Категорија: С

Симић Стојан, родио се је у селу Бољевцима, у Срему, 25 марта 1797, од оца Ђорђа и матере Бисеније.

Књигу је учио у манастиру Фенеку, па је доцније, кад му је отац постао старешина у Крушевцу, прешао у Србију, и налазио се је уз оца до пропасти Србије 1813.

Године 1813, прешавши у Срем, заједно с оцем, уписао се је у чету добровољаца које је отац његов почео купити. Као добровољци, Симићи су, и син и отац, спремали се с аустриском војском против Француза. А кад се рат сврши, и добровољци се у јесен 1814 у Темишвару распусте, онда се Стојан нађе, у туђем свету, без новаца и без посла.

У то време, селиле су се у Русију неке српске породице, те се и он, месеца новембра, удружи о њима, и оде у Хотин, у Бесарабији.

Онде је Стојан стао у службу у Јанићија Ђурића, а примао је и од Руса неку новчану помоћ.

Године 1817, с више српских породица, дође Стојан у Београд, где свога стара и слаба оца Ђорђа затече у највећој невољи и сиромаштини. Не имајући ни сам новаца, Стојан, као што је речено, прода своје оружје, и свилени појас трамболос, те састави мало трошка, и преда оцу; па, с циглих 5 гроша, тумари опет у свет, да тражи службе и зараде.

Из Београда оде у Букурешт. Ту је, неко време, у фабрици бурмутској радио као прост посленик. Доцније се најми као пандур у Михаила Германа, који је био неки агенат Кнезу Милошу.

Улазак у Ђерманову кућу за Стојана је почетак мешања у српске народне послове, и почетак свему његову потоњем напредовању и гласу.

То је било пред грчку етерију. У то време ишао је у Србију портин комесар звани Хоџа-Ђан. Родољуби српски у Букурешту, сазнавши шта овај посланик носи Србима, желели су како год уденути у уши Кнезу Милошу, да тај Ферман не прима; али нису знали како то да му јаве. Стојан се понуди и с опасношћу живота, однесе Кнезу писма, и Хоџа-Ђанову мисију осујети. После тога, у Остружници, Николајевић је, у здравици, назвао Симића анђелом чуваром Србије.

Кнез Милош је одавно ишао велику потребу, да нађе поузданих људи који би му писма из Букурешта доносили, и његова онамо односили. Тога ради је Вулу Глигоријевићу, старешини у Поречу, давао пара колико хоће, само да нађе поуздане руке које би та писма проносиле а да не опазе ни Турци ни Аустријанци.

Како је Ђерман своја важна писма сада послао Кнезу по Стојану Симићу, и како су та писма дошла кад треба, и помогла баш како треба, тако је Кнез узео Стојана у своју службу, као татарина.

Године 1821, у почетку, Кнез Милош пошље Стојана, као свога татарина, у турску престоницу да однесе неке упуте српским посланицима који су се већ онамо налазили. У то букне грчки устанак, и порта српске посланике, заједно с татарином Стојаном, притвори, божем за то, да их сачува од разјарене мусломанске светине, а управо да их држи као таоце за мир у Србији.

После неколико месеца тога затвора, Симић, знајући да Турци, по свом васпитању, не дирају сулуда човека, учини се луд и, као такав, измакне се не само из притвора, него и из Цариграда, прође сувим целу турску земљу, и дође у Србију, те јави Кнезу Милошу како су српски посланица.

По томе је Кнез познао да је Стојан човек који се у свакој прилици уме наћи, па га уведе у државну службу.

Године 1824 јануара 28, поставио га је за скелеџију на Дубравици и на Раму.

Године 1827 априла 23, ставио га је за члана народному суду, као представника јагодинске нахије, називајући га „кнезом левачким“.

Те године, у јесен, послао га је у Цариград, као члана депутације, заједно с Лазом Тодоровићем.

Године 1831, послао га је по други пут у Цариград, с Лазом Тодоровићем и Димитријем Давидовићем, те су с портом утврдили колики ће данак Србија плаћати султану.

Иза тога, кад су придружени оних шест округа, Стојан је постао старешина у Крушевцу. Пред јесен 1834, слао га је Кнез Милош у Букурешт и у Јаш, те је поздравио од његове стране нове владаоце тих кнежевина.

До тога доба, Стојан се је већ био веома препоручио Кнезу Милошу, који га је био обасуо и благом и влашћу.

У животу Милете Радојковића види се рашта је и како букнула из Крушевца у почетку 1835 Милетина Буна.

Тој буни Симић је био један од најглавнијих и најмоћнијих покретача.

Кад ја пак та буна стишана, и кад је Кнез, о Сретењу 1835, дао тражене реформе, онда је Стојан Симић постао члан државном савету, и још кабинетски саветник уз Кнеза Милоша.

У лето те године, кад је Кнез Милош полазио у Цариград, Симић је молио да иде у Влашку ради својих послова. Кнез га пусти, и још га учини главним надзорником својих добара у Влашкој, и посредником у сношењима с руским консулом у Букурешту, бароном Рикманом.

Из доба својега пословања с овим бароном Рикманом, Симић је, доцније, причао случај који вреди забележити:

— Једном се ја, спремио, прича Стојан Симић: — да говорим барону руски; прибрао сам све речи словенске и руске које сам откуд било знао и памтио, па саставио беседу, за коју сам мислио да је баш са свим руска. Кад сам је изговорио, опазио сам, по баронову лицу, да је сватио што ја хоћу, и баш кад се у срцу радовах што знам руски, барон ме прекиде:

— Скажите, пожалости, Господин Симић, ето ваш народни јазик серпски, на котором ви так бојко виражајетес?

Ја се тек охладих; тада видех да нисам говорио руски!…

У Влашкој је Симић остао од лета 1835 до почетка 1839. Надгледајући, за то време, добра Кнеза Милоша, он се је усталачки бринуо и о својој тековини, и труд му се је лепо наградио.

По обнародовању устава од године 1838, Симић се је вратио у Србију у почетку 1839, и постао је најпре члан (14 фебруара 1839), а после подпредседник (11 маја) земаљском савету.

На том месту дочекао је догађаје који су се, мало доцније, развили у Србији, и који су Кнеза Милоша приморали да остави престо и отаџбину, па да се удаљи у Влашку¹.

У оној борби која се, после, отворила између попечитеља Кнез-Михаилових и „уставобранитеља“ које је водио Вучић, Симић је стао међу уставобранитеље и, управо, после Вучића и Петронијевића, заузимао је треће место у тој партији.

Тога ради је, 1840, с неколиким друговима, морао изићи из Србије, и отићи у Влашку, где је трговао сољу.

Тек кад су уставобранитељи, после Вучићеве буне 1842, победили, и кад је у Србији постао Кнез Карађорђев син Александар, Стојан Симић се је вратио у Србију и, 26 октобра 1842, постављен је за вицепрезидента, а доцније и за президента земаљском савету.

Године 1843 новембра 10, оставио је службу за то, што је његов рођени брат, Алекса Симић, дошао за кнежева представника и попечитеља спољних послова. Тада је опет отишао у Влашку, и бавио се је трговином.

Године 1848, Симић се је нешто побркао са својим политичким друговими, и неком несмотреном беседом био је, једнога дана толико раздражио Београђане, да су ови јуришили па његову кућу, и био би зло прошао, да се није склонио под Вучићев кров, и под заштиту његове популарности.

После тога, добио је пензију и живео код своје куће.

Године 1852 марта 9, удари га капља, од које је преминуо други дан, 10 марта, и укопан је код Маркове цркве, у Палилули.

Стојан Симић био је човек висока раста, пун, гломазан, лица малко роава, а беседе врло течне, обилне и, кад и кад оштре, саркастичке, бодљикаве.

Носио је народно одело, какво се је онда носило, али свакад укусно, и одабрано; живео је, наравно у последње време, са свим господски; у друштву је био весељак и домишљан, а у колу је играо као радиш. Врло је био умешан држати добре одношаје с киме му је то требало; с млађима својима поступао је лепо; тек је својим брзим богаством, и господским живљењем, вређао многе завидљиве очи.

Стојан Симић је био одлични ум трговачки. Државнички дар у њега је тек после дара трговачкога.

Где је сада стари краљевски двор, била је бара и око ње рит, где су београђани ловили дивље пловке. Симић купи то место, наспе га, воду сведе не један точак, и на целом том простору дигне кућу, коју је доцније, српска влада откупила за двор владаоцу земаљском.

Кад је Стојан ту кућу на онаку месту градио, сви су му се чудили, и многи су га називали будалом који расипа лако стечено благо; кад је пак, доцније, изишао красан двор, и када га је он још красније продао, онда су се многи чудили на други начин, а многи опет завидели и гунђали…

Ваља и данас ући у официрску касину, и разгледати и кућу и башту што је све замисао и творевина Стојана Симића, па тек видети и оценити ум тога ђенијалнога човека.

Симић је имао ова одликовања од страних владалаца:

1. Орден Св. Владимира четвртог реда, и орден Св. Ане другог реда, од цара рускога;
2. Орден нишана ифтихара трећег реда, од Султана; и
3. Гвоздену круну трећег реда, од цара аустрискога.

Слика Стојана Симића, врло добро погођена, налази се у народном музеју, у Београду.

---

1. Ђока Протић, у својим мемоарима, вели да се је Симић, у трвењу између Вучића и Јеврема Обреновића, показивао неутралан докле није добио од савета, из државне касе на зајам 20 хиљада дуката. Па је, после, одмах показао да је прави „Вучићевац“, који ради против Јеврема и свим „Јевремоваца“. ↩︎

Симић Павле, академски сликар, родио се је у Новом Саду године 1818.

Године 1837, већ Павла видимо у академији лепих вештина, у Бечу, где учи сликарство.

Године 1839, добио је прву награду, која сведочи да је ударио правим путем за својим даром.

Године 1842, изишао је из академије са сведочанством да је у својој струци одлично напредовао.

После тога, моловао је цркву у Пирошу. У то време саставио је композицију у којој певач, Црногорац, пева међу 22 друга лица. Ту је композицију посветио књижевнику Тодору Павловићу. Та је слика, после, литографисана, и јако се распространила у народу.

Године 1848, компоновао је слику: Мајска Скупштина. И та је слика распрострањена литографијом.

Иза, тога моловао је манастир Кувеждин 1850; цркву шабачку 1853 — 1855; престоне иконе у цркви Футошкој 1855; цркву у Ђурђеву 1857; цркву пирошку, која је у буни била изгорела, по други пут, 1858; цркву у Сенти 1859; у Деспот-Сенгивану 1860; николајевску у Новом Саду, 1863; капелу Платонову, на алмашком гробљу, 1864; манастир Ораховицу (у Славонији) 1866; цркву у Башахиду 1867; у Глини, у Хрватској, 1869; велику цркву у Сомбору, 1870 — 1873, и Харишеву капелу на земунском гробљу, 1875.

Осем тога, компоновао је Бирчанина Илију; и четири сцене из те композиције ставио је на платно. На тај посао подстицао га је владика Никанор Грујић. Те слике су или у Кувеждину или у Крушедолу.

Симић је умрьо у Новом Саду, 17 јануара 1876 године.

Слава ономе који је кичицом својом могао нагнати и танано платно да нам живо и речито казује што је било некад, или што се очекује некад!

Допуна

Симић Павле сам за себе записао је да се родио у Новом Саду 1821, од оца Јована и матере Ане. По смрти очиној, отишао је с мајком у Стару Кањижу у Бачкој к деди свом, материну оцу, попу Симеуну Поповићу. Онде у српској цркви Симић је видео иконостас који је радио 1794 Тодор Илић-Чешљар, и тај му посао толико омиле да се је одао на цртање и живописање.

Слали су га у суботичку гимназију, али Симић није марио за науке већ је само цртао.

Деда му и мајка, видећи да дете слабо учи и црта с вољом и успехом, даду га у Новом Саду живописцу Талијану Алојзију Кастанају, у кога је провео пуних пет година.

Године 1837 оде Павле у Беч, у царску академију за вештине. Ту 1840 године између 29 ученика добије прву награду Барона Јунгела.

За то време помагао му је брат његов Петар Симић бечејска трговац. Али не могући се ни с том помоћу даље издржавати, остави академију, дође у Нови Сад, те онде близу, у селу Пирошу, живопише мали иконостас. После је моловао мали иконостас у Ковиљском шанцу, где му се је отац родио.

Године 1848, због Маџарске буне, остави Нови Сад, и пређе у Београд к свом пријатељу Димитрију Аврамовићу. На позив архимандрита Никанора Грујића, саставио је скицу за моловање цркве у Кувеждину. После је моловао Српску Народну Скупштину у Карловцима 1 маја 1948. Та му група има преко две ста лица!

Свршивши посао у Кувеждину, Симић 1853 пређе у Шабац, те и овде цркву живопише; после у Старом Футогу и у Ђурђеву, па и у Сенти иконостас живопише, што су Маџари у буни били упропастили.

Даље је живео у Новом Саду где је и умрьо, као што је казано у Поменику.

Симић Ђорђе, родио се је у селу Сремчици, нахији београдској, у другој поли прошлога века, од оца Симе, и матере Данице.

Некако године 1787, кад су Немци купили добровољце за ратовање с Турцима, Ђорђе Симић се је налазио у Београду, као чобанин у механџије Џике који је, механишући, држао и многу ситну марву.

Године 1788, упишу се у добровољце и тај Џика и његов момак Ђорђе Симић и, војујући под пуковником Михаљевићем, толико се одликују да оба добију капетанске чинове.

Симић је у том рату био у оним четама које су се биле с Турцима око Карановца и Студенице.

Тада је, кажу, Карађорђе био под Симићевом влашћу. Још се прича да га је капетан Симић, једном у љутини, као свог млађег, ударно лубеницом по глави.

Кад се је рат свршио и мир углавио, Симић пређе у Срем, настани се у селу Бољевцима, па онамо одведе и два своја брата Ђурђа и Ивана; само најмлађи им брат, Павле, остане у Сремчици.

У Бољевцима се је Симић оженио по трећи пут јер се је, дотле, већ два пута женио, и обе су му жене, после кратка века, умрле.

С овом трећом женом, родио је три сина: Косту, 25 марта 1794; Стојана, у исти дан, 1797, и Алексу, 17 марта 1800.

Живећи у Бољевцима, Симић је примао од Аустрије пензију према свом капетанском чину.

Кад се Србија, 1804, дигне на Турке, Ђорђе Симић остави Бољевце и пензију, па се врати у отаџбину, да се бије с Турцима.

Карађорђе га прими радо, и одреди га да му војнике обучава „зекциру“.

И кад би год о њему говорио називао би га „стари капетан“, јер је Симић, као што је казано, још њему био капетан.

Симић се је, сада, у свакој такој прилици, прибојавао да нови „Вожд“ не врати дуг свом „старом капетану“.

Али до тога није дошло.

Године 1806, Симић је био у освајању Крушевца. Милутиновић му, том приликом, овако пева:

„И ту беху до два капетана:
Једно Џикић а друго је Симић,
Што служише бечкога ћесара.
А сад дошли браћи да помогну
И о Турке да крваве руке“.

По освојењу Крушевца, Ђорђе Симић је постао капетан у том месту, и назива се час „капетан Симић“, а час „војвода Симић“.

Симић је био у боју на Јасици 12 августа 1810, и ту му је погинуо најстарији син Коста, који је сахрањен код крушевачке цркве.

У Карађорђеву Протоколу за годину 1812 и 1813 има 32 броја који обележавају заповести од Вожда Ђорђу Симићу. Између тих заповести, у једној Вожд тражи да му Симић јави: Има ли у Бањи (не каже се којој) каква кисела вода?!

После пропасти 1813, Симић је отишао преко Саве у Бољевце, и ту је почео купити добровољце да војује с Аустријанцима против Француза. У те добровољце стао је и његов средњи син Стојан.

Симић се је надао да ће му Аустријанци опет дати плату или пензију, али ни плате ни пензије није добио, те је живео веома сиромашки.

Кад у Србији букне нови устанак 1815, Симић пређе у Србију, са женом и ћерком, а синови му Стојан и Алекса већ су били отишли по службама и најму.

Ђорђе је, тада, био веома стар и слаб; и живео је у Београду негде око Тоскине чешме, у камену. Пошто је кћер удао у село Остружницу, умрьо је године 1817.

На неколико месеца пред што ће умрети, дође му син Стојан, да га походи. Видевши оца у такој оскудици, а и сам немајући новаца, Стојан извади своје оружје и свилени појас (трамболос) те прода, и остави оцу трошка, па се врати у Влашку да тражи среће и зараде.

Доцније, године 1827, синови Симићеви Стојан и Алекса пренесу кости очине у манастир Раковицу, и онамо их сахране, па их покрију плочом која и сад стоји, и на којој је запис такав као да је покојник и умрьо тек 8 августа 1827!…

Симић Алекса, родио се у селу Бољевцима, у Срему, 15 марта 1800.

Кад му је било 12 година, одведен је па трговину у Земун, где је провео пет година, као шегрт и као калфа.

После тога, прешао је, трговине ради, у Нови Сад, где је провео две године.

Године 1819, пређе у Србију, и 1 јуна, те године, постане писар у канцеларији Кнеза Милоша.

С пролећа године 1820, дан је био за секретара г. Јовану Обреновићу, који је онда управљао рудничком, ужичком, и сокоском нахијом, а године 1823 враћен је, као секретар, у канцеларију Кнеза Милоша, где је, уједно, био и неки азнадар. Године 1824 посла га Кнез Милош у Београд за базрђан-башу, у ком је звању остао више времена.

Године 1833, одселио се у Крушевац, к брату своме Стојану, с којим је био у имовној задрузи.

После сретењског устава, године 1835, Алекса је постао попечитељ финанције. То му звање би кратко, као и сами устав.

Кад је Кнез Милош ишао у Цариград султану Махмуду, Алекса се находио у свити кнежевој.

Кад је године 1839 Кнез Милош оставио Србију, и отишао у Влашку, Алекса Симић био је послан од привремене владе српске за њим, да му узме султанске ордене!

Године 1842, пред Вучићеву буну, Алекса Симић је седео неко време у Крушевцу, божем оправљајући своју велику воденицу на Расини. За то време, врло је често ручавао у окружнога начелника Пере Цукића, а испод руке врбовао је и потписивао је незадовољнике за буну против Кнеза Михаила.

То је радно врло вешто. Опазили су та тек онда кад је било доцкан.

После промене, која се изврши у другој поли 1842, постао је капућехаја у Цариграду, а године 1843, кад је оно Аврам Петронијевић с Вучићем удаљен из Србије, Симић је дошао у Србију за представника и попечитеља иностраних дела.

Иза тога је отишао на своја добра у Влашкој, где је провео неких пет година.

Године 1849, постављен је за попечитеља правде и просвете.

Кад Гарашанин, по смрти Аврама Петронијевића, поста представник и попечитељ иностраних дела, онда Симић дође за попочитеља унутрашњих послова. А кад се Гарашанин 1853, на протест Меншикова, удаљи с представништва, онда Алекса Симић дође за представника, одакле је, најпосле, упућен у државни савет.

Године 1857 новембра 21, стављен је у пензију и, после тога, живео је у Београду.

Симић је био човек крупан, гломазан, у лицу богињав, сед, носа велика, покучаста, а гласа потмула.

Говорио је радо; шалио се много; и знао је мноштво кратких, источних причица, којима је своју беседу свакад оживљавао. Од туђих језика знао је немачки, турски, и грчки онако како се говорило у местима где је он живео.

У својој автобиографији вели да је у Цариграду скупио и преписао у једну књигу на турском, француском, и српском језику, све султанске хатишерифе који се тичу Србије. Ту је збирку преписао у три комада: једну за себе, другу за агенцију српску у Цариграду, а трећу за министарство спољних послова у Београду. Том трећом збирком, вели он, послужио се је г. Д. Матић, кад је састављао „Јавно право књажества Србије“.

Године 1853, написао је и штампао „Неколико чланака на ползу отечества нашег“.

Симић је миловао живети као велики и богати господин. Њега у кући млађи његови никад нису звали „Господин“, него „Господар“. Причало се, у оно време, у Београду, да се у његовој кући, сваком слузи и свакој слушкињи — а њих је било доста и једних и других — зна чаша којом свако од њих пије вино!

Тај тако господски живот заносио је многе. Било је људи који су се клањали Симићу само због те велике имовине и госпоштине.

Показивали су ми неког Симу Анастасијевића, столоначелника у попечитељству правде који, гледајући лепи интов и два ђогата Алексе Симића, рече Гаји Перишићу:

— Болан, Гајо! видиш ли како су лепи ови попечитељеви ђогати, као год два канцелисте!

— А, не; лепши су! Они су као год два столоначелника, одговори досетљиви Гаја…

У последње време свога представништва, А. Симић је потписао забрану да чиновници не смеју носити браде!…

Тој наредби многи су се смејали и у Београду, и у целој Србији.

Жена Алексе Симића, Катарина, била је на гласу као одиста добра госпођа, која радо помаже сиротињи. И данас може бити лекова за очи, које је градила и давала невољнима „Госпођа Катарина“!

Кад је последњи пут с представништва послан у савет, Алекса није ништа знао о свом разрешењу; јер они који су онда владали, нису држали да је и потребно о том га извештавати!

Тако једно јутро, као обично, седне у свој интов, на своја два белца, довезе се пред кнежеву канцеларију, сиђе с кола, кочијаш се врати кући, а он уза неколике степенице лагано изиђе, уђе у предсобље, и момак му, кога је увек водио са собом, почне скидати горњу хаљину; на то ће један од служитеља који стоје пред вратима рећи:

— Па ми имамо новога представника, Господине!

— Кога? упита Симић, малко зачуђено.

— Господина Алексу Јанковића!

— А где је он?

— Ево га овде у „заседанију“!

— О, причу му, па што ми нису казали, да не долазим! Дајде ми, дете, тај капут!

Обукавши капут, Симић се врати пешице кући!…

При свој тој немарној добродушности, Симић је врло миловао показивати се као неки оџаковић, неки племић. Тога ради је много што шта испочињао од влашких бојера, које је познавао малко изближе.

у гробљу код палилулске цркве озидао је гробницу, и на њеном белегу ставио овакав запис:

„Фамилијарна гробница Алексе Симића, књажеског представника и попечитеља иностраних дела“!

Кад је пак дошло време, 10 фебруара 1872, да у њу легне, Симић није био ни представник ни попечитељ, него са свим обични пензионирани чиновник!

Сарић Сима, родио се у селу Цикотама. Пред устанак српски, био је у чети Ђорђа Ћурчије.

Трећи дан по Петрову дне 1804, пређе Ћурчија преко Цера у Јадар, запали у вече Алибегове дворе у Шурицама, и побије све Турке које онде застане. Сутра дан пошље свога арамбашу овога Симу Сарића, с неколико момака, и Петром барјактаром, да иду левом страном Јадра на Лозницу. И Сима, тада, заузме Лозницу без боја, јер су Турци, раније, били побегли.

После тога се је Сарић улогорио код Ковиљаче.

Сарановац Милош, родом из села Саранова, у нахији крагујевачкој, од кога му је и презиме дошло, био је најпре на некакој војној служби у „цајкаузу“ (оружници), у Београду.

Године 1813, о Малом Божићу, кад се је оно Павле Цукић, крушевачки војвода, за неко време био одметнуо од власти, Сарановац је постављен за војводу, и послан у Жупу, на Цукићево место.

Доцније, Цукић се је вратио и предао, па је Сарановац имао с њим много муке око наследства у власти. Најпосле је ствар расправљена, и Сарановац је, као војвода, начинио кућу у Кожетину.

После пропасти, те године, Сарановац је с другима пребегао у Аустрију, а одонуда је 1814 отишао у Русију.

Године 1830, вратио се је у Србију, станио се у Крагујевцу, где је и умрьо 1841.

Савић Максим, шабачки владика, родио се је 1800, у селу Вранешима, у Подибру, у округу чачанском.

Учио се је у манастиру Жичи, Враћевшници, и у Фенеку; код неког Миоковића научио нешто мало немачки.

Године 1820, произвео га је за ђакона митрополит Агатангел, у Београду; а 1825, за јеромонаха, рукоположио га је Герасим, у Рибници.

После је био у манастиру Каленићу; па је постао члан београдске конзисторије, и, најпосле, владика у Шапцу.

Године 1842, кад је Вучићева буна успела, доведен је под стражом на Врачар, и одатле послан у Студеницу, у заточење, као противник новом реду ствари који је поставила та буна.

За време другога избора, по захтеву Барона Ливена, дошао је у Београд, и тада је молио Ливена да га поведе у Русију, али га овај није хтео повести.

Кад и други избор потврди стање које је била створила Вучићева буна, Максима пошљу на заточење у манастир Каленић, у Левчу.

У очи Богојављења, 1844, удави га у соби, и баци кроз прозор, неки Љотић, велики присталица онога реда ствари у Срби.

Владика Максим и сахрањен је у манастиру Каленићу.

Сава, романски архимандрит, родио се 1792 у Пољаници. Одонуда му је отац побегао од турске силе, и настанио се је у селу Трубареву, на левој страни Мораве, према манастиру Светом Роману.

Сави је било крштено име Стеван.

Стеван се је учио најпре у селу Ћићевцу, а после у манастиру Светом Роману.

Кад су Срби, првога ратовања, дошли до Делиграда, Стеван је постао и војник и неки писар у војсци.

После пропасти српске 1813, Стеван је остао у свом селу, и Турци му не само нису ништа чинили, него су га још узела за свога писара!

Оженио се је 12 јуна 1814, и митрополит нишки Макарије запопио га је у манастиру Раваници.

На скоро му умре жена, и народ око манастира Св. Романа, по смрти игумана Тимотија, избере попа Стевана манастиру за старешину.

Године 1831, нишки митрополит Глигорије, закалуђери и заархимандрити у нишкој цркви Стевана, наденувши су име Сава.

Године 1882 — 1833, Сава је помагао да се истерају Турци из оних крајева.

Године 1842, изабран је за члана апелаториској конзисторији у Београду.

Године 1846, јануара 13, Друштво српске словености изабрало га је за свога почаснога члана.

Умрьо је на пречац у Београду, ноћу, између 2 и 3 јуна 1861, и сарањен у манастиру Раковици.