Категорија: Ч

Чарапић Илија, син Васе Чарапића, родио се у Белом Потоку 1792 године.

После смрти стрица свога, војводе Танасија Чарапића, Илија је постао војвода, и ако му није било више од 18 година, али је ипак стајао под влашћу Мутаповом.

Године 1813, пред пропаст Србије, налазио се је на Делиграду, последњи пут одупирао се је Турцима на Морави према Пожаревцу.

Турци, прешавши великим бројем преко Мораве, разбију Чарапићеву војску тако да он једва с дваестину момака побегне пешке.

Неки Јован Дрвар, буљубаша у грочанској војсци, видећи војводу да пешачи, скочи са свога коња и рекне:

— Та за мога живота не могу гледати да уз мога коња пешачиш, нити ћу те ту оставити!¹

Илија дође у Рипањ кући, покопа крупнији бакар и прангије у земљу; дигне што се могло понети, крене сву своју чељад, а позове и сељаке који су хтели, те се сви превезу преко Саве према сремском селу Бежанији. Онамо се настани у селу Сурчину, где је пробавио неко време. Доцније, с мајком Настом и сестрама, оде за Карађорђем у Хотин у Бесарабији. Из Хотина је прешао и Кишењев где је остао дуго.

У Србију се је вратио много после године 1830, и дошао је у Крагујевац, где се ожени Стаменком, кћерју Карађорђевом.

Кнез Милош је најпре поставио Илију за царинара у Поречу, доцније га је преместио у Београд за полицаја под влашћу Цветке Рајовића. У тој служби Илија је на Теразијама делио београђанима плацеве који су год пристали да заграде своју деоницу, али је многима и та ограда онда била тешка.

Док је Илија био у Београду у служби, умрла му је мајка Наста, Васина удовица, и сахрањена је у београдско гробље.

После тога, Илија је постављен за члана суда у Крушевцу. Ту му се је догодила несрећа: напивши се једном у друштву говорно неке крупне речи против Кнеза Милоша. Његов другар у служби, Чолак-Анта, побојавши се за се, јави то Кнезу Милошу, од кога дође заповест да се Чарапић окује и дотера у Крагујевац. С њим пође и Петар Лазаревић, начелник крушевачки.

Кнез Милош упита Лазаревића шта је то било?

— Празан говор пијана човека, Господару! одговори Петар: — ништа друго!

Кнез онда пусти Илију у слободу, али му не врати службе коју је дотле имао.

После тога случаја, Чарапић дође у Београд, где је имао своју кућицу, па је ту животарио врло сиротињски. Кнегиња Љубица, Вучић, и Аврам Петронијевић помагали су му храном и новцем док је год био жив, а умрьо је 21 априла 1842, и укопан је код Маркове цркве у Палилули.

Печат војводе Илије Чарапића налази се данас у г. Петра Радојловића пензионара у Београду.

---

1. Милутиновић, Историја, стр. 33. ↩︎

Чарапић Ђорђе, старији син Танасија Чарапића, родио се у Белом Потоку, од прилике 1792.

Кад му је отац погинуо он је, и ако је био врло млад, постао неки подвојвода под Мутаповом командом.

Године 1813 налазио се је заједно с братом од стрица Илијом на Делиграду где су имали свој шанац и били се с Турцима.

Очевидци причају за Ђорђа и Илију да су се, док траје бој, били као и други војници, а чим бој престане они се с војницима бацају камена с рамена, и упињу се из све снаге да би све друге надбацили!

Испред турске најезде и Ђорђе је с мајком и свима својима, оставио Рипањ и пребегао у Срем, заједно о Илијом Васини сином.

Илија је из Срема отишао у Бесарабију, а Ђорђе се, са својом мајком и братом Марком, врати 1815 у Рипањ, где су му Турци већ били попалили све зграде, и исекли неке шљиве.

Ђорђе и брат му Марко навале на ново кућити кућу, и кроз неколико година лепо се опораве.

Године 1825 у смедеревској нахији букне Ђакова Буна. За ту буну знао је и Ђорђе Чарапић, јер је био дигао народ из нахије београдске, да се удружи с Ђаком; али претече Вучић те Ђака победи и војску му растера, па се, с тога, и Ђорђева дружина, разиђе сваки својој кући. Ђорђе пак, као човек већ крив, утече у Банат, куда му доцније оде и брат Марко.

Говори се да је Ђорђе тада ишао у Русију те од Карађорђева сина Алексе, узео новаца и поруку да на ново дигне буну против Кнеза Милоша и против Турака.

Било како му драго, тек се Ђорђе преко писама стане договарати за ту буну с београдским учитељем Мијаилом Берисављевићем (родом из Дивоша у Срему), који је пре био учитељ у Рипњу и онде имао кућу. Мијаило, после неког времена, открије ту намеру другом београдском учитељу Петру Радосавкићу, родом из Бачке, из села Паланке.

Пред Цвети 1826 Чарапићи Ђорђе и Марко пређу крадом у Србију, и учитељ Мијаило оде ноћу у Авалу, те се с њима састане, пода им нешто барута и олова; по том, вративши се у Београд, напише прокламацију за буну. У тој прокламацији, између осталога, било је и ово:

Ко донесе главу Милошеву, добиће педесет хиљада дуката на годину; за Јованову и Јевремову главу обрицало се по двадесет хиљада, у за главу Симе Паштрмца и Кнеза Вучића — по пет хиљада дуката!

Ових прокламација нису могли њих двојица преписати колико им је требало, за то своју намеру открију и другару Петра Радосавкића, младу момчету, родом из Ниша, које је прилично знало писати, те им помогне преписивати.

Међу тим је Кнез Милош дознао за ту намеру, и наредио једне људе да учитеља Мијаила ухвате и одведу у Крагујевац, а друге — да опколе Авалу те да похватају Чарапиће.

У ову буну били су умешани Чарапићи Ђорђе и Марко, синови Танасијеви; Ђурађ и Петар, синови Савини; Милован Гајић, зет Танасија Чарапића; Јован, син Марка Чарапића (кога су убили Турци у Калуђерицама), и још неки кнезови и сељаци из околине. Буни се највише противио Пера Чарапић, син Савин, који никако није хтео пристати у тај посао.

Чарапићи су се крили неколико дана од потере, али их најпосле потера опколи у потоку испод Торлака, над селом Раковицом, и пандури припуцају на њих. Ђорђа и Ђурђа Чарапиће и зета им Милована убију одмах, а Марко убије једнога пандура. Онда кнез Парезан заповеди неком Марку Пириватрићу из Бела Потока да расече коситер и да га метне у пушку, те тако и Марка убију.¹

Побијене Чарапиће баце на точкове на Торлаку крај друма, а оне друге људе који су за тај посао знали повежу и отерају у Рипањ, где их затворе у кућу неких Арнаутовића.

Ту се је после водила страшна истрага о којој кад се прича језа човека хвата.

Најпосле се цела ствар сврши овако:

Учитељу Мијаилу Берисављевићу одсечене су обе руке више шаке и мало од језика; Петру Радосавкићу и његову другару по десна рука и по мало од језика, а све друге који су били родом из Србије, и у ту су буну умешани, поубијају.²

Породице Чарапића власт протера у разна места по Србији. Тако је Ђорђева и Маркова мајка с другом децом била протерана у Брусницу. Тада неки младићи од рође Чарапића побегну куд који, и измене презимена да се не би знало од којих су људи.

Цео тај покрет, коме је Ђорђе Чарапић био коловођа, прозове се Чарапића Буна 1826 године.

---

1. За Марка се причало да се родио с два знака: имао је, веле, крст на десној руци, и прамен златне росе. За то се драли да њега не бије олово. С тога је Парезан и наредио да га бију коситером! ↩︎
2. Вук, Грађа за историју, стр. 185-188.
   Прича се да је међу онима затворенима у кући Арнаутовића у Рипњу, био и Јован Чарапић син Марка Чарапића (којега су посекле дахије). Јовану мајка донесе хлеб и у хлебу маказице, те он исече конопац, утече из затвора, и завуче се под корито рипањске чешме где сачека ноћ. После, ноћу, запали право у Крагујевац Кнезу Милошу.
   — Откуд ти, Јоване, весео био? упита га Кнез кад га види.
   — Ето добегох к теби, Господару, па чини што знаш!
   — А што ми болан још кога на доведе; што ми бар Марка ниси довео? (Марка је Кнез познавао и волео).
   — Идите, рече после тога Кнез момцима: — оној несрећници (Ђурђији, сестри Ђорђа и Марка) и кажите јој, да је Јован жив и здрав код мене. (Јовану није било ништа). ↩︎

Чарапић Васа, родио се у селу Белом Потоку под Авалом, а стари његови доселили су се из Куча.

Не ће бити од штете казати овде у неколико речи како су Чарапићи добили то своје презиме, и због чега су оставили своје огњиште у Кучима.

Чарапића је у Кучима било око тридесет кућа, и сви су били људи доброга стања. Један од њих некако убије пашину кучку, а турски суд пресуди: да плати за кучку кесу новаца (то јест 500 гроша). Чарапићи саставе паре да кучку плате; али, да би се Турцима колико толико осветили, не пошљу им паре у кеси, као што је био ред, него им их пошљу у чарапи. Турци их, како се прича, од тога случаја прозову Чарапићи!

После неког времена, наврзу се Турци да им отму једну одиву те да је потурче. Чарапићи су се неколико пута оружјем бранили од те напасти, али најпосле, видећи да се не могу големој сили турској довека одупирати, оставе своја огњишта, и крену се да траже мирније место. Дошавши у Србију, једни се стане у округу ужичком, други сиђу у Мачву у село Ноћај,¹ трећи се уставе у селу Ракову,² у округу рудничком, а четврти се спусте чак у Бели Поток под Авалом.

У Белом Потоку настанили су се Иван и Јован рођена браћа Чарапићи. Ту су се оженили и децу изродили. Иван је имао синове: Саву, Васу и Танасија, а Јован: Марка и Маринка.

Кад је Васа, син Иванов, дорастао за пушку, баш је био немачки рат (1787—1788). Тада се он упише у добровољце (фрајкоре), те је војевао против Турака.

Кад су се ови младићи купили у добровољце, онда се по селима око Авале певала ова шаљива песма:

„Хајде, душо, у врајкоре!
Ни орати, ни копати,
Веће цару војевати:
На годину сто воринта,
А на месец сто батина!

Пошто се рат свршио и мир углавио, Васа се врати кући, и Турци, кад на ново заузму Србију, нађу га као мирна сељака, али уважена у свој околини.

На скоро нахиска скупштина избере Васу Чарапића за кнеза нахији грочанској и Турци га приме.

Све је било мирно и добро докле нису у Београду завладале дахије, а како завладају оне, за Васу и за све Чарапиће није било добро.

Дахије су у Белом Потоку имале свој хан, као и у другим селима; али ханџија у овом хану побрати са с Чарапићима да они њега чувају од Срба а он њих од Турака.

У зиму пред устанак каже ханџија Чарапићима да им дахије мисле о злу, него нека не ноћивају дома, већ где год на страни, како их не би могли изненада напасти и побити.

После такога гласа, Чарапићи су обично ноћивали у Авали.

Не прође много, а чета Турака груне у Бели Поток пред хан.

— Јесу ли дома пашчад Чарапићи? упита вођ Турака ханџију.

— Побегли су у Авалу, и све своје одвели, одговори ханџија.

У тај мах жена Танасија Чарапића с једном јетрвом идући с воде, удари поред хана и Турака.

— Да нису ове кучке од оне пашчади? упитају Турци.

— Казао сам вам да су пашчад отишла, и све своје одвела. Ово су жене одавде из села! Одговори ханџија.

Турци пак заповеде тим женама да оставе судове па да и провадају коње, докле они попију каву.

Међу тим Чарапићи Васа, Марко, и Танасије, чувши шта је у селу, дотрче и припуцају на Турке. Стругнувши бежати, Турци дохвате једно мало мушко дете и понесу га.

— Турци! продере се Васа: — оставите дете, или ни један не ћете главе снети у Београд!

Турци пусте дете, па утеку у Београд.

На тај начин, Чарапићи се јавно заваде с београдским Турцима. Од тога доба ни један од њих није слазио у Београд, него су слали жене те су им оне узимале соли, барута, олова, и кремена, кад им је што требало.

Кад Турци убију Васина брата од стрица, Марка Чарапића, Васа узме тело братњево и сахрани га у гробље у белопоточко, па онда оде ханџији белопоточком Турчину, који је био побратим, и рекне му:

— Побратиме! Да се пољубимо; па одсад нити могу ја тебе чувати од Срба, нити ти мене од Турака. Него да те испратим до пола пута, па иди у Београд!…

Испративши побратима за Београд, Васа се врати, запали турски хан у селу, и одметне се у Авалу. Гора је још била гола; још се није била „заодела листом“. Васа се много тешкао шта ће чинити ако га у то доба окупи потера? А кад је видео први олистали глог у Авали, извадио је малу цванцику (40 пара динарских), обесио је глогу о грану, опалио пиштољ у ветар, и радосно подвикнуо:

— Е, чик сад Туро! Гора олиста: Васа стече крила!

Одметнувши се у гору, Чарапић је позвао к себи у дружину неколике отресније људе из околине, као што су били: Живко Михаиловић из Умчара; Војин Н. из Пиносаве; Лаза Буљубаша из Велика села; Веса Н. из Калуђерица, и још неки.

У почетку ови су људи били другови у Васиној чети, а доцније, кад је букнуо устанак на Турке, и кад је Васа постао војвода грочанске нахије, они су били ниже старешине у његовој војсци.

Ево првога већега Чарапићева боја с Турцима.

Кад се оно дахија Кучук-Алија враћао из Јагодине к Београду 1804, водећи са собом Гушанца и његове крџалије дахијама у помоћ, Чарапић се је са својом дружином налазио у Авали. Ту им дође човек и каже како Турци, пролазећи кроза село Врчин, не иду путем мирно него су запленили и отерали врчинску стоку.

Васа одмах потрчи с дружином те у селу Лештанима у месту Кречанама, у некој старој друмини, ухвати заседе. У сваку заседу стави и два три друга, а сам оде на дно дружине, заповедивши да сваки чека прво његову пушку.

Турака је било врло много, стоке су гонили доста, и били су врло весели. Од велике радости, неки је попевао српски овако:

„Чувала овце Тодора,
Широким пољем, крај мора“!

У том је баш наишао на Васину заседу.

— Дочувала их је! прошапће Чарапић, и опали своју шару.

Дружина за њим оспе, и све у месо!

Пуцањ проломи небо. Турци, мислећи да је ту сва устаничка сила, збуне се; стока се помете, и тако се начини велика забуна. Ту Турака падне врло много, а живи побегну, оставивши Србима силно благо и оружје.

Кад живи Турци издру из теснаца и из честе на пољану, онда се један од њих окрене к шуми, и викне крупним грлом:

— Рајо, море! делите право, не грешите се: свима ће бити доста, колико нам данас отесте!…

Мало доцније стигао је и Карађорђе са својом дружином на то место. Васини су се другови хвалили да су благо капама делили!

А Турци, бежећи с тога разбоја, били су бакрачлијама с једне стране ољуштили кору са свих шеварова кроз које су издирали на пољану!

Чарапић је брзо изашао на велики глас међу српских старешинама. Његово је место свакад било прво до Карађорђа, и он је к њему под шатор улазио свакад без пријављивања. Песма вели да за њим, кад с војском иде, удара седам таламбаса!

Одмах по устанку 1804, Чарапићи Васа и Танасије преселили су се из Бела Потока у Рипањ, па су после онде живели, а други њихови рођаци нису се кретали из Белог Потока.

У отимању Карановца, о Петрову дне 1805, песма Чарапића хвали мимо све друге војводе.

Он је био малко наглув. После смрти брата свога Марка на Турке је веома мрзио.

— Ваљало је, причаше покојни Јокић: — кад Васа спава, само малко живље рећи Турци! или макар и реч вуци! па је за тренутак Чарапић био на ногама са запетим пиштољем у руци, грозно севајући очима и гледећи на коју страну да саспе непромашни огањ!

Јокић још каже да се у оно време продавала и нека слика, на којој је представљен Чарапић како зверајући очима тражи Турке са запетим пиштољем у руци.

Чарапић је 21 марта 1806 послао једнога „срнојарца“ на дар Митрополиту Стратимировићу. Захваљујући на томе дару, Стратимировић у свом писму светује Васу како ће се владати према побеђеним Турцима и њиховој нејачи, а тако и према њиховим богомољама и другим предметима који су за поштовање.

Чарапић је највише наваљивао, и тим наваљивањем најпосле склонио Карађорђа, да се нападне на Београд 1806. Ни један од ондашњих војвода није познавао Турке онолико колико Васа, па ни један није ни веровао толико да Срби могу освојити тако тврди град као што је Београд.

Нападајући на Београд, ноћу 29 новембра 1806, Чарапић је, са својима, ишао на турски шанац између Стамболкапије и оних сводова у Скадарској улици који воде воду у варош.

Простор је оно нераван; све су по њему биле неке рупе те су српски војници приступајући к шанцу скакали из рупе у рупу.

Примакнувши се к шанцу, који је већ био осветљен машалама, Чарапић се једном окрене к својима који су се примицали за њим, и рекне:

— За мном-те, браћо!

У тај мах, при светлости од машала, Турчин га спази и погоди баш у крста, па му олово избије на мали трбух!

— Гле! изеде ме пас, закон му његов!… Не бојте се!

Војници узму Чарапића на пушке, и изнесу га на Ташмајдан под шатор Карађорђу, где је живео још два часа.

Ту су му дозвали брата Танисија ком наручи да му гледа жену Насту и децу, и да га сахрани код цркве у Раковици.

Одиста је тело Васино укопано с леве стране цркве у Раковици. На гробу његовом веле да је била плоча са записом, али је данас нема.

Јоаким Вујић, 12 новембра 1826, пише: „Изван цркве, од северне стране, куда се у цркву иде, близу зида црквенога, јесте гроб блаженопочившега народољупца отечества и народа, великога хероја Васе Чарапића, у којему његове, чести достојне, кости почивају.“

У библиотеци српског ученог друштва, незнаном руком писано, налази се ово:

„Надгробноје Чарапића српског јунака. Путниче стани! Чарапић, српски син, храбри јунак, паде испод Београда на турске грамаде као жатељ на сноп који дању покоси. Овај гроб с његови кости се поноси!“…

У Рипњу и у другим селима око Авале, док је Београд 1806 опсађиван, певала се овако песма:

„Београде, што си потамнео?
А како ти потамнети не ћу?
Кад ме бију са четири стране:
С једне стране царе од Русије.
С друге стране од Беча ћесаре,
С треће стране Петровићу Ђорђе,
А с четврте Чарапићу Васо!“

Пошто се пак Београд узео али на њему пао Чарапић, онда се је овако певало:

„Београде, велика радости!
Чарапићу, велика жалости!
Београд се од Турака узе,
Али соко Чарапићу паде!“

На печату Чарапићеву биле су изрезане ове речи: Василије Чарапић, кнез грочански.

Београд слободни, напредни, лепи, и кићени сетио се змаја од Авале који главу даде за његову слободу, и дигао му је споменик: улицу од позоришта до велике школе назвао је Васином улицом!

Београде, Београде, баш и да не осећаш сласти од захвалности, зар не помишљаш да могу опет доћи дани када ће се морати за те полагати главе?!

Васа Чарапић после своје смрти оставио је жену Насту, два сина Илију и Пантелију, и две кћери Јоку и Јелу.

Данас је у животу само кћи његова Јока. Пре Јоке Васи је било умрло двоје женске деце, па кад му се је родила она није знао шта је чинио од радости: развио је на кући барјак, и отворио сва врата те дочекивао и частио госте који су му долазили на честитање. Доцније је Јока носила на глави фесић унизан дукатима, и Васа би је од милоште звао: Татина дукатарка!

Та некадашња Татина дукатарка данас, у својој дубокој старости, на двоје наочаре, плете чарапе и ради друге радове те се тако, поред два дуката месечне пензије, храни хлебом!…

Допуна

Село у Кучима, одакле су Чарапићи, зове се Загреда. У њему и данас стоји непродата Чарапска баштина. Њихово се племе зове Вујановићи, а Чарапићи прозвали су се доцније.

Ово ми је причао војвода Марко Миљанов 6 октобра 1893 у Београду.

---

Године 1900 месеца октобра састављен је у Београду неки одбор, који ће промислити о подизању споменика Васи Чарапићу.

---

1. Кажу да је од ових био и Стојан Чупић! ↩︎
2. Од ових је била жена војводе Ломе. ↩︎

Чамџија Милисав, родио се у селу Борку, у београдској нахији. Чамџије су се звали људи који су вукли лађе уза Саву. За Милисава се не зна је ли кад вукао лађе, а зна се да је превозио људе у чамцу преко Саве. Ваљда је од тога рада и прозван Чамџија.

Још првих дана месеца фебруара 1804, Милисав Чамџија с неколико другова, дође из Борка у Вранић, те запали турски хан, и нападне на Турке који су седели у хану. Било је разглашено да хајдуци нападају на ханове и на Турке, а у истини то се чинило по наговору Кнеза Симе из Борка и Павла Поповића из Вранића.

Од тога времена, Милисав се налазио увек уз Кнеза Симу. Он није желео власти ни госпоства; његова је сва срећа била да Турке бије и да их сатире. У последње време имао је на себи преко 10 рана. Чак кажу да му је од једне ране под доњом вилицом остало шупље, те није могао јести ништа чорбасто!

Године 1806 пред васкрс био је с Јанком Катићем и Вујицом у Мачви, и одликовао се је у боју с Турцима који су били поробили село Совљак.

У јуришу на Београд, 29 новембра 1806, Милисав је продръо на шанац онде негде где је сада гостионица Руски Цар, сео на топ па запевао колико га глава доноси (а певао је, веле, као горска вила):

„Хај! браћо Срби, криза соколова!
„К мени, к мени, ја сам на ендеку.
„И Чамџија већ на топу седи“!

Тај радосни глас чуо је самртно рањени Чарапић Васа и обеселио се као да га на зврчка није зврчила!

У Борку се прича да је Милисав нарочито молио Карађорђа да може запевати кад изиде на ендек. И кад је после Карађорђе чуо његов глас рекао је:

— Коекуде, сверова Милисав, Бог и душа: Јуриш’те јунаци да ми не будемо последњи!

Чамџија је преживео несрећну годину 1813, и дочекао је нови устанак 1815.

У освајању Палежа (Обреновца) 1815, Милисав се тешко рани и, после два дана, умре код своје куће у Борку.

У вођу Матеје Ивановића у Борку под једним орахом два су гробна белега: мањи је Милисава Чамџије а већи је његовога брата, поред кога је Милисав желео да га сахране. И сахранили су га по жељи његовој.

Један од очевидаца вели:

— Милисав Чамџија био је један од првих јунака српских!

А покојни Јокић каже:

— То је била једна бесмртна јуначина!

Чамџија је био смеђ, омалена раста тако да се по његову телу не би никад могло помислити да је онолики јунак колики је био.

Као што је већ речено, он је врло много рањаван па и у зубе те је с тога у последње време шушкетао кад говори, али му то није сметало увек лепо певати, и увек се јуначки бити за отаџбину.

Слава имену његову до века!

Допуна

Не уди знати шта за Чамџије пише Вук (Рјечник, стр. 818) „У почетку овога вијека (1800—1804) звали су се чамџије у Србији и у Босни војници турскога закона, који су из Босне на чамовима силазили у Биоград на стотине, и ондје су се у дахија и осталијех поглавица турских наимале у војничку службу. Чамџије су на овом крају готово биле постале оно што су на источној страни биле Крџалије, само што су Крџалије биле све коњици, и врло су се лијепо одјевале, а Чамџије су биле пјешаци и слабо су мариле за лијепо одијело, али им је оружје (дуга пушка, два пиштоља и нож) било врло добро и чисто“.

---

За Милисава Чамџију пак који је био Србин из села Борка и зна се зашто је прозван тако, Анта Протић у свом причању, каже како је Јанко Катић, у часни пост, 1806, у селу Клењу, слао Милисава Чамџију да уводи Турке:

„Милисав, хала човек, вели даље Анта: — на десеторицу би ударио: припасао неку маџарску сабљетину, па се радује што ће да иде!… Све је видео, па се вратио да каже; али кад поче говорити о мноштву Турака, Катић метну прст на уста — да то не казује…“