Категорија: Ј

Јовановић Мијалко родио се у селу Ратају, у крушевачкој жупи.

Занат кујунџиски научио је у Нишу, па је, доцније, као мајстор, радио у Крушевцу, а после у Јагодини.

Карађорђе, имајући потребу да му се сврше неки кујунџиски послови, био је најмио неке мајсторе из Старе Србије, па Мијалка Јовановића, из Јагодине, постави за настојника над тим радницима.

У Тополи, на том послу, остао је Мијалко читаву годину дана.

После тога, Карађорђе га је поставио буљубашом у Јагодини.

За ратовања, Мијалко се је махом налазио на Делиграду, и на Топољаку.

Године 1813 остао је у Топољаку дуго, и по што је Карађорђе био отишао из Србије.

Оставивши шанац топољачки, Мијалко се провере до Саве, код Великог Дубоког, те се онде превезе у Срем.

Кад тамо, а Немци траже оружје; Мијалково оружје пак све је било извезено срмом и сребром. Мијалко се, у час, досети, па скине све карике и све друге украсе и задржи себи, а оружје им да.

Породицу своју нашао је чак у Белој Цркви.

Године 1815, чим се је дигао Кнез Милош, Мијалко је прешао, и Кнез Милош га је поставио за кнеза у Јагодини. Као такога, више пута га је слао у Ниш, и у друга места, к турским пашама, јер је Мијалко добро знао турски језик.

После га је послао у ону народну канцеларију у Београду, која је уређена, здоговорио с Марашлијом, 1815.

Ту је Мијалко остао дуго.

Кнез Милош му је писао врло често да сврши сад овај, а сад онај посао. У писмима својим, Кнез га назива: Мијалко Кујунџић.

Године 1835, Мијалко је био „исправник“ у Јагодини.

Године 1838, кад је већ био стар и слаб, Кнез Милош му одреди 160 талира пензије на годину, а сина његовога, Стевчу Михаиловића, постави за капетана у Јагодини.

Мијалко Јовановић умрьо је у Јагодини 8 новембра 1849, и сахрањен је у јагодинском гробљу, у својој гробници.

Јовановић Лазар, пуковник, родио се у Осеку, у Славонији, 9 августа 1828.

Основну школу и гимназију свршио је у месту свога рођења. После је прешао у Ђур на правни факултет а у Пожуну и Пешти слушао је философију.

После тога је ступио у војну математичку школу а за тим, као свршени кадет, у други бански граничарски пук.

Године 1849 у војсци Јелачићевој учествовао је 13 новембра у битци код Новога Сада, после у борби код Хеђеша, и у опсади Варадина.

Године 1853 постао је потпоручник у ком је чину остао до 1859, када је учествовао у талијанској војни у биткама код Мађенте и код Солферина.

Године 1862 пређе у Србију, и упућен буде у Ваљево, у добровољачки кор, где су већ били Орешковић и Хорватовић.

Године 1871 преведен је у пешадију као капетан прве класе; 1872 добио је чин мајорски, 1876 потпуковнички, а године 1880 чин пуковнички.

У рату за ослобођење и независност Јовановић је командовао пожаревачком бригадом у биткама на Грамади, Дервену, Трсибаби, и на Књажевцу.

Године 1877, командовао је крајинском војском, и одликовао се је у борби код Белоградчика.

Године 1879 пуковник Лазар био је команданат моравске дивизије све до свога пенсионисања.

Пуковник Јовановић носио је таковски орден трећега реда, златну медаљу за храброст, и златну медаљу за ревносну службу.

Био је војник храбар, старешина разборит, Србин просвећен, и у опште одликовао се смерношћу и нехвалисањем.

Проживео је у Нишу највише времена. А преминуо је у Београду 11 априла 1900 године.

Лака му била мајка земља!

Јовановић Коста, државник и писац, родио се у Београду око 1832 године.

Основну школу, гимназију, и Велику Школу свршио је у Београду. После тога, послан је у Немачку, где је слушао политичку економију.

Вративши се у отаџбину, постао је професор у Великој Школи. Одатле је отишао у министарство унутрашњих послова за секретара.

Ту је, доцније, био начелник одељења, и најпосле министров помоћник.

Године 1883 премештен је, с равном платом, у Књажевац за окружног начелника.

После зајечарске буне, дошао је у Београд за управника управе фондова, па одатле за члана Државног Савета, и у том је звању умрьо 15 априла 1895.

Од Јовановића су нам остали ови списи:

1. О преиначењу и уређењу наше пореске системе. Београд. 1860.
2. Речник свију вароши, варошица, села и заселака у Србији. Београд. 1872.
3. Народна јекономија за свакога. Прерађевина. Београд 1872.
4. Да ли да се укину окружна начелства. Београд. 1887.

Јовановић је неко кратко време био и министар просвете. Осем тога он је био један од владиних изасланика, који су у Бечу с аустријским министарством преговарали о условима за први трговински уговор између Србије и Аустроугарске.

Јовановић Јевђеније, владика, родио се у селу Голубинцима, у Срему, 1802.

Крштено име било му је Јевтимије, а Јевђеније се назвао кад се је покалуђерио.

Основну школу свршио је у месту свога рођења; немачку школу учио је у Старом Сланкамену, а гимназију и богословију у Карловцима.

По свршетку школа, постао је професор латинске школе у Бечкереку.

Иза тога је, у Шарош-Патоку, свршио философију и права.

Године 1828 положио је, у Пешти, адвокатски испит, и добио диплому.

Закалуђерио се је, 1829 у манастиру Раковцу, и постао професор у Карловачкој богословији.

Седам година је служио као професор богословије, и кроз то време постао је (1834) архимандрит.

Као раковачки архимандрит, Јовановић је, 1837, после смрти Мушицкога, послан за управника удове јепархије горњокарловачке.

Године 1839, септембра 10, посвећен је за владику горњокарловачког у Карловцима, а уведен је у владичанску дужност, у цркви горњокарловачкој, 11 фебруара 1840.

Јовановић је преминуо 2 септембра 1854, џ сахрањен је у гробљу српске општине, у Горњем Карловцу, 8 септембра 1854.

Књижевности српској од Јовановића је остало:

1. Ортографија србска, по мњенију Евгенија Јовановића, архимандрита Раковачког, у Будиму, 1836;
2. Слово, говорено, на опелу, митрополиту Стратимировићу, у Будиму, 1837:
3. Опроверженије одговора г. Захаријадеса, у књижици, „Хранилиште или Амајлија,“ у Новом Саду, 1839;
4. О судјех церковних, Сочиненије Евгенија Јовановића, архимандрита, 1844, у Карлштату;
5. О преводу Новога Завјета г. Вука Стев. Караџића, 1850;
6. Граматика церковно-славјанскаго језика. Сочиненије Евагенија Јовановића, во Вијење, 1851;

Има његових више чланака о српском језику; ти су већином штампани у Српском Народном листу, и у београдским Српским Новинама.

Јовановић је, као владика, седио у Плашком до 1848, а те године се је преселио са свих у Карловац. Држећи богословску школу за спрему свештеника, сам је предавао ђацима. Било је и у школи и у цркви веома оштар старешина. У цреву је долазио редовно. Свештеници, приступајући ко њему, морали су сви метанисати, не гледајући на старост. Чврсто је пазио на поповску униформу; није пуштао ништа преко прописа.

Исто је тако ревњив био у чувању вере. С тога се је онако много борио с државним властима, и тужио се тако често ратном министарству у Бечу.

О Мушицком, свом претходнику, Јовановић је говорио као о „живом свецу,“ као о „другом Св. Сави“.

Јовановић, као владика, има огромне заслуге за православну цркву.

Имао је и мана; а од њих — највећа му је била — што је продавао парохије!

Године 1841 писао је митрополиту Стевану Станковићу, поред другог, ово:

„Ако мислимо цркву нашу бранити, дужни смо бити готови жртвовати се, или приклонити главу, и положити оружје. Архијепископ је народ наш (ако и не сав) овамо превео, и получили смо привилегије. Кад се те привилегије не пазе, шта, дакле, веже народ наш повратити се откуда су и дошли? Сваки дан искушавамо утесненија, сад Judicium delegatum, сад запрештење звоњења, а Бог сам зна, шта још не ће скоро доћи. — Сабор народни треба да реши о нашем здје битију или не битију, под овом формом и именом овим. За то треба да га иштемо сви, као што сам и писао вашој аксцеленцији“.

За продавање парохија правдао се је Патријарху Рајачићу 1853 овако:

„Ја дам парохију оном кога нађох да је достојан, а он мени даје, како му образ подносит, и како може. За то ја имам пароха који су ми дали 40, 50, и 60 форината, без мога искања; а има их који су ми давали и по 400 форината да буду чланови конзисторије, па још нису! Јепископ мора дати 100 дуката архијепископу, мора дати преко хиљаде форината за своје дипломе, а то чини више од четвртине годишњих му прихода, и то није грехота! А парохије износе 400—800 форината и више, дакле ако се даде јепископу 100 или 200 форината онда је неправо?“ —

Најчудноватије је да је он, 1850, писао Патријарху Рајачићу службено, и позивао га, да устане против штампања Доситијевих књига!

Рајачић, по том писму, није хтео радити ништа.

При свем том, Јовановић је био један између најбољих и најпатриотичнијих српских владика на оној страни. Без престанка је подстицао митрополите (Станковића и Рајачића) на рад, представљао и предлагао да се српске ствари онамо уреде; али није налазио одзива!

Јовановић Владимир, професор, песник, родио се 1859 у Шапцу. Основну школу и нижу гимназију свршио је у месту свога ређења, а вишу гимназију и Велику Школу у Београду.

Од 10 јуна 1876 до 3 јуна 1880 био је практиканат у министарству финанције.

Године 1880 јуна 4 постављен је за практиканта министарства просвете.

Године 1882 јула 28 постао је помоћник уреднику Српских Новина.

Године 1888 октобра 4 постављен је за предавача у нижој гимназији у Ваљеву.

Године 1885 августа 18 премештен је, по молби, у гимназију шабачку.

Године 1890 октобра 6, постављен је за професора шабачке гимназије.

Године 1885 октобра 1 премештен је, по потреби, у прву београдску гимназију.

Имао је орден Св. Саве петог реда.

Године 1898 августа 11 стављен је у пенсију, јер је, кукавац, душевно већ био оболео. Од те болести, после дугога боловања и мучења, преминуо је у Београду 1 августа 1899.

Јовановић Влада певао је даровито, складно, лепо, мило.

Збирку његових песама под именом Из Брачног живота издали су Савићи и компанија у Београду 1896.

Јовановић Бранко, добротвор, родио се у Вуковару 1828 године; био је синовац пок. српског митрополита Петра, свршио је права у Бечу, па је после служио као судски чиновник у Хрватској. У последње време живео је у Загребу, где је и преминуо 21 августа 1896.

Бранко је, заједно са својом женом Јулијаном, завештао у 3агребу кућу, која вреди 30.000 форината, Српској црквеној општини загребачкој с тим да се приходом од те куће подмирују потребе српске школе и цркве у Загребу.“

Нека је благосиљана вазда рука која твори добро!

Јовановић Анастас, „Молерчић“, родио се је у месту које се зове Враца, у Загорју. Још као дете дошао је с мајком у Србију, и некако се прибио уз двер Кнегиње Љубице; после је слан у Беч, где је учио литографију и друго. Јовановић је сав свој век провео уз Обреновиће, и од њих се и обогатио. Кнез Михаило га је звао „Молерчић“, а Кнез Милош, кад се наљути, „Мазало“!

Јовановић је био управник у двору Кнеза Мајаила до саме мученичке смрти кнежеве.

Умро је у Београду 1 новембра 1899, у својој 83 години.

Радио је и издавао слике свих српских владалаца.

Он се родио у Бугарској а Србија га је начинила човеком. На питање: коју земљу воли? Настас је одговорио:

Кад једна жена дете роди а нема хране да га одрани, и да га изведе на пут, него то дете узме друга жена, одрани га и начини човеком, ја држим да то дете обе те жене ваља једнако да воли и да поштује!…

Ово му је лепо!

Бог да га прости!

Јероним, владика, добротвор, у миру Јован Јовановић, владика и добротвор, родио се у Шапцу 1825 године. Старина му је из Босанске крајине, одакле је донео и презиме Бришинац.

Основну школу и полугимназију свршио је у месту свога рођења а богословију у Београду.

По свршетку богословије, био је учитељ неколике године, па се оженио и запопио; али му наскоро умре жена, и он, остави удов а без деце, оде у Кијево, те онде сврши духовну академију.

Он се у Кијеву учио у оно време кад је у Русији све што је било просвећено и школовано мислило и говорило о реформама, које су овамо предстојале. Та преображајна атмосфера била је прилично задахнула и нашега попа Јову.

Вративши се у отаџбину, постављен је био за вероучитеља у гимназији. Тада се је познао и зближио с људима који су држали неку опозицију влади Кнеза Михаила.

Иза тога, постао је прота у Јагодини а доцније у Крагујевцу. Тада се већ живо мешао у политику, у којој готово никад није био срећан, него је већином дочекивао саме непријатности. Зато се је, најпосле, и у манастир био повукао, само да би се смирио!

Из манастира је дошао у београдску богословију за професора и ректора. Ту се је закалуђерио, добио име Јероним, и био посвећен за владику шабачке јепархије.

Месеца марта 1883, не хтевши се покорити извесном државном закону, дигнут је с јепархијске управе, па је онда отишао у Париз, да се учи.

Године 1989, с повратком старе јерархије, добио је нишку је парохију, на којој је остао до смрти.

Преминуо је 10 јуна 1894 у болници Св. Јована у Линцу, а оданде је пренесен и у Нишу сахрањен.

Као човек, а и као свештеник, био је свакад тачан и исправан: у цркви је служио лепо и тачно, у парохији је вршио све дужности уредно, а у животу владао се безпрекорно па, даље, није много узнемиривао догматику. Као велики родољуб, жудео је да Срби што пре усвоје све напретке данашње просвете и цивилизације.

Последњим распоредом своје смерне имовине Јероним је себи најлепше образ осветлао. Ево како:

1. Своју кућу у Нишу, са намештајем, оставио је Народној библиотеци у Нишу;
2. Светосавском дому оставио је 1000 динара;
3. Дому за сирочад оставио је 1000 динара;
4. Фонду великошколаца оставио је 1000 динара;
5. Фонду за сиромашне а добре ученике у Шапцу оставио је 1200 динара;
6. Српској Матици у Новом Саду оставио је 1000 динара;
7. Православној српској богословији у Сарајеву оставио је 1200 динара;
8. Српској основној школи у Мостару оставио је 1000 динара;
9. Богословији на Цетињу оставио је 1200 динара;
10. Српској богословији у Призрену оставио је 1200 динара;
11. Цркви Св. Пантелије у Нишу оставио је 1200 динара.

Што би преко тога претекло, да се оснује фонд за сиротне а добре ученице женске школе у Нишу.

Ево ово се хвали само собом!

Такав нам и подобаше владика!

Слава му до века!

Јелечанин Радосав, из свела Матаруга, близу манастира Жиче, родио се од прилике 1762.

Јелечанин је најпре био прост војник, а од године 1811, помање се као војвода у Горњем Ибру, под врховном командом Антонија Пљакића.

На Јелечанина се, једном, жалио Димитрије Кујунџија, војвода пазарски (управо студенички), да му није дао ископати 4 товара земље, за некаку цркву. Карађорђе, сазнавши то, заповеди Радосаву, да ископа 6 товара земље, и да их пошље војводи Димитрију за цркву.

Доцније, у пролеће 1812, кад се већ видело да ће се наставити рат с Турцима, Јелечанину, који је обично држао друм од Карановца ка Пазару, у Протоколу Карађарђеву, заповеда се, да сву нејач уклони даље од пута, у тврде збегове, како је Турци не би поробили.

Последња заповест послана му је да ухвати Цукића и Молера, ако би се јавили у његовој кнежини, па да их преда Вожду живе, или главе њихове!

После несрећне године 1813, Јелечанин се је предао Турцима, и седео је код своје куће на миру.

Уз ону несрећну Хаџипроданову буну, Радосав се је десио код Јатиф-Аге, чачанског муселима, и није се мешао ни у што.

Али године 1815, чим је уговорен нови устанак, Јелечанину дође књига од Кнеза Милоша, да се спрема устати на Турке!

Међу тим Јатиф-Ага је, још о Св. Сави 1815, с половином своје војске, био оставио Чачак, и прешао у Карановац, те се онде утврдио. Доцније, чувши да је и Милош устао, Латиф све своје прибере и затвори у тврди шанац Карановац, а Адем-паши пазарском подучи да му пошље помоћи!

Јелечанин, који је, по поруци Кнеза Милоша, с устаницима, био ухватио Столове, и пресекао пут између Пазара и Карановца, нађе се сад између две ватре. Рад је био најпре разбити оне Турке који су долазили од Пазара, па онда ударити на Карановац; али Адемовци, њих 1500 убојних Турака, под управом Махмуд-Аге Љаје, и Јусуф-Аге Баљеје, стигну на Столове, и већ обрну низа страну, баш кроз Јелечанинове заседе. Ту се одмах заметне страшан бој.

Латиф-Ага, стари војник, чим чује пуцањ, похита у предсрет Турцима који му иду у помоћ.

Јелечанин је сада, са Србима устаницима, бијући се на две стране, одступао к старом граду Магличу, у који се је, најпосле, и склонио.

Турци се, после тога боја, сви скрхају у Карановац, али Латиф, који је одавно био болестан, које од своје болести, а које од умора у овом боју, на скоро умре, а Срби Турке у Карановцу опколе са свих страна. Тако је Јелечанин држао Карановац у опсади, докле није стигао Кнез Милош од Пожаревца, те Турке примио на веру, и испратио их у Пазар.

После тога, Јелечанин је, као што вели Сима Милутиновић, бодро чувао границу од Нова Пазара.

Године 1835, фебруара 23, Кнез Милош је, међу другим заслужити људма, и Јелечанину одредио 100 талира пензије.¹

Јелечанин је умрьо у селу Матаругама, 20 новембра 1841, и опевао га је поп Павле Милутиновић из Крушевице; сахрањен је у Жичи, код Мале црквице. На гробу му нема ни плоче, нити икаква белега, тако да се данас управо и не зна где је местимице укопан?

Био је човек плав, средњега раста, а лица врло блага.

Неки Коста Бунарџић из Дедеваца, за којим је била Пљакина синовица, причао је ово:

— Године 1813, испратисмо, вели он: — војводу Пљаку, кад је полазио из Србије. Пређосмо Мораву на Милочајској скели, и онде се ижљубисмо и растасмо. Пљака уседе на коња и пође, па се окрете и рече нам:

— „Чувајте се Радосава Јелечанина, и Попа Николе из Мрсаћа; то су турске улизице!“

Рекавши то, ободе коња, и оде.

— Е, брате, наставља, Коста: — то нам војвода рече, а не погоди! Вера и Бог, у оно несрећно време, ова су два човека заклањала народ, као мајка своју децу!

Још се нешто за Јелечанина прича:

Латиф-Ага се разболео, па лежи у Карановцу; и чује се да хоће да умре, а око Карановца Срби узаврели; тек што није плануо устанак 1815. Јелечанин, да би се собом уверио о Јатифовој болести, и да би, опет, и бонику дао знак пријатељства, узме неколико кметова, и дође бону муселиму, да га види и да му пожели скора оздрављења:

— Како си, царски сабљару! упита он, и дубоко се, с дружином, приклони пред боним агом: — Крепи се; дижи се; сиротиња се уплашила што те нема, па моли Бога да оздрави што пре!

— Знам, Радосаве, знам, рекне Турчин; — турска вас је сабља научила да зборите тако, а што ми желиш, и ти и ови твоји, не дао ми Бог! Него се’те, попите каву, па идите… Мени… што да Бог!…

---

1. Указ од 23 фебруара 1835. Бр. 532. ↩︎

Јевта, обор кнез из Обрежа, у Темнићу, или како се у старије време говорило, у Доњем Левчу.

Јевта је био у власти још за Турака; али, кад су Срби, 1804, устали, он је оставио Турке и почео одмах кретати устанике и јуначки борити се за слободу отаџбине. Зна се да је био у боју на Јагодини у пролеће 1804.

Јокић за њега каже кратко: „Погибе на Београду“, па се узимало да је морао пасти 30 новембра 1806, кад је варош београдска отета од Турака.

Али се ево јавља друго нешто.

Покојни Аћим Вујић, путујући по Србији, био је 24 јуна 1826, у селу Орашју, и ту је, у цркви Орашју, која је пре била манастир, у женској препрати, више врата, прочитао овај запис, писан црквеним словима:

„Сеј монастир Обор Кнез Јевта патоса, и пол двери откупи на свој спомен, живим за здравље, а мртвима за душу 1812, јануара 17“.¹

Ако је ово онај Кнез Јевта из Обрежа, онда је јасно, да је био жив 1812, а тада већ на Београду није било боја. Или, дакле, Кнез Јевта из Обрежа није пао на Београду 1806, или је овај Кнез Јевта што је патосао Манастир Орашје са свим други човек.

Тек гробови, својим записима, могли би расветлити ову таму, али записа тих још нисам могао добити, ма да сам се, неколико пута, обраћао познаницима у Темнићу.

---

1. Путешествије по Србији. стр. 100. ↩︎