Категорија: Т

Туцаковић Петар, родио се године 1792 у селу Вучјаку, близу села Глеђице, пој планином Голијом, у нахији ужичкој.

Треће године од рођења, Петра родитељи пренесу из Вучјака у село Честин, у Гружи, и ту се настане.

Петар је, дакле, одрастао у селу Честину, у гласовитој Гружи.

Први пут се Петар Туцаковић јавља на народном послу у време Хаџипроданове буне, када је у Гружи развио барјак и ударио у таламбасе!

Као што је познато, Хаџипроданова је буна врло брзо угушена, и Ћаја-Паша, с рудничким кнезом Милошем, враћајући се од Чачка, дође у Кнић. Ту Милош призове к себи Туцаковића, Вучића, и Паштрмца, који су заједно били устали на оружје, и стане им говорити да се предаду, пошто у тај мах није било ни мало прилике да се турској сили може што учинити. Вучић и Паштрмац послушају Милоша, оставе оружје, и оду кућама да седе с миром до бољих прилика. Туцаковић пак, не хотећи се предавати, а не могући сам борбе настављати, штукне некуд у гору, да ни његова кућа дуго није ништа знала за њега.

У новом Милошевом устанку 1815, Туцаковић је својски радио против Турака заједно с пређашњим својим друговима.

Године 1828 јануара 20, поставио га је Кнез Милош за буљубашу својих момака који су се звали Кападахије.

Године 1830 јануара 27, постао је Гружи капетан, после Вучића.

Године 1837 јула 27, постао је пуковник у стајаћој војсци, с 1000 талира плаће.

Те исте године септембра 29, поставио га је Кнез Милош за члана управнога савета; а кад је дошао султански устав, Туцаковић је, 14 фебруара 1839, постао члан земаљског савета.

У пролеће године 1839, кад се оно у Београду Кнез Милош ломио или да влада по уставу, или да остави престо сину свом Милану, на један мах побуни се крагујевачки гарнизон, повеже све своје официре, и крене се с њима у Београд „да тражи Кнеза Милоша.“ Међу тим официрима дошао је везан близу до Трешње и Петар Туцаковић. Ту некако шмугне у честу, одреши се, и побегне у Београд, а војнике који су Туцаковића везана водили, на Трешњи сретне Вучић, те их обезоружа и распусти кућама.

По одласку из Србије Кнеза Милоша, Туцаковић је остао без службе. И од тога доба живео је, као приватан човек, код своје куће.

Петар Туцаковић и Тома Вучић, и ако се у политици нису слагали, живели су као два верна пријатеља, као два брата.

Једном је Туцаковић био одскочио у гору, и ни на позив Кнеза Милоша није хтео доћи.

— Само ћу доћи, ако ми Вучић поручи да дођем, рекао је оном који га је звао да се преда. И одиста, на Вучићев позив, дошао је у Крагујевац пре оних који су му позив однели.

Има у животу народном без броја прилика у којима би наши стари могли бити нама данас дивни учитељи!

Петар Туцаковић је умрьо у Крагујевцу 9 августа 1857 и сахрањен је у селу Честину, код цркве каменачке, у гробници своје породице.

Трифковић Коста, родио се у Новом Саду 20 октобра 1843.

Гимназију је учио у месту рођења, у Винковцима, и у Пешти. Жеља га је вукла на море, с тога изучи поморску школу на Ријеци, и годину дана на једном трговачком броду пловио је по Леванту и по Црном Мору.

Али му се поремети здравље, те остави море па, довршивши гимназију, оде слушати права у Пожуну, Дебрецину, и у Кошицама.

По свршетку правних наука, видимо га 1872 у Новом Саду као варошкога правозаступника.

На скоро га нападне тешка болезана сушица, којој је тражио лека и у убавој Фрушкој Гори, и у здраву Ишлу, и у дивноме Неапољу, па све узалуд: 19 фебруара 1875 Трифковић је преминуо у месту где се и родио.

Трифковић се у књижевности српској јавио 1870.

Радио је за позориште. Ово су имена његових списа:

1. Мило за драго (прерађено), 1870;
2. Француско-пруски рат, 1870;
3. Пола вина пола воде, 1870;
4. Младост Доситија Обрадовића, слика из живота, 1871;
5. Честитам, 1871;
6. На Бадњи дан, 1871;
7. Школски надзорник, 1871;
8. Тера опозицију, 1871;
9. Мила (прерађено), 1872;
10. Избирачица, 1872;
11. Ни бригеша (прерађено). 1872;
12. Љубавно писмо, 1873;

Осем овога, остало му је још нешто у рукопису а нешто и недовршено.

Трандафиловица Марија, родила се у Новом Саду, 1814.

Удала се је за Јована Трандафила, вешта трговца који је био подреклом из Македоније.

Марија је свом човеку донела огроман мираз а он, радећи и штедећи заједно с њом, то је имање јако увећао.

Јован и Марија имали су само двоје деце, сина Косту и ћерку Софију, па су им обоје умрли у раној младости својој.

Јован и Марија оправили су о свом трошку Николајевску цркву у Новом Саду, која је у маџарску буну била готово са свим срушена.

Јован и Марија, радећи заједно а немајући порода, начине заједнички распоред са својим имањем за случај смрти своје.

Све што су имали, тим су распоредом наменили на побожне, просветне, и добротворне потребе својега народа.

Јован Трандафило умре 1862, и буде сахрањен у Св. Николајевској цркви, у Н. Саду.

Марија, оставши удовица, продужила је помагати сиротињи, сиромашним ђацима, и црквама и болницама.

Марија је преминула 14 октобра 1883 године у Новом Саду, и сахрањена је врло свечано у Св. Николајевској цркви, поред мужа свога.

Све своје имање, које износи па 1,400.000 динара, одредила је ова племенита српкиња на помагање добрих а сиромашних ђака у новосадској гимназији, на болнице у Новом Саду и Осеку, на цркве, на сирочад, и на удају сиромашних девојака!

Свом том огромном задужбином рукује Матица Српска. А ако би она престала, или би се куд преселила, управа задужбинскога имања прећи ће на православну црквену општину новосадску.

Слава овакој српкињи, добротворки народа својега!

„Ко помаже сиротињи, даје у зајам Богу, а Бог ће јамачно свој дуг с интересом платити“!

Топаловић Петар, родио се у селу Кусатку, у нахији смедеревској, 1774.

Мати Петрова, оставши удовица по смрти његова оца, преудала се је у село Горње Грбице, у нахији крагујевачкој, за сироматнога сељака Јована Топаловића, и сина Петра од 4 године одвела у тај други дом. Ту је Петар одрастао, и примио презиме свога очуха, а његово очино презиме и не зна се. Зна се само да му је Милоје Ђак био брат од рођенога ујака.

Као пасторак у сиромашна очуха, Петар је био врло сиромах, али се је одликовао вредноћом и бистрином у сваком послу. Ондашњи трговац из Чумића, Радоје, отац Милоја Божића, узме Петра да му као калауз лучи свиње. Ту се је и извештио у трговачком послу, и заслужио лепу пару.

После је радио с неким Јанком, трговчићем из Грбица, који је био родом из Турске.

Овога Јанка Петар је окумио кад се је женио; и он му је, доцније, крстио прво дете — Виду.

После неког времена, Јанка позове родбина на валајет. А он, полазећи, да Петру 100 дуката (дукат је ишао 7 гроша) с аманетом, да му их врати ако дође с вилајета, а ако не дође — да остану Божји и његови. Али за то да Петар, поред своје славе, узме и Јанкову, Св. Илију, те да му се слава не угаси!

Јанко се није вратио с вилајета, и Петру су остали новци, те се је лепо њима спомогао, а за то је, поред свога Св. Ђорђа, преслављао сваке године и Јанкова Св. Илију.

То је био почетак Топаловићевој тековини која је, доцније, постала необично велика.

За доба Карађорђева, Петар Топаловић се не помиње нигде као старешина.

Кад је први пут кроз Гружу пролетео глас о таковском устанку 1815, Кнез Теодосије из Кнића, који је био изгубио кнештво, па жудео да га добије, одмах отрчи у Крагујевац, и каже муселиму да сад сам Милош диже народ на Турке.

Муселим, чувши то, задржи Теодосија при себи, а пошље људе да му дођу кнежински кнезови, божем на разговор, а он је само хтео домамити их у своје руке као таоце.

Кнез Ђука из Јагњила превари се и дође; дође и јасенички кнез Шарга, те Турци њих оба задрже. Али кнез гружански, Јован Димитријевић Добрача, не само што не оде муселиму, него дигне своје људе, и стане се примицати Крагујевцу да се бије с Турцима.

Уз гружане дигну се на оружје и лепеничани и, како је њихов старешина, Кнез Ђука, био у турским рукама, и они безглавни: тако изберу Газда-Петра Топаловића из Грбица за свога кнеза и вођа. .

Тако је Топаловић постао глава и вођ лепеничанима у почетку 1815.

Док је трајао рат, Топаловић се је борио својски, и лепеничане водио мудро. Пошто се је умирило, поставио га је Кнез Милош за кнеза гружанској кнежини. Али је Петар више трговао, него што је управљао кнежином. Имајући од Кнеза Милоша и поверења и новаца да тргује и за се и за њега, Топаловић је лучио браве где год их је нашао добрих, па ма они били и под капаром других трговаца, и плаћао је за њих колико је сам хтео а не колико је газда тражио.

На тај начин, стекао је огромно имање на селу и у Крагујевцу, а новаца је имао да ни сам није знао колико. Али за то, кад је букнула буна 1825, Милоје Ђак, ма да је Петру био брат од ујака, журио је тражио свога брата да му плати „што трговцима узима свиње испод капаре“!…

Пред што ће се разболети на смрт, имао је Топаловић у Дубравици на храни 6000 свиња. Ту се је разболео, па су га бона донели у Крагујевац, где је умрьо 5 марта 1832 године, и сахрањен је у Манастиру Драчи.

На гробној плочи његовој има овај запис:

„Петру Топаловићу, трговцу и житељу крагујевачкому, дражајшем свом родитељу, у Грбицама¹, нахије крагујевачке рођеному, поживившему 58 година, а 8 марта 1832 у Крагујевцу умршему, за знак синовље љубави, и вечног воспоминанија, положи овај споменик 1833 благодарни син његов Милосав“.

Топаловић је био средњега раста, пун и крупан, великих плавих бркова, плаве косе, а на темену ћелав; очију је био плавих. Био је човек врло љут, и преко мере оштар према млађима. Хвале га да је било одличан јахач.

После смрти Топаловићеве, Кнез Милош је заповедио, те су све хартије и новци његови однесени у кнежев двор. Муку је имао Аврам Силистар и друге кнежеве слуге докле су силно Топаловићеве новце пренели у двор Кнезу Милошу.

Од тих новаца је, после, Кнез Милош дао у државну касу 3000 дуката „за спомен Топаловића Петра“!

Још као дете, Петар је имао обичај, кад год хоће да седне, простирати што пода се; па ако ништа друго нема, он је стръо свој гуњић. Кад га је мајка упитала за што простире гуњић кад се нема чим покрити, одговорио јој је:

— Ја волим прострто него покривено!

Кћи Петра Топаловића, Лепосава, била је за Ђорђем Протићем, бившим доцније представником Кнеза Михаила.

И кад је овај Ђорђе Протић извукао 50 батина по заповести Кнеза Милоша, извукао их је по тужби овога свога таста; а зашто је то било, доста је што је казано на једном месту. Ко хоће и то да зна, нека нађе биографију Протића Ђорђа.

---

1. Ово је погрешно; напред је казано где је рођен. ↩︎

Томић Милић, кнез ражањски, родио се у селу Дечанима, у Старој Србији, око 1740 године.

Побегавши од зла турског, отац Милићев Тома, дође у село Сталаћ испод Крушевца, од прилике 1750.

Милић је у Сталаћу крушевачком одрастао и оженио се, а кад му жена умре, пресели се у село Ћићевац ушавши у кућу некој богатој удовици Станки.

У Станке је затекао сина Стевана, а с њом је после родио друга два сина: Стојана 1783, и Дмитра 1787.

Милић је био човек паметан и окретан, а ушавши у кућу богатој удовици, скоро је изишао на глас у свој околини.

За Кочине Крајине, Милић је показао и колико мари и колико може да уради за народну ствар.

Кад се тај рат сврши, и Турци опет овладају земљом, Милић је, од Срба изабран и од Турака одобрен, постао кнез нахији ражањској.

Кад је српски устанак од 1804 захватио и нахију ражањску, Милић је ушао међу борце, заједно с пасторком својим Стеваном, и синовима Стојаном и Дмитром.

Стеван је погинуо на Каменици 1809, а Стојан и Дмитар остали су, да се и даље боре, као и отац им Кнез Милић.

Стојана је Милић оженио и запопио, али је овај и под поповским читакињом више војевао него поповао.

Године 1812 Милић Томић, као кнез ражањски, послан је у Цариград заједно са Стеваном Јевтићем и Ивом Протићем да уговарају с Турцима мир.¹

У Ћићевцу и околини прича се да је Кнез Милић два пута по народном послу ишао у Цариград.

Године 1813 Милић, са својим синовима, није хтео бежати никуд, него дочека Турке, који одмах ухвате њега и оба му сина па их све, с многим народом, изведу на брдо Мечку између Јовановца и Ражња, и ту набију на коље и Милића и сина му Дмитра.

Неки душевни Срби скинули су телеса њихова с коља и укопали их више олтара цркве Светога Романа.

Кнез Малић је живео 73 године. Он је носио зелену доламу, припасивао силаје и оружје, имао је дугу косу сплетену у плетеницу; брада му је била велика, густа, у младости црна а под старост бела.

---

1. Протокол Карађорђев, бр. 890. ↩︎

Томић Илија, просветни добротвор, рођен је у Босни 1823 године. Трговачки послови вукли су га низа Саву, па доцније и низ Дунав. У последње време био се станио у Пожаревцу, где је и преминуо 2 јула 1892. Сахрањен је с великим учешћем пожаревљана.

Томић је после своје смрти оставио 30.683,99 динара.

Својим тестаментом, који је судски утврђен, одредио је:

1. За подизање српске православне гимназије у Сарајеву 18.000, динара у злату. Ова се сума има предати управи фондова на приплод, као фонад под његовим именом. Сав овај новац, с интересом, управа фондова предаће српској православној општини у Сарајеву, кад ова буде поднела доказ, да је образован фонад пок. Тузлића, и да је приступила к зидању српске православне гимназије у Сарајеву, јер се и овај Томићев новац има придружити фонду пок. Тузлића, а и за њ ће важити исти услов и пропис који и за Тузлићев фонад важи.
2. На сиромашне ученике у Великом Градишту — 500 дин.
3. На сиромашне ученике у Пожаревцу — 500 дин.
4. Цркви у Великом Градишту — 1000 дин.

Све што претече по измирењу горњих одредаба има припасти општини пожаревачкој за зидање основних школа. И овај новац послаће се управи фондова на приплод на књижицу, у којој ће се означити Фонад Илије Томића трговца из Пожаревца за зидање основних школа.

Ови новци, с интересом, предаће се општини пожаревачкој онда кад она поднесе доказ да је приступила грађењу основних школа.

Томић Васа, родио се у Книћу, у Гружи. Он је рођени брат Благоју Томићу.

Находећи се с Гружанима на левој страни Мораве према Чачку 1815, баш кад је Ибшир-Ћаја-Паша, нагонећи Турке да броде Мораву те да ударају на Љубић, и сам нагазио на воду, и с голом сабљом у руци претио несмелицама да ће их исећи ако не смедну нагазити на Матицу, Васа га позна, опали пушку, и у часу Ћајина рука клоне, сабља му испадне, и за тим се и он скљуси у Мораву!…

Смрт овога паше помела је Турке а осоколила Србе. Од тога часа победа је била свакад на српској страни!

После рата, Васа је добио од Кнеза Милоша писмо, којим је њега и све његове ослободио од свих дажбина државних и општинских.

Доцније, Васа остави Кнић, и пресели се у село Коњску (данашњи Михаиловац) у смедеревском округу, и ту је умрьо 7 новембра 1835 године.

Пушка, којом је Васа Томић убио Ћаја-Пашу, налази се данас у народном музеју, у Београду.

Године 1865, кад је слављена педесетогодишњица од устанка 1815, Кнез Михаило је, својим писмом од 23 маја 1865, бр. 3896, упутио сину Васином Ђоки Томићу, сребрну медаљу споменицу, као наследнику Васе Томића.

Томић Благоје, родио се је 1779 године у селу Книћу, у Гружи, а отац његов, Тома Радуловић, доселио се озго од Сенице.

Благоје је био човек отресан још за првога устанка. Године 1815, кад су Милошев брат Јован и други пријатељи његови хтели се закрвити с Турцима, они су дошли у Кнић, Благоју Томићу, па су с њим у друштву ударили на Турке порезнике у селу Коњуши, потукли их, и пореске новце које су од њих узели, однели Кнезу Милошу да их употреби на народни устанак.

После тога, Благоје Томић се је налазио увек уз Кнеза Милоша као његов момак. Кад је пак Вучић постао Гружи старешина, Благоје остави момаштво и оде у Кнић кући, где је живео до смрти.

Кнез Милош, пуштајући Благоја из своје службе, дао му је писмо којим њега и његову кућу за свакад ослобођава од пореза и од свих дажбина државних и општинских.

Пред смрт своју, Благоје се разболи, па нареди да га однесу у манастир Враћевшницу, у околини које је провео многе важне дане. Ту је преминуо 2 новембра 1834 године, па је ту и укопан.

За Благоја Томића прича се да је био ружне нарави кад се буди из сна. Јер, чим се тргне, шчепа оружје и, онако бунован, хоће да убије, не гледајући ко га је пробудио. За то је, кажу, жена његова везивала за ногу његову узицу, па би изишла на поље, и с поља га вукла и дрмала за ногу да се пробуди!

Томазео (управо Томашић) Никола, родио се у Шибенику, у Далмацији, 9 новембра 1802, од оца Јеролима и мајке Кате.

Основну школу свршио је у Шибенику, а после се је учио у Спљету, и у Падови у университету.

Томашић је, познавши се с талијанском науком и књигом, отишао међу Талијане; путовао је много, а и писао је много — све на туђим језицима.

Последње дане живота свога провео је у Флоренцији, где га погоди капља 1 маја 1874.

Пред крај живота свога, Томашић је био са свим ослепео.

Наша књижевност има од Томашића само 33 искрице¹, која му дају право на наше сећање и помињање.

Други његови списи, и ако су дика роду нашему, корист су туђа, јер су благо туђе књижевности.

Ево неколиких Томашићевих искрица, на име оне под бројем 4:

„Немамо ми (Срби) успомена које би нас развеселиле, али немамо ни оних које би нас засрамиле. Нови живот можемо почети, врата будућих времена нису нам затворена. Песме наше певају јунаштво и љубав; природни дух живи у њима. Не знају златна пера онако писати како јаворове гусле гуде. Не лежи наша вила у великим постељама, не седи за господским трпезама; жедна и гладна лети она по горама; и што се више замори, тим лепша бива, и глас њезин излази пунији из голих груди њених. У нашим песмама нема измишљенога студенога поштења. Ми певамо дике и жалости своје, а не срамоте живинскога живота. Куће немамо, али породице имамо. Отац и мајка још у нас нису имена без значења“!…

У искрици 18 вели:

„Песме су историја наша; у њима тражимо добро и зло наше. Други народи читају их, преводе, и диве им се, а ми их се срамимо, и још их исмејавамо својим просвећеним варварством. Покупимо, браћо, покупимо своје благо пре него га ветар времена разнесе. Хлеб из земље, лепоту из народа; народ је отац, а земља мајка наша“!

У искрици 24 вели:

„О, младићи, који идете у туђе земље искати знања које вам ваша земља не даје, будите нада и весеље а не жалост и страх отаџбини бедној! Сећајте се увек отаџбине! Сачувајте лепо њезин језик; учите и друге (језике), али да вам туђи не истисне из срца језика материнога… Љубите увек истину више него злато, а браћу увек више него живот. Обичаје других народа гледајте и поштујте; али нити им слепо следујте, нити их грдите. Браћа њихова будите а не роби“!

Срце, из кога су севале оваке искре, макар да њих имамо само 33, стекло је право на поштовање свију оних који љубе своју отаџбину и свој народ.

Допуна

О животу и о списима Николе Томазеа (Томашића) помиње се и у Филологическим запискама. Вынускъ 2 и 3 за годину 1894 стр. 25—40.

Ту су и његове Искрице преведене све на руски језик.

---

1. Штампао их је латиницом у Загребу 1844, г. Иван Кукуљевић Сакцински. ↩︎

Тодоровић Милоје, родио се у селу Црнчи, у јагодинској нахији, од прилике 1762 године.

Већ по годинама види се да је за првог устанка био човек зрео. Он је не само међу првима устао да се бори, него је на брзо постао вођ устаника у Левчу и Темнићу. Његова, се власт пружала, од Мораве више Јагодине па чак до Трстеника. Под његовом командом били су, како Јокић прича, Стеван Јаковљевић, Никола Бабовић из Грабовца, Мијушко Н. буљубаша који се је у јуришу на Јагодину 1804 особито одликовао, и Мијалко Шапоњић, такође буљубаша.

Кнез Милоје Тодоровић умрьо је 1832, и укопан је код манастира Јошанице. На гробној плочи, коју му је поставио син Јевта Тодоровић, изрезана је слика Милојева, до прсију, са сабљом у руци, а под сликом су ови стихови:

„Чуј отац од сина
На гробу т’ спомена:
Ја на гробу твом
Не треба да ридам,
Јер у срцу мом
Још твој понос имам.
Још ђенерала Михаљевића,
Ти си каплар био,
И Наполеона ти си с њиме био.
Ка’ војвода српски, с Карађорђем ти си
Разгонио Турке, те те слави вила,
У Цариград први за свој род си ишао,
Жртвовао си живот, кроз беде си прошао,
Као член совета скончао си лета
Нек’ ти је вечна памет док траје света“!

Ови стихови у неколико допуњују биографију Милојеву. За то их и увршћујем овде.