Категорија: Ч

Чучук-Стана, друга жена Хајдук-Вељкова, родила се око 1795, у селу Сиколу, у Крајини, три часа од Неготина у кући Пљештића.

У оца су биле њих три кћери: Стана, Стојна, и Стамена. После њих три, родио му се је син Мијаило.

Некакви бећари ударе на село Сиколе и поробе га. Том приликом однесу и Станине девојачке дарове. Стана се дигне чак у Пореч на тужбу војводи Миленку Стојковићу.

У Поречу је види Вељко, и узме к себи. Казано је у Вељкову животу како се је он венчао с њом.

Стана је уз Хајдук-Вељка често бивала и на ограшју где се ране добијају. Из тога доба имала је три ране од пушчаног зрна и једну од ножа.

После Вељкове смрти и пропасти 1813, у збегу код Панчева, нађу се Стана и Марија (прва жена Вељкова). Марија цикне на Стану:

— Камо, курво, мој муж! Ти си ми мужа појела!

— Иди, друго, с милим Богом, одговори Стана: — немој ми стајати на јаде: док је био жив, био је и мој и твој, а сад га нема ни мени ни теби!

После тога је Стану у Бечкереку просио некакав богат трговац, а она није хтела поћи.

— Ја сам била за јунаком, рекла је тада: — и ако се још који пут узудајем, опет ћу отићи само за јунака!

И сверовала је. У Белој Цркви је пошла за Капетана Ђорђа (Јоргаћа), Вељкова ратнога другара, који је доцније био један од најважнијих чланова грчке етерије.

С Ђорђем је у Белој Цркви родила сина Милана, па се пред сами грчки устанак преселе у Влашку, где је тада владао Кнез Александар Караџа, човек слаба карактера, који се је колебао између утицаја руског и турског.

У Турској је глава Капетан-Ђорђева била уцењена и, на наваљивање турских власти, Караџа нареди да се Ђорђе ухвати и посече. Заузимање рускога консула и Станина одважност сачувају Ђорђу главу, и он се стани у Букурешту, где му Стана роди другога сина, кога крсти Кнез Караџа, наденувши му своје име Александар.

Имали су и једну кћер, по имену Јевросиму.

Кад је букнуо грчки устанак 1821, Стана се с децом смести у Хотину у Русији, а Капетан-Ђорђе, пошто су све етериске чете разбијене, затвори се са 480 друга у манастиру Секу, у северној Молдавској, где га силна турска војска опколи, и он, као наш Синђелић на Чегру, запали барут и с дружином и Турцима одлети у ваздух.¹

У чети Ђорђевој било је доста Срба још из Вељкове војске. Од ових се помињу тројица: неки архимандрит, коме име не могох дознати. Петар Дубоњац, муж Стојне, млађе Станине сестре, и Никола Петровић пушкар из Неготина. Овај се је једини избавио од оне јуначке смрти; он је дошао у Хотин и донео Стани прамен косе Јоргаћеве.

Из Хотина се Стана 1842 пресели у Атину, престоницу тада већ независне Грчке.

Горка школа живота кроз коју је пролазила Стана још од своје младости; њено дуго бављење у Хотину и свагдашње саобраћање с одабраним личностима; свест да су јој оба мужа били први јунаци у српском и у грчком народу, и да су оба пала славном смрћу за свој народ; а уз то разне дужности и бриге породичнога живота, удружене с ватреном жељом одранити у својим синовима наследнике очиних врлина и осветнике његове јуначке смрти: све то скупа јако је утицало на развитак и душевни Станин преображај. Од плахе амазонке постала је озбиљна, достојна матрона, од јуначког девојчета свесна и постојана патриоткиња. У Хотину је поред матерњег језика научила грчки говорити и писати, а уз то је говорила и руски, пољски, и румунски.

Кад се Стана доселила у Атину, онда је у Грчкој владао сам краљ Отон, али је уз њега једнако била влада немачка, и скоро сва важнија места беху заузели Немци Баварци који су Грчку сматрали као своју „провинцију“, а Грке као неподобне за виши духовни живот, па наравно и за државну управу.

Грци су тим стањем били веома незадовољни. Та струја незадовољства повукла је за собом и Стану. А она је имала и личних побуда за незадовољство. Она и муж њен дали су хиљадама дуката за грчки устанак, а грчка држава давала је њој, удовици првога грчког јунака, по 145 динара на месец, да се тиме са троје деце издржава!

Али је Стану тиштало и друго нешто. Она је желела да се у Атини подигне макар најсмернији споменик мужу њеном. И та јој се жеља није хтела испунити.

У лето године 1843 била је на аудијенцији код краља Отона, и дошла је кући љута и незадовољна. Тада је пало крупних речи.

Мало доцније би онај чувени септембарски устанак у Атини. Вођи устанка беху Калергис, Макријанис и Метаксас. Успех би повољан. Странци бише отпуштени из државне службе, народна влада састављена, И народна скупштина сазвана да изради земаљски устав.

У том устанку Станина оба сина била су међу првима који се уписаше у добровољце. Мајка их је с благословом оправила међу устанике.

У пролеће 1845 задеси Стану највећа жалост. У цвету младости умре јој млађи син Александар.

На пратњу се бејаше стекло мало и велико да ода последњу пошту Јоргаћеву сину. Ту беше стари Маврокордат, друг Јоргаћев, многи виши официри, свештенство, великаши земаљски и многи одабрани странци.

Стана је седела у другој соби, и пријатељи су је задржавали да и не прилази к одру сина свога, да се још више не ражали.

Пред што ће покојника понети из куће Стана се диже. У руци је држала мало јастуче од зелене свиле. Она пође у собу где је био покојник. Пријатељи је стану задржавати.

— Пустите ме, рече она: — хоћу да се опростим са сином!

Сви се немо уклонише.

Стана приђе к мртвоме чеду своме.

Лице јој беше мирно. Туга као да већ беше прелетела преко њега. Мајка је своје јаде изјадала; бејаше ред на јунакињу да она проговори.

Мртва тишина наста у соби. Све се очи управише на мајку.

— Сине! проговори Стана гласом који није ни мало дрктао: — растајући се на веки с мајком, требало би да понесеш оцу какав год дарак. Али мајка, у својој сиротињи, нема ништа да ти да; него ће ти дати оно што је досад било највеће благо њено. Ево ти — и с овим речма маши се у зелени свилени јастучић — ево ти прамен косе оца твојега који је изабрао себи гроб у ваздуху, а мени ово послао да му кадгод подигнем гроб у слободној Грчкој! Врати, сине, оцу своме овај прамен, и кажи му како су незахвални Грци онима који су им извојевали слободу; кажи му да Капетан-Јоргаћ још нема свога гроба у слободној Грчкој!!!

Изговоривши то, стави онај прамен косе сину под главу.

Не може се описати како је било онима који су ово слушали и гледали! Кроза Станина уста проговорио је ђеније Јеладе, проговорила је узнемирена савест јелинскога народа. Сваки се осећао поражен овим јавним а заслуженим прекором.

Прамен је укопан с Александровим телом!

Станине речи одјекнуле су по свој Јелади. Атинске новине хвалиле су и узносиле јуначку српкињу која с горком истином изиђе на среду не марећи хоће ли она коме бити немила.

Губитак овога сина био је последњи ударац тешке судбине Станине. Од онога доба њени су дани текли мирније, а година 1849 донела је вечити покој њеној напаћеној души.

Милан, син њен, био је права слика свога јуначкога оца. Он је за кримскога рата долазио у Београд, те походио своје рођаке. Преминуо је око 1875, а кћи Јевросима живи и данас у Атини.

Стана је била омалена раста, с тога је и прозвана турски Чучук-Стана (а то је Мала Стана). У младости је била витка, а под старост се је прилично била раскрупњала, али јој је лице до смрти остало лепо и чисто.

Имала је глас звучан, пријатан. Милина је била слушати је кад би певала српске песме, а певала их је често и кад се весели и кад за чим јади.

Пушком је владала као прави војник, и у нишан је гађала као најбољи гађач.

За Србијом је гинула свега свога века. Често је деци причала о Србији, и о њеним дивним пределима. Тада би јој се лице зажарило, очи би јој почеле ватреније севати, и у часу би из ње проговорила Хајдук-Вељкова Чучук-Стана:

— Да ми је, децо, само још једном да одем у Србију, да поживим мало у постојбини где сам се родила, чини ми се подмладила бих се…

— А шта би радила, мајко, кад би отишла у Србију?

— Наложила би ватру у гају, наредила бих да се припече прасе, а ја бих певала и пуцала из пиштоља!

И умрла је, веселница, однесавши ту смерну жељу у хладни гроб. За далеки пут до Србије осем огњене жеље требало је и новаца, а она новаца није имала.

Мир пепелу њеном, а вечити помен таком имену и у српском и у братском јелинском народу!…

---

1. Кнежевина Србија, стр. 903. ↩︎

Чупић Стојан, родио се у Пиви, у Херцеговини. Његово је право презиме Добриловић, а како се је прозвао Чупић казаће се мало ниже.

Стојанов деда, очин отац, по имену Тода, био је неки старешина у месту својега рођења у Херцеговини. Не зна се зашто, али овај Тода у један пут остави онамо своје синове и сву кућу, па дође овамо у Србију, и стани се у Црнобарском Салашу, који се онда звао Али-Агин Салаш.

После неколико година помру у Пиви Тодини синови, а остану само деца њихова. Од невоље крену се тада три Стојанове сестре, Ђурђија, Ката, и Стана, поведу Стојана, и дођу у Мачву у село Црнобарски Салаш, к деди своме Тоди, који се ту већ био наставио. Једна Стојанова сестра, на име Стана, уда се онамо преко Дрине, у Балатун, у Босни. За то су неки мислили да је Стојан родом одонуда.

У Салашу се, у оно време, десио некакав учитељ, и сестре даду Стојана томе учитељу, те тако научи читати и писати.

Кад је Стојан већ био изишао из школе, дође једном у село њихово у госте неки Страхиња Чупић из села Салаша Ноћајског. То је био човек богат а без порода. Угледавши Стојана, младића здрава, наочита, вредна, окретна а без баштине, заиште га од деде му Тоде да га узме меште сина. Тода, разговоривши се са својим унукама, пусти Стојана. Страхиња одведе Стојана кући, провуче га кроза своју ногавицу (као да би га био и родио), усини га, и држао га је после као да му је пао од самога срца.

Тако Стојану Добриловићу дође ново презиме Чупић од поочима Страхиње.

После неколике године, Страхиња ожени Стојана, да му баштине да може радити, а и новаца да може по мало трговати. Прича се да је Стојан, осем ове помоћи од поочима, и своје заслуге, троје новце ископао из земље: једне је, кажу, нашао још док је био у деде Тоде; друге — не зна се где; а треће је изорао орући њиву с неким Страхињиним синовцем Пером.

За овај последњи случај прича се ово:

Једнога дана Стојан и Пера орали су заједно. Пери се придрема, па оде у хлад и заспи. Стојан за то време изоре ћуп пун дуката. Да би искушао Перу колико му је прави пријатељ, Стојан проспе неколико дуката по бразди па кад Пера устане рекне му да сад опет он сам мало пооре, дотле се Стојан одмори и поспава. Пера наиђе у бразди на дукате, покупи их, и сакрије, а Стојану не каже ништа.

У вече, о вечери, упитаће Стојан:

— Богати, Перо, да ли ли ниси данас у орању нашао штогод?

— Нисам, Стојане, одговори Пера.

— Баш ништа?

— Ништа за цело!

— Е, мој брате, рече Стојан: — ви’ш како си лукав! Али нека те! Какав си ти према мени, онакав ћу бити и ја према теби! Ја сам нашао ћуп дуката, и да си казао право, делио бих га с тобом, а овако не ћу.

Година 1804 затекла је Чупића као марвенога трговца већ на лепу гласу.

Први пут се нашао и видео с Карађорђем негде у ваљевској нахији, куда је био отишао да лучи свиње. После тога састанка и разговора, Чупић је одмах почео скупљати брчније људе и с њима затварати путове између Босне и Шапца, а нарочито онај који је ишао поред Саве. Мало је времена прошло, а он је Турцима задао такав страх дуж Саве и Дрине, да су га се бојали као какве хале.

У славној битци на Мишару, Чупић се је јуначки борио против турске силе. По разбоју гонећи Турке сустигао је код села Дреновца, више Шапца, и погубио чувенога Мулу Сарајлију за кога се држало да „и цару уме судити“.

Чупић се је одликовао и личном храброшћу као јунак, и војводским врлинама као управник војске. Особито се је прославио у бојевима: на Главици онамо преко Дрине где је спасао Цанцар-Јанка; на Клењу; на Бајиној Башти, где је прешао преко Дрине на мегдан силноме Бегу Зумбулићу, и на Црнобарском Саламу. Овај последњи бој опевао је и славни Вишњић. Крај красне Вишњићеве песме гласи овако:

Откако је гавран поцрнео
Није гуја змију дочекала,
Као Чупић Мехмед-Капетана,
У широку пољу салашкому;
Ако ли тко веровати не ће,
Нека иде те очима види:
Знати ће се турска коштурница
Докле тече сунца и Салаша“.

С необичне брзине у смишљању и у извршивању својих мисли и с неоспорнога јунаштва, Чупића је песма прозвала „Змај од Ноћаја“. И то име он је потпунце заслуживао.

После несрећне битке на Равњу, 1813, Чупић је као и друге војводе био прешао у Срем, али се одонуда после краткога времена вратио, па се крио по мачванским луговима док није букнуо нови устанак под Кнезом Милошем 1815. Како је пак чуо за тај устанак, Чупић се упути Кнезу Милошу, и нађе се с њим на Ваљеву. Пошто Турци из Ваљева побегну, Кнез Милош рекне Чупићу да иде у Мачву да и њу диже, а он ће му послати и својих људи у помоћ.

Међу тим је жена Чупићева живела у селу Дивошу у Срему. Она је била у такој сиромаштини да је, тако рећи, умирала од глади а стидила се је просити. У то време налазио јој се је и помагао јој колико је могао архимандрит шишатовачки знаменити Лукијан Мушицки.

Стојан дође у Мачву, и стане набављати барут и склањати људе на устанак. Али неким мачванским кметовима а на име: Јовану Лазићу и неком Јелићу из Петловаче, Јакову Росићу и Живи Врачарићу из Бадовинаца, Јанку Шуманском из Црне Баре, и још некима, није никако било мило да се опет дижу на Турке, јер су волели бити на миру, па макар Турци још судили. За то науме да Чупићу дођу главе, пошто су држали да то једини он буни народ. Поруче тајно у Босну Турцима да пређу овамо код Бадовинаца, а они ће довести Стојана те им га продати жива. Пошто су то удесили, кажу Чупићу да пристају на устанак, али је, рекну му, њему поручио неки Турчин из Босне који му је и пре увек набављао и добављао џебане, да дође на Прудове да му нешто каже.

Али-Паша-Мараш с четом Турака пређе на Прудове, па се сви посакривају у луг. Уреченог дана дођу и кметови с Чупићем. Турци, у тренут ока, поискачу из заседа, обезоружају све Србе, а Чупића још и вежу. Кметови кад предаду Чупића паши реку овако:

— Ево хајдука који замеће крајину; више крајине не ће бити!

Па су се, после тога, ухватили коло и играли. Лазић је уз игру бројио ову поскочицу:

„Хопа, цупа, Марта!
Сукња ти је кратка!
Удри ногу о ногу!
Нека дође под ногу“!

Чупића су одвели најпре везиру Рушид-Паши који га је лепо примио, па послао у Зворник. С почетка су га водили слободна на коњу, а после га окују и на колима отерају те баце у зворничке казамате окована унакрсним гвожђем.

Ту је лежао читав месец дана, па га онда уморе и избаце на ђубре, а распусте глас да је умрьо од куге.

Од оних кметова који су Чупића предали, Јован Лазић је остао међу Турцима као талац за мир, а други су се вратила кућама.

Кад су Срби освојили турски шанац на Дубљу, 14 јула 1815, онда неки Димитрије Ногић из Совљака јуриши на Лазића и стане га ножем сећи, подвикујући:

— Хопа, цупа, Марта! итд.

— За Бога, Срби смо, рекне Лазић.

– Ниси ти Србин, него си од Турчина гори, одговори Ногић: — кад Чупића издаде Турцима!

Овај је Ногић још двојицу од ових кметова пре тога био посекао у Прњавору.

Чупић је био растом висок, у појасу танак а плећат, осредње коштуњав, дугих насмејаних образа, великих смеђих бркова, и приметно дугих прста на рукама. Било му је око 50 година а још није био проседео. Био је човек веома речит: говорио је и много и лепо у Београду на скупштинама, с тога је јамачно Карађорђе, који је био човек ћутљив, рекао за Молера и Чупића:

— Коекуде, ко ми надговори Чупића и натпише Молера даћу што затражи!

Чупић је био у суђењу праведан, а сиротињи велики пријатељ. Носио је панцир и челичну капу. То је остало у кћери његове, и сад веле да је у збирци наше војне академије. Јахао је увек добре коње, а најволео је некога измрка доратаста, кога је звао „Пејзом“. За овога коња песма вели:

„Који ваља кутије дуката.
А Чупића стоји без динара,
Јера га је Чупић задобио
Од Турчина Пејза Мехмед-Аге:
И јаше га Турком на срамоту"!

Нека је Чупићу светао спомен међу потомцима који ће се свакад дичити „Змајем од Ноћаја“, а бездушницима нека плати Бог и историја!¹

---

1. О Стојану Чупићу може се прочитати у Кнежевини Србији страна 449—456. ↩︎

Чупић Никола, родио се је у Шапцу 1836. Оцу његовом било је презиме Куртовић, а мати му, Василија, рођена је кћи покојнога војводе Стојана Чупића.

Никола је пошао у школу у месту својега рођења 1844. и звао се у прво време по презимену свога оца, Никола Куртовић. Доцније је оставио то презиме, и почео се звати презименом свога деде, материна оца — Никола Чупић.

Године 1851 октобра 8, ступио је у артилериску школу у Београду. Ту школу свршио је с добрим оценама и, 6 новембра 1856 постао је потпоручник у војсци. Године 1859 новембра 7 постао је поручник; године 1861 јануара 27 — капетан друге класе, а септембра 4 године 1863 — капетан прве класе.

Никола Чупић био је човек коме није било ласно наћи другара у свежу једнака. Младић црне масти — готово гарав — светлих црних очију које сведоче богат ум што продире скроз онај предмет који разматра; порастом висок, витак, и врло стасит; за добра здравља свога одвећ дичан, поносит, жив, и окретан, а и кад га је болест била освојила, опет је остао тих, миран, не изгубивши много од своје поноситости. Учећи — одликовао се је ретким даром и памћењем, особито у математици и у нацртној ђеометрији. Сваком тешком задатку из тих наука радовао се је као каквој највећој сласти.

Забаве лаке и бесплодне нису му биле никаква драж. Најволео је игру шаха, коју је играо с особитом вољом, с неком милином, и већином с добрим свршетком. При овој забави често је говорио:

— Не помаже овде само мицати фигуре; ту треба најпре памет зрело да размисли, да предвиди последице, па тек онда нешто да учини; у свакој својој фигури ваља сматрати по један део своје војске, или бар по једног свог војника, кога не треба неразмишљено гурати напред да гине узалуд.

Врло је волео јахати, и свакад је држао добре коње које је гајио, гледао, и чувао до највеће нежности.

Док је био здрав, био је издашне руке, особито према сиромасима; а пошто се оболестио, постао је штедљивији, и о том је сам говорио:

— Боље је и приштедити за корист своје отаџбине, ма да се то често и оговара.

Врло је радо читао, и у том је могао дуге часове проводити. Најволео је читати дела после којих остаје њему самом много да размишљава, да проналази, и да пресуђује. Чак спиритуализам и материјализам занимали су његову памет, и њих је он често упоређивао, и о њима водио разговоре.

Био је частољубив преко мере; готов је био на све само част да очува.

Политику је сматрао као нешто што се не зна у чем је; за то је свакад волео ма који родни рад од залудничкога бављења политиком.

Као Србин, мрзио је на Турке свом мржњом своје бујне душе; чак би се могло помислити да је нешто од те мржње наследио а од свога деде, јер је одиста у то осећању претицао многе и многе. Кад год би што ново и лепо од војничке спреме набавио, свакад би рекао:

— Ово ће ваљати кад се пређе у Босну!

Он је конструисао за пешаке топ који је још у пројекту; а склопио је био и нека кола с малим углом окретања, где је решио питање које је многе војничке главе толико морило.

Чупић је боловао од суве болести. Тражећи лека, путовао је у разна места на јевропском југу, па најпосле пређе у Африку, и стани се у месту Орану.

Пред полазак у Африку, писао је у Београд свом пријатељу данашњему ђенералу Кости С. Протићу и, кроз неку суморну шалу, говорио овако:

— Мени ни цела Јевропа не може да помогне; за то идем у Африку; да’ко ми она што помогне! Ако и онамо лека не нађем, и ако видим да се мрети мора, похитаћу да са у отаџбину вратим, да тамо кости оставим, и да туђу земљу не гнојим“.

У последњем писму из Африке, на неколико дана пре него што ће умрети, пише ово:

— Час је ту; мрети се мора, лека ми нема; моћи немам да се кући вратим, — ах, српско сунце, српска земљо!… Хитам да учиним расположење с мојим имањем док још ово мало душе у мени траје; кад не бејах срећан да, као што су моји стари, будем од користи својој отаџбини на бојном пољу са сабљом у руци, за што се вазда спремах, оставићу све своје имање на просвети цељи, те да бар на овом пољу својој земљи помогнем. И просвета је оштра као бојни мач; и она може да погњави Турке, и да освети наше Косово. Вама аманет да се ово изврши. Ах! слатка и драга Србијо.

8 јануара 1870 у Орану учинио је покојни Чупић овако завештање:

При чистој свести и здраву разуму наређујем: да се с мојим имањем овај распоред и употребљење учини:

1. Од мога покретног имања издаће се сестрама моје покојне тетке, и то: Милки и Ружи по 100 дуката;
2. Моме стрицу да се даде 100 дуката;
3. Ћери мајора Протића, Зорки, 100 дуката да се изда.

Све остало покретно и непокретно моје имање да се употреби на издавање научних и моралних дела.

Моје непокретно имање састоји се из једне новосазидане механе у Шапцу.

Покретно имање уложено је код бечког друштва Pfandliche Gesellschaft, у 8000 форината, од 1866. Признаница (књижица) у мом сандуку.

Г. министар просвете одредиће комисију из 12 чланова која ће решити: да ли да се капитал одмах употреби на наведену цељ, или да се приход употребљава, а од капитала да се Фонд образује; у ком случају и штатуте да изради комисија.

Закључења комисије биће непроменљива.

— Оран, 8 јануара 1870, у Африци. Н. Чупић, арт. капетан.

То је све урадио 8 јануара, а 31 тога месеца, по старом календару, издахнуо је Никола Чупић и сахрањен је у Орану.

Његово је завештање већ извршено. Комисија је одређена која је пречистила стање фонда, и саставила Уредбу по којој сада Чупићевом задужбином управља Одбор од 12 чланова.

Главница Чупићева фонда износи 72.000 динара. И у ту се суму не сме дирати: она се не сме крњити. Од интереса пак штампано је досад 28 књига у 28.000 примерака.

Ни овај Поменик не би можда угледао света без помоћи Чупићева фонда.

Од саме Годишњице Чупићеве досад је изишло десет свезака.

И тако два славна Чупића, дед ни унук, оставише кости ван Србије коју су толико љубили: први паде у руке Турцима, својим највећим непријатељима, и би уморен смрћу нејуначком; а другога отера болест преко бела света те у туђини остави своје српске кости уздишући за српском земљом, за српским сунцем!…

Али он преко толиких гора и долина, преко толиких земаља и дебелих мора, издишући помиње „слатку и драгу Србију“, и њој на службу дајс све што по себи оставља на земљи!

Хиљадила се српска срца с оваким осећањима! С оваквима час нашега ослобођења и уједињења не би био тако далеко!

Чотрић Јевта Савић, родио се је у селу Тршићу око године 1767. У Јевте се Вук Стевановић Караџић почео учити књизи.

Јевта Савић био је и пре устанка човек уважен; јер он је оно, заједно с Антом Богићевићем, углавио онај уговор с Мехмед-Капетаном Видајићем, по ком Турци из Босне нису нападала на Јадар и на Рађевину а Јадрани и Рађевци опет нису пристајали уза Србе устанике.

Јевта Савић је на крају 1807 (или у почетку 1808), изабран за члана управноме савету, и у Београду је, после, дао Југовићу своју кућу, те је у њој уредио и отворио прву велику школу.

Докле је Савић боравио у Београду, Вук Караџић седео је у њега и ишао у школу.

Доцније је Јевта био закупио ђумрук у Кладову као старешина онога краја.

2 октобра 1812 пише му Карађорђе у Брзу Паланку „да се крепи за који дан; и да се чува од Реџепових хајдука“, а он је наредио да му дође помоћ.

28 априла 1813 пише му се опет у Брзу Паланку да остави место себе Вука Стевановића (Караџића) показавши му како ће се пријатељски владати према влашкој страни, по сам „минут прије дође у Тополу“.

10 маја 1813 послан је у Ниш да преговара с Турцима о миру.

Од преговора није било ништа.

Србија је пропала. И Јевта Савић је с другима пребегао у Срем.

Одонуда је, године 1814, ишао у Беч и, с Протом Ненадовићем, излазио је пред аустрискога цара, те молио да би се учинила каква год олакшица народу у Србији.

После године 1815 вратио се је у Србију, јер се, у Давидовићеву Забавнику за 1815, помиње међу београдским уписницима; па је после живео у Шапцу као приватан човек. Умрьо је око године 1820 или 1821, и сарањен је у старом гробљу, у породичну гробницу Чотрића, у Шапцу.

Чолак-Анта Симеоновић, родио се је у Призрену, а у Србију је дошао пре српскога устанка од 1804 године, и у Београду је радио ћурчиски занат.

Пре него што ће се Срби дићи на дахије, Чолак-Анта је био отишао из Београда у Призрен да се види са својим родом, и да купи нешто робе за свој ћурчиски занат. Враћајући се одонуда, Анта купи и понесе неколико товара пушака надајући се у Београду продати их Турцима за лепе паре. Али кад наступи на Србију, чује да су се Срби дигли, те оно оружје однесе у Тополу Карађорђу, а не у Београд Турцима.

Од тога доба, находио се уз Карађорђа као момак.

Године 1806 сударио се је с неким Турцима испод Остружнице, и ту је рањен у руку, од чега је остао чолакаст, па му се од тога начинило друго презиме Чолак-Анта.

Године 1809, по освојењу Сенице, Карађорђе је послао Чолак-Анту и Раку Љевајца да у име његово приме покорност од Васојевића, и да утврде везу између Србије и Црне Горе, али га намера, погрешком Хаџипродановом, оста без икаква добра послетка. И тако се Чолак-Анта, кроз турску земљу, вратио из Црне Горе једва с главом на раменима.

Године 1811, кад се је оно у Србији број војвода јако увећао, добио је и Чолак-Анта диплому да је војвода крушевачки над 31 селом.

Године 1813 Чолак-Анта је пребегао у Аустрију, оданде отишао у Русију 1814.

Вративши се из Русије године 1830, постао је члан у суду окружном, а доцније (28 фебруара 1835 бр. 532) добио је 140 талира пенсије, и живео је нешто у Крушевцу, а нешто у Крагујевцу где је и умрьо године 1853.

Кад је умрьо могло му је бити око 76 година.

Његова добро погођена слика находи се у народном музеју у Београду.

Чича-Срећко (Поповић), у своје време у свој Србији познати Чича-Срећко из Трнаве, родио се у селу Трнави, у крагујевачкој нахији.

За младости своје ишао је у ону Доситијеву школу у Београду, која је отворена 1808.

Срећко је био један од најжешћих „уставобранитеља“, и са својега киничкога карактера, и особите оштрине ума, био је познат готово у свој Србији.

Био је најпре трговац, па онда члан, и најпосле председник у окружном суду у Крагујевцу. Ту је остао до своје смрти.

О Чича-Срећку има доста прича, а има и његових изрека које, у одећи простој и као незналички, простодушној, често садрже дубоко познавање људи и свега што бива с људма и међу људма.

Чича-Срећко је умрьо по повратку Кинеза Милоша у Србију 1859.

Чича-Митар из Петке (управо Димитрије Јосифовић), родио се је у селу Петки, на Дунаву, испод Пожаревца.

Кнез Милош, познавши овога човека и видећи у њега велике густе обрве а брчиће шале, упита га више од шале него од збиље:

— Чича-Митре, зашто су у тебе обрве веће од бркова?

— За то, Господару, одговори Митар: — што су ми обрве двадесет година и старије од бркова!

Кнезу се овај одговор толико допадне да је Чича-Митра чешће призивао; а што га је чешће призивао, све се више уверавао да је човек необично паметан и поштен.

Чича-Митар је трговао свињама и сољу, и био је врло доброга стања.

Године 1825, кад је била Ђакова Буна, сва околна села изабрала су Чича-Митра за старешину, и он је све држао у реду повољном Кнезу Милошу.

После те буне (12 априла 1825 бр. 735) Кнез Милош да Чича-Митру ову диплому:

„Љубав, верност, и приврженост ваша к прељубезному отечеству нашему и лицу мојему, и остале добродетељи ваше, љубезни мој Димитрије Јосифовићу, обратиле су праведно вниманије моје на вас, и побудиле ме наименовати вас непосредственим намесником мојим у нахији пожаревачкој, надајући се да ћете ви, и у овом достојанству одликовати се оним добрим својствима која сам ја досад у карактеру вашем приметити прилику имао, и да ћете оно беспристрастије у сваком случају и пресуђењу набљудавати с којим сте се досад одликовали. При том, да би свагда једнога од кнезова при себи имали за помоћника за нужно судио сам определити вам поречког намесника Вула Глигоријевића, и кад би овај, по дели своји у Пореч, и Поречку Реку отишао, да има свагда место његово кнез млавски Милутин Петровић занимати. С помоћницима овим постарајте се даноноћно о одржанију поретка у нахији вашем правленију врученој, о извршенију сваке заповести моје и суда народних кнезова у Крагујевцу, које се вама чиниле буду, и да о свачем што се у нахији догодило буде, мене и суд кнезова народних често извештавате, расправљајући овде с поразумљењем кнезова нахискога суда сваке тужбе и произлазеће међусобне распре, и опредељавајући сваком по заслузи његовој казну или награђење. Криминална пак преступленија, као убиство својевољно, и сазаклетије противу власти, а такође и са свим замршене процесе које ви с поразумљењем кнезова судејски поравнати и решити не би могли, с точним и извесним описанијем догодившег се, пошљите у Крагујевац суду народних кнезова, који и оставити не ће мени до сведенија доводити, и по оном следоваће с поразумљењем мојим праведно пресуђење и решење. При том препоручујем како кнезовима суда нахиског, тако и свима осталим кнезовима нахиским да имају вас у место мене признати, и вама у име моје сваку чест, повиновеније, и послушаније одавати и да ви, Кнеже Димитрије на свашто бодро око имате, да не би потчињени вам кнезови, ни момци њини, возљубљени народ мој озлобљавали; кнезови суда да не никако пресуђење или решење комунибуд, без знања и одобрења вашег, учинити, и за свашто вас упитати обвезани су. Нахиски кнезови, сваки од своје кнежине пореске новце предаваће вама јединствено и писару вашем који се определи у време своје, и ви ћете, по вашим људма, у хазну народну у Крагујевац шиљати. Препоручујем при том и строго налажем свим кметовима, и целому народу од мала до велика у нахији пожаревачкој, да имају реченог намесника Димитрија за кнеза мојега признати, и њему у извршењу свију заповести мојих сваку помоћ чинити, и свако почитаније и повиновеније у име моје одавати. — Милош Обреновић, Србије Кнез.“

Чича-Митар је једном, по заповести Кнеза Милоша, ишао у Цариград народним послом. Док се онамо бавио, почео је био сваке недеље ићи у цркву, али видећи да Грци стоје у цркви под капама, наљутио се је и рекао:

— Ми прости људи у Србији знамо да у цркви треба да стојимо гологлави, а ови Грци, тобоже ученији од Срба, моле се Богу под капама, као да су Турци. Срамота!…

После тога није одлазио у грчку цркву.

Кад је Кнез Милош боравио у Пожаревцу Чича-Митар је свакад био његов гост за ручком и вечером.

Пошто је остарео и онемоћао, дао му је Кнез Милош (указом од 23 фебруара 1835 бр. 532) 50 талира пензије, која му је, после, повећана на 200 талира, па је седео код куће, у Петки.

Кад је, године 1839, Кнез Милош отишао из Србије, Чича-Митар дође у Београд да види хоће ли њему и даље ићи пензија коју му је Кнез Милош био одредио.

Вучић га лепо прими и увери да се за своју пензију не брине: она ће му се давати докле је год жив!

Тада је старац већ био веома ослабео од старости и јако је кашљао. Наскоро после тога умрьо је у Петки, па је сахрањен код велике цркве у Пожаревцу.

Диплома која је напред изложена налази се у Чича-Митрових потомака у Петки.

Допуна

Кнез Милош је, 4 октобра 1833 бр. 3517, писао о Чича-Митру овако писмо:

Славни суде нахије пожаревачке!

Сваки народ дужан је признавати услуге и заслуге људи, који су отмено служили и добра чинили. И ми Срби дужни смо то исто чинити по силама нашим, и следовати примеру осталих просвештених народа, и надгледати наше чиновнике, који су некад народу служили, а сад или изнемогли к служби, или остарели, или осиромашили. Нахију пожаревачку служио је Митар Јосифовић из Петке више година. За то, за знак признателности народа исте нахије к њему, и препоручујем: да сваке јесени, кад се порез располаже, расположито на нахију вашу и педесет талира за поменутога Митра Јосифовића, и да му се ова сума из нахиске касе сваке године до смрти његове на квите надлежне исплаћује.

Вам благонаклони
Милош Обреновић
Књаз Српски¹.

---

1. Писмо је писао Кнез Мијаило и диктовао Кнез Милош. ↩︎

Чварковић Александар, родио се у Карловцима 1815.

Основну школу, гимназију, и богословију свршио је у месту својега рођења, а философију и права у Пожуну.

Године 1843 прешао је у Србију, и добио службу професорску у гимназији најпре у Чачку, после у Крагујевцу и, најпосле, у Београду.

У књижевности од А. Чварковића има:

1. Немачка граматика за ученике гимназије, у Београду, 1854;
2. Немачка читанка са немачко-српским и српско-немачким разговорима, за ученике гимназије, у Београду, 1859; и
3. Краљица Хортензија од Лујизе Милбах, превод с немачког, у Београду. 1867.

Послуживши 30 година у професури, Чварковић је по закону добио пензију и живео је после у Београду, где га снађе смрт 11 октобра 1872 године.

Сахрањен је код Маркове цркве у Палилули.

Чарапић Танасије, син Ивана Чарапића, а млађи бат Васин, родио се у Белом Потоку, па се је, после године 1804, с братом Васом преселио у Рипањ, где су изградили куће и посадили вотњаке од којих се је за мога детињства још могла видети по која трешња, који орах, или која сувоврха маховином обрасла шљива.

Ратној вештини Танасије се је учио уз брата свога Васу, јер је увек ишао уз њега.

Кад је Васа у очи Св. Андреје 1806 нападајући на Београд самртно рањен, дозвао је он к себи брата Танасија и рекао му:

— Танасије, брате! Ја умирем, аманет ти Божји моја Наста (жена му) и моја деца Илија и Пантелија, и Јока и Јела; и, брате, сарани ме код цркве Раковице!

Одмах после Васине смрти, Танасије је постао војвода грочанској војсци, и четири године седео је кућом у Београду, а жена му је била у Рипњу.

Кућа Танасијева у Београду била је на Дорћолу испод Пиринчане.

При освајању Београда, Чарапић је узео у заштиту две буле које су се, после, покрстиле и једна се назвала Марта а друга Стана. Марту је Танасије доцније удао за Јовчу Конду који је у њега био буљубаша.

Чарапић Танасије одликовао се је у бојевима на Делиграду, на Малајници, и на Бањи, кад су Вељка ослободили. Овде је, по неразумној наредби Младеновој, Чарапић изгубио много људи без икакве потребе. Анта Протић, хвалећи Чарапићеву храброст, јако куди Младенову радњу у овом случају.

Године 1810 јуна 6, Руси, као српски савезници, пређу Дунав на Великом Острву, и саставе се са српском војском, у којој су биле војводе: Миленко Стојковић, Хајдук-Вељко, Вујица Вулићевић, и Танасије Чарапић.

Одкако су Руси прешли у Крајини су учестали бојеви између Срба и Руса с једне, и Турака с друге стране.

Танасије Чарапић и Хајдук-Вељко били су побратими, и пазили су се веома.

Гледајући како Вељко често улеће међу Турке па, вративши се, истреса куршуме из својих хаљина, Чарапић једном рекне де и он тако улетети у Турке.

— Не мо’ш ти, побратиме, као ја! рекне Вељко у шали.

— Ако не могу излетети и тако куршуме истресати, мог улетети и — поштено погинути, одговори Чарапић, малко срдит.

— Побратиме! рекне брже боље Вељко: — толико је доста за сваког јунака!

Танасијева жена остала је у Рипњу трудна, и он се сваки час надао гласу од куће о принови.

У кеси је носио златан новац и, показујући га пријатељима, говорио:

— Надам се госту код куће. Ако да Бог да здраво на свет дође, овим ћу га даром даривати!

Али се међу тим отвори прилика да Чарапић огледа оно што је чешће чинио Вељко.

Турци су на Прахову имали велику силу у јаким тврђењима. Заповедник руске војске, Гроф Цукато, желећи измамити Турке из тих утврђења, па се онда побити с њима у отворену пољу, нареди да се ноћу, између 10 и 11 августа 1810, почне преварно нападање на та турска утврђења у Прахову. Танасије Чарапић, са 300 коњаника, још у 3 часа јутра, кренуо се је против Турака. Маневровање је ишло вешто и, кад је ославио дан 11 августа, битка се већ крвава били између Руса и Срба с једне, и Турака с друге стране.

Турци су тога дана оставили на бојном пољу 500 мртвих и 600 рањених, а 50 живих пало је савезницима у руке.

У том боју Чарапић је улетао дубоко у Турке; али из једне међе, у коју се било прикрило неколико Турака, баш кад он туда пролети на коњу, груне прасак пушака, те Чарапић, погођен од неколико куршума, падне. Коњ му се врати к Србима, а Турци притрче к мртву Чарапићу и једни му одсеку главу и однесу, а други се забаве да му скину војводско одело. У том стигну Срби те Турке растерају, и тело војводино узму.

Тело Танасијево Срби су однели у Пореч, и сахранили га двадесет до тридесет корака на северо-запад од цркве поречке. Жена Јове Стевановића, бимбаше из Пореча, покрила га је мртвачким покровом, и ожалила га место рођених његових.

Момак војводе Чарапића узме његово војводско одело и поведе његовога коња, па то све преда у Рипњу жени његовој Ивани. Том приликом преда јој и онај златни новац којим је Чарапић намеравао даровати своје дете.

Танасије Чарапић оставио је после себе два сина: Ђорђа и Марка, и четири кћери: Јеку, Марту, Ђурђију, и Петрију (посмрче).

Српска је војска веома жалила свога војводу Чарапића. Руски извештаји тврде да Срби у мало нису исекли све заробљенике, кад су видели да им је тај војвода погинуо!

Ако и није урадио колико Вељко, урадио је доста! А ко главу своју овако јуначки да за своју отаџбину, стекао је право на вечиту захвалност потомака!

Слава му до века!

Чарапић Марко, родио се у Белом Потоку под Авалом од оца Јована Чарапића.

Марко је Васи Чарапићу био брат од стрица.

Марко и Васа, као људи имућни, отресни, и заузимљиви за свој народ, задавали су бриге београдским Турцима, особито дахијама. За то је оно Фочић-Мехмед-Ага и рекао за њих двојицу:

„Док погубим до два Чарапића
Из Потока Белог код Авале,
Кој’ су кадри на Врачар изићи.
У Београд Турке затворити:
Они с’ паше а ја сам субаша!“

И одиста, у почетку године 1804, једнога дана¹ у зору, чета Турака рупи у Бели Поток пред кућу Чарапића, и упита:

— Како Марко?

— Марко је отишао у село Калуђерице, на кумство, одговори жена Маркова.

Турци, како то чују, опуче право у Калуђерице.

— Зашто им не рече да је отишао куд на другу страну! рећи свекрва снаси: — они ће сад у Калуђерице, па може свашта бити.

Маркова жена, после тога, оде у Авалу те то каже деверима Васи и Танасију.

Турци, међу тим, дошавши у Калуђерице, опколе кућу у којој је био Марко. Пола Турака стане на једна врата а пола и друга. Пријатељи и кумови, видећи Турке, прену куд који; сам кум Марко остане у кући и пред кућом једна баба запевајући:

— Потрчите у помоћ, ако Бога знате! погибе кум; оста на кумству проклество!

Обичај је био да кумово оружје сакрију, и да му га не даду докле га не откупи, па је тај откуп, после, био дар вођевини.

И Марково су оружје били узели и склонили на таван. Тако се је он, у онај мах кад су Турци рупили, десно са свим без оружја.

Турци уђу у кућу и назову Марку Бога.

Марко им Бога прими.

Турци онда почну говорити овако:

— Ми теби, Марко, рекосмо оружја да не носиш, а ти га носиш; ми теби, Марко, рекосмо хатова да не јашеш, а ти их јашеш; ми теби, Марко, рекосмо свиње у Немачку да не гониш, и не тргујеш, а ти их гониш, и тргујеш, нас не слушам: сад си у нашим рукама; сад ћемо ти судити!

И одиста кидишу на Марка који се узме бранити чим је могао; али како је био у дугачком гуњу, саплете се и падне; Турци га притисну, пребаце му преко главе гуњ, па му онда главу одсеку и однесу.

Мало час стигне Васа с Танасијем и дружином, па потрче за Турцима, стигну их, припуцају на њих, те неке побију и неки утеку. Маркову главу они врате и с телом заједно однесу на саоницама у Бели Поток, и укопају у сеоском гробљу.

Марко је, после себе, оставио синове: Косту, Глигорија, и Јована.

Од Маринка, млађега му брата, остала су двојица: Павле и Пантелија.

---

1. Рођаци Чарапићеви веле да је Марко погинуо у задушну недељу 1804. ↩︎