Категорија: Љ

Љубиша Стефан Митров¹ родио се у Будви, последњег дана месеца фебруара, 1824.

Отац Љубишин Митар, превео је готово сав свој век на мору; а Љубиша, код добре мајке, био се је размазио тако да, до своје четрнаесте године, још готово ни азбуке није знао!

Тек кад му отац умре, Стеван се сети да му много треба, па навали учити се самоучки и, за неколико година, толико се спреми да је, године 1843, већ био опћински секретар у Будви, а године 1848 видимо га као кандидата за бечки сабор (Riechstag).

После је бивао на далматинском сабору, у Задру; у депутацији далматинској, у Загребу; и у царевинском већу, у Бечу, чак до године 1878.

Радећи и борећи се по тим бурним скупштинама, Љубиша је доспевао бавити се и књигом српском.

Године 1862, штампао је, у Народном Листу, неколике преведене сатире; после је превео из Хорација „Хвале сељачкога живота“, па је, у Дубровачком Забавнику, штампао Смрт Уголинову, из Данта.

Тек иза тих превода, почео је радити сам из своје главе, и, после неколике године, дао је читаоцима ове приче:

1. Лажни цар Шћепан Мали;
2. Кањош Мацедоновић;
3. Поп Андровић;
4. Продаја Патријаре Бркића;
5. Крађа и прекрађа звона;
6. Проклети Кам;
7. Скочи-дјевојка;
8. Горде, или како Црногорка љуби.
9. Најпосле Причања Вука Дојчевића.

Те су приче дошле српским читаоцима као нека необична новина, са свим изненада. Лепи створови живе уобразиље, приче ове доносе незнано дотле богаство српскога језика, и гипкост српске беседе!

И Љубиша, у политици и дотле крупан син кршне Боке, овим својим књижевним делима, заузме једно од првих места међу српским књижевницима!

Љубиша умре у Бечу 11 новембра, 1878, и укопан би у месту свога преминућа.

Доцније су кости његове извађене, пренесене у Боку, и сахрањене у месту рођења његова.

---

1. Српска Зора за 1878, стр. 110, 130, и 221. ↩︎

Љубић Сима, научник, католички свештеник, чувар музеја у Загребу, родио се на острву Хвару, у Далмацији, 24 априла 1822 године. Учио се у Далмацији и у Бечу. Професоровао је у Осеку и на Ријеци. Био је члан Југословенске Академије у Загребу, и члан Српског ученог друштва у Београду. Одликовао се је у нумизматици Јужних Славена.

Преминуо је 6 октобра 1896 у месту свога рођења. Бог да му душу прости!

Љевајац Рака родио се у селу Доњој Горијевници, у рудничком округу, 1777, а старина му је у селу Љеваји, по ком је и прозван Љевајац.

Још до устанка 1804, Љевајац је морао бити човек уважен у народу, јер и њега видимо, међу устаничким старешинама, на оном састанку у Земуну, 28 априла 1804, где су Аустријанци огледали да измире Србе с Турцима.

После тога, Љевајац се је находио под командом Милана Обреновића, који је заповедао нахијама рудничком, пожешком (чачанском) и ужичком.

Године 1809, кад су Срби опсели Сеницу, дођу им посланици од црногорскога владике Петра Првог, и од племена Васојевића. Први је желео заједнице у раду за ослобођење српскога народа, а други су тражили да и њихов крај прихвати Србија.

Карађорђе, тада, одабере Раку Љевајца и Анту Симеуновића, огласи их за војводе Васојевићима, и пошаље их да заузму Васојевиће, и да се здруже с Црногорцима.

Ова експедиција, погрешком Хаџипродановом, остане са свим јалова. Те Љевајац и Анта оду на Цетиње, а одонуда су се, после, хајдучки провукли кроз Турску, и дошли у Србију.

После тога, Љевајац је био војвода у нахији ужичкој. Године 1812 и 1813 наређивано му је неколико пута да похвата, или побије, хајдуке у нахијама ужичкој и сокоској, и да спреми што више војске за одбрану земље (1813).

Најпосле, с неких злоупотреба, изгубио је власт и остао без ичега!

Године 1815, Љевајац је одмах ударио на Турке у Чачку, и, после Мутапове смрти, постао је руднички војвода.

Љевајац се је, личним јунаштвом, могао мерити с Јованом Курсулом. Верује се да је он посекао сина Скопљак-Пашина, после победе на Љубићу, кад су Турци узмицали преко Јелине.

Љевајац је умрьо 17 октобра 1833, и укопан је у селу Мојсињу, цркви с десне стране.

Био је средњега раста, бела лица, а црне косе и бркова; говорећи, свакад се је смешио.