Поменик

Категорија: Ј

  • Јанковић Милован

    Јанковић Т. Милован, државник, књижевник, родио се 1 новембра 1828 у селу Влашкој, у срезу космајском, округу београдском.

    Основну школу свршио је у месту свога рођења, а гимназију и прву годину права у Београду.

    После тога, послала га је српска влада у Немачку, те је у Хајделбергу и у Берлину слушао философске и државне науке. Из Немачке Милован пређе у Париз, где је, у друштву с Јевремом Грујићем, издао књигу Les Slaves du Sud. С те књиге, српска влада му је одузела стипендију, и вратила га у отаџбину.

    Дошавши у Београд, Јанковић 19 новембра 1854 поста канцелиста у министарству просвете. Одатле је прешао у министарство спољних послова за регистратора, а с тога звања отишао је 18 фебруара 1856 у лицеј за професора економије и политичке рачунице.

    С те катедре је, у јесен године 1858, премештен у министарство финансије за секретара.

    О изборима за светоандрејску скупштину 1858 Милован изјави да ће оставити државну службу ако га београђани изаберу, и одиста он би изабран.

    Комисија за прегледање посланичких пуномоћстава уништи Јанковићев избор за то што он, као активни чиновник, по члану 31 закона, није могао бити ни биран.

    Тада Јанковић даде оставку на службу, и на новом избору, 3 декембра, на ново би изабран.

    Међу тим се је скупштина светоандрејска већ била конституисала, и за своје секретаре узела Јеврема Грујића, комесара главне контроле, и Јована Илића професора гимназије.

    К овој двојици она доцније придружи и свога члана Милована Јанковића, као трећега секретара.

    У овој скупштини Јанковић је био веома активан. Од њега су потекле и неколике мере, које нису увећале славу оној иначе знаменитој скупштини (као што је, на прилику, прогоњење из земље извесних чиновника, и друге неке.)

    По доласку у Београд Кнеза Милоша, Јанковић је кратко време био у конаку, па се после и из земље уклонио. Тада је отишао у Русију. Из Петрограда је писао неко писмо Вуку Ст. Караџићу, који се онда налазио у Београду. Шта је било у том писму не зна се, али је Вук то писмо предао Кнезу Михаилу, како је, бој се, Милован и желео.

    По смрти Кнеза Милоша, Јанковић се врати у Београд, и пријави се Кнезу Михаилу. С те аудијенције вратио се кући врло зловољан, и не само да није тада ушао у државну службу, него је наскоро опет отишао у емиграцију.

    Из ове друге емиграције вратио се после неколико година. Тада је бивао најпре управник управе фондова, па министар финанције, па најпосле председник главне контроле. У овом је звању и пенсионисан. А умрьо је у Београду 8 октобра 1899.

    Јанковић је писао доста по разним листовима, у разна времена, и о разним предметима.

    Још године 1855 и 1856 расправљао је у чланцима нека политичко-економна питања у београдским Српским Новинама. Те своје чланке обележавао је знаком ∞. У тим чланцима нарочито је обратио на се пажњу разлагањем: да се интерес на позајмљене новце не може ограничавати законом, пошто ту пресуђује тражња и понуда, које су независне од земаљскога закона.

    Доцније полемисао је о језику у нашем Кривичном законику, а и о неким другим питањима која су кад била покретана. Уз то је певао неке патриотске песме. Жеља за оваке саставе пратила га је до у последње дане живота његова.

    Као засебне публикације од Јанковића су остале:

    1. Српски Цар-Стјепане или Смрт Душанова 1, у Београду, 1858;1
    2. Буквар за старо и младо, Београд, 1862;
    3. Спомен на Сентандрејску светковину приликом доласка племенитог Господина Венијамина Калајије на годишњи испит српске православне сентандрејске школе, 9 августа 1865;
    4. Кратак наук маџарског језика, 1865;
    5. Шта је чије: односно оснивања српске уједињене омладине, 1891;
    6. Хоће ли бити, или не бити српства: писма великошколској омладини, 1891.

    Јанковић је свакад, и у свачем, био своје главе човек: што је годило његовој памети, његовој независности, то је пред његовим очима свакад заузимало највидније место, и ако је он то, према приликама, обилазио или и прећуткивао. Та црта његовога карактера, доцнијим неприликама којих је Милован у свом животу доста имао, још је више појачана.

    Јанковић је везивао познанство и друговање с разним људима, а у том је свакад гледао да познаник иде за њим, а он за познаником никад; и да он од познаника има какву било корист моралну или материјалну. То може у великој мери бити узрок што је готово редовно ранија познанства напуштао, а к новима се приближавао, да у своје време и ова замени још новијима.

    Тој особини карактера ваља ће приписати и оно што је Јанковић ступајући у двор, по свом постављењу за министра финанције, пред лицем Владаоца и председника министарства, прекрстивши се неколика пута, гласно рекао:

    — О, сачувај ме и саклони Боже од Господарске милости!

    Неки су мислили да су њему те речи излетеле из уста у тренутку некога заборава, али није: ту се је само отворено показао прави унутрашњи Милован, онакав какав је био увек. С њим се човек могао разговарати, договарати, годити и у нечем и погодити, али управљати њиме могла је једина његова памет.

    Јанковић је био човек средњег раста, смеђе косе, пунијих бркова, а под старост сав сед; у лицу пак био је румен као ружица. Прст казалац на десној руци, са неке бољетице, био му је остао краћи од других прста. За то је ту руку радије склањао, служећи се левом, где се год могло.

    Као лицејски ђак толико је мало марио за своју спољашност, да је једном дошао у читаоницу огрнут ћебетом, а пошто све вратио из Јевропе с наука, одевао се је лепо и пазио је оштро на сву своју спољашњост. Под старост пак често се виђао на београдским улицама с белим штитом (сунцобраном) и кад киша пада, са пледом преко рамена и кад је врућина, и са посувраћеним ногавицама кад је са свим суво!…

    За Јанковића се може рећи да је у шточем и прегонио, чак да је бивао и неправедан, али се никад ником није удварао. Он никад није био ничија скутоноша!

    Бог да га прости!

    1. Јанковић је написао и 1858 године штампао у Београду песму: Српски Цар-Стјепане или Смрт Душанова. Сазнавши да београдска пошта прима и бесплатно носи сва периодска издања, и још да поштари, по свом незнању, за периодска издања узимају сваку публикацију, која на корицама има римске бројеве I, II, III тако даље, Милован на корицама своје песме стави римско I, ма да никад ни помишљао није да то буде периодско издање. То је урадио само зато да пошта књижицу прими и бесплатно разнесе. Тако је и било!
      Године 1868 он је ту књижицу прештампао у Н. Саду, па ту нема на корицама онога римскога I; јер онде му не би било ни од каке користи!! ↩︎

  • Јанковић Паун

    Јанковић Паун родио се у селу Коњској, које се доцније прозвало Михаиловац, у нахији смедеревској, 1808.

    Отац Паунов, Јанко Ђурђевић, био је саветник за смедеревску нахију, за времена Карађорђева.

    Паун Јанковић се је школовао у Русији, и, вративши се, на позив Кнеза Милоша, у Србију, рано је ступио у службу, као писар у кнежевој канцеларији, у којој је напредовао са звања на звање, док није дошао до Директора те канцеларије.

    За својега секретаровања у кнежевој канцеларији, Јанковић је, по диктовању Кнеза Милоша, написао многа и многа озбиљна, а нека и шаљива писма, којима је Кнез, понекад, миловао прошалити се с овим или с оним од својих сувременика.

    Како се је школовао у Русији, и знао руски језик, а раста је био малена и става демжекаста, Кнез Милош га је прозвао „Баћушка,“ и „Баћа,“ па му је, после, то име остало много познатије од крштенога и породичнога.

    Као директор кнежеве канцеларије, Јанковић је, 26 априла 1840, био одређен да заступа кнежева представника и попечитеља спољних послова кад је Аврам Петронијевић то звање био оставио.

    То заступање трајало је врло мало, и Јанковић је 20 јуна 1840, постао члан земаљскога Савета.

    Године 1842. октобра 26, Јанковић је постао попечитељ правде и просвете и, на том месту, израдио је, и 23 септембра 1844 издао: „Устројеније јавног училишног наставленија,“ што је први школски закон који је обухватио наставу основну, средњу, и високу1.

    У послу око овога закона, био је Јанковићу десна рука начелник одељења, знаменити књижевник, Јован С. Поповић.

    Пауну Јанковићу, као попечитељу просвете, и као председнику Друштва Српске Словесности, упутио је Вук Ст. Караџић оно своје писмо о српском језику и правопису, које је писао 18 маја 1845 у Београду.

    Баћа је окушао своју снагу и у дидактичком песништву: препевао је неколике Давидове псалме.

    Пред крај свога живота, на име 1857, умешао се је у неку заверу против живота Кнеза Александра. За то је био осуђен на смрт; али, по кнежевој милости, отишао је у гургусовачку кулу.

    Изишав из куле, прогнан је био у Рушчук, откуда се вратио у отаџбину, тек пошто је у Србију дошао Кнез Милош, 1859.

    Последње време свога живота Баћа је провео у Смедереву, где је имао своју кућу. Тамо је и преминуо 13 јула, 1865.

    1. Зборник 2 стр. 315—345. ↩︎

  • Јанковић Манојло

    Јанковић Манојло родио се у Новом Саду, 1758.

    Свршивши, у својој постојбини, школе основне и више, оде, 1786, у Германију где је, у Хали, слушао медицину. У Липисци се је познао с Доситијем, и држи се да му је овај улио у срце жељу да, у Новом Саду, уреди штампарију за српске књиге.

    О школском одмору, Јанковић је путовао по Италији и по Француској, пошто је, најпре, научио језике талијански и француски.

    У то је време знаменити Србин, ђенерал руски Симеун Зорић, у месту у Шклову, код Могилева, у Белој Русији, о свом трошку, држао школу у којој се је учило неколико стотина руских племића. Зорић, чувши за Јанковића и за његове напретке у наукама, звао га је, неколико пута, да дође у Русију, где би добио красно место.

    Јанковић није могао одвојити се за свагда од својега завичаја, него се, по свршетку наука, врати у Нови Сад, и ту настане да добије допуст да може уредити штампарију и књижарску радњу. У том послу наиђе на препреке које није могао отклонити, и тако га, у најлепше доба од живота, покоси црна смрт, године 1792, у Новом Саду.

    Књижевности српској од Јанковића остали су ови списи:

    1. Трговци, шаљива игра од Голдонија; превод с талијанског;
    2. Физическое сочиненије о исушенији и раздељенији воде у ваздух. Липиска, 1787;
    3. Животоописаније ђенерала Лаудона, у Бечу, 1788;
    4. Благодарни син, превод с немачког, у Липисци, 1789;
    5. Зао отац и неваљао син, у Бечу, 1789;

    У рукопису оставио је, иза себе, изворни спис:

    1. Морална философија, и
    2. Начело мудрости.

    У овом последњем спису црта различне појаве из физике и логике.

    Својим радовима у природним наукама, Јанковић је био заслужио да га је Природњачко Друштво, у Хали, изабрало (5 марта 1788) године за свога редовнога члана!

  • Јанковић Алекса

    Јанковић Алекса, родио се у предграђу Фабрици, у Темишвару, у Маџарској, године 1806.

    Отац његов Мита, био је, по занату, абаџија, веома сиротног стања, и, у последње време, црквењак у темишварској градској цркви.

    Основну школу, и гимназију, Јанковић је свршио у месту свога рођења, па је онда, с препоруком г-ђе Савке Николићке, кћери Кнеза Милоша, прешао 1834 у Србију, дошао у Крагујевац, и постао писар у окружном суду. Из суда је, доцније, узет у Канцеларију Кнеза Милоша.

    После неколике године, заштедивши нешто пара, сиђе, с Кнезом Милошем, у Топчидер, па ту да оставку, и оде у Еперјеш (Прешову) те сврши права.

    Године 1838 положио је у Пешти адвокатски испит па, 1839 наново пређе у Србију, као адвокат. Ну на скоро опет уђе у државну службу, поставши најпре секретар варошке управе у Београду, а после секретар Кнежеве Канцеларије.

    Године 1840 Јанковић је био у Цариграду с Кнезом Михаилом.

    По повратку Кнежеву из Цариграда, кад се оно народ узбуни против Вучића и Петронијевића, те се они чак мораше склонити у турски београдски град, а Кнез Михаило се, с централном управом врати у Крагујевац, Јанковић не хте враћати се у Крагујевац, него оста у Београду без службе, као приватан човек.

    Године 1842, кад је Вучић, преко Панчева, и Смедерева, отишао у Крагујевац, да заузме топове и војску, с њих је био и Алекса Јанковић. На тај начин, Јанковић је својим очима гледао оно што се је тада догађало од Метина Брда преко Жабара до Врачара изнад Београда.

    Пошто је Кнез Михаило оставио земљу, и у Србији се уредило ново стање, Јанковић је постао директор Кнежевој Канцеларији.

    Доцније је био, неко време, Попечитељ Правде и Просвете, па се опет вратио на директорско место, у Кнежевој Канцеларији.

    Пред кримски рат, Алекса Јанковић је био послан у Беч да, по упутима српске владе, гледа код руског посланика обезбедити Србији какве користи у оном лому који је Цар Никола спремао на Балканском Полуострву, а који се је, после, свршио у Севастопољу. Ту је Јанковић тражио: „да се Србији придружи Босна, Херцеговина, и Стара Србији, као земље које и јесу једно с њоме, и да се она прогласи за Краљевину.“

    у почетку 1857, врло кратко време, био је Представник и Попечитељ спољашњих послова, а за тим је отишао у Савет, коме је оно редовни члан.

    Као попечитељ спољашњих послова, Јанковић је мушки бранио и права Србије, и права свакога Србина на по се. Ево томе једног малог сведочанства:

    Д-р Иларион Анђелковић, купивши редовним путем од Турчина место на варошком шанцу, почне зидати кућу. Турски паша из града, који се старао и шанац око вароши прогласити као саставни део градских утврђења, пошаље низаме, те доктору растерају мајсторе.

    Анђелковић потражи заштите у српске власти. Та ствар, својим путем, дође пред Јанковића, као попечитеља спољашњих полова. И он је не расправља, као што се до њега радило, не шаље паши терџомана да пита: шта је то било, и да га моли да одустане од таке радње; него седне и, својом руком, српски, напише паши писмо, па заповеди свом ћатину, да то писмо преведе тачно на турски језик, и да га однесе паши. У писму, кратко рећи, каже паши ово: „Заповедно сам да докторови мајстори наставе свој рад, а наредио сам, да у касарни буде спремна војска, која би, чим ко узнемири мајсторе, дошла, и силу одбила силом!“

    Паша се је одмах тргао, и Др. Анђелковић је начинио своју кућу, коју је посветио „Погледу“1!

    На крају године 1858, кад се Обреновићи вратише у Србију, Јанковић, у први мах, оста без службе. Али, кад Кнез Михаило, по смрти свога оца, 14 септембра 1860, прими владу, Јанковић доби пензију по закону и, од тога доба, живео је које у Београду а које у Панчеву.

    Године 1862, после бомбардања Београда, беше једно време, кад је Кнез Михаило одсудно мислио да завојшти на Турску. Припремајући се за тај рат, Кнез се је највише бринуо за врховнога војводу српској војсци. У то време, налазио се је у Панчеву аустриски пуковник Бига, добар Србин, честит човек, кога је Кнез Михаило познавао још док је био у Бечу. Кнез се устави на имену тога одличнога Србина, и зажели понудити му, у случају рата с Турском, врховну команду над свом српском војском. Али је била мука: како да се Бига о том упита?

    Како је, у оно време, од свих министара једини Никола Христић био ратоборан тако као и Кнез, то је овај с Николом највише и водио своје тајне разговоре о рату. Он дакле Христића упита:

    — Има ли каква год начина, да се Биги каже моја намера, и да се сазна шта он о њој мисли?

    — Има, одговори Никола одмах: — само не знам хоће ли Ваша Светлост примити човека, који бн ту могао бити удесан посредник:

    — А који је тај човек?

    — То је Алекса Јанковић; он с Битом живи као с братом; сваки су дан заједно. Он га може упитати за све што желите знати, а да ником ништа не падне у очи.

    — Јанковић јесте из логора мојих противника, рекне Кнез: — али је он поштен човек, и истински патриот: њему се то може поверити. Поручите му да дође!

    Јанковић дође. Прими од Кнеза Михаила посланство, и оде Бити и каже. После неколико дана, врати се, и донесе овакав одговор:

    — У аустриској војсци, рекао је Бига: —ја ћу скоро бити ђенерал; имам, дакле, леп положај, а држава се је и за моју децу постарала. Све то ја бих оставио, кад бих веровао да могу учинити Србији добро. Али се ја бојим неуспеха код све своје добре воље. Ја сам научио командовати регуларном војском, а у Србији је војска народна: ја њу не ћу знати, она мени не ће веровати, и тако може бити зло, и клетва ће пасти на моје име! За то се не могу примити. И молио бих Кнеза да никаква странца и не узима за врховнога војводу, већ нека узме домороца, који зна свој народ, и кога народ зна! Тај ће увек урадити више. А ја ћу, нижих официра, ако за треба, пуштати свакад“.

    Последње дане свога живота Јанковић је провео у Београду, на име у Старом Здању, где је и умрьо 10 јуна 1869, и сахрањен је код палилулске цркве.

    Докле су њега, у великој београдској цркви, опевали, грунула је на Београд така олуја с кишом, какву донде ни најстарији људи нису запамтили.

    Јанковић је оно средњега раста; пуних, великих, крупних бркова; избуљених очију, а гласа поцепана. Идући, био је свакад малко погнут напред, као да је мало погурен.

    Осем српскога језика, говорио је и писао: немачки и латински; а разумевао је француски, маџарски, и влашки. француски је знао и како се зове свака чивија у кола, али је књиге читао онако како су написане, на прилику, ноус (nous) воус (vous), и т. д.

    Алекса Јанковић био је човек врло поштен, врло паметан, и способан за послове.

    То је једини министар, коме је било дати оставку, као попити чашу воде!

    1. Данас те куће нема; срушена је, кад је Београд регулисан. ↩︎

  • Јанићије

    Јанићије, владика рашко-призренски, родио се у селу Тулежима, у данашњем колубарском срезу, године 1731.

    Где се овај Тулежанин учио, и како је дошао до владичанства, не зна се. Само се зна да је 47 година био владика рашкопризренски, у Новом Пазару. Он је посветио у чин ђаконски, и у чин свештенички, Ђерасима Ђорђевића, потоњег шабачког владику, о коме ваља видети што се пише под његовим именом.

    Влада Јанићије преминуо је 1816 године, у својој 85-ој од рођења.

  • Јакшић Јаков

    Јакшић Јаков родио се у селу Угриновцима, у Срему, 22 октобра 1774 године.

    Његово је право презиме Поповић, а како се је прозвао Јакшић, казаће се мало доцније.

    Одавши се на трговину, оде у Пешту где је 1804 постао самосталан трговац.

    Прешавши у Србију месеца декембра 1806, Јаков је постао ађутанат капетану Мајаилу Ђурковићу, који је српске војнике учио „егзерциру.“

    Пошто је Београд већ освојен од Турака, Ђурковић, и његов ађутанат Поповић, настанили су се у Београду.

    За то време, Јаков Поповић, о свом трошку, оправи неке старе зидине, које су Београђани звали „Двори Јакшићеви“ и после је у њима седео.

    За то су га другови, најпре од шале, почели звати Јакшићем, а доцније му то презиме постане чувеније од правога презимена Поповић1.

    Јакшић се је борио на Малајници, на Делиграду, на Варварину, и на Тичару, где је и ране допао.

    Године 1813 Јаков Јакшић је, с другима, пребегао у Срем, па је, после, отишао у Нови Сад, и онамо је живео.

    Године 1815, месеца маја, Јакшић се вратио у Србију, и одмах је отишао на Ваљево, па од Ваљева на Рожањ, а с Рожња је сишао у Поцерину и у Мачву командујући увек српском коњицом. Тада су та неки звали „Јакшић Панцирлија,“ јер је носио на себи панцир.

    У очи дана, у који ће бити славна битка на Дубљу, у једном делимичном нападу на дубљански шанац, српски се коњаници тако поплаше да побегну и не видевши непријатеља! Јакшић, идући сам да се увери одашта су се ти људи преплашили, певао је из свега грла свога ову песму:

    „Ој Марушка, мила друшка!
    Голубушка ти моја“.

    Певајући ову руску песму, онако у мраку, Јакшић је желео Турке уплашити, а Србе боље охрабрити2.

    Од године 1816 до 1824 Јакшић је био секретар српском Митрополиту Агатангелу.

    А од 1824 до 1836, био хазнадар Кнезу Милошу.

    У овој служби Јакшић се је увек одликовао не само беспрекорном чистотом својих руку, него и беспримерном љубављу и марљивошћу за народно благо, коме је био збирач и чувар.

    Кад је дошао за хазнадара, у каси је затекао 250.000 динара а кад је ту дужност оставио, после 13 година, у каси је остало готовине 5.150.000 динара.

    Из времена те Јакшићеве службе, има врло много прича које су значајне колико за њега лично, толико и за Кнеза Милоша, а и за све ондашње личности и за расположења умова…

    Од 1836 до 1842 био је Управник Државне Штампарије, а те године је стављен у стање жира, па је после живео у Београду, код своје куће, на Сави.

    Јакшић је преминуо 17 јануара 1848, и укопан је више олтара Маркове Цркве, у Палилули.

    1. Једном се је Кнез Милош наљутио на оне који су своја стара, права презимена променили, па је издао наредбу „да се сваки пише како је ком презиме. У тој наредби, тачци 2, за Јакшића вели ово:
      „Јаков Јакшић, није Јакшић у Немачкој био, и Поповић као Попов, или Јовановић као Јованов син, и тако требало би да се зове; или Поповић или Јовановић; или како се звао у месту свога рођења Угриновци“. — (Додатак к првој нумери Српских Новина за 1836.) ↩︎
    2. Милутиновића Историја, 233 и даље. ↩︎

  • Јакшић Ђура

    Јакшић Ђура родио се у селу Црњи, у Банату, 27 јула 1832, од оца Дине (Дионисија) и матере Христине.

    Ђура се учио, најпре, у месту свога рођења, а после је ишао у оближњу немачку школу.

    Године 1842, ишао је у српску школу у Сегедину, а 1843 у први разред гимназије; али му школа није била мила: учење му је ишло са свим тешко. За тога отац да у трговину. После кратког времена, Ђури омрзне и трговина. Отац га врати у школу, коју Ђура ни сада не доврши, јер му је било „тешко учити на памет“.

    Међу тим опазио се да Ђура црта радо, и да у том послу напредује. Отац, видећи то, стане му ићи на руку да би га бар за живописца спремио. Тога ради га је, доцније, слао у Беч и у Минхен. И у Бечу и у Минхену, Ђура је походио школу врло немарно; што је учио, учио је цртајући сам, угледајући се на друге, а нешто и читајући. .

    Још док је боравио у Бечу, почео је певати, тојест, почео писати песме. У почетку је тајно и од најближих својих другова да пева песме, а доцније се то обазнало сасвим.

    Кад му се досади живети у Бечу, сиђе у Нови Сад, и стане сликати разне особе, те од тога живети.

    Године 1857 прешао је у Србију, и постао учитељ у селу Подгорцу, у Црној Реци. Из тога великога али суморнога села, Ђура је, по жељи својој, премештен у оближње село Сумраковац.

    Из овога села, зачули смо његове лепе песме: Пут у Горњак, Ноћ у Горњаку, Вече, На Ноћишту, Шта ће у лепом врту, Искушеник.

    После кратког времена, остави учитељство и дође у Београд, где је радио у редакцији Српских Новина, и приватно учио децу, те је од тога животарио. Ово је било 1858—1859, о Светоандрејској Скупштини. Тада Ђура спева повратку Кнеза Милоша песму, за коју од скупштине добије 10 дуката.

    Тако се је у Београду злопатио до године 1860, а тада постане учитељ у Пожаревцу. Сад се је јако кајао што, у своје време, није био прионуо да се учи, и би се текар вратио у школу, само да је имао новаца. А пошто новаца није могао ни зарадити, нити од кога добити: обрати се оцу, који је, већ и дотле много на њега трошио, и замоли га да му помогне, да продужи школу.

    — Ђуро! одговорио му је отац: — луд си; пуст си! нити ти ја могу помоћи, нити ми долази кући не сад, него никад!

    После тога, Ђура се, 4 јула 1861, ожени и онда, са женом, пође у Беч да се учи! Дотле је, међу тим, и отац био омекшао, те му да помоћи с којом је остао у сликарској школи у Бечу до године 1862.

    Из Беча се врати у Нови Сад, да ради као сликар. У то време, по препоруци двојице његових пријатеља, Матица Српска прими његов спев Сеоба Срба, и награди га са 100 дуката.

    Ђура те новце, с добрим друговима, потроши за врло кратко време. Кад остане без новаца, дође опет у Србију, и постане учитељ у Пожаревцу, где је, поред рада у основној школи, предавао и цртање у онамошњој полугимназији.

    У Пожаревцу је Ђура имао врло много непријатности и главобоље, највише са своје чудне нарави; с таке своје нарави, премештан је у Крагујевац, у Рачу, у Сабанту, у Јагодину, и, најпосле, године 1871, отпуштен из службе…

    Тада се је чемерно злопатно, живећи само од своје врло мале сликарске зараде.

    Године 1872, добио је службу коректора у државној штампарији. Плаћа је тој служби била 250 талира, па је, после, за љубав Ђури, подигнута на 400 талира.

    У тој служби, Ђуру је и смрт нашла, 15 новембра 1878.

    Јакшић се у својим списима често горко јадикује на људе. Он је оно онако очајнички узвикнуо, и то не једном: „У свету, брале, нема љубави!“ А овамо, мало је људи који су, у животу, примали толике доказе љубави и пријатељства колико их је примао Јакшић. Њега су пријатељи помагали, упућивали, учили, заклањали, као какву мајчину мазу; и, после његове смрти, скупили су и штампали све списе и боље и лепше него да их је сам штампао. Тиме су њему обезбрижили глас, а жени и деци његовој леп доходак. Као да га је отац добро познавао кад је пустио перо да запише ону оштру оцену о њему.

    Ђури Јакшићу је било добро и од Бога и од људи, а што је, кукавац, много патио, било је, махом, с његове чудне памети…

    Сви списи Јакшићеви скупљени су и штампани у десет свезака, у Београду, од 1882—1883:

    • У првој и другој су Песме;
    • У трећој до осме су Приповетке, а
    • У деветој и десетој су Драме.

  • Јакшић Владимир

    Јакшић Владимир, научник, статистичар, родио се у Крагујевцу 28 априла 1824 године.

    Основну школу учио је у Београду, а гимназију у Крагујевцу и у Београду. Иза тога, учио се у Ораовици и у срем. Митровици, па у Бечу, у Тибингену, и у Хајделбергу.

    Године 1847, у пролеће, вратио се у отаџбину и, мало доцније, добио је службу у министарству финансије. Одатле је, године 1852, постао професор у лицеју београдском, а године 1862 прешао је у министарство финанције за начелника статистичког одељења. На том је месту остао докле није стављен у пенсију.

    Умро је у Београду 16 августа 1899.

    Јакшић је године 1889 навршио 50 година свога књижевнога рада. Зато је ондашње Српско Учено Друштво, у част Јакшића, као свога члана, 30 маја 1889, држало свечану седницу, на којој је председавао Ч. Мијатовић. И председник и сам Јакшић, том приликом, казали су све што би се о дотадашњем животу и о раду Јакшићеву могло пожелети!

    Гледај Гласник 71, стр. 292—325.

  • Јаковљевић Стеван

    Јаковљевић Стеван, војвода левачки, родио се у селу Белушићу, у Левчу.

    Још за Мустај-Паше, београдског везира, Стеван је био човек чувен и уважен у Левчу.

    Кад је Тахир Балота, послан од Мустај-паше, из Београда, с војском турском и српском, ударао на Пазванџине Турке, у Јагодини, где се је неки Тосун био затворио у џамију: онда је Стеван Јаковљевић предводио Левчане. Догодило се је да су Турци Балотини волели Пазванџији, него Мустај-паши; за то су, у боју, и они пуцали у Србе, своје савезнике. Стеван, опазивши то, рекне Балоти:

    — Ја мојим Левчанима не дам више бити се; ми гинемо и од својих Турака, и од Пазаванџиних; него нека се иставе наши Турци, па да ја само с Левчанима ударим на Тосуна, и, ако га, до сутра, не доведем жива, или не донесем његову главу, на врату сам најтањи!

    Балота му допусти; али Турци то поткажу Тосуну, те се он, ноћу, божем протуче кроз Турке и побегне у Ћуприју.

    Још од овога времена, царски су одметници мрзили на Јаковљевића. За то је Фочић и говорио: да ће „погубити Јаковљевић Стеву, из Лијевча гњезда хајдучкога!“

    Карађорђе опет волео је Стевана за његово велико лично јунаштво. И кад је отпочео рат против Турака, није могао Стевана, оставити без власти војводске.

    Али, као да Јаковљевић није умео руковати влашћу онако срећно и правично, као што је махао сабљом? У Протоколу Карађорђеву помињу се некака два случаја, у којима се просто вели да је Јаковљевић „поарао некаку бабу, и некога Јована из Лепојевића“?!

    У Стевана је био брат Јован, јунак, кажу, као и Стеван. У Левчу се прича, а и сувременици бележе, да су Стеван и Јован са својом мајком, могли, седнувши за вечеру, попити, до зоре, аков вина, па сутра се умити, и отићи на рад, без икакве главобоље.

    Тома Милиновић пак пише:

    „Јаковљевић добар јунак бјаше,
    Но и вино крвнички пијаше,
    Које му је много покварило,
    Из господства њега истурило.“1

    Јокић је поменуо да је Јаковљевић погинуо у Београду, не казавши када; а Милутиновић прича да су оба брата Јаковљевића ухваћени 1814, после Хаџи-Проданове буне, доведени у ланцима у Београд, где су оба погубљена!

    Ко да главу за свој народ, купио је право на поштовање потомства.

    Слава им обојици!…

    1. Умотворине Томе Милиновића, стр. 20. ↩︎

  • Јаковљевић Самуило

    Јаковљевић Самуило, архимандрит, родио се у Подгору у нахији новопазарској1, 1760.

    Читати, писати, појати, и црквено правило, научио је у Манастиру Студеници.

    Године 1785, призренски Владика Јанићије, произвео је Самуила за ђакона и за јеромонаха, у Манастиру Студеници; а године 1817 београдски митрополит, Агатангел, поставио га је за игумана и архимандрита.

    Године 1794 Самуило је убио гласовитога зликовца и силеџију Кадрију Ступљанина, а за времена Карађорђева борио се је за слободу отаџбине напоредо с првим војводама.

    Године 1813, био је прешао у Срем, и боравио је у Фенеку и у Јаску, али се је, 1815, вратио у Србију, и дошао у Манастир Каленић.

    Године 1820, о Митрову дне, Кнез Милош је послао у Цариград депутацију, коју су састављала ова лица:

    Архимандрит Самуило Јаковљевић, Димитрије Ђорђевић, Вујица Вулићевић, Илија Марковић, Милоје Вукашиновић, Аврам Петронијевић, Риста Дукић, и Сава Љотић.

    По упуту кнежеву, ова је депутација тражила:

    1. Да се границе Србији рашире према уговору Букурешком од 1812;
    2. Данак, који ће Србија плаћати Султану на годину, да се одреди, и да се плаћа одсеком;
    3. Кнез Милош да се прогласи за наследна владаоца Србији;
    4. Срби да могу зидати цркве, школе, манастире, и т. д.);
    5. Турци да се иселе из свих места у Србији, осем тврђава.

    Београдски везир, Марашли-Паша, чувши имена ових депутата, рекне:

    — Кад Кнез Милош мисли тако крупне разговоре да води с девлетом, требало би да у ту депутацију одреди барем једнога својега рођака, а не саме сељаке.

    Кнезу Милошу се одмах јави што је Марашлија рекао, а он, 13 октобра 1830, поручи да се Везиру одговори ово:

    — У депутацији су моја два сродника, а не један; први је Димитрије Ђорђевић, мој побратим, кога не делим од рођене браће; а други је архимандрит Самуило, јер ја и Самуило смо од два брата деца2.

    У почетку 1821, букне грчки устанак на Турке, а Порта оне српске депутате затвори код султанскога Бостанџи-Баше. Казивало се је да је то учињено из смотрености, да се српски посланици склоне од разјарене мусломанске светине; али је могло бити и за то, да они буду таоци мирном држању Кнеза Милоша и Србије.

    у том затвору, Архимандрит Самуило умре 14 августа 1824 године.

    Настајавањем васељенског патријарха, тело Самуилово сахрањено је у Хасћоју, код Цркве Св. Петке, босфорске обале.

    У хартијама Кнеза Васе Поповића, нашла се је записка која је, као „по свршетку писма“, написана по заповести Кнеза Милоша, и у којој стоји ово:

    „Наредите да се у свим главнијим црквама пожешке нахије чини спомен на четрдесет литургија за Архимандрита Самуила, као човека за отечество заслужна“!

    А на гробној плочи, у Цариграду, Кнез Милош је наредио те је изрезан овај запис:

    „Пречесњејшему Самуилу монастира Каленића православному архимандриту, серпскому аримерному отечествољупцу, от књазја и народа српскаго в Константинопољ, в депутацију, ради исходатајствованија прав серпских у Блистателнија Порти Отоманскија посланому, опасних ради времен с прочеју депутацијеју в затворје при чаталскому3 Бостанџи-Баши бившему, и в оном августа 14, лета 1824, преставившему се, војеми христијанскими и свјашченическими добродјетељи украшену бившему, и здје при церкви Хасћојској, храма преподобнија Параскеви погребеному, в уваженије заслуг јего о својем родје и отечествје, владјетелни и наследни књаз српски Милош Обреновић сеј камени на гробје јего воздвиже памјатник“4.

    Архимандрит Самуило био је седе, густе, подуге браде, седих бркова; светла лица, црних обрва, права носа, а јуначкога погледа!

    1. Ово пише владика ужички Јанићије. У Каленићу, Самуило се рачуна као архимандрит Студенички, јер он иде уз мошти Св. Краља, које су, тек за време, почивале у Каленићу. ↩︎
    2. Кнежево писмо од 23 октобра 1820, Бр. 1414. — Да ли Самуило није био син Јакова брата Миланова а сина Обренова? ↩︎
    3. Чатал-Оглу звао се Бостанџи-Баша. ↩︎
    4. Овај запис добио сам, захваљујући љубазној услузи Г. Агона Бозовића, секретара наше Легације у Цариграду. Он ми јавља и да је ова плоча већ равна са земљом, и да се већ тешко запис чита, јер га време круни. ↩︎