Категорија: Ф

Филиповић Тодор, родио се у Руми у Срему, а старина му је у селу Врелу, у ваљевској Тамнави.

По свршетку наука, био је отишао у Русију, и постао професор у Харковском университету.

Српски посланици: Прота Матеја и Јован Протић, године 1804, идући у Петроград удара на Харков, и склоне Филиповића да остави руску службу; и да пође с њима у Србију.

Веома је занимљиво и карактерно за ондашње доба и људе оно што пише Прота о том.¹

Свршивши посао у Петрограду, посланици се врате заједно с Филиповићем, и у Србију стигну првих дана месеца јануара 1805.

Том приликом Филиповић је свратио у Карловце и у Руму своје место рођења. Прешавши у Србију, Филиповић се прозове Божа Грујовић место Тодор Филиповић. Тим је, веле, хтео заклонити се од каквога гоњења од аустриских власти?

Овај Божа Грујовић (Јован Филиповић) написао је прво уређење управнога савета, и спремио оно слово које је хтео говорити на скупштини 1805, где се је имао уредити тај савет, и које се почињало речма: „Закон је воља вилаетска“!

Кад се те 1805 године о Великој Госпођи уреди први савет, и оде у манастир Вољавчу да станује, Божа Грујовић му ја био први секретар, и живео је са саветницима како се је онда могло живети.

Савет се је доцније преселио у Боговађу, па у Смедерево, и, најпосле, у Београд.

Грујовић је ишао свуда са саветом, и свуд је радио и умом и пером колико је могао.

Једном, године 1806, слан је с Протом Ненадовићем у Беч по народном послу, па се по повратку опет станио у савету.

Године 1807, по пресељењу савета у Београд, Божа се разболи, и оде к брату своме да се лечи, па је и умрьо 1807 у Новом Саду, и сахрањен код саборне новосадске цркве.

---

1. Мемоари, стр. 113—116. ↩︎

Филиповић Јован, родио се у Карловцима 1819 године.

Основну школу и гимназију свршио је у месту свога рођења, а права је слушао у Пожуну. За својега школовања, као добар ђак, уживао је стипендију из задужбине Србина Сервицкога.

По свршетку школа, дошао је у Србију и, 15 марта 1839, постао је канцелиста у савету.

Године 1840 декембра 3, унапређен је за експедитора у истој канцеларији.

Године 1842 новембра 7, постављен је за архивара кнежеве канцеларије.

Канцеларија та у оно време имала је три одељења „внутрење, инострано, и судејско“, и свако одељење водило је своје послове за се.

Јован Филиповић остао је у тој канцеларији дуго и, као правник, напредовао је врло лепо у судејском одељењу.

Кад је Кнез уступио судску власт касационом суду, и кад је за то судејско одељење у кнежевој канцеларији укинуто, Филиповић је отишао за председника суду апелационом, а 15 октобра 1858 постављен је за члана суда касационога, у ком је председавао у кривичном одељењу.

Био је неко време и управитељ просвете.

Године 1864, за суђење кривице Антонија Мајсторовића и других који су били оптужени да су радили против Кнеза Михаила и ондашњега реда у земљи, Филиповић је стављен под ванредни суд који га је осудио на три године затвора. Затворен је заједно с осталим судијама, друговима својим, у Карановцу, и на слободу је изишао тек по кнежевој милости.

Последње време свога живота провео је као адвокат у Београду, где је и преминуо 28 фебруара 1876.

Књижевни Филиповићеви послови ово су:

1. Философија права, у Београду, 1839;
2. Авала или забавник за године 1846 и 1847. у Београду;
3. Философија права као наука о истраживању извора умнога права, у Београду. 1863;
4. Цар Јосиф и његов двор, превод с немачког, у Београду;
5. Голуб, роман, с француског језика преведени.

Филиповић је био човек врло чврста карактера: у оном што је држао да је право, није попуштао ни за чију љубав. Што је мислио да му је дужност радио је ни мало не гледајући је ли то ком по вољи или није.

Као председник апелације, ослободио је Видоја Ивковића кога, је први суд био осудио на смрт, и чија би смрт била по вољи и ондашњем министру и двору.

Писане законе знао је као својих пет прста и, у тренут ока, налазио је у њима оно што би му кад затребало.

Писао је слогом веома заплетеним; па и у говору, чак са сељацима, служио се је језиком са свим канцелариским.

Филиповић је био висока раста, сув, коштуњав, малих зелених очију, шиљаста носа, груди слабих, а нарави веселе и у друштву врло погодне.

Филиповић Иван родио се је 11 јуна 1823 у Великој Копаници у Славонији.

Основну школу учио је у месту свога рођења, гимназију у Винковцима а препарандију у Митровици.

Учитељ је прво био у Новој Градишкој, а године 1850 преселио се у Загреб за учитеља онда на гласу Зоричићеве школе.

Од године 1854—1862 био је учитељ у Пожези у Славонији.

Године 1862 постављен је за учитеља градске школе у Каптолу у Загребу.

О првој учитељској скупштини у Загребу 1872, Филиповић је био скупштини председник заједно са Мијатом Стојановићем и Степаном Бузолићем.

Године 1873 у Бечу, о збору словенских педагога, Филиповић је био први потпредседник.

Године 1874 постављен је за краљевског школског надзорника у загребачкој жупанији, и у том звању остао је до године 1889, када је стављен у заслужено стање мира.

Од тога доба живео је у Загребу све до часа умрлога, који му куцну 28 октобра 1895 по новом, када је испустио своју добру, своју радну, своју родољубиву душу.

Што је Филиповић за живота својега урадио у школи, у књижевности, и у свем просветном животу хрватскога народа, то се тешко све може побројити.

Још док је био ученик у гимназији у Винковцима, Филиповић је радо читао књиге народне, као што су песме Андреје Качића-Миошића, и српске народне песме, које је скупио Вук Ст. Караџић.

Године 1845 Филиповић је почео свој књижевни рад у Илирској Даници поздравном песмом: Мому роду о Новому Году.

Од тога доба често је писао стихове и штампао их у Даници, а и у другим повременим издањима. Уз то је преводио лепе романе и приповетке, што је махом штампао у Забавној читаоници.

Године 1850 издао је књигу:

Мали тоболац разнога цвијећа за добру и помњиву младеж народа Српско-Илирскога.

Овим је делом већ изишао на глас, и после тога је премештен у Загреб.

Године 1851 изиде на свет његова Словничка читанка, коју је издало бечко министарство просвете.

После је написао Педагошке искрице.

Године 1854—1862 Филиповић је наставио свој рад на педагошком листу Невену.

Године 1858 изиде на свет његов Упоравник за почетницу и прву словничку читанку.

Од године 1859 Филиповић је био најбољи пријатељ и сурадник педагошком листу Напретку.

Тада је доста његових радова излазило и у сомборском Школском листу.

Иза тога је Филиповић у лепом преводу издао:

Приповетке Ф. Хофмана за младеж оба пола. За њима:

Игроказ, Јагодњак, Сто малих приповедака за младеж, Бечке педагошке слике, Устав за пучке школе у Троједној Краљевини, Кратку повест књижевности хрватске, Кратку стилистику за грађанске и више школе, и т. д.

У својим списима, Филиповић се одликовао чистоћом и правилношћу језика. У том се, осем пок. Мијата Стојановића, ни један хрватски књижевник није могао мерити с њиме.

Филиповић је био члан Матице Хрватске, Матице Српске, Чешког књижевног друштва, Српског ученог друштва, и тако је постао почасни члан Српске Краљевске Академије.

Београдски пријатељи радили су да се Филиповићу да орден Св. Саве, али аустриско министарство није дало свога пристанка на то.

Градови Загреб и Пожега изабрали су Филиповића за свога почаснога грађанина.

Филиповићу се у највећој мери има захвалити што су уређени:

• Учитељска Задруга;
• Хрватски педагошки књижевни збор, и
• Савез хрватских учитељских друштава, а круна свим тим пословима јесте и остаје
• Хрватски учитељски дом у Загребу.

Са својим београдским пријатељима Филиповић се увек преписивао ћирилицом.

Нека му је у обе поле нашега народа захвалан и трајан помен!

Филиповић Ђука, кнез лепенички, родио се у селу Јагњилу, у нахији крагујевачкој.

Ђука је био кнез још за Турака. У његових потомака чува се данас прстен на коме пише „Оборкнез Ђука 1801.“

Прича се да је Ђука, као кнез, дао Турцима 2000 дуката да му не долазе у кнежину. Турци су новце примили, па после тога још више навалили на лепеничку кнежину као гусеница на лист.

Тада се Ђука договори с Карађорђем и Станојем Главашем да се дигну против Турака.

Кад је устанак (1804) букнуо, Кнез Ђука је стао у прве редове народних вођа. Под њим су били и одликовали се ови:

1. Димитрије Парезан, капетан, кога ваља видети под његовим презименом;
2. Илија Бимбаша, из Крагујевца, који је погинуо па Бањи;
3. Сава Бимбаша, из Трнаве, погинули на Букоровцу;
4. Ђорђе из Комарица, честит борац, погинули на Јагодини;
5. Гавра Буљубаша, из Крагујевца, и
6. Урош Новковић, из Жабара.

Ова последња двојица храбро су се борила у биткама, па су оба умрла код својих кућа.

Године 1813, Кнез Ђука није бежао никуда него се је предао сили, и Турци су га оставили у власти, као кнеза лепеничкога.

Године 1815, муселим крагујевачки, чувши за неко врење у нахији рудничкој, дозове Кнеза Ђуку у Крагујевац, па га задржа као таоца. Али лепеничани, и ако су на тај начин остали без вођа, устану на Турке, и за вођа узму Газда-Петра Топаловића из Грбица. С ових вођем, и с браћом гружанима, они опколе Крагујевац.

Турци крагујевчани, после неколико дана одупирања, једне ноћи оставе Крагујевац и побегну к Јагодини, потеравши са собом и Кнеза Ђуку. А кад Срби опазе да су Турци побегли, појуре за њима, и стигну и нападну их близу Таборишта: тада Турци Кнеза Ђуку свега исцепају ножевима, и изгазе коњма па га, тако ојађена, оставе на путу.

Од тих рана и убоја, Ђука се је некако извидао и, кад је 1815 Марашли-Али-паша ишао из Ћуприје у Београд с војском, онда су га, по наредби Кнеза Милоша, Вујица Вулићевић, Прота Ненадовић и Ђука Филиповић пропраћали кроз Шумадију до Београда.

Кнез Ђука је умрьо у Јагњилу, где се је и родио. На његову гробу има само ово записано:

„Кнез Ђука 1818.“

Кнез Ђука је имао, кажу, велико имање у Крагујевцу; она ливада где је данас крагујевачка железничка станица, веле да је била чаир Кнеза Ђуке.

У потомака Кнез-Ђукиних данас се налазе ове ствари:

1. Прстен са записом који је напред поменут;
2. Мали врло фини са сребрним корицама ножић који је Ђуки поклонио Хајдук-Вељко;
3. Велики нож с дугачким турским записом;
4. Сабља која је, по причању, на Карановцу 1805 одсекла главу Згури Мехмед-Аги; и
5. Мала иконица Св. Богородице коју је Ђука носио кад је у рат ишао.

Све ове ствари биле би накит за српски народни музеј у Београду.

Кнез Ђука је био човек средњега раста, бркат, и густих састављених обрва.