Поменик

Категорија: С

  • Сретеновић Сава

    Сретеновић Сава, књижевник, родио се у селу Дедевцима, у округу чачанском године 1827.

    Основну школу учио је у месту Врдилима, код учитеља Милоја, и у селу Склапницама, ниже Студенице; полугимназију у Чачку, и почео је учити богословију у Београду.

    Године 1846 послан је, кад и Милоје Јовановић (потоњи Митрополит Мијаило) у Кијево, где је свршио духовну семинарију.

    Године 1849 Сава се је вратио у Србију, и постао је професор у београдској семинарији; доцније је био архивар у министарству унутрашњих послова, па секретар, и најпосле, начелник у министарству просвете.

    У последње време живео је у пенсији у Београду.

    Написао је:

    1. Немењајуће се речи и Словосочиненије српског језика. Три пута прештампавано. Школска књига.
    2. О Црквенословенском језику; превод с руског језика, 1855;
    3. Словенска Граматика, 1853;
    4. Словенска Читанка, 1854;
    5. О епској српској појезији. Превод с руског, 1856;
    6. Нова Година у Срба, у старо доба, 1860.

    Сретеновић је умро 30 септембра 1893, а сахрањен је код манастира Раковице. Тако је сам желео!

    О Сретеновићу Сави има нешто више од писца ових врста у Годишњици 14 од стр. 398—400.

  • Сретеновић Павле

    Сретеновић Павле, родио се у селу Лисовићу у нахији београдској, године 1767, а старина му је у нахији ужичкој.

    Још као младић почињао је мешати се у трговину, лучећи као калауз стоку за трговце. Тога ради је више пута прелазио у Срем, и виђао се с трговцима са стране.

    Кад су Срби устали на Турке 1804, Сретеновић је војевао с осталим својим земљацима под командом Јанка Катића. После Катићеве смрти, био је и сам старешина, али више за послове судске и управне него за војне.

    Кад су Срби освојили Београд, преселио се је Сретеновић у њега, пао члан магистрата, и ту је остао до пропасти Карађорђеве.

    Године 1813 прешао је с породицом у Земун, али даље није хтео ићи.

    Године 1814 декембра 8, Сретеновић је потписан на молбеници коју су прваци српскога народа упутили пруском краљу Виљему Четвртом, молећи за помоћ српском народу.

    Године 1815, ишао је из Земуна у Варадин к проти Мати Ненадовићу, који се је тада враћао из Беча, да чује каке су прилике за српску ствар код царева.

    Иза тога је, на позив Кнеза Милоша, прешао у Србију, и постао судија у Београду, и посредник између Милоша и везира београдскога.

    Павле Сретеновић није био писмен, али је умео врло лепо говорити и, уз то, имао је нарав благу и тиху, тако да је најтугаљивије послове свршавао без вређања и срџбе за обе стране. Така су својства била веома драгоцена за онога који је водио послове између Кнеза Милоша и бесних и силних Турака београдских у оно време.

    Године 1820, маја месеца, Кнез Милош је послао у Цариград Павла Сретеновића заједно с Ђорђем Поповићем Ћелешем, да моле порту да пошље у Србију свога комесара који ће саслушати шта народ жели и тражи од султана.

    Вративши се из Цариграда, Сретеновић је живео у Београду, вршећи службу коју је и пре отправљао.

    Умрьо је први дан Божића 1822, и био је укопан у гробљу које је било на Зеленом Венцу, а доцније кости су му пренесене и укопане више палилулске цркве, где и сада стоји мраморни крст с овим записом:

    „Вечном спомену оборкнеза Павла Сретеновића из Лисовића, упокојившег се месеца декембра 1822“.

    Павла су често звали и писали Паја Сретеновић, а некад су му писма упућивана и овако: Паји Лисовићу, ваљада за то што је био родом из села Лисовића.

  • Срдан Илија

    Срдан Илија, родио се у селу Прњавору, у Мачви, 1770. Илија Срдан слика је са свим противна слици Зеке Буљубаше. Зека нема нигде ништа; све што је имао, оставио је, и дошао је у Србију да се бори за сав свој народ, за милу слободу; а у Илије је пуна кућа задруге, дом богат, свашта доста — само нема слободе. Онај тражи да извојује слободу, па нека се њом користи ко хоће и ко може, а овај својој деци, својој браћи, своме имању тражи заштите, тражи угодбе за развој и напредовање.

    Оба ипак служе једној великој идеји, и оба се боре као прави јунаци.

    Срдан се је заједно с Чупићем почео мешати у српски устанак. Прве сукобе имао је с лешњичким Турцима, а после је био готово у свим бојевима с ову и с ону страну Дрине. Као јунак, био је углед свој дружини својој, а уз то још се је држало да је особито срећан, јер у толиким бојевима никад се није ранио.

    Ево како Вишњић говори о њему:

    „Нека буде свеколика кавга
    На онога Срдана Илију.
    И нек’ буде срећа Срданова…
    На Лозницу када потекоше
    Најнапријед Срдане Илија,
    И пред њиме Пурко барјактару:
    Он пјешице свилен барјак носи,
    Барјак носи, војсци калаузи,
    А Илија за њим на ђогату.
    Најпре Турци видјеше Илију,
    На Илију огањ оборише
    Ал’ Илија успрегнути не ће,
    Већ подвикну к’о да пије вино,
    Па на Турке јуриш учинио“.

    И у другом устанку, године 1815, Срдан је много радио да се дигну Мачвани и Поцерци. Та његова радња показује га као правога родољубца, и као човека који провиђа далеко, и познаје шта ошта бива. И оно што бива с њим и његовим кућанима у почетку устанка 1815, говори у прилог оној причи која вели да су мачвански кметови узели на душу Змаја од Ноћаја.

    Видећи да народу не ће сванути бољи дани без нове борбе, Срдан је трчао од села до села, и тражио пристаоце на нови устанак 1815, али све узалуд: нико му није хтео ни главе окренути. У невољи својој, дође у село Рибаре попу Јовану Миленковићу, али попа, чини чује шта Срдан мисли, повиче:

    — Носи крв из моје куће: не роби ме, и не кољи, ако Бога знаш! С душе ми се торњај; кућа ми је пуна туђих људи, све посленика, па те може ко видети, те ћемо пропасти оба… Ви упропастисте себе па хоћете и нас! Своју си кућу сам раскућио таким послом, па хоћеш да раскућим и ја своју? Уклањај се, велим ти, док није било другојаче“!…

    Ето како браћа сретају родољубиве намере Срданове! И ово је још свештеник, вођ простоме свету, онај који тражи право да и душе руководи!…

    Не гледајући на то ледено одбијање, Срдан је веровао у животну мисао устанка, и надао се је да ћемо му ми, потоњи потомци, разумети муке, и платити за њих захвалношћу. За прво се није преварио, а за друго — на нама је да покажемо делима! Свакојако данас руг стида пада на оне који су онда били мудри, а слава кити имена онима који су били дрски, који су онда сретани презирањем и осуђивањем.

    Дочекавши, уз пркос свим тим тегобама, да види своју постојбину ослобођену од Турака, Срдан се смирио код своје добре и имућне куће и ту, задовољан, умрьо 1835, у 65 својој години.

    Укопан је у опште гробље села Прњавора.

    Илија Срдан био је човек висок, крупан, црномањаст, дугих окоштих образа, а бркова средњих, и угледних. И сама личност Срданова некако је била врло мила певцу Вишњићу.

  • Спасојевић Петар

    Спасојевић Петар, родио се од прилике године 1838, у селу Линовцу, округа крагујевачког.

    Још за младости своје, сишао је одозго доле у Смедерево, и ту се настанио. Радио је увек само послове тежачке. Радећи и штедећи, стекао је у Смедереву своју кућицу и виноградац од својих десетак мотика.

    Петар је познат био као човек добар, уредан, и паметан.

    Немајући од срца порода, оставио је на смрти све своје, ма и невелико, имање смедеревској општини да га употреби на добротворну потребу коју сама нађе да је најпреча.

    Умрьо је у Смедереву 19 маја 1882.

    Имање то општина је претворила у новац који стоји општини на располагање по наредби покојниковој.

    Бог да га прости!

  • Соларић Павле

    Соларић Павле, књижевник, родио се године 1781. Он је био велики пријатељ и поштоватељ Доситеја Обрадовића који га у писмима својим назива својим учеником, прекрасним младићем, и чак га намењује себи за наследника!

    Соларић је писао:

    1. Ново гражданско землеописаније, прво на језику српском, у две части, у Венецији, 1804.
    2. Кључић у моје землеописаније, у Венецији, 1804.
    3. Пјеши землеписник, у Венецији, 1804.
    4. Римљани славенствовавши, у Будиму. 1818.

    Још се не зна: ко је писао књижицу: Мати Србија и син Србин, или Србије плачевноје паки поробошченије. Многи су мислили да је ту књижицу писао Иван Југовић; неки — да је њен писац Миљко Радоњић, а неки чак — Стефан Живковић, звани Телемак.

    Докле време не би показало ко је писац те књижице, забележићу нешто о њезину првом издавачу:

    Кирило Цветковић протосинђео, у својој автобиографији, записао је ово:

    „Бавећи се у Млецима, ја сам сваки дан по један пут, и по два, одлазио Соларићу. Он ми је казивао како је намеравао доћи у Далмацију и завести школе с помоћу јепископа и других добрих сународника. У исто време, како је био намислио препечатати све црквене књиге, за које би требало трошка, по његову рачуну, 6000 цекина, и од свакојих књига једно на друго по 1000 напечатати, и кога сам молио да ми даде једну од оних књига: Мати Србија и Син Србин, на које ми он одговори смешећи се: Све су ми однели! Ја опет, смешећи се, рекох му: Ја од оних однесених не иштем, него једну од оних које су у углу затрпане биле. Он, смејући се, рече ми: Наћи ћу једну за вас, ал’ треба да је кријете! А то ми је рекао што су ове књиге од генерала Шатлера, говорна милитарнога у Млецима, по налогу њему из Беча посланом, будући је Тодор Недоба мајор росиски противу ових књига тужио се, биле забрањене.1

    Вредни и родољубиви књижевник Павле Соларић био је кратког века. Лицем на Богојављење (6 јануара) 1821 године он је умрьо у Млетцима.

    Име му се хвалом помињало!…

    1. Автобиографија Протосинђела Кирила Цветковића, у Београду, 1898, стр. 94 и 95. ↩︎

  • Соколовић Павле

    Соколовић Павле (Петров), честити Србин, о коме се и зна ништа друго, до оно што се из његова тестамента види. А то је ево ово:

    Соколовић је дошао у Липиску. У том граду није познавао никога, а није знао ни језика немачког. Ипак су га људи ту примили лепо, те је стекао познаника и пријатеља, научио језик, угледао видело науке, и по ново се, као што сам каже, родио: образовао је свој ум, облагородио своје срце, срећно је свршио науке.

    У име захвалности за све то, он је, 4 декембра 1809, на дан у који је, 1409, основан университет у Липисци, завештао:

    1. 125 талира университету да од годишњег интереса с ове суме набавља књиге;
    2. 100 талира за попуњавање природњачког кабинета, и то од годишњег интереса;
    3. 100 талира за попуњавање кабинета модела, опет од годишњег интереса;
    4. 125 талира за попуњавање минералног кабинета, све од годишњег интереса;
    5. 25 талира с тим, да се стогодишњи интерес од ове суме о стогодишњицама университетским тако дели: да 1/3, добију стари сиромашни грађани и грађанке из онога места где је унивеситет; 1/3 да иде на подмирење университетских трошкова, а 1/3 на трошкове оних што се уче на университету.
    6. 500 талира — српски фонад — да се, интересом од те суме, један сиромах а добар ђак, кроз три године, учи на университету; а ако је члан фамилије Соколовића, онда 4 године да се учи.

    На овај фонад имају право прво чланови његове фамилије, па, после, рођаци његове фамилије, за овима сваки Србин, ма из које српске покрајине био.

    Сваки овај ђак мора најпре свршити течај философије па после може слушати што хоће.

    После Срба, имају право па овај фонад: Немци, Руси, Грци, Бугари, Пољаци, али Немци понајпре.

    Од Немаца су први из фамилије Карла Гогфрида Сорге; за њима њихови рођаци, па после ових, сваки Немац.

    Соколовићево благодејање износи данас на годину 75 марака (93,75 динара). Једини Србин који је то благодејање кроз један течај уживао, јесте наш земљак г. М. Р. Веснић, коме се и захвалити има што смо дознали за име овога добротвора Србина.

    Нека би овај смерни помен изазвао што опширније извештаје о месту рођења, о животу, и раду честитога пријатеља науке, нашега сународника Соколовића, коме, и ако мало знаноме али много поштованоме, кличемо од свега срца:

    Слава, вечна слава наукољубиву Србину, Соколовићу Павлу!

  • Смиљанић Никола

    Смиљанић Никола, родио се је у селу Бадовинцима на Дрини, око 1760. Оцу му је било име Глигорије Бујуклић, а матери Смиљана. Отац његов, развађајући неке сељаке, погине у свађи, а мати му, оставши удовица, са седморо деце, врати се у род, у кућу Станковића у Белотићу, одакле је и била. На тај начин Николи дође презиме Смиљанић, од имена материна.

    Не зна се где је Никола учио књигу; не зна се ни ко га је и где запопио, ко ли запротио.

    Најнепосреднији узрок Николиној великој мржњи на Турке био је овај: Турци су обедили Николина стрица да је убио Турчина; за то су га отерали у Шабац, оковали, и бацили у тамницу, где је и умрьо.

    Некако у то доба плане у Шумадији устанак на Дахије, и брзо се рашири чак ка Дрини. Прота Смиљанић скупи чету поузданих друга, па стане сретати Турке који су кроз Мачву и Китог пролазили к Шапцу, и ту с њима делити јуначке мегдане.

    — Смиљанић је, вели Петар Јокић: — у Китогу лугу зеленому сву Босну био преплашио.

    Прича се да је он, са својим четама, потукао око 5 — 6 хиљада Турака од устанка 1804 до пропасти 1813. Нарочито је осоколио 23 маја, и 13, 14, и 15 августа 1806, којих је дана онако ојадио турску војску која се, после пораза на Мишару, повлачила к Дрини.

    Прича се да је Смиљанић веровао и говорио да Бошњак Турчин њему не може наудити. Кад би јуришао у највећу ватру, на би му који пријатељ рекао да се причува, да се заклопи, јер сам зна колика би штета била да он погине.

    — Ајој! луд ли си, брате слатки, одговорио би Смиљанић кроза смеј: — та зар балија мене да убије! Ако то одиста буде, не копајте ме, него баците где не треба…

    Смиљанић је преживео погибију на Равњу 1813: претурио је и кобну годину 1814.

    А године 1815, већ видимо Кнеза Милоша да му пише и зове га да похита ка Дрини, дуж које познаје сваки џбун. Његово је јунаштво помогло да српска победа на Дубљу, 14 јула 1815, буде потпунија.

    Кажу да је, у том боју, својом сабљом посекао 7 Турака. Некаква Талаша, Турчина, и чету му, гонио је до саме Дрине. Видећи да Талаш наплива на Дрину, и продре на ону страну, рекао му је:

    — Побеже ли, Талашу, побеже; није ми тебе ни жао; него жалим што тако добра коња тако лош јунак јаше!…

    У божићње посте, године 1815, Смиљанић оде с Ђуком Стојићевићем у манастир Каону цркви.

    Међу тим он и Штитарац мрзили су се, и гледали да досаде један другоме; нарочито се тврди за Штитарца да је желео Смиљанићу живот прекратити.

    По што се из Каоне врати, Смиљанићу се веома смучи, и он, доказујући да је по Штитарчевој наредби отрован, заиште да пије крви од патке. Браћа му напомену да је сада пост, и да је срамота њему, као проти, мрсити у те дане! Смиљанић се поклони сили веровања; не хтене пити крви пачије, и умре. Ђука пак, пијући пачију крв, оздравио је.

    Прота Смиљанић је укопан у гробљу села Белотића, на месту „Двору“, где је некад и црква била. На његову гробну белегу пише само ово: „Зде почивајет раб Божји протојереј Николаје Смиљанић. Поживе љет… (не може да се прочита).

    Смиљанић је био лица црномањаста, стаса средњега, браде црне, повелике, очију светлих које пробијају, а погледа озбиљна и страшна.

    Ваљда је баш с тога Вишњић и ставио у уста Кулиновој кади удовици ову клетву:

    „Ој Китоже, не зеленио се!
    Смиљанићу, не веселио се!
    Што погуби Беширевић Хасу
    Кога љепшег у свој Босни нејма.
    Остаде му злато испрошено“.

    Знао је Смиљанић за све сласти мирна и срећна брачна живота; ценио је он и заклањао свачију срећу у породици, али кад бесна сила притисне сав један народ; кад му отме све што је вековима текао; кад га из „Лекиних дворова“ стера у лубнице и дубироге; кад му одузме тековицу материјалну а закрати тековину умну: онда је прва дужност сваком сину тога народа устати свом снагом својом против насилника, и сатирати га где се год с њим сретне, па био то „Старац Фочо од стотину љета“, био „Мула Сарајлија, који знаде и цару судити“, или Беширевић Хаса, ком „остаје испрошено злато“.

    Јаднице, кадо! твоје је јаде ласно разумети: тек што кунеш осветнике, правије би било да кунеш насилнике, који су криви и твојим јадима и нашој жестокости.

    Допуна

    Кћи Проте Смиљанића казивала је доцније, да се отац њен Прота Смиљанић родио тек године 1777.

    У Шапцу нека Јека Радојичина, трговкиња, запазила је дечка Николу као рођенога сина; па га је онде у Шапцу школовала, оженила, зађаконила и запопила.

    Оженила га је девојком Митром, ћерком кнеза Мијаила из поцерског Метковића. Пошто се зађаконио, Смиљанић је био учитељ у Белотићу, у Мачви.

    У једном боју, борећи се с Турчином, Прота Смиљанић одбије Турчинову сабљу, али му ту капа с главе остане дрвету на грани. Турци скину ту капу, однесу у Бељину, и набију је на колац поред српских глава које су били поодсецали. Кнез Иван Семберац позна и каже да је то капа Проте Смиљанића.

    Турчин, опсовавши Смиљанићу српску веру, рече:

    — Е, утече пасји син!…

    Неки кажу да је Смиљанић, у очи Св. Мрате, био у манастиру Каони, где је с њим и Ђуком Стојићевићем био и војвода Милета ?!!

    Прота је сахрањен на Ваведење.

  • Слепчевић Петар

    Слепчевић Петар, добротвор, рођен је у Глини 1835, а преминуо је у Горњем Карловцу на Бо̏жји̂ дан (26 дек.) 1895 године.

    Петар је био млинар и, као такав, своје је брашно извозио чак у Енглеску. Бивао је посланик на хрватском сабору у Загребу, и на црквеном сабору у Карловцима кроз 25 година.

    Име Петра Слепчевића, као име добротвора Српскога Народа, хвалом се је помињало од Јасеновца до Зрмање. Њега су неки у оним крајевима чак звали оцем Српскога Народа!

  • Синђелић Стеван

    Синђелић Стеван, родио се у селу Војсци, близу Мораве, од оца Радована и мајке Синђелије.

    Кад му отац умре, мати, оставши удовица, преуда се у село Грабовац за некога Радојка.

    Стеван је по мајци Синђелији прозвани Синђелић.

    У почетку је био момак у ресавскога оборкнеза Петра из Гложана, кога дахије погубише у почетку 1804.

    После смрти Кнеза Петра, власт у Ресави пређе на Стевана Синђелића, и он је употреби да Ресавце што пре дигне, и што живље придружи српском устанку од 1804, који је Ресаву захватио оздо уз Мораву од нахије пожаревачке.

    Прво јуначко дело учинио је Синђелић на месту Јасењару, поред садашњега насипа, који води од Свилајинца к Ћуприји, 3 часа даљине од села Медвеђе.

    Турци у Ћуприји, чујући да је Петар Добрњац одметнуо у Млаву и пожаревачку Мораву, крену се преко Ресаве да ударе на устанике. Стеван Синђелић, сазнавши за ту намеру, скупи чету одабраних Ресаваца, међу којима се је налазио и гласовити јунак Кривокућа из села Марковца у смедеревској нахији, те заседне на Јасењару, сачека Турке, и потуче их тако да су се они, који ту нису пали, нити рањени, морали без обзира вратити у Ћуприју.

    У том боју пао је и јунак Кривокућа, и причи се да га је убила српска пушка, само се не зна: је ли то било нехотице, или навалице из какве освете.

    Ресавцима је било врло жао овога честитога друга; за то узме сваки по камен у руку, и, бацивши га на једно место, рекне:

    — Проклет био, ко уби Кривокућу!1

    Као старешина у Ресави, Синђелић је имао под собом ове подручнике и другаре у народним пословима: Попа Станишу из Црквенца, храбру јуначину, који му је у боју био десна рука, а у управи и суду вазда мудар и праведан саветник; Милована из Стењевца, бимбашу, који је пао на Чегру, кад и Стеван; Милију Здравковића, из Ломнице, који је отишао у савет; Ђуру из Војске, и Станоја Росића из Ћуприје, обојицу као буљубаше.

    Године 1805, на Иванковцу, Синђелић је, заједно с Миленком и Добрњцем, радио да се Афис-Паша сузбије, да оружје српско изиђе на онако славан глас.

    Од године 1806 пак Синђелић се је са Ресавцима највише налазио на Делиграду.

    Године 1809, кад су Срби свуда изишли из доондашњих граница, делиградска војска, под врховном командом Милоја Петровића, остави Делиград, и примакне се к Нишу. Како су Срби желели заобићи Ниш, то су му приступали из Сврљига, преко села Каменице и Матејеваца. У Каменици, у Матејевцима, и на Чегру према Винику, укопају се они, по казивању једних — у шест шанчева, а по казивању других — у једанаест!

    Утврдивши се овако, Срби су мислили мало по мало да стегну нишке Турке, пода их натерају на предају; али се већ опазило да главни војвода српски, Милоје Петровић, није за своје место: у радњи српских војвода нити је било слоге, нити јединства у команди. Готово је радио сваки како је сам мислио да је најбоље. Стеван Синђелић, дрзак свуда, био је заузео косицу Чегр, испод села Каменице, баш према Винику, и ту се је укопао. Он је био најближи к Нишу, и Турци, излетајући из Ниша, прво су свакад на њега ударали. Стеван се је држао јуначки и, већ је био почео, пола у шали а пола у збиљи, говорити:

    — Ниш је мој! Ја ћу први ући у њега!

    Али су Турци, за то време, већ опазили да у српској војсци нема јединства, и да ваља само Синђелића разбити и потиснути, па ће други сви и сами узмаћи. За то науме да ударе на шанац чегрски свом својом силом, и свом војничком издржљивошћу.

    У среду, по Светој Тројици 1809, изиђу Турци из Ниша и свом силом са упуте на Синђелићев шанац на Чегру. Ишли су, причају очевидци, овим поноситим редом: најпре коњици на бељцима, па други — на зеленцима, па трећи — на алатима, па на доратима и најпосле, на вранцима, и с њима два топа. Најпре се уставише те се помолише Богу, после избацише два топа, па се онда узеше лагано приближавати к шанцу на Чегру. Само осуше по један плотун, па јуришише на шанац. Синђелић се у шанцу држао јуначки; трчао је свуда, храбрио, соколио, и сам пуцао и обарао враге.

    Војници из других шанчева, ма да су гледали тај страшни призор, нису дошли у помоћ Синђелићу. Говори се да им није дао Милоје. Само Пауљ Матејић, млавски војвода, и преко заповести пође, али и он доцне дође!

    Синђелић је, тога дана, био змај а не човек: куд он није доспевао за један једини часак: све је видео, свуд је трчао, сваком помагао, па кад већ види, да Турци мртвим лешинама испунише ровове око шанца, и преко тих мртвих, живи стадоше ускакати у шанац, и тући се кундачки и гушати се са Србима, он онда отвори капију на шанцу, и рече својима:

    — Спасавајте се, браћо, ко хоће и може!

    А сам оде на средину свога шанца где му је стајала џебана. Извади пиштољ иза појаса, потпраши га по ново, па стаде разгледати шта около бива. Срби су били пометени у свима шанчевима; око Стевана су се гушали и падали, мртви и рањени, и Србин и Турци. Стеван погледа још једном на лепи Ниш, погледа у небо, спусти очи на оно својих јуначких другова који се још очајнички бораху око њега, и, кад врази са свих страна густим гомилама приступише к њему, Синђелић свој пиштољ скреса у џебану!

    Страховити пуцањ потресе сву околину; густи облак дима обузе сав шанац, а оно Срба што је било у шанцу са Стеваном, и Турци који су на њих нападали сви — одлетеше у ваздух!…2

    Срби из других шанчева, видећи ту несрећу, оставише и топове и шанчеве, па побегоше к Делиграду, а Турци се натурише за њима.

    Које у шанцу, а које у бежању к Делиграду, узима се да је тада изгинуло 3 — 4 хиљаде Срба.

    Тако је свршио свој живот соко чегарски, војвода ресавски, Стеван Синђелић, 19 маја 1809 године.

    Докле год буде на свету јуначких срдаца, докле год се буде ценила служба високим идејалима и, најпосле, докле год презирање смрти буде искључива својина великих душа: дотле ће Стеван Синђелић бити дика и нада не само Ресави, него и свој земљи српској!

    Слава чегрскому соколу до века!

    После Синђелићеве смрти, и после велике српске погибије на Каменици, нишки паша обрече по 25 гроша за сваку српску главу, а нишким ћурчијама заповеди, да те главе деру, и да их пуне памуком; па је коже тако испуњене слао у Цариград, а од лубања озидао је Ћеле-Кулу, мало више вароши Ниша, десно од цариградскога друма.

    Кула је та четвртаста; сад је висока 15 стопа, али је била виша. На сваком платну њезину има 56 редова, и у сваком реду по 17 лубања, дакле свега 952 главе.

    Та кула стоји и данас, само су побожни Срби повадили лубање, и посахрањивали их у земљу.

    Кад су Срби, 28 декембра 1877, освојили Ниш, нашли су на Чегру место где је био шанац, у ком је Синђелић онако сјајно пао, и подигли су му смерни споменик од бела мрамора с овим записом:

    ВОЈВОДИ СТЕВАНУ СИНЂЕЛИЋУ
    И његовим неумрлим јунацима, славно палим овде 19 маја 1809 нападајући Ниш

    С друге стране:

    КЊАЗ
    МИЛАН М. ОБРЕНОВИЋ IV
    и
    његова храбра војска покајаше их, 28 декембра 1877, освојивши Ниш.

    О славној смрти Синђелићевој спевао је Милутиновић дивну песму коју Србин треба чешће да прочита. Може се наћи и у Кнежевини Србији, стр. 1108 — 1110.

    1. Допуна: Анта Протић додаје, да је Кривокући било крштено име Стојко, и да је био из села Аџбеговца а не из Марковца (опет у смедеревској нахији).
      Одметнуо се пак Кривокућа за то, што је видео како су Турци у његовом селу једном Србину живом одарали кожу с плећа па, пуставши да виси низ леђа, рекли:
      — Ето, то су за Србина чепкени!
      Анта Протић не вели да је Кривокућа пао од српске пушке, као што су мислили неки. ↩︎
    2. Од Срба у шанцу остали су живи само петорица, и то: Топал Милија из Ћићенца, Штрбић Миљко из Смиловца, и још три Ресавца међу којима је био један младић. Сакривши се међу лешеве, преживели су битку, али их, после, пљачкаши нађу и одведу паши, који их окује и баци у затвор у граду Нишу. Ту су их хтели потурчити, а кад не пристану да промене меру, осуде их на вешала; али се они преко градског зида о појасима спусте у Нишаву, па водом утеку у жита, и кроза жита се дочепају честе и измакну у Србе.
      Још се прича да је у самом селу Ћићевцу, после каменичке погибије, остало 75 удовица! Самих дакле ожењених ћићевчана пало је толико на Каменици, не рачунајући и момке и неожењене људе. ↩︎

  • Симоновић Јевђеније

    Симоновић Јевђеније, владика неготински, родио се у Белој Цркви, у Банату, 6 јануара 1815, од оца Вићентија и матере Ане.

    Крштено име било му је Јевтимије, а Јевђеније се назвао кад се је покалуђерио.

    Основну школу српску и немачку свршио је у месту рођења свога; гимназију у Карловцима; философију у Пешти, а богословију у Вршцу.

    Године 1839, дошао је у Србију и, 1 августа те године, по одредби власти, вршио је дужност професора у богословији, као светован човек, до 9 јуна 1841. Тога дана пак постављен је за регистратора у кнежевој канцеларији.

    О Митрову дне, 1841, да оставку на световну службу, закалуђери се, и опет добије професорску дужност у богословији, где је остао непрекидно до 26 септембра 1865. За то време бивао је седам пута ректор тога завода.

    Црквене степене добијао је овако: 26 октобра 1841 посто је ђакон; 25 марта 1842 — протођакон; 11 јуна 1844 — архиђакон; 29 јуна 1845 — свештеник; 21 јуна 1850 — синђео; 29 јуна 1853 — протосинђео; 25 новембра 1854 — архимандрит манастиру Манасији, а 26 септембра 1865 — владика неготинској јепархији.

    Симеоновић је написао:

    1. Опис манастира Манасије, у Београду, 1866, са сликом тога манастира;
    2. Кратки црквени устав, у Београду, 1860;
    3. Реч којом је поздравио на Радујевцу Кнеза Михаила, кад се враћао из Цариграда, 1867;
    4. Реч којом је поздравио Кнеза Милана на Радујевцу кад се враћао из Ливадије, 18 октобра, 1871.

    Симоновић, као добар ђак, док се учио у Пешти, био је „питомац“ текелинога завода.

    Владика Јевђеније највише је настајао те је у Неготину подигнута красна нова црква, а и у јепархији, за његова владичанства, начињена је десетина нових, лепих цркава.

    Он је био одлични зналац фрушкогорскога црквенога певања, и настајавао је да се то лепо знање одомаћи и у Неготину, и прилично је у том успео.

    Одликовао се је чистотом и уредношћу у сваком свом и најситнијем послу. Његов је рукопис леп, читак, чист и марљив за причу; његова је кућа била чиста што оно веле меда да лизнеш; сам он, човек стасит, висок, леп, носио се је и држао веома марљиво чисто и укусно.

    Умрьо је, од водене болести, 24 априла 1880, и сахрањен је у старој неготинској цркви, ма да је у новој о свом трошку начинио себи гробницу!