Категорија: Ц

Цукић Петар (Лазаревић), родио се у селу Стопањи, у нахији крушевачкој.

Док је Петар још био мало дете, замре му сва кућа у Стопањи, те њега прими к себи крушевачки војвода Павле Цукић, који је тога времена седео у Трстенику.

Петру је презиме Лазаревић, како се је доцније увек и потписивао; али га је свет звао „Цукићем“ по презимену војводе Павла, његовога првога добротвора.

До године 1815, Петар се налазио увек уза свога добротвора војводу Павла.

Једнога дана, седео је Кнез Милош на диванани пред својом кућом у Црнући, и разговарао с писаром својим Димитријем, а путем уз поток зада се човек на коњу.

— Чиниш ’волико, рећи ће Кнез Димитрију: — познајем Цукићева коња, и видим Цукићеву главу, али не знам шта му је оно за леђима?

А коњу на сапима седео је дечко Петар Лазаревић.

Сјахавши с коња, Петар узме узду да коња вада, а Цукић оде Кнезу на диванану.

— Море Цукиђу, упита Кнез Милош: — какав ти је оно шипарац?

— Досад је, Господару, био мој а од сада, ако хоћеш, буди му ти и отац и мајка, јер свога нема никога, одговори Павле.

Сад исприча одакле је дете, и каким је случајем дошло у његову кућу.

— Добро, море, ја га примам! одговори Кнез.

И тако је Петар Лазаревић, Цукићев питомац, прешао у службу Кнезу Милошу у селу Црнући.

Милошева кућа, у оно доба, била је веома смерна. У њој су живели Кнез Милош и Кнегиња Љубица с децом; од дворана и слуга били су само писар Димитрије Ђорђевић, имраор Ниџа Лазар, кавеџија Вуле Глигоријевић, кувар Арса Андрејевић, и над свима њима „Газда“ Вук Перишић. Петар Лазаревић добије дужност да распаљује чибуке и да служи каву.

У једној соби, на патосу, причао је Петар: — простирала се постеља где су спавали Кнез Милош и Кнегиња Љубица.

Испод њихових ногу легали су Вуле и Пера Цукић.

Кад изјутра треба устати, Кнез би викнуо и гурнуо Вула да се пробуди и да устане. А Кнегиња би, на такав исти начин, пробудила Перу. Вуле би отишао да ложи ватру, Пера би донео карлицу и врг с водом, те полио Господару да се умије.

У тој служби Петар је остао и пошто је Кнез прешао у Крагујевац.

Доцније је добио место настојника у кнежеву двору у Београду, па је иза тога постао управитељ српскога дела вароши Београда.

У овој служби Петар Цукић је, по заповести Кнеза Милоша, у почетку 1830, извршио један посао који ми данас не ценимо много, а београђани онога доба сматрали су га као да је њиме већ и Косово освећено.

На месту данашње велике београдске цркве била је стара, мала, ниска, негледна богомоља. Ту цркву није никад, за владе турске, огласило звоно.

Јануара 10 године 1830, Кнез Милош из Крагујевца пише туторима београдске цркве да наруче једно звоно од 2 центе, друго од 4, а треће од 6 цената „у Земуну или где знају“.

Капетанима пак у нахији београдској заповедио је да осеку дугачке баване, и друге греде и диреке, па ту грађу да привуку у Београд к цркви, да се начини звонара за звона која ће се дићи да звоне кад се у цркви служи богомоља.

Видећи те припреме, и чујући да ће скоро звона зазвонити у Београду, Турци се узнемире, почну се оружати и претити, па и наши у граду изјављивати да они ту поругу исламу не могу допустити.

Паша једнога дана зовне Цукића и упита је ли истина да намерава дићи звона у Београду?

— Истина је, одговори Цукић: — јер тако заповеда Кнез Милош.

— А ако се Турци побуне, и вас исеку? упита паша.

— Мени је све једно: ако дигнем звона, ви велите да ћу погинути од Турака; а ако их не дигнем, знам да ћу погинути од Кнеза Милоша. И ја волим да погинем од Турака вршећи своју дужност, него да ме погуби Кнез Милош, као свога недостојна чиновника!…

Паша слегне раменима.

Звона су дигнута, и зазвонила су први пут на беле покладе, 16 фебруара 1830¹. Митрополит у Београду беше тада Антим родом Грк. У цркви је говорио беседу ђак најстарије школе Димитрије Живковић.

Радост ондашњих београђана била је неописана. У порти је стајала постављена трпеза, и чаброви пуни вина, готово целу недељу дана: ту се јело, пило, певало и играло: коло се је водило на варошку капију па на Саву, и испод Калемегдана опет пред цркву. Старци, већ изнемогли, болесници на умору, доношени су под звонару, да руком повуку за уже, да чују глас звона, па, задовољно да умру! Родитељи су доносили у наручју малу децу своју и давали им ужета од звона, да се час пре дотакну те велике народне добити и среће: за недељу дана звона су готово без прекида звонила!…

Турски топови с града били су наперени на цркву, и тобџије с паљачима у рукама стајале су поред пуних топова, до многе су буле повезале своје бошче и спремиле се да беже у град чим прва пушка пукне; али ни један том с гради није пукао; Турци, оружани до зуба, владали су се мирно код својих кућа и у дућанима. Само један, дивно одевен, на хату зеленку, пројахао је кроз улице пуне веселога народа не говорећи ником ништа.

И тако је тај радосни догађај прошао са свим на миру.

Београђани и данас хвале у том случају енергију и смотреност Петра Цукића.

Из Београда Цукић је отишао у Карановац (данашње Краљево) за старешину подибарског.

Онамо је, поред осталога, преместио на садашње место Карановац, и регулисао га овако како га данас гледамо.

Из Карановца је Цукић прешао за окружног начелника у Крушевац, где је остао до 1842.

Као окружни начелник у Крушевцу, он је преместио стару Осаницу у данашњи Трстеник.

Године 1842, кад је Вучићева буна надвладала, Петар Цукић је доведен у Београд као сужањ заједно с бившим својим министром Цветком Рајовићем. Али за то што му је Вучић био лични пријатељ, не само па је одмах ослобођен, него је указом од 26 октобра 1842 постављен за члана земаљском савету, у ком је звању остао до смрти, која га је снашла 8 марта 1849 Београду.

Цукић се је женио два пута. Његова прва жена, Ана, била је кћи војводе Петра Молера. С њом је родио сина Косту Цукића потоњега министра, и посланика српског у Бечу.

Друга његова жена, Марија, рођена је сестра овоме Стојану Јовановићу, који је дизао катанску буну 1844 у Шапцу. И овај Стојан Јовановић некад се, по свом зету Петру у кога је дуго живео, назива Цукић.

Петар Цукић је био човек неписмен, али је сву своју децу марљиво школовао: првога сина свога Косту послао је још из Крушевца у Беч, те је онамо свршио гимназију, и после се даље учио.

Његово је тело свечано опевано у великој београдској цркви. Опело је свршио митрополит Петар с многим свештеницима. Ондашњи архимандрит Гаврило говорио му је беседу.

Кнез, Кнегиња, и сви високи чиновници, испратили су га.

Испод варош-капије, на улици, говорио му је другу беседу ондашњи ђак лицејски, Јован Ристић, напоменувши да звона што потресају ваздух над Београдом тим својим гласима причају ко је био Петар Лазаревић-Цукић.

Допуна

Цукић Петар, управник вароши Београда, по заповести Кнеза Милоша, дигао је звона на звонару при београдској цркви, у суботу, у очи белих поклада, 15 фебруара 1830 године.

Црква је била стара, пре ове садашње, а звонара је била од великих растових греда.

Све је то доцније срушено кад је данашња велика црква имала да се гради…

---

1. Прича се да би се звона и раније дигла, али је 1829 још о Св. Томи пао снег, и о Аранђелову дне лед стао на Сави, па стајао равно 100 дана, и био је за цео аршин дебео. ↩︎

Цукић Павле, родио се у селу Крчмарима, у нахији крагујевачкој. Још за Турака био је човек имућан и чувен у својој околини.

У рату за ослобођење од 1804—1813 брзо се је одликовао, а кад су Срби прешли у крушевачку Жупу, постао је војвода у шанцу на Рогозној, и држао је под собом Жупу крушевачку седећи кућом у Трстенику.

Мора да је био човек преке нарави и опор према старијему. Има једна прича која се слаже с оним што о Цукићу тврде писмена сведочанства.

У Павла Цукића, вели та прича, био је коњ необично леп. Карађорђе се загледа у Цукићева коња, и заиште да му га да за паре или забадава. Цукић доведе коња у Тополу, покаже га Вожду, који се јако обрадује таком дару, и Павла задржи на ручку. После ручка, Цукић седне на другога свога коња и оде. А кад Карађорђев сеиз погледа у хар, има шта и видети: лепоме коњу Цукић одсекао обадва уха до главе и реп!

Не прича се шта је било даље; али се разуме само од себе да оваку нагрду Карађорђе није могао ни јахати, нити је ком поклонити; а и Цукић се је јамачно кроз дуже време чувао да не дође на домак Ђорђеву пиштољу.

Кметови из кнежине жупске, где је Цукић заповедао, тужили су се једном врховној земаљској власти на Цукића да не ради како треба, него своју власт употребљује на зло.

На таку тужбу, Карађорђе нареди да му се одузме војводска власт, и да се преда Милошу Сарановцу. Цукић се наљути, па се одметне од власти.

Карађорђе на то распише свим војводама да Цукића, ако се где појави, ухвате и њему доведу; не дадне ли се ухватити — да га убију и главу његову пошљу Вожду; а ако и то не учине, сваки војвода кроз чију кнежину Цукић прође платиће главом.

Није прошло много времена, а Цукић види да не може дуго бити одметник. За то се покаје, дође Карађорђу, и замоли за опроштај. Карађорђе му све опрости и пошље га „кући, жени и деци да седи до даље наредбе“, а војводи Сарановцу заповеди: „да нико Цукића не задева за дотадашње погрешке, па чак нико да му и не говори ништа противно“¹.

По пропасти 1813, Цукић је прешао у Срем, и онамо је с војводом Петром Молером и Протом Ненадовићем размишљао не би ли се како год стање у Србији окренуло на боље.

Кад је плануо таковски устанак 1815, Цукић дође да пређе преко Саве у ваљевску нахију, али није имао на чем да се превезе преко воде. Кнез Јовица Милутиновић некако му ноћу добави с наше стране неку лађу дрварицу, која приђе на страну сремску, те Цукић с дружином скочи у њу. Али их опази аустриска стража и официр, с голом сабљом, потрчи к њима, а солдати за њим с пушкама.

— На траг! викне официр: — или ћу вас сада све под ватру и сабљу!

— Не ближе! продере се Цукић: — Пре ћеш пасти и ти и твоја дружина, и чардак ћемо ти запалити, па опет прећи у своју земљу!

Официр се устави, а Цукић пружи солдатима дукат, рекавши:

— На вам, војници, један дукат напојнице, па нити ко што чуо, ни видео! Вама није никакве невоље, а нама и браћи нашој већа невоља ни бити не може!

И тако њих официр не само пропусти, него им још помогне да се час пре превезу.

Цукић је прво био на Палежу; па кад се то место очисти од Турака, он с дружином својом оде ка Ваљеву.

Ту се догоди крвав случај међу старешинама: Кнез Петар Миловановић из села Тврдојевца, у једној свађи међу војводама, падне мртав. Два сувременика, Вук Караџић и Сима Милутиновић, веле да га је убио Павле Цукић, а у ваљевској околини се напротив прича да га је убио други.

Тек и овде, на Ваљеву, Петар Молер, пријатељ Цукићев, затражи од Кнеза Милоша да власт пад Србијом раздели на њих четворицу: Милоша, Проту Ненадовића, Павла Цукића, и њега (Молера).

Милош одгоди расправу тога питања за доцније време, упутивши Молера да иде к Соколу и к Дрини, а Павла пошаље у нахију пожаревачку где је, у боју ка Рановцу, осоколио као никад дотле. Засукавши рукаве, јуришао је у Турке с голом сабљом, и секао их, по причању, као да нису оружани људи!…

Исто тако се је одликовао личним јунаштвом и у отимању Пожаревца. Кад је, за Кнезом Милошем, јуришао на турске шанчеве.

Кад Кнез Милош углави с Марашли-Али-Пашом онај уговор мира у Ћуприји те рат престане, Цукићу се учини па је то зло, јер је желео продужити ратовање, али није имао уза се никога другога, сем неколико десетина Цигана коњаника којима је био поковао копља са жигом П. Ц.

С том својом маленом четом, Цукић пређе Мораву, и дође у Баточину, надајући се у свом завичају наћи више присталица; али га отуда сузбије Ђорђе Парезан и други. Сад се врати у Ресаву и заузме град око манастира Манасије, мислећи у њему одупрети се и Турцима и Србима, ако би на њега пошли.

Кнез Милош пошље Кнеза Вујицу Вулићићевића и писара му Анту Протића у Манасију те Цукића, после малога пушкарања, склоне на предају, и одведу Кнезу Милошу, који му опрости све, и остави га као кнеза у нахији крагујевачкој.

Павле Цукић, за живе своје прве жене Анке која је 1815 била остала у Срему, нађе у селу Дуленима у Левчу другу жену, Милицу, и венча је за се. Кад му прва жена дође из Срема, де јој кућу и уживљење, не далеко од куће у којој је седео с овом другом женом.

У почетку године 1817, Павле Цукић, Драгић Горуновић, Сима Марковић, и неки други науме да дигну буну на Кнеза Милоша. Буна је, како Кнез Милош пише, била ухвати целих шест нахија. Ну Милош за њу сазна, утиша је, и Цукића пошље у Крагујевац муселиму. Ту није видео ни муселима ни Кнеза Милоша, него чим дође, опреме га с писмом у Београд Марашли-Али-Паша. Цукић уседне на коња а ноге му закују испод коња у букагије. Тако је морао путовати.

Тако окован, полазећи из Крагујевца, Цукић је певао колико га глава доноси:

„Чудиће се и гора и трава,
Куд се деде Цукићева глава“.

Путујући тако, дође у село Рогачу и ту заноћи. Сутра дан, кад је требало продужити пут, Цукић је нађен мртав. У Рогачи се прича да се је он, знајући да ће га Турци погубити и, можда, мучити, сам отровао отровом који је, веле, носио у прстену. Пратиоци су му одсекли главу и однели у Београд, а тело му је укопано у Рогачи крај пута, испод садашње механе на 4—500 метара даљине. На гробу му има камен и плоча без икаква записа.

Тако вели прича, а Кнез Милош, у писму свом од 6 јуна 1817, Михаилу Ђерману каже: Да се је Цукић с Драгићем и инима возбунтовао 1 марта те године, и да га је он, поимавши га, лишио жизни с два његова главна приврженика².

Павле Цукић је био човек леп на очи, невисока раста, врло чврсте воље, управо самовољан, и у бојевима јунак међу најбољима…

---

1. У Карађорђеву Протоколу бр. 1104 до 1110 и 1137 и 1447. ↩︎
2. Грађа за историју Краљевине Србије 2, 275 и 276. ↩︎

Цукић Коста, родио се у Карановцу, данашњем Краљеву, 13 априла 1826 године, од оца Петра Лазаревића и матере Ане кћери војводе Молера.

Кости је старо презиме Лазаревић, како му се и отац потписивао; а откуд му је дошло презиме Цукић може се видети у Кнежевини Србији стр. 284—285).

Коста је учио основну школу у Краљеву и у Крушевцу. После тога отац га је послао у Беч, где је свршио гимназију. Иза тога слушао је државне науке па неколиким јевропским университетима, а нарочито на хајделбершком где је постао доктор у философији.

Вративши се у отаџбину, Цукић је 31 јула 1848 постао професор народне економије у ондашњем београдском лицеју. А 29 јуна 1851 постао је ректор у тој школи.

После недуга професоровања, влада нађе да је млади доктор веома бујан па, бојећи се да он не пали место да осветљава, тргне га с тога места и, 17 августа 1851, постави за секретара у попечитељству просвете.

А пошто минуше бурне године, врати се он опет у лицеј на своју катедру 10 декембра 1853.

Из лицеја је доцније узет 28 јануара 1856 у министарство спољних послова за начелника. Одатле је, 3 августа 1858, послан у Беч за члана оној Јевропској Дунавској комисији која је париским уговором била постављена да се брине за олакшице пловидби на Дунаву.

Српски догађаји од године 1858 и 1859 застали су Цукића у Бечу. А Кнез Милош, приспевши у Београд 25 јануара 1859, одмах позва из Беча Цукића, и понуди му место свога представника и попечитеља иностраних дела.

Цукић отклони од себе ту част изговарајући се да је још млад, и да је боље да то достојанство прими који старији заслужнији чиновник. Тиме је дао старцу повода да му се, доцније, пред Кнезом Михаилом који је Цукића увек хвалио, на свој начин подсмене, представљајући као да и није био за оно што није хтео примити!

Године 1860 марта 15, кад је представник Рајовић отишао с депутацијом у Цариград, Цукић је заступао кнежевога представника и попечитеља спољашњих послова.

После тога Цукић је постао помоћник министру финанције; а кад је, на крају године 1861, Кнез Михаило узео за представника и попечитеља иностраних дела Илију Гарашанина, Цукић је 11 декембра ушао у нови кабинет као министар финанције, па је 29 декембра 1861 постао и заступник министра просвете и црквених послова.

У просвети је остао до 1 јануара 1868, а у финанцији до 20 јуна 1868.

За то време, у струци просветној и црквеној израдио је и оставио:

• Закон о уређењу црквених власти, у ком су расправљени многи врло нежни одношаји између државе и цркве.
• Преуредио је основне школе, гимназије, и богословију;
• Преуредио је и проширио лицеј у велику школу са три факултета;
• Преуредио је Српско Учено Друштво!
• Завео Реалку, и
• Основао прву Вишу девојачку школу.

Природним и техничким наукама у јавној настави Цукић је дао више места, простора, и распореда; а у средње школе увео је вештине: музику, певање, и цртање.

Трудио се о српском народном позоришту и о певачком друштву.

Цукић је, личним настајавањем, много помогао те је велики родољуб, Миша Анастасијевић, даровао отаџбини на просветне потребе дивни двор у којему је данас велика школа.

Исто тако има се много захвалити Цукићу за постање Коларчевог књижевног фонда, а и за целу велику задужбину Коларчеву. Кад је године 1861 примио министарство просвете, Цукић је застао у Србији 299 школа са 10.734 ђака, и кад је одступио, оставио је 418 школа са 21.962 ученика!

У финанциској струци пак прво је огледао да пореску систему сведе на једине праведне темеље, да заведе порез по приходу, а кад због великих сметња то није могло бити увео је нешто чиме се Србија добро помагала у тешке дане кроз које је прошла.

Цукић је створио државну статистику, основао управу фондова, отворио нове изворе приходу регалом па дуван и на со, увећао приходе новим законом о таксама, дао ново уређење царинама и царинску тарифу, дао закон о панађурима, закон о потесима, закон о насељавању, и закон о рудама. Цукић је на ново отворио руднике Мајданпек и Кучајну; много се бавио претходним пословима за уређење српске банке; и, исковавши прве српске бакарне новце, поставио је темељ о нашој новој новчаној системи, која је доцније потпунце изведена.

Иступивши из министарства 20 јуна 1868. Цукић је неко време живео у Београду као министар на расположењу, а за тим је, 10 септембра 1869. послан у Букурешт за српскога агента.

Године 1873 октобра 31, постао је члан државнога савета.

Године 1874 маја 31, Цукић је премештен из Букурешта у Беч, где је својој отаџбини учинио лепих услуга.

Године 1878 новембра 1, Цукић је, по проглашењу независности, постао ванредни посланик и опуномоћени министар у Бечу. Тада је здравље његово већ било са свим гронуло. Боловао је од сухе болести, од које је и преминуо у Бечу 5/17 марта 1879, па је донесен у Београд и 15 марта сахрањен код цркве Св. Марка.

У књижевности од Цукића има Српска Граматика за основне школе, која се јавила први пут 1850, а после је много пута прештампавана; и Државна Економија, у три велика тома.

Осем тога, Цукић је склопио Шифроване Речнике којима се данас служи министар спољних послова.

Цукић је био човек вредан за причу, и није бирао послове које ће радити: сам је читао акте, решавао, концептирао, држао коректуру па, у хитним случајима, и преписивао сам. Слог му је доста заплетен, јер се находио под великих утицајем немачке синтаксе, а рукопис нечитак али увек марљив. Говорио је малко кроз нос, и у почетку је замуцкивао, а доцније би му се језик дрешио, те би могао беседити течно, силно, убедљиво.

Нарави је био плахе, али повратљиве. Живећи дуго ван Србије, био се одвикао од неких ружних наших узречица, те и кад се љути, и кад кога кара, служио би се речма пристојним, баш и ако би му тон гласа бивао висок.

У друштву је био весео; волео је музику и певање; и разумевао се и у једној и у другоме.

Цукић је био од средњих људи, ситних костију, сух, црн, носа крива, очију избуљених, вида кратка, због чета је увек носио наочаре. У оделу и свему држању био је врло чист и уредан.

Цукићева спољашност сва скупа могла је пре одбијати него привлачити, али племенита душа његова, кад се једном позна, морала је човека неодољиво повлачити за собом!

Црнобарац Димитрије, родио се у Београду пред Митров дан 1818 године. Основне школе свршио је у месту рођења, а гимназију у Крагујевцу. После тога био је и у оној војној школи коју је Кнез Милош био завео у Пожаревцу 1837.

После школовања ушао је у државну службу.

Године 1839 посла га намесништво у Беч на науке; а доцније је прешао у Париз, где је школовање довршио, и постао доктор у правима.

Кроза све школовање Црнобарац је био одличан ђак.

Вративши се у отаџбину, ступио је у службу као секретар у министарству правде 10 септембра 1848, па начелник у том истом министарству 31 јануара 1850, а помоћник министров 23 декембра 1854.

Године 1856 маја 29, постао је привремени заступник министра правде и просвете.

Године 1857 октобра 13 отишао је за члана државном савету.

Ту је служио до пролећа године 1858.

Када пак, по оном Етем-Пашином измирењу опозиције с Кнезом, Гарашанин би позван да састави кабинет по својој вољи, онда он 31 марта 1858 узе Црнобарца за попечитеља правде и просвете.

Догађаји који се извршише у Србији на крају 1858, иставише Црнобарца из послова. И он је тада седео дома, или ходао по већим варошима у Јевропи докле год је био жив Кнез Милош. Тек кад Кнез Михаило, 14 септембра 1860, после смрти оца свога, дође не престо, Црнобарац је 28 октобра те године враћен у савет за члана.

Ташт преко сваке мере, позивајући се увек на своје редовно школовање, и на своје добро учење у школама, Црнобарац је био прави болесник од незадовољства. Он је одгунђао свачији напредак у служби, свачији успех у популарности, свачију срећу у породици!

Вечито гунђало и незадовољних, у савету је, поред све своје добре спреме, често био велика сметња многом озбиљном послу. А сласт му је била да једном буде позван ди он састави кабинет ком би био председник!

Као такав незадовољник чинио је влади Кнеза Михаила велике сметње у савету. За то се Кнез Михаило досети те га узме за министра просвете и црквених дела, обећавши му, као што Црнобарац уверава, кроз кратко време отпустити Николу, кога Црнобарац нарочито није могао трпети, и поверити њему састав новога кабинета. Црнобарац се ћу̏дао прилично али, најпосле, пристане и тако га Кнез Михаило 1 јануара 1868 поздрави указом као министра просвете.

На том месту остао је само до 20 јуна 1868, а тада је дао оставку и отишао у пензију.

Више се у службу није ни враћао, јер се је на скоро оболестио па је тражио лека здрављу своме.

Струка просветна има да захвали Црнобарцу: прво што је први повисио професорима плату и дао им периоде, и друго што је оборио забрану правописа, које постању сам је раније био допринео.

Као правник, париски ђак, Црнобарац је добро знао оно што је у школи учио, али даље није ишао. И, на хвалу му се може рећи да је увек нагињао мерама либералних, особито у последње време.

Иначе је био свео све своје идеале: да стече новаца, да постане председник министарства, и да се да̂ видети као нека величина. И новаца је стекао; живећи смерно готово као ђак бројио је у последње време преко 15 хиљада дуката под интересом!

За председништво у доба мирно могао је бити добар; а за времена бурна, није никако. Кад је у Београду, 29 маја 1868, као гром пукао глас да је Кнез Михаило погинуо, Црнобарац се десио у парку код савета у шетњи. Пироћанац, чувши тај глас, зовнуо га је и рекао му:

— Ево човека који каже да је Кнез погинуо! Ако то није истина, може бити да је знак некој другој несрећи! Него идите одмах у министарство да сте на дужности! Ко зна шта може бити!…

Црнобарац је отишао одмах кући, затворио се, и тек сутра дан јавио се на дужност!

Црнобарац је био лењ на писање, као мало ко. Ипак се потрудио и написао 21 табак на половини мемоара 5/17 декембра 1857 до 8 априла 1864; и од 1 јануара до 22 маја 1868 године. Ови последњи мемоари износе 31 полутабак рукописа!

у првима је његово постављење за саветника, и долазак Етем-Пашин у Србију; а у другима — његово министровање под Кнезом Михаилом.

И у то неколико табачића нема готово ништа друго до једино његово протестовање што се његова личност превиђа.

Црнобарац је био човек малена раста, крвавих очију, маленога, црвенога, затубастога носа а малих брчића. Штедљив је био у оделу тако да је готово увек носио поткушене панталоне, излизан капут, и на ново пеглани шешир. И још би се љутио на београдску калдрму с које, божем, не може да носи дужих панталона.

Није хтео да се жени, па је пред смрт боловао као какав слуга, и умрьо је као бескутњик. Сва штедња и тековина његова отишла је без трага.

Умрьо је у Бечу 14 јуна 1872, па му је тело пренесено у Београд, и укопано код палилулске цркве, где му се данас бој се ни гроб не зна!

Цинцар-Марко (Костић), звани Цинцарин, родио се је године 1777 у Белицију¹, у Албанији. У Србију је дошао првих година овога века. Кад је букнуо устанак 1804, Марко је одмах припасао оружје и, находећи се махом уз Карађорђа, био је с њим готово у свим бојевима. Свуда се одликовао јунаштвом и памећу. За његов мегдан с неким Турчином на Лозници прича се као за некакво чудо.

Године 1812 јула 17, поставио га је Карађорђе за војводу нахије сокоске на место војводе Петра Молера, и заповедио магистрату, кнезовима, и кметовима да га слушају.

Марково је војничко место било шанац на Баурићу где је остао до пропасти 1813.

После пропасти Марко је пребегао у Срем, и одонуда је ишао у Беч владаоцима и молио их за помоћ Србији.

И у другом устанку није био без посла. У боју на Дубљу био је рањен, па је рану преболео.

Доцније Кнез Милош га је поставио за кнеза шабачкој Посавини. Учинивши и ту лепих услуга својој отаџбини, Цинцар-Марко је преминуо у Шапцу 10 фебруара 1822.

Гроб му је у старом шабачком гробљу.

Лака му црна земља!

---

1. Тако му пише на гробном белегу; али је тешко не помислити да ће то бити: „у Белици.“ ↩︎

Цинцар-Јанко (Поповић), родио се у Охриду, у Македонији 1779 године, а у Србију је добегао око године 1800. Најпре се је био настанио у Ваљеву. Кад је Фочић посекао Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина, он је био притворио и Јанка, као дошљака из Турске на кога је нешто посумњао. На велику молбу кметова и трговаца, Турци Јанка пусте из затвора. А чим устанак букне, Јанко ступи у ред бораца као драговољац. Карађорђе га на скоро начини бимбашом, и под команду му да неколике стотине бећара.

Јанко је био у боју кад је узиман Београд, али се још у боју на Мишару показао као прави јунак. После турскога разбоја на бојном пољу, Јанко је с Мутапом прешао чак преко Саве у Босут, и ту је он посекао Остроч-Капетана а Мутап старога Хаџи-Мосту.¹

Доцније је под командом Луке Лазаревића био у бојевима на Ужицу, на Лозници, на Буковици, преко Дрине на Бијељина, где је Милош погубио Меха Оругџића. Овде је ударио на неког јунака Турчина који би та можда и савладао да му није притрчао у помоћ Стојан Чупић, и Турчину, као оклопнику, наџаком разлупао главу.

После године 1811, Јанка виђамо као војводу пожаревачкога. Као такав борио се је Јанко и на Делиграду.

Године 1812 и 1813 у Карађорђеву Протоколу има више од десет нумера у којима се Јанку заповеда да изводи војску на Делиград и на границу гургусовачку, да спрема храну, и да војнике вежба, итд., итд.

После пропасти 1813, и Јанко је за Карађорђем отишао на Србије, а вратио се у отаџбину тек после године 1830, и настанио се је у Шапцу.

Године 1833 ослабивши јако, Јанко оде у Алексиначку Бању да се лечи: лека не нађе него у повратку одонуда умре у Ћуприји и буде укопан у манастиру Раваници.

Гроб његов покрива плоча од црвенога мрамора, која је на среди пребијена.

На плочи пише:

Надгробник војводе окружија пожаревачког Цинцар-Јанка Поповића, рођеног у Ориду, у Македонији, а љета 54² живота свога овде у манастиру Раваници 24 августа 1833 упокојеног.

Подигнут од верне му супруге Кумрије и деце своје.

Цинцар Јанко био је човек средњега раста, смеђе масти, пуних и румених образа, малих шиљастих бркова, ока жива, а гласа који заповеда.

Он је био прави јунак.

Нека му је славан помен међу потомцима!

---

1. О овом догађају у Босуту, поред Вишњићеве песме има нека прича у Застави бр. 62 од године 1887. ↩︎
2. На камену стоји 44, али син Цинцар-Јанков Ђока вели да је грешка, и да треба 54. ↩︎

Церовић Илија, родио се у селу Лопижама, два часа на север од Сенице, 8 септембра 1817.

Старина је Илина у Дробњацима, у Херцеговини.

Основну школу Илија је учио у селу Котражи у Драгачеву јер, у оно време, нигде није било ближе школе!

Кад му умру и отац Сима и стриц Моја, Илија се још врло млад запопи на очину нурију. Запопио га је митрополит рашко-призренски Игњатије у Петровој цркви код Нова Пазара.

У то време у Новом Пазару је био старешина Ејуб-Паша Фератагић новопазарац, који је својим тиранским поступањем био већ у душу такао и Србима и Турцима у целом санџаку новопазарском.

Да би се избавили од овога крвника а не управника, почну се главнији људи, Срби и Турци, договарати да огледају најпре молбом а за тим, ако молба не помогне, силом од њега се спасти.

Тога ради, године 1837, скупи се на Мрави-Поље, два часа на исток од Сенице, 5—6 хиљада људи које Срба а које Турака.

На том скупу изберу се посланици који ће ићи у Цариград, са жалбом на Ејуб-Пашу, а изабрани су ови људи: Поп Илија Церовић, Тимотије (Кнешчић) Рашковић ујак Илин, Тимотије Борисављевић из Нове Вароши, Аврам Обућина из Божетића; Никола Матијевић из Вилова, и Хамза Лакота (Турчин) из Сугубина.

Ујак Поп-Илин Тимотије не дадне Илији ићи у Цариград, него предложи да се место њега избере други, а оно да остане у народу докле се они врате из Цариграда. И тако на место Илино буде изабран неки Вараклајић учитељ из Нове Вароши.

Кад ови посланици оду пут Цариграда, Ејуб-Паша, видећи да је ово покрет озбиљан, дође сам у Сеницу, а растури своје ајане по народу уверавајући свуда да ће од сада бити бољи, него нека се народ умири и разиђе кућама. Народ, уздајући се у своје посланике које је опремио цару, не хтедне се разићи.

Ејуб-Паша, видећи то, опреми неколико својих момака на најбољим коњима да трче дан ноћ те да оне народне посланике стигну и врате.

Тако и буде; Ејубови момци изабранике стигну у путу, повежу их, и врате у Сеницу.

Међу тим је Ејуб-Паша, како је дошао у Сеницу, дозвао Попа Илију, изнајпре га лепо примао а после га окује! Кад пред пашу изведу враћене посланике, он нареди да се одмах посеку: Поп Илија, Тимотије, Аврам, Никола, и Хамза; а Тимотије Борисављевића и учитеља Вараклајића пошље у Травник везиру.

Скупљени народ, чим чује шта ради паша, разбегне се кућама, а отреснији људи оду у хајдуке.

Овде је Попу Илији сачувао главу Адем-Паша Љајић на Новога Пазара, коме је још Илин отац неко добро био учинио. Том приликом Ејуб-Паша поклони живот и Хамзи Лакоти а друге све исече.

Од тога доба, самим током догађаја, Поп Илија постане више заступник српскога народа у оном крају, него свештеник у својој нурији. У поповању наскоро га са свим одмени брат му Стеван, а он је само служио службу док је био млађи. После је и то оставио.

Онај покрет против Ејуб-Паше прозван је у народу Пашина Година.

Ејуб-Паша после тога на скоро умре, а на његово место дође син његов, ЈусуФ-Бег, који је Попа Илију страшно мрзио. Једном пошаље он четири своја момка да Попа Илију убију где га нађу. Ови Турци застану Илију у цркви, где је венчавао за момка девојку коју су други Турци хтели отети и потурчити. Турци стану пред цркву и викну:

— Попе! изиђи овамо да ти кажемо поздрав од твога побратима Халил-Бега (Адемпашина сина).

— Причекајте, људи Божји, рећи ће један од сватова: — док венча младу, изићи ће…

Поп Илија свршивши венчање, још с петрахиљем о врату, стане на црквена врата, и упита:

— Ко ме то зове?

— Ми те зовемо, рекну Турци, и оборе у њега пушке. Само један пробије попу петрахиљ, и рани га у леву ногу више колена, и други га омаше.

На то поп, који је оружје носио свакад, опали свој пиштољ и једнога Турчина обори на место, и сватови припуцају те још једнога убију а друга два утеку.

На два три дана после овога догађаја, травнички везир позове Јусуф-Бега у Травник, где га задржи скоро годину дана. За то време Поп Илија излечи своју рањену ногу. Рану му је лечио видар Турчин из Бела Поља.

Било је Турака који су видару нудили велику суму новаца, да Илији рану отрује, не би ли умрьо, али је он сваком одговарао:

— Волим свој образ него све Фератагића благо!

Пошто се Јусуф-Бег врати из Травника, врати се и за Церовића главу стара опасност. Донекле га је бранио Адем-Пашин син Али-Бег, а најпосле му и он поручи:

— Бежи куд знаш; више ти и ја не могу помоћи, јер сам се и сам завадио с Јусуф-Бегом!

Тако Поп Илија 1845 пребегне у Србију. Добивши овде од београдскога мутесарифа писмо за босанскога везира, Илија оде преко Бањалуке у Травник, одакле, с кавазом и с везировим писмом на Јусуф-Бега, дође кући и јави се Јусуфу, који га није узнемиривао за неко време.

Али године 1847 побију хајдуци турске порезнике, и узму им новце. Јусуф-Бег то потвори на Попа Илију, окује га у тешко гвожђе, и тако окована пошаље у Травник.

У пролеће године 1848 договоре се главни људи из нахије сеничке, те напишу молбеницу везиру, и пошљу му два човека: једнога Србина и једнога Турчина, да пусти Церовића који тамнује за права Бога.

Везир изашље у Нови Пазар свога чиновника који ствар испита на самом месту, и уверивши се да је Церовић прав, ослободи га, а Јусуф-Бега добро очерупа, и заповеди му да више у попа не дира.

Од тога доба Поп Илија је навалио то је озидао нову цркву на старом месту у селу Лопижама, а подигао је и школу поред цркве, и учитеља набавио.

Све ово извршио је Илија с околних народом, само је од српске владе добио помоћи око 200 дуката.

Осем тога, он се увек заузимао за свој народ, па и за сву сиротињу без разлике вере.

Човек паметан, праведан, одважан, он је устукнуо многе ситније глобаре и насилнике.

За такав рад и за тако држање, Илији је Турчин Мехмед Заировић спевао песму, која се овако почињала:

„Протужила сиротиња љута
Уз кољено Попу из Лопижа:
„„Аман, Попе, ако бога знадеш,
Ил’ помагај, или нас ис’јеци,
Јер овако дурат’ не моремо!““

Кад је Гиљфердниг путовао кроз сеничку нахију, и видео Попа Илију, написао је о њему ово:

У целој Босни нема духовнога лица више вољенога и више уваженога од Попа Илије. У земљи где заједно с арнаутским становништвом настаје и власт песничкога права, Илија зна бити и поп и јунак: у црвену фесу, с пиштољима за појасом, с обријаном брадом, он врло мало личи на свештеника: у својој цркви он чува петрахиљ, који су Турци пробили пушком на њему кад је венчавао девојку коју су мусломани хтели отети. Његова је сва наука што зна читати и писати, али му народ тако верује да је његова реч закон.¹

Школа из Лопижа доцније је пренесена у Сеницу.

Турци су се од Попа Илије толико прибојавали, да су неке големе пећине зазиђивали, да их он не би, у какој прилици, употребио за бојне арсенале!!

Године 1860 маја 21, отерају га Турци у Сарајево, а отуда, као политички опасна човека, протерају га у Цариград. Из Цариграда се је, помоћу рускога посланика, избавио и дошао у Србију па је после живео на Ивањици.

Године 1862, Топал-Осман-Паша, идући на Црну Гору од Берана, позове Попа Илију да му дође у Сеницу. А кад овај не дође, он му жену и децу протера у Скопље (Доњи Вакуп на Врбасу), и кућу му са свим упропасти.

Породица Поп-Илина једва се 1864 избави тога прогона, и добегне у Србију.

Илија је умрьо у Ивањици на Св. Тројице 1869, и укопан је у ивањичком гробљу.

Био је раста висока, сух и коштуњав али јак телом; предњи су му зуби били врло ретки, а говорио је врло мало.

Свештеничких хаљина није никад носио а браду је увек бријао; увек је ишао с оружјем, и јахао је врло добре коње.

Турци су га тровали па је од тога имао неку бољку у желуцу од које је често јако патио!

Поп Илија је имао од руског цара златан протски крст о златноме ланцу.

---

1. Собраније Сечинениј, 3, стр. 90. ↩︎

Цветковић Ћирило, владичански протосинђео, родио се у месту Баошићу.

Где се учио не зна се, и кад је ступио у свештенички чин такође се не зна; али се зна да је био протосинђео у православнога владике далматинског Венедикта Краљевића у Шибенику.

Године 1818 дође у главу томе владици В. Краљевићу несрећна мисао да поунијати православне Србе у Далмацији. У то име стане се преписивати с бечким министром Саурауом. Имајући уза се протосинђела Цветковића, човека иначе врло смотрена и послушна, Владика Краљевић, не поверавајући му своје паклене намере, држао је да ће га он потпомагати и да унију уведе у српски народ, па га је предложио цару за својега викара (заступника) у Боци Которској. И цар је то одобрио.

Али се намера владичина обазна, народ се узбуни, и 1821 потуче оне који су били дошли да га од прадедовске вере одврате; Владика Краљевић утече из Шибеника у Задар, и доцније се је горко кајао за ту црну намеру своју.

Али Ћирило Цветковић падне под суд, и буде затворен у тврдињу Љуљевац крај Шибеника, па после одведен у Задар, и оданде у Градишку. Из Градишке је прогнан у манастир Бездин близу Темишвара, где је и умрьо.

И тако је овај човек само за тврђу у својој родитељској вери тамновао равно двадесет и четири године, три месеца, и три дана. И никад му више није било допуштено да бар очима, види Далмацију, милу постојбину своју!…

Допуна

Мученик Ћирило Цветковић родио се у селу Баошаћу 15 септембра 1791, а преминуо је, после дугог мученичког тамновања, у манастиру Бездину, 28 септембра 1857, у 6 сата јутра, где је и сахрањен.