Синђелић Стеван

Синђелић Стеван, родио се у селу Војсци, близу Мораве, од оца Радована и мајке Синђелије.

Кад му отац умре, мати, оставши удовица, преуда се у село Грабовац за некога Радојка.

Стеван је по мајци Синђелији прозвани Синђелић.

У почетку је био момак у ресавскога оборкнеза Петра из Гложана, кога дахије погубише у почетку 1804.

После смрти Кнеза Петра, власт у Ресави пређе на Стевана Синђелића, и он је употреби да Ресавце што пре дигне, и што живље придружи српском устанку од 1804, који је Ресаву захватио оздо уз Мораву од нахије пожаревачке.

Прво јуначко дело учинио је Синђелић на месту Јасењару, поред садашњега насипа, који води од Свилајинца к Ћуприји, 3 часа даљине од села Медвеђе.

Турци у Ћуприји, чујући да је Петар Добрњац одметнуо у Млаву и пожаревачку Мораву, крену се преко Ресаве да ударе на устанике. Стеван Синђелић, сазнавши за ту намеру, скупи чету одабраних Ресаваца, међу којима се је налазио и гласовити јунак Кривокућа из села Марковца у смедеревској нахији, те заседне на Јасењару, сачека Турке, и потуче их тако да су се они, који ту нису пали, нити рањени, морали без обзира вратити у Ћуприју.

У том боју пао је и јунак Кривокућа, и причи се да га је убила српска пушка, само се не зна: је ли то било нехотице, или навалице из какве освете.

Ресавцима је било врло жао овога честитога друга; за то узме сваки по камен у руку, и, бацивши га на једно место, рекне:

— Проклет био, ко уби Кривокућу!¹

Као старешина у Ресави, Синђелић је имао под собом ове подручнике и другаре у народним пословима: Попа Станишу из Црквенца, храбру јуначину, који му је у боју био десна рука, а у управи и суду вазда мудар и праведан саветник; Милована из Стењевца, бимбашу, који је пао на Чегру, кад и Стеван; Милију Здравковића, из Ломнице, који је отишао у савет; Ђуру из Војске, и Станоја Росића из Ћуприје, обојицу као буљубаше.

Године 1805, на Иванковцу, Синђелић је, заједно с Миленком и Добрњцем, радио да се Афис-Паша сузбије, да оружје српско изиђе на онако славан глас.

Од године 1806 пак Синђелић се је са Ресавцима највише налазио на Делиграду.

Године 1809, кад су Срби свуда изишли из доондашњих граница, делиградска војска, под врховном командом Милоја Петровића, остави Делиград, и примакне се к Нишу. Како су Срби желели заобићи Ниш, то су му приступали из Сврљига, преко села Каменице и Матејеваца. У Каменици, у Матејевцима, и на Чегру према Винику, укопају се они, по казивању једних — у шест шанчева, а по казивању других — у једанаест!

Утврдивши се овако, Срби су мислили мало по мало да стегну нишке Турке, пода их натерају на предају; али се већ опазило да главни војвода српски, Милоје Петровић, није за своје место: у радњи српских војвода нити је било слоге, нити јединства у команди. Готово је радио сваки како је сам мислио да је најбоље. Стеван Синђелић, дрзак свуда, био је заузео косицу Чегр, испод села Каменице, баш према Винику, и ту се је укопао. Он је био најближи к Нишу, и Турци, излетајући из Ниша, прво су свакад на њега ударали. Стеван се је држао јуначки и, већ је био почео, пола у шали а пола у збиљи, говорити:

— Ниш је мој! Ја ћу први ући у њега!

Али су Турци, за то време, већ опазили да у српској војсци нема јединства, и да ваља само Синђелића разбити и потиснути, па ће други сви и сами узмаћи. За то науме да ударе на шанац чегрски свом својом силом, и свом војничком издржљивошћу.

У среду, по Светој Тројици 1809, изиђу Турци из Ниша и свом силом са упуте на Синђелићев шанац на Чегру. Ишли су, причају очевидци, овим поноситим редом: најпре коњици на бељцима, па други — на зеленцима, па трећи — на алатима, па на доратима и најпосле, на вранцима, и с њима два топа. Најпре се уставише те се помолише Богу, после избацише два топа, па се онда узеше лагано приближавати к шанцу на Чегру. Само осуше по један плотун, па јуришише на шанац. Синђелић се у шанцу држао јуначки; трчао је свуда, храбрио, соколио, и сам пуцао и обарао враге.

Војници из других шанчева, ма да су гледали тај страшни призор, нису дошли у помоћ Синђелићу. Говори се да им није дао Милоје. Само Пауљ Матејић, млавски војвода, и преко заповести пође, али и он доцне дође!

Синђелић је, тога дана, био змај а не човек: куд он није доспевао за један једини часак: све је видео, свуд је трчао, сваком помагао, па кад већ види, да Турци мртвим лешинама испунише ровове око шанца, и преко тих мртвих, живи стадоше ускакати у шанац, и тући се кундачки и гушати се са Србима, он онда отвори капију на шанцу, и рече својима:

— Спасавајте се, браћо, ко хоће и може!

А сам оде на средину свога шанца где му је стајала џебана. Извади пиштољ иза појаса, потпраши га по ново, па стаде разгледати шта около бива. Срби су били пометени у свима шанчевима; око Стевана су се гушали и падали, мртви и рањени, и Србин и Турци. Стеван погледа још једном на лепи Ниш, погледа у небо, спусти очи на оно својих јуначких другова који се још очајнички бораху око њега, и, кад врази са свих страна густим гомилама приступише к њему, Синђелић свој пиштољ скреса у џебану!

Страховити пуцањ потресе сву околину; густи облак дима обузе сав шанац, а оно Срба што је било у шанцу са Стеваном, и Турци који су на њих нападали сви — одлетеше у ваздух!…²

Срби из других шанчева, видећи ту несрећу, оставише и топове и шанчеве, па побегоше к Делиграду, а Турци се натурише за њима.

Које у шанцу, а које у бежању к Делиграду, узима се да је тада изгинуло 3 — 4 хиљаде Срба.

Тако је свршио свој живот соко чегарски, војвода ресавски, Стеван Синђелић, 19 маја 1809 године.

Докле год буде на свету јуначких срдаца, докле год се буде ценила служба високим идејалима и, најпосле, докле год презирање смрти буде искључива својина великих душа: дотле ће Стеван Синђелић бити дика и нада не само Ресави, него и свој земљи српској!

Слава чегрскому соколу до века!

После Синђелићеве смрти, и после велике српске погибије на Каменици, нишки паша обрече по 25 гроша за сваку српску главу, а нишким ћурчијама заповеди, да те главе деру, и да их пуне памуком; па је коже тако испуњене слао у Цариград, а од лубања озидао је Ћеле-Кулу, мало више вароши Ниша, десно од цариградскога друма.

Кула је та четвртаста; сад је висока 15 стопа, али је била виша. На сваком платну њезину има 56 редова, и у сваком реду по 17 лубања, дакле свега 952 главе.

Та кула стоји и данас, само су побожни Срби повадили лубање, и посахрањивали их у земљу.

Кад су Срби, 28 декембра 1877, освојили Ниш, нашли су на Чегру место где је био шанац, у ком је Синђелић онако сјајно пао, и подигли су му смерни споменик од бела мрамора с овим записом:

ВОЈВОДИ СТЕВАНУ СИНЂЕЛИЋУ
И његовим неумрлим јунацима, славно палим овде 19 маја 1809 нападајући Ниш

С друге стране:

КЊАЗ
МИЛАН М. ОБРЕНОВИЋ IV
и
његова храбра војска покајаше их, 28 декембра 1877, освојивши Ниш.

О славној смрти Синђелићевој спевао је Милутиновић дивну песму коју Србин треба чешће да прочита. Може се наћи и у Кнежевини Србији, стр. 1108 — 1110.

---

1. Допуна: Анта Протић додаје, да је Кривокући било крштено име Стојко, и да је био из села Аџбеговца а не из Марковца (опет у смедеревској нахији).
   Одметнуо се пак Кривокућа за то, што је видео како су Турци у његовом селу једном Србину живом одарали кожу с плећа па, пуставши да виси низ леђа, рекли:
   — Ето, то су за Србина чепкени!
   Анта Протић не вели да је Кривокућа пао од српске пушке, као што су мислили неки. ↩︎
2. Од Срба у шанцу остали су живи само петорица, и то: Топал Милија из Ћићенца, Штрбић Миљко из Смиловца, и још три Ресавца међу којима је био један младић. Сакривши се међу лешеве, преживели су битку, али их, после, пљачкаши нађу и одведу паши, који их окује и баци у затвор у граду Нишу. Ту су их хтели потурчити, а кад не пристану да промене меру, осуде их на вешала; али се они преко градског зида о појасима спусте у Нишаву, па водом утеку у жита, и кроза жита се дочепају честе и измакну у Србе.
   Још се прича да је у самом селу Ћићевцу, после каменичке погибије, остало 75 удовица! Самих дакле ожењених ћићевчана пало је толико на Каменици, не рачунајући и момке и неожењене људе. ↩︎