече из тамнице, скочи у Дунав, и исплива на обалу аустри̂ску. Узевши своју породицу, одсели се у Влашку, у варош Трговиште, а оданде пређе у место Дуго Поље.
Турци, проптавши да је Абраш ту, стану наваљивати на Влахе, да им га даду. Осетивши то, Абраш се одметне у хајдуке, и светио се је свакому, кога је год држао за непријатеља свога, или народа српскога!
После неког времена, власт влашка ухвати га; али га не преда Турцима, него га сама осуди да робује у окнима, где се вади со.
Ни ту Никола није остао дуго. Увребавши прилику, убије настојника, па све друге сужње позове, да беже куд ко хоће. Сам пак оде у село Ваљамаре, неком свом побратиму, који га склони докле потера није прошла. После тога, Абраш пређе у Аустрију, али га и онамо ухвате, и затворе у тамницу, у Карансебешу. Из тамнице Абраш утече, врати се у Влашку свом побратиму, докле заметне траг, па је продужио хајдуковати.
Чувши да се у Србији мало примирило, Абраш поведе породицу у отаџбину, да бар њу врати на своје огњиште, па он, после, куд могне; али га сад опет окупи потера. Он, по трећи пут, побегне свом побратиму, који га лепо прими, угости, и напоји, па, раставивши га од оружја, на спавању наведе потеру, која свеже и Абраша, и све му другове, па их други дан, на кутњем прагу, покољу као пилиће!
Жена његова с децом, после тога, врати се у Србију, на имање у селу Буковчи, где му потомци живе и данас.