Џедалија Петар, родио се у селу Бијели, у Боци Которској, и једним јединим јуначким делом стекао је право на вечито помињање.
Петар је имао свој брод којим је заповедао. Године 1758 турска регата Султанија, нашавши Петра и брод му близу Церига, зароби га, па Петра и три друга његова као робове Турци узму на Султанију и одједре к Родосу, куда стигну лицем у петак, турски светац.
Један део турских мрнара изиђе на суво, и оде у џамије клањати, а други су по собама и ходницима у лађи „Султанији“ клањали и молили се Богу.
Петар видећи то, рекне тројици својих другова:
— Ха, браћо, сад или никад, да се избавимо из ропства турскога! Дајте да чавлима закујемо врата, на која се излази из лађе; велико уже да пресечемо; па ужетима од једра да вежемо топове, које ћемо полугама свалити у море, те ће они подићи једра у вис а после ћемо ужета пресећи, и топови ће отићи мору на дно, а једра ће нас повести ако Бог да чак до Малте!
Другови га послушају; све учине како Петар рече, и тако „Султанија“, с овом четворицом јунака који је управљаху, и с половином својих мрнара који су били унутра заковани, поједри дебелим морем пут Малте.
Колико је било муке борити се с морем, с којим се тешко бори и читава чета од мрнара, а камо ли тек четири друга, могу знати само они који су мору вични.
Кад брод дође Малти на помол, снађе га друго зло. Малћани, мислећи да то неки непријатељ иде на њих, оспу на „Султанију“ из топова. И тако се ова неко време морала рвати и с морем и с огњем. На Бога, мале лађице, чувши шта је и како је, кажу Малћанима, те они с усклицима приме јуначке прегаоце и богато их обдаре.
Старешина малћанскога ордена да Петру Џелалији витештво њиховога реда и, ма да је био православни, допусти му да на Малти озида православну цркву, што се дотле за живу главу није трпело. Џелалија начини цркву Св. Николи путнику, своме крсном имену. И ту је, после, уважаван и поштован, у миру поживео, а умрьо је године 1811.