Јулинац Павле, књижевник, је био руски официр, и дуже време служио је у руском консулату у Бечу. После тога био је руски консул у Неапољу.
Јулинац је написао:
„Краткоје введеније в историју происхожденија Славјаносербскаго Народа.“
Спис тај као да је штампан у Млецима 1765 године.
Југовић Иван родио се, од прилике, 1773 године, у Сомбору, у Бачкој, где је отац његов, Гаврило, био свештеник. Његово је право име и презиме Јован Савић, па се је, дошавши у Србију, назвао Иван Југовић1.
Свршивши маџарска права, Југовић је желео покалуђерити се; зато је отишао у Карловце, где је постао професор у Другој латинској школи 1801 године.
Године 1804 падне у немилост код митрополита Стратимировића, те остави и професорство и Карловце, па оде у Вршац за секретара владици Шакабенди.
Из Вршца је, пред крај године 1805, прешао у Србију, и у Смедереву је, у Совету, постао писар.
Кад је, године 1807, умрьо Божа Грујовић, Југовић остане у Совету секретар. Те године је био послан у Петроград, ради народних послова; али није отишао даље од Букурешта, него се је вратио у отачаство, опет у Совет, где је био он секретар први, а Јеремија Гагић други.
Југовић је, као што прича Милутиновић, говорио српским старешинама:
— Баците ме у кулу Небојшу, окујте ме што можете тврђе, па ме онда питајте, и радите како вам кажем, и ако у чем ударите на зло, одмах ме уморите најстрашнијом смрћу.2
Лицем на Божић, те године, буде истеран из службе, као човек који није био угодан Русима.
Оставши без службе, Југовић се договори с Младеном Миловановићем, који га је и иначе бранио и заклањао, те отвори у Београду ону Велику Школу.
Југовић је, по препоруци Младеновој, добио плате 1150 гроша на годину, што је онда чинило 166 дуката и 6 гроша. У одређени дан за отварање школе, дође Младен са свим саветницима, с митрополитом и с Доситијем и, пошто митрополит, у највећој соби где ће бити школа, освети водицу, Доситије, седећи, прочита беседу о „достојном почитанију к наукама.“
Други дан одмах почела су се предавања.
Први ђаци, у овој школи, били су: Карађорђев син Алекса; Младенов сестрић Јовица; Миленкови синови: Милан и Иван, пасторак му Николче; Милосав Ресавац; Стеван Новаковић, из Смедерева; Милоје Божић, из Чумића; Максим Ранковић и Радован Дољанац, из Остружнице; и Вук Караџић, из Тршића.
У почетку, Југовић је предавао само Историју и Рачун. Историју је из свога рукописа казивао ђацима, те су је они писали, па после им је тумачио што су написали. Уз историју често је казивао и понешто из географије, што је било потребно; за то је био набавио неколике мапе, које су висиле о зиду. Рачун пак предавао је на изуст; и у томе је био за чудо вешт, особито у разломцима — што оно веле могао је своје знање и у дрвену главу улити!
У почетку године 1809, Карађорђе пошље Југовића с Павлом Поповићем, саветником, и својим секретаром Јанићијем Ђурићем, у Букурешт, у руски главни стан. За то у школу, на Југовићево место, дође Миљко Радоњић.
Тада се је та школа преместила у другу кућу, јер је у њој било и више ђака, и више учитеља.
Тада су се у њој предавале ове науке:
Те су науке биле раздељене на три године.
Кад се Југовић врати из Букурешта, Карађорђе га постави за председника београдском суду.
Године 1810, у почетку, Карађорђе је слао Југовића у Беч, откуда се брзо вратио, а кад умре Доситије, 28 марта 1811, он га постави за Попечитеља Просвете.
Године 1812, августа 22, Карађорђе га је опет слао ка г. Италискому, руском посланику, у Цариграду.
На крају године 1812, опет баш на Божић, дође од Карађорђа писмо Совету: да се Југовић, Радоњић, и Мијаило Грујовић, брат Божин, као људи „који се држе аустријанаца,“ изгоне из службе.
Милутиновић вели да је Југовић, том приликом, рекао:
„Кад Господар земље и народа
Тако вели, слушат“ смо га дужни,
Не питајућ’ кам кривице мнаме,
Кад се види тек омразе да су;
Беспослене ко би нас трпео,
И доселе?…..
Већ хајдемо, брате Миљко, дома,
Сузам’ питај с’ као и ја својим!
За услуге и горе се плаћа.“
После тога, сва тројица су живели у Београду.
Али се почне поговарати да ће њих послати некуд унутра у земљу. За то се Југовић поплаши, и ноћу пребегне преко Саве.
Карађорђе је, 28 фебруара 1813, писао у Земун Југовићу, питао га: зашто је кришом, ноћу, бежао из Београда? А може бити да је то питање било тек форме ради, пошто је он и сам знао, од чега бежи Југовић.
Из Земуна је Југовић отишао најпре у Стару Паланку, к своме брату, Попу Мојсију; оданде у Темишвар, а из Темишвара у Беч. Из Беча се је вратио у Бечкерек, где је наскоро и умрьо те 1813 године.
Југовић је био човек врло леп: у струку висок, а није био ни врло танак, ни дебео; масти је био смеђе, а лепих повеликих бркова. Осем српскога језика, знао је немачки, маџарски, латинска, талијански, и француски.
Вук уверава да је био један од најученијих и најпаметнијих Срба онога времена. Колико је био учен и паметан, толико је, вели, био поносит и бесан: слабо је ко могао с њим лепо говорити, осем оних људи којих се је бојао, или од којих је што тражио; а с ученицима својим био је за чудо љубазан и благ.
Југовић је умрьо од сухе болести. У јелу је био умерен, али је у пићу прелазио меру.3
Југовић је написао, и после себе у рукопису оставио: „Примјечанија најважнијих догађаја у Србији.“
Овај рукопис је штампао је у својој „Историји најважнијих догађаја у Србији од 1459 до 1813,“ Павле Јовановић, у Новоме Саду, 1847.
Јосимовић Емилијан, професор, писац, родио се 1823 у Старој Молдави у Банату.
Основне и средње школе свршио је у Карансебешу и у Лугошу, математичке и војничке науке у Карансебешу, философију, јестаственичке и инџинирске науке на университету и политехници у Бечу.
Школујући се у Бечу, он је изучио и зидарски занат.
Од 3 октобра 1838 до 12 декембра 1840 практиковао је, као дијурниста на бегејском каналу. Од 6 јула до 18 септембра 1845 био је инџинир при првој маџарској железници.
Био је члан Ученог друштва и Школске комисије у Београду.
Године 1845, септембра 18, постављен је за контрактуалног професора лицеја у Београду.
Године 1851, августа 16, постављен је за редовног професора лицеја.
Године 1854, декембра 8, постављен је за редовног професора артилеријске школе (војне академије).
Године 1869, новембра 1, премештен натраг у Велику Школу.
Године 1871 марта 6 опоменут што је постављење професора Зарије Угричића назвао незаконитим.
Године 1874 септембра 9 изабрао га је академиски савет за ректора Велике Школе, а ректор лицеја био је и године 1849.
Године 1875 септембра 17 навршио је 30 година професорске службе.
Године 1878 августа 1 Јосимовић је стављен у пенсију, и добио је таковски крст трећег реда.
Он је неколико година управљао пословима око премеравања вароши Београда по наредби министра грађевина.
Добивши пенсију, Јосимовић је оставио Београд, и живео је најпре у Лазаревцу, у Колубари, а после у Соко-Бањи, где је и умрьо 26 маја 1897.
Од Јосимовића су остали ови списи:
Имао је на печату девизу: Број и мера — моја вера!
Сувременици су га сматрали као врло јака у свим гранама математичких наука. Бог да га прости!
Јокић Петар родио се у Тополи, од прилике, године 1779.
Устанак српски од године 1804 затекао је Јокића као човека свршена, већ ожењена. Још пре устанка, био је Карађорђу близак, а од устанка није се, готово, ни одвајао од њега.
Најпре је био његов момак, а после буљубаша његове гарде, његове најодабраније војске.
Једном је Јокић изјавио незадовољство, што остаје све једнако буљубаша, докле други, мање вредни и мање заслужни, постају војводе. На то му је Карађорђе рекао:
— Коекуде, шта ти је криво? Они се зову „Господари Војводе“, а ти си „Господар Буљубаша“; колика је плата њима, толика нека је и теби, само остан уза ме“!
И Јокић се је задовољио.
Петар Буљубаша је био у многим бојевима. Причаше, на неколике недеље пред што ће умрети, да је био у 65 прилика, где су пушке пуцале, и где је и сам могао погинути. У гроб је однео неколико рана.
Поред одлична дара за послове војничке, Јокић се је одликовао и великом разборитошћу у суђењу, и човечношћу у поступању.
Године 1813, већ пред пропаст, Јокић је био на Дрини; и од Шапца био је пошао к Београду. У путу чује да је Карађорђе прешао преко Саве, и да су Београд већ заузели Турци. Петар, онда, пређе у Срем и, у Фенеку, нађе Карађорђа:
— Шта рађаше, тако вам Бога, кад му одосте, упита један младић Јокића!
— Шта ће да ради? крпи као Фата питу, одговори Јокић: — плаче и вајка се што је урадио, али што је било-било!
Јокић преведе своју породицу преко Саве, па се, најпосле, уклони и сам испред Турака, али се није хтео ни на дан хода удаљити од Србије; него се настанио у Земуну, и трговао је, после, живом стоком.
После устанка од 1815, вратио се је у Србију, и Кнез Милош га је поставио за судију окружном суду ваљевском.
Кад је, због старости и слабости, стављен у пензију, отишао је у Тополу, и онде је живео до смрти.
По одлуци Српског Ученог Друштва, писац ових врста саслушавао је Јокића у зиму 1851 и 1852, о раду Срба од 1804 до 1813.
Биће 30—35 табака бележака, што је Јокић, тако рећи у перо диктовао, али је он, поред тога, причао и небројене појединости, епизоде, и карактеристике из онога чуднога доба.
Свршивши своје причање, Јовић је преминуо 24 априла 1852, у 41/2 часа после по дне, и укопан је више олтара тополске цркве.
Јокићева, врло добро погођена, слика налази се у Народном Музеју, у Београду.
Јовановићка Јулијана, добротворка, супруга покојног Петра Јовановића, пароха путиначког у Срему, преминула је у Земуну, ноћу између четвртка и петка, 26 и 27 фебруара 1898.
Покојница је заједно са супругом својим завештала 10.000 форината карловачкој богословији на стипендије оним богословима који буду хтели слушати духовне науке у Русији. Такима ће се младићима стипендије давати од интереса, а главница се ова неће крњити.
Земунској цркви Свете Богородице оставила је 2000 форината.
На њезину опелу певало је певачко земунско друштво, а чинодејствовали су сви свештеници с учитељима. До вечне куће испратили су је скоро сви грађани земунски.
Бог да је прости!
Јовановић Стојан родио се у Београду, 1819.
Основну школу учио је у Београду, гимназију у Крагујевцу, а у Панчеву је учио немачки језик.
После тога школовања, ушао је у државну службу, и постао, најпре, срески писар у Крушевцу, откуда је, доцније, прешао у београдско начелство, за секретара.
Године 1839, послала га је српска влада, заједно с другим младићима, у стране земље на науке. Тада се је учио у Бечу, и, неко време, у Паризу.
Године 1842, вративши се у Србију, застао је у њој са свих нови ред ствари: Кнез Милош и Кнез Михаило били су отишли из отаџбине, у којој је тада већ кнезовао син Карађорђев Александар.
Стојан Јовановић, младић жив, енергичан, окретан, а врло велико пријатељ династији Обреновића, у два три маха, огледао је да дигне какву узбуну, те да поремети ред који му није био по вољи. Али не само да није могао урадити што је желео, него је, у сваком таком случају, допадао тамнице и окова и он и они који су пристајали уз њега.
Из последње тамнице побегао је, прешао Саву, и склонио се у Аустро-Угарску, где се, после, налазио највише уз Кнеза Милоша.
Године 1844, у јесен, на име, 22 септембра, Стојан Јовановић пређе Саву на Кленку, и уђе у Шабац, са 32 друга, који су сви били на коњма, у хусарском оделу, и под оружјем.
Заузевши из убаха варош, Стојан је наредио те су одмах убијени: председник окружног суда, Марко Лазаревић, и помоћник начелства, Никола Нинић.
Поставивши у Шапцу своје људе за управнике, Стојан се, са својом дружином, коју је народ одмах прозвао: Катане, упути кроз Мачву ка Лешници.
Преноћивши у Лешници, дође, други дан, у Лозницу, где буде дочекан као избавитељ. Из Лознице је мислио преко Ваљева у средину Србије.
Али, док је он тако заовитним путем, и тако споро напредовао, влада српска брже боље прибере у Ваљеву војску, која пође пред Стојана. С овом ваљевском војском Стојан се сретне, и побије, 25 септембра 1844, на месту Петровачи, у ваљевском селу Буковици, 2 часа на запад од Ваљева.
Војна га срећа изневери; он изгуби битку, изгуби главу, а дружина му изгине, или се распрсне.
Који су остали живи, похватани су, и предани преком суду у Шапцу, те су осуђени неки да изгубе живот, а неки да трпе тамницу дуже или краће време.
Тај догађај записан је у историји као Катанска Буна, и људи из оних округа које је захватио, причају о њему као о страшном Суду Божјем!
Од Стојана Јовановића у књижевности српској има:
„Француска Граматика за оне који, без помоћи учитеља, хоће да уче француски језик“, у Бечу, 1844.
И писац ових врста има да захвали овој граматици за многу олакшицу у учењу францускога језика!
Јовановић Стеван родио се у селу Текеришу, у Јадру, око године 1759.
Књигу је учио у манастиру Троноши, и онде се врло млад закалуђерио, и млад је постао архимандрит, још за рата турскога и немачкога.
Немачком рату 1787—1788 Стеван се јако обрадовао, и био је један од оних који су највише народ подстицали да устане на оружје, те да и сам помогне истерати Турке из Србије.
И ратовање је, помоћу српске крви, било срећно; подрински округ сав, осем Сокола, и цела Србија до Крушевца и Ниша, бише очишћени од Турака. Али Аустрија, због непријатељског држања Пруске, би приморана закључити мир, и сву Србију вратити Турцима.
Тада је Архимандрит Стеван текар показао колико је волео да се Србија ослободи од Турака, и колико је труда кадар био поднети у то име. Он је скупљао људе, набављао потписе, писао молбенице, састављао депутације, ишао сам лично то војсковођама, то владикама, то цару у Беч, то српском сабору, у Темишвар, да би, ма где, нашао помоћи народној ствари.1
Кад све то мољакање и заузимање није ништа помогло, кад се, што оно вели Вук2, досади и њему узалуд молити, и Немцима његове молбе и укоре слушати: онда он побегне из Срема натраг у Србију, преда се Турцима, и дође опет у Троношу, као у своју кућу.
Кад је у Србији, године 1799, настала велика глад, Архимандрит Стеван оде у Зворник Капетан-Паши, и замоли га да позајми народу некакву проју која је, као што се приповеда, још од Маџара била остала у градским кулама. Паша се стане устезати, изговарајући се да он то не може учинити. Онда му Стеван рекне:
— Честити пашо! није право да народ мре од глади, код те проје, а та је проја и онако покварена, стојећи од толико година; него дај да је разделимо народу, нека се израни сад у овој невољи, па кад да Бог, те роди година, народ ће вратити, и напунити куле новом пројом;, ако ли ти не да те проје, ја ћу искати од Немаца, па ће они позајмити народу жита из њихових магацина“.
На те речи, паша допусти да се проја разда народу, и он пође од паше да гладној сиротињи носи тај радосни глас. Ну кад изађе на поље, паша с осталим Турцима који су онде били, стане тумачити оне његове речи, што је казао да ће искати од Немаца жита, и да ће му они дати, и закључе: да се он и сад с Немцима договара, и да ће, најпосле, опет довести Немце у ону земљу, и отети је од Турака. За то пошље свога човека да Стевана зовне на траг, као да се још нешто договоре, а своме лекару, неком Грку Јанку, заповеди да му начини отров у кави. Докле га пашин човек стигне и врати, лекар му приправи отров, и даду му га те попије, и оданде отиде у хришћанску варош, на свој стан, па ту умре други дан. Тело му, по том, Срби донесу у Троношу, и онде га саране поред цркве, с десне стране.
Архимандрит Стеван био је врло прикладан човек: раста танка и висока, лица бела и весела, косе смеђе, образа дугуљастих; и није му било пуно четрест година кад је умрьо. Био је човек поштен и паметан, а знао је лепо читати и писати. Имао је врло леп глас и радо је појао у цркви. Свакад је, о великим празницима, поучавао народ у цркви, и то врло лепо, према народу: да не краду један од другога, и да не отимају; да не лажу један на другога; да не иду Турцима на тужбу за сваку беспослицу, да их Турци затварају и глобљавају, него међу собом нека се братски слажу и намирују; богати сиромахе да надгледају (као што је и он сам чинио). Он је, истина, као калуђер, од богатих узимао милостињу, али је сиромасима врло радо давао, на прилику, жита; о Божићу — печенице; уз Белу Недељу — сира; о Васкрсу — опет кака мрса: голоме кошуљу или какву хаљинку, а сиромаху (који нема чим да плати арача и пореза) новаца.
Где се год у српском народу зна за оваке духовнике и свештенике, ту се никад није чула ни тужба на свештеничку оскудицу, нити јадиковање да је богомоља о празницима празна.
Нека ја ово на размишљавање свим пријатељима вере у српском народу!
Јовановић Петар, митрополит српски, родио се у Илоку, у Срему, 18 фебруара 1800. Отац му се звао Лазар а мајка Јулијана. На крштењу наденуто му је име Павле, а Петром су га прозвали кад се покалуђерио.
Павле је свршио основну школу у месту својега рођења; гимназију у Карловцима, философију у Сегедину, па за тим богословију у Карловцима 1820.
Одмах по свршетку тих школа, постао је професор у карловачкој гимназији, где је служио равних 10 година.
Био је човек врло гледан на очи, зато су га обично звали: Лепи Паја.
Године 1831, прешао је у Србију, и постао секретар, најпре у народном суду, а после у канцеларији Кнеза Милоша.
У то време, умре српски митрополит Мелентије Павловић, и Кнез Милош замоли митрополита карловачког, Стефана Стратимировића, да му препоручи кога наученог духовника Србина за митрополита. Стратимировић одговори:
— Бољега не тражите од Павла, секретара Вашега!
По такој препоруци, Кнез Милош избере Павла за митрополита, и пошље га, најпре, у Чачак где га, последње четврти, године 1833, замонаши, зађакони, запопи, и заархимандрити ужички владика Нићифор Максимовић.
Тада му је дано име Петар.
После тога, опреми га Кнез у Цариград, где га, на Св. Николу, 6 декембра 1833, Патријарах Григорије посвети за архијепископа и митрополита српскога.
Нови митрополит Петар вратио се одмах у Србију, и прву службу, као архијереј, служио је на Божић, 1833, у Пожаревцу, где се је онда налазио Кнез Милош.
Од тога доба, до почетка 1859, управљао је Петар црквом у Србији мудро ми чврсто. Завео је богословију за спрему младића за свештенике 18361, уредио конзисторије, израдио протама државну помоћ, отворио пут младићима у руске богословске заводе, за потребу цркве, и уопште увео је ред у све службе и одношаје свештеничке.
И ако је био родом из оне стране, тојест, из Срема, ипак је био врло на опрезу према својим земљацима и њиховим навикама, кад би који овамо к њему прешао. Он је, можда, једини од својих земљака, који се је са свим повијао по духу и обичајима земље у коју је дошао.
Као светован човек, пушио је, а пошто се закалуђерио, није дима узео у уста!
Пада у очи, да и духовници, на оној страни, хоће по некад језик свој да пусте даље него што стреја камилавке благосиља: хоће да говоре онако како некад говоре људи световни, људи млади — па и ови тек кад су сами!…
Митрополиту Петру ни трунка таква прекора не може се учинити. Напротив, он је свој говор и држање оштро удешавао према захтевима свога чина, и према мишљењу друштва у које је ушао…
У својој богословској струци, Петар је био јак; а и у другим државних пословима увек добар саветник. Памтиљу је имао за чудо јаку.
Под његовим руковањем, израђене су и штампане ове књиге црквенога садржаја:
За тим:
Ове су књиге, његовим настајавањем, прештампане у Београду.
Од године 1834, ретко је кад служио, а да није и проповедао.
Неке од његових беседа штампане су у листовима онога времена, а где су остале, није се могло дознати.
Године 1859, по промени која се онда изврши у Србији, Митрополит Петар је дигнут о црквене управе, а на његово место дошао је Михаило, његов питомац.
Петар је, после тога, неко време био владика Горњо-Карловачки, и умрьо је у Сремским Карловцима 22 септембра 1864, и укопан је у манастиру Крушедолу, у Срему.
Јовановић Павле, публициста, родио се 9 фебруара 1849 у Земуну. Основну школу учио је у месту свога рођења; 6 гимназијских разреда у Београду, а два последња у Загребу и у Осеку; философски факултет свршио је у Цириху.
Године 1873 постао је наставник у реалци у Земуну; године 1879 премештен је у Петрињу, а одатле 1881 у Сарајево.
У Сарајеву је покренуо лист Требевић. Из Сарајева је враћен у Петрињу, где је остао до 1884.
Те године је прешао у Загреб и кренуо лист Србобран, који је уређивао све до смрти, равних 14 година.
Јовановић је био посланик на црквеном сабору у Карловцима. Иза тога је две године био посланик на Хрватском сабору у Загребу, а преминуо је 22 маја 1897 у Загребу.
Бог да га прости!
Јовановић Милан доктор, књижевник, академик, рођен је 12 априла 1834 године у Јарковцу, у панчевачкој пуковнији, некадашње војничке границе. Крштено му је име Минојло, а Миланом се прозвао сам.
Основну школу свршио је у месту свога рођења, гимназију у Вршцу, Пешти и Темишвару, а медицину у Бечу. Као медицинар у Бечу, основао је ђачко друштво Зору, и био му први председник.
По свршетку школовања, дошао је у Београд, и добио место наставника судске медицине у Великој Школи. После шест година рада у Београду, пређе у Нови Сад, где је био професор реалке, практички лекар, и потпредседник Српске Матице.
После четири године, отишао је у Херцег-Нови, у Боки Которској, за лекара, одатле, на кнежев позив, изишао је на Цетиње, где је, као кнежев лекар, остао до свршетка рата. Вратио се из своје место у Херцег-Нови, а одатле за лекара Лојду на броду, али кад букне други рат буде на ново позван на Цетиње за личног лекара Кнезу.
Кад је и овај рат свршен, пратио је Кнегињу Милену и наследника у Неапољ, а вративши се с тога пута, оставио је Цетиње, и отишао у службу Лојду. Тада је као лекар на броду пропутовао кроз цели исток до самога Китаја.
Године 1882 дође на ново у Србију, и добије место лекара железничког на Рипањском тунелу. Тада је становао у селу Парцанима, докле се радио Рипањски тунел.
Године 1888, постављен је за професора хигијене у војној академији, где је остао до смрти, која га снађе, са свим на пречац, ноћу између 25 и 26 маја 1896 у Београду.
Као санитетски мајор и професор војне школе, сахрањен је 27 маја са свима војним почастима које мајору припадају.
Д-р Милан Јовановић у књижевности је радио дуго, радио добро и многоструко; али су главни предмети његовога књижевнога рада: драма, приповетке, путописи, естетика, и хигијена с природописом.
Од драмских радова његових имамо ове:
Приповетке и путописи сабрани су овако:
Хигијена и природописи обрађивани су у овим списима:
Плодан писац, разборит критичар, поуздан естетичар, Јовановић се старао да му и језик буде чист и слог правилан и лак за разумевање.
Нека му је мио спомен до века међу онима који српску књигу читају.