Категорија: С

Стевановић Стеван, прозвани Тенка, родио се у Поречу месеца маја, 1797 године.

Отац Тенкин, Јован Стевановић, био је, као што је мало пре испричано, од 1811 — 1813 војвода у Поречу.

За детињства свога, Тенка је учио школу у Београду, а кад је Србија 1813 страдала, прешао је у Банат, и онамо наставио школовање у Ораховици.

Године 1816, месеца септембра, врати се Тенка из Ораховице у Пореч к оцу своме Јови Стевановићу.

Године 1817, Кнез Милош, с братом својим Јованом и Јоксом Милосављевићем дође у Пореч. Јова, отац Тенкин, био је тада јако ослабео, те Кнез Милош на његово место стави Јоксу Милосављевића за старешину поречкој нахији, а младога Тенку постави Јокси за писара. Осем тога испроси за Јоксу Јовину кћер Милицу.

На тај начин, Тенка је прво ушао у државну службу године 1817, као писар Јоксе Милосављевића.

Године 1820, дође у Пореч за управника Вуле Глигоријевић, те Тенка и код њега буде писар до 23 априла 1825.

Од године 1825 до 1830, био је Тенка кнез поречкој нахији а од те године до 23 априла 1834 као капетан Поречке Реке, јер се је поречка нахија, по наредби Кнеза Милоша, прозвала „Поречка Река“. Онога дана пак постао је „советник финанције“.

Године 1835, постао је члан управнога савета у Крагујевцу, а вршио је дужност исправника у Београду. Те је године постао и вице-председник тога совета.

Године 1836, постао је председник савета.

Године 1838, постао је попечитељ просвете и врховни надзорник карантина.

Находећи се у том звању, Тенка је собом походио све ондашње школе у Србији, и издао је неке упуте за унутрашњи рад у школама.¹

Године 1839, кад је дошао устав, за који је с осталима и Тенка радио, постао је, као већ саветник, попечитељ правде и просвете.

Године 1840, био је један од незадовољника владом Кнеза Михаила и, са својом дружином, био је отишао у Цариград.

Године 1842, по одласку Кнеза Михаила, дошао је опет у савет, где је 1844 постао вице-президент а 1848 председник томе скупу.

Године 1857, ушао је у заверу против живота Кнеза Александра, због чега је пао у затвор, осуђен на смрт, и одведен у гургусовачку кулу, из које је, на заузимање портино, пуштен лицем на васкрс 1858, али се морао удаљити у Турску, где је живео до доласка у Србију Кнеза Милоша, а тада се вратио и живео је с пензијом код своје куће у Београду.

Преминуо је 2 септембра 1865 у Београду.

Тенка, је био човек онизак; ходио је у старост готово погурено; био је црне масти, малих бркова, малих и мудрих очију, и под старост ћелав.

Рачунао се је, у своје време, међу људе који умеју лепо говорити и владати пером.

Често се прича за једну изреку која је пала на његов рачун: „Висок штил, и Тенка га не разуме“! То јест, нешто је тако заплетено написано, да му ни сам Тенка не би могао наћи смисла!

---

1. Гласник 24, чланак Школе у Србији, стр. 10. ↩︎

Стевановић Јован, родио се је у Поречу на острву истога имена године 1777.

Још за Турака, Јован Стевановић је у Поречу био башкнез, а кад су Срби под командом Миленка Стојковића заузели Пореч и Поречку Реку, онда се онамо и стање ствари изменило.

Турски башкнез Јован Стевановић постао је српски бимбаша под командом Миленка Стојковића.

Као бимбаша, Јован је био под командом Миленковом до почетка 1811.

У почетку те године, Миленко је, не приставши на реформе Карађорђеве, отишао из Србије, а његов бимбаша Јован Стевановић постао је војвода у Поречу и у Поречкој Реци.

Находећи се у Поречу, на живу водену путу, Стевановић је имао велику преписку с врховним Вождом.

У, Деловодном Протоколу, за онако кратко време, њему је писано некаких 25 писама, која се тичу и послова војних, и управе унутрашње, и добрих одношаја с Немцима и с Власима, и опрезности према Турцима.

Године 1813, кад је Вељко пао, и кад су Срби морали оставити Неготин и Кладово, па се повући у Пореч, и тек ту мислити да се сили одупру, сувременици не хвале, већ још куде Јову Стевановића. Али ће то пре бити излив њихова јада на општу несрећу, него што би било праведна осуда раду самога Јове Стевановића. У онако општој погибији шта је могао учинити један Јова Стевановић? Жртава је било и сувише, па помоћи није било ни најмање.

Међу тим је Јова, као од старине богат човек, давао новаца народној азни кад је она у невољи била. И сви су знали колико вреди Јова Поречки.

После пропасти године 1813, Стевановић је пребегао преко Дунава, и боравио је где му је кад заповедала аустриска власт. Зна се да је једном био у граду Варадину, заједно с Цинцар-Марком. После тога се је био настанио с породицом својом у Темишвару, где је остао до краја 1814.

На крају те године остави породицу, и оде у Хотин; тамо се састане с Карађорђем и, заједно с њим, био је једном код цара Александра Првог, који му је даровао скупоцени прстен.

Вративши се из Русије у Темишвар, Стевановић, јула месеца године 1815, пређе на Раму у Србију, и одмах оде Кнезу Милошу, а породицу упути право у Пореч.

Од тога доба, Стевановић је опет био старешина у Поречу, под влашћу Кнеза Милоша.

Године 1817, Кнез Милош са својим братом Јованом и с побратимима: Димитријем Ђорђевићем и Јоксимом Милосављевићем, дође у Пореч.

Стевановић је био јако оболео и ослабео за службу. Кнез Милош је хтео и државне послове да стави у јаче руке, и заслужна старешину да не заборави. И ево како је то урадио.

У Стевановића Јове била је за удају кћи Милица. Кнез њу испроси за Јоксу Милосављевића, па овога постави за капетана Поречу. И Стевановићева сина Стевана (Тенку) метно му за писара, старца пак Јову постави у покој.

Од тога доба, у Поречу је управљао Јокса с писаром Тенком Стевановићем, сином Јовиним.

Јова се после тога још више разболи, и 28 декембра 1817 умре. Сахрањен је био у Поречу, где је и умрьо; али доцније, године 1842, кад је умрла жена његова Ђурђана, синови њихови, Тенка и Данило, изваде и очине кости, па их пренесу и сахране у порти код цркве у Д. Милановцу, где и сад почивају.

Стевановић Данило, родио се 8 маја 1815 у Темишвару, где су му се родитељи налазили у збегу после године 1813.

Учио се у Поречу, Пожаревцу, и у Београду.

После тога смернога школовања, учио је терзиски занат, а иза тога је био у трговини у Београду.

Године 1838 поставио га је Кнез Милош за старешину срезу поречко-речком са 400 талира плате на годину.

Године 1839 постао је помоћник начелнику крајинскога округа.

Године 1844 премештен је у Зајечар начелству за помоћника, а године 1848 постављен је за начелника округу црноречком.

Године 1852 премештен је за начелника округа чачанскога, и дан му је, по ондашњем обичају, чин потпуковнички.

Године 1856 премештен је за окружног начелника у Пожаревац.

Године 1859 поставио га је Кнез Милош за члана савета, у ком га је звању потврдио и Кнез Михаило 1860.

Кад је стари савет уставом од 1869 укинут, Данило је стављен на располагање влади, па је, 8 септембра 1869, опет дошао за члана новога државнога савета.

Године 1875, кад је Чумић дао оставку, Данилу је поверено те је саставио кабинет у ком је био председник држећи собом министарство унутрашњих послова.

Данилов кабинет држао се до 19 августа 1875, па је тада дао оставку.

Одступивши од министарства, Данило је стављен на расположење, а 1 априла 1879 стављен је у пензију.

Данило је имао од Краља Милана Таковски крст првога реда; Од цара Александра Св. Станислава другога реда, и од султана Абдул-Меџида Нишан Ифтихар.

Данило је преминуо 20 новембра 1886 у Београду, и сахрањен је у новом београдском гробљу.

Данило је био средњег раста, јакога састава, а црне масти човек.

Врло је марљиво читао српске књиге, и радо се разговарао с људма од књиге и од науке.

Данило је син Јована Стевановића, бимбаше поречкога, а рођени брат Стевана Стевановића-Тенке.

Станојловић Велисав, родио се у селу Трешњевци, у нахији јагодинској.

Пошто је умрьо старац Вукоман из Сабанте, који је био први саветник за нахију јагодинску, дошао је у савет, на његово место, Велисав Станојловић из Трешњевице.

Велисав је остао у савету до пропасти српске 1813.

Тома Милиновић за овога „саветника“ вели:

„Јагодина посла Велисава,
Ну у њему беше мала, слава,
Јере, брижан, много не знаваше,
А да све зна њему се чињаше;
Што по своме чинит’ не могаше,
Све способе употребит’ шћаше,
Теке да би на његову било,
Макар на што то дело изишао“!

Кад је несрећа ударила на Србију 1813, Велисав је најпре пребегао у Немачку, а после 1814 отишао је с Карађорђем у Русију, и настанио се у месту Кишењеву.

Кад је 1830 у Србији обнародован знаменити Хатишериф, Велисав се вратио у отаџбину, и, године 1833 и 1834, видимо га као члана у суду јагодинском.

Године 1835, фебруара 23 (бр. 532), Кнез Милош му је одредио 200 талира пензије на годину. После тога живео је миру у Јагодини.

Године 1837, јула 30, појави се у Јагодини куга, и морила је до 26 октобра. За то време умрьо је од куге и Велисав Станојловић у Јагодини.

Станојевић Никола, родио се је године 1779, у селу Зеокама, у нахији београдској.

Никола је био синовац Станоја Михаиловића, кнеза из Зеока, којега су погубиле дахије у почетку 1804. За то се некад назива и Кнежевић Никола.¹

Године 1819 јуна 7, Кнез Милош је поставио овога Николу за кнеза кнежини Гошнићкој² у београдској нахији. Том кнежином Никола је управљао до 23 новембра 1824, а тада је због слабости свога здравља оставио службу, и Кнез Милош, отпуштајући га, ослободио је његову кућу од свих данака и кулука.

Никола је умрьо у селу Зеокама, и укопан је код старе барошевачке цркве.

На његову гробу лежи плоча с овим записом:

„Ова стена покрива кости Николе Станојевића из села Зеока, рођенога 1779. Кад Черни Георгије воста противъ дахија, тада зде лежашчи први у Србији Турчина уби, и отмести убијенога од Турака Кнеза Станоја. Кад завлада Господар Милош, би кнез треће чести нахије београдске. И представи се, у служби господарској, м. фебруара 24, л. 1829“.

---

1. Грађа за Историју Србије 1, стр. 195. ↩︎
2. Гошнићи су племе у селу Зеокама. Били су од вајкада људи чувени и виђени. Павле Гошнић дуго је био старешина у београдској Колубари. По његову презимену та се кнежина после њега дуго звала Гошнићка. У њу су улазила ова села: Шопић, Стубица, Лукавица, Шушњар, Жупањац, Чибутковица, Дудовица, Барзиловица, Ћелије, Петка, Куке, Дрен, Бурово, Вреоци, Медошевац, Сакуља, Јунковци, Зеоке, Барошевац, Црљенци, Пркосана, Трбушница, Бистрица, Вранчићи, Дићи и Гукоши. Сва та кнежина имала је 729 куће и 956 пореских глава. ↩︎

Станковић Корнелије, родио се је у Будиму, 18 августа 1831 године.

Школовао се је у месту својега рођења, у Араду, у Пешти, и у Бечу; а музици се је учио сам где је год прилике добио.

Вук Караџић, руски прота М. Рајевски, и П. Риђички, сваки на свој начин, упућивали су и помагали млада, добра и вредна уметника, да се удуби у народну душу, да саслуша и, по том, прибере благо народних мелодија, и да то благо изнесе свету на оцену.

Станковић је по својој могућности и радио тако. Најпре је почео стављати на ноте лепо наше црквено певање. Тога је саставио три књиге.

• У првој књизи је Златоустога служба;
• У другој, и у трећој су Ирмоси, Тропари, и Кондаци.

После је скупио и ставио на ноте збирку Српских народних песама.

Све није доспео издати, него је и после његове смрти остало доста песама у рукопису, што је све српска влада откупила.

Бавећи се у Београду и, као председник певачкога друштва, ширећи у престоници укус за музику и певање, Станковић је о трошку владе српске путовао у неке крајеве Србије, те је збирао народне мелодије, и стављао их на ноте.

За његова борављења овде, бејаше у Београду руски консул г. Александар Е. Влангалија, човек ванредно добра срца и необично простране образованости.

Влангалија је Станковића веома уважавао; врло често га призивао у свој дом, и врло радо делио се њим своју господску трпезу.

Добри и гостољубиви домаћин, пријатељ уметности, често би призивао и друге консуле, другове своје, у вече на чај, па би, таком приликом, замолио Станковића да одсвира што год из нашега црквенога певања.

Једнога вечера г. Лонгворт, енглески консул, моли Станковића да одсвира што год озбиљно из наших црквених песама.

— Екселенција! одговори уметник: — ништа озбиљније нема, од нашега петога гласа! и поче свирати:

„Собезначалноје слово оцу и духови!…“

Лонгворт се сав занесе у мисли, слушајући ту пуну религиозне тајнености песму.

Иза тога рече да би желео чути и што год весело.

— О, и тога има, одговори уметник: — Ево ово се пева кад се је крстио Богу син, и груну свирати:

„Во Јордање крештајушту се тебје Господе!“

Енглез се одмах осмехну веселим гласима радосне песме, и с истинским задовољством отпљеска уметнику кад сврши.

Свирајући увек одушевљено, Станковић при свршетку једне црквене песме као сам себи рече:

— Бадава! наше пјеније мора утући руско пјеније!

Изговоривши то, окрете се и, видећи за својим леђима домаћина Влангалија, трже се и поправи овако:

— Опростите, Екселенција! Ово је моја фикса-идеја!

— Напротив, одговори домаћин: — ја очењ љубљу љубјашчих својо художество!

Из Београда је Станковић отишао у Будим, па је онамо и преминуо 5 априла 1865.

Станковић је био малена раста, слаба састава, и нежан човек у сваком погледу. Умрьо је од сухе болести, баш онда кад је тек требало да отпочне радити на славу својему имену и на корист српскому народу.

Ваљда је така тешка судбина нашега народа!…

Што ређи плодни умови, то им је век све краћи!…¹

---

1. О Станковићу има више у Летопису 110 за 1865 стр, 188—234. ↩︎

Станишић Павле, родио се је 10 марта 1802 у Смедереву.

Школу је учио у месту свога рођења од 1810 — 1813 године.

О Ђурђеву дне 1818, ступио је у државну хазну као чиновник. И у тој служби, промењујући само плату, од мање па на већу, остао је до 1836.

Године 1836 постао је директор казначејства, и члан управног савета у Крагујевцу.

Године 1839 и 1840 био је кнежев ађутанат.

Године 1841, месеца маја, постао је попечитељ финанције, на место Анте Протића, и у том звању остао је до 1846, не гледајући на промене влада и владалаца у Србији!

Године 1846, постављен је за члана земаљском савету, где је остао до јесени 1857, а тада, с познате завере против ондашњег Кнеза Александра, Станишић је с Тенком, Баћом, Рајом, и другима, пао под суд, и осуђен да изгуби главу. Кнез му је, путем милости, самртну каштигу преокренуо у вечиту тамницу. И тако је Станишић с друговима својим послан у гургусовачку кулу, као сужањ.

Из гургусовачке куле Станишић је пуштен и прогнан у Турску, у пролеће године 1858. Тада су сви затвореници отишли најпре у Ниш а после у Рушчук.

Из тога прогонства вратио га је Кнез Милош, године 1859, кад се и он сам већ био видео у Србији, и владалачку власт преузео.

Године 1860, Станишић је постао председник главне контроле; а те исте године у јесен Кнез Михаило га је поставио за управника јавних грађевина у Србији.

Станишић је био почасни члан Друштва српске словесности, и од султана је имао орден ифтихар.

Жив, отворен, шаљив, и вредан, Станишић је радо гледан у друштвима својега доба. Док је живео, мислило се и говорило да је нагомилао силно благо; и он те гласове навалице није побијао, него их је још подупирао, а кад је умрьо видело се је да му је имовина веома смерна. Све му је благо било што се је бринуо те децу своју изобразио и удомио.

Станишић је умрьо на пречац у Београду, 21 септембра 1863, и сахрањен је код Маркове цркве у Палилули.

Станимировић Димитрије, родио се у Вршцу, године 1796.

Основну школу свршио је у месту својега рођења, а два разреда гимназије у Темишвару.

После тога, одао се је на трговину, и преселио се тога ради у Панчево.

Године 1834 пређе у Београд, где је продужио трговати, уредио је цигљану испод Београда у заједници с Н. Поповићем.

Године 1848 букну маџарска буна, и Срби на онај страни, притиснути од Маџара, усташе на оружје да бране своју народност.

Станимировић, ватрени родољубац, скупи чету добровољаца, у Београду, па с њом пређе преко Дунава да иде браћи у помоћ. Из Панчева оде са својом четом у село Мраморак, где је брат му Никола имао своју лепу кућу, трговину, и газдинство.

У том селу, на братњеву имању, Димитрије је хранио своју дружину читава 22 дана, докле је прибавио све што му је за бој требало, и докле је чету појачао ми увећао новим добровољцима. За то време Николина кћи јединица Јулка¹ извезла је красан српски барјак за ту чикину чету. Барјак тај на Св. Константина и Јелену (21 маја) осветио је свештеник Јосиф Радивојевић, и заклевши вођу и његове другове, да ће бранити српску веру и народност док једнога тече, предао га у руке Станимировићу.

Сутра дан Станимировић са својим добровољцима оде у уздински логор, где се је кроз кратко време прочуо својим јунаштвом и добрим редом у чети.

Главна команда уздинска слала је Димитрија, с његовом четом, сад овамо а сад онамо, где је кад била потреба.

У боју на Вршцу Станимировић, бранећи српски топ, буде опкољен многобројном маџарском војском и, после упорне борбе, заробљен, окован и послан у Темишвар. Ту је стављен под војни суд који га осуди на вешала.

7 јула 1848 Станимировићу је био последњи дан од живота. Пре наго што ће бити обешен, измолио је два листа хартије, и написао ова два писмена:

1

Последња жеља.

Прво молим моју жену Александру да ми опрости, што сам њу и децу народним интересима жртвовао и народни интерес њиовом претпоставио.

Второ је молим да се она, без сваког обзира на свој род обрати а особито на Ђорђа, да јој прилику нађу и да је удаду.

Треће је молим, да сама лично у Карловце оде, и тамо како тако Јоцу приволи да се кући врати, и своју главу избави; јер је доста да се ја за род и народ жртвујем, и не би било право, да нас обадвоје изгубиш.

Јоцу молим, да ми ту последњу жељу испуни, и да те утјеши. А обадвоје молим, да се постарате и Јоци код правитељства службу набавите.

Драга мора ити у Сомбор; није другојаче; и мора се са судбом својом слагати.

Учините наредбу, да се у Карловцима и Београду богослуженије или опело мени чита.

Валу, Нинка и децу поздрави, и чувај као и досад.

За утјешити тебе и све, знај, да сам ја онај дан од Тадића натерат на бој, и да је Тадић хтео мене прогласити за издајицу, а Србијанци би ме убили, да им је рекао да ја намеравам онај дан ићи, кад се тела битка почети.

Акта раздај, а и облигације које се на рафу завијене находе. У осталом нека ти Бог помогне! Шоповић нек се алатом намири, а циглану уступи вароши. Опрости, и опет опрости! Увредио сам те, уцвелио сам те, али шта знам, јака је дужност спроћу народа. Ти ћеш ми опростити, али би ме народ за издајицу дао, а ти знаш да ја волим умрети, него се издајицом прогласити.

7-га, и последњега дана, а и часа, мог живота
твој теби добри
— Дим. Станимировић. с. р.

2

Нико, мили брате!

Ја за народност умирем, и радо умирем: јер сам својски радио и доста учинио. Немој ме осуђивати, ја нисам био рад битку почети, и на Вршац ићи, но сам од несрећног Тадића приморат. Аманет ти моја деца: имај бригу за Јоцу. Одмах отиди у Карловце, и натерај га да се кући врати, да не погине и он. Имај велим његову бригу, а постарај се и за Александру да јој прилику нађеш да се уда. Ово је последње; даље времена немам. Час је куцнуо, и ја се на смрт спремам! Подај опело мене ради читати, и не заборави твога брата,

7-та јулија, 1848 г.
У Темишвару.
— Дим. Станимировића. с. р.

Кад су га довели на место где ће погинути, Станимировић, видећи около много света српскога, почне слободно и јасно говорити, светујући Србе да се не плаше, него да бране свету ствар народа свога, а Маџари, бојећи се какве побуне од Срба, ударе у добоше, и беседу му заглуше, па га одмах обесе.

Међу тим се маџарска светина ту тако ускомеша, и побегне један преко другога, мислећи да ће однекуд грунути српска војска да избави Станимировића, да их је, кажу, доста остало на месту разгажених и осакаћених.

После буне, брат је ископао кости Димитријеве и сахранио их у темишварском гробљу.

Станимировић је био средњега раста, крупне снаге, веома честита карактера човек, и ватрени српски родољубац.

---

1. Која се је доцније удала у Земун за г. Стеву Андрејевића. ↩︎

Стаменковић Димитрије, просветни добротвор, родио се је у Београду 28 јануара 1845 године, од оца Стаменка Јовановића папуџије, који је и сактијаном трговао, и од матере Анастасије.

Основну школу и гимназију Димитрије је свршио у Београду, па је онда ступио у Велику школу да слуша права.

Али прерана смрт очина отрже Димитрија од школе, и позва га у трговину, коју му је отац за живота водио.

Тргујући с братом Светозаром, Стаменковић је стекао и красну имовину и одличан глас у београдском трговачком свету.

Оженио се је и имао деце, па су му деца помрла, а са женом, не могући се нешто слагати, развео се, и она се преудала, а он се није хтео по други пут женити.

Патио је од велике нервозе, и да би тој слабости нашао лека редовно је лети ишао у разна купатила.

Стаменковић је бивао председник разних одбора, који су се бавили разним трговачким и индустриским питањима. У последње време свога живота одлично је радио као председник трговачког удружења и као председник берзе.

Године 1898 октобра 19 Стаменковић је саставио и утврдио свој тестаменат, којим је наредио што и како да се ради са његовом имовином пошто он умре.

Тим тестаментом Стаменковић, поред легата намењених рођацима, оставља:

• Трговачкој београдској омладини за њезину школу — 5000 дин.
• Друштву Св. Саве — 2000 дин.
• Друштву „Краљ Дечански — 2000 дин.
• Друштву за сиротну и напуштену децу — 2000 дин.
• Београдској општини, на десет београдских сиротних породица — 1000 дин.
• Београдском трговачком удружењу — 1000 дин.
• Београдској берзи — 1000 дин.

Двојици ђака велике школе, који напишу најбољи темат из технике, оставио је свој бриљантски прстен и златан сат с ланцем.

Нарочито пак оставио је Српској Краљевској Академији три стотине хиљада (300.000) динара у злату, с тим, да се најпре та сума интересом увећа до четири стотине хиљада (400.000) динара, па онда Академија приходом од те суме да награђује извесне књиге за народ.

Стаменковић је преминуо 8 септембра 1899. Најпре је, у неком наступу тешког душевног расположења, покушао да се убије из револвера, али није одмах издахнуо него тек после неколика дана.

Стаменковићев је тестаменат извршен. У управи фондова већ се налази сума завештана Академији заведена у књиге као фонад Димитрија Стаменковића.

О првој годишњици после Стаменковићеве смрти, 8 септембра 1900, Српска Краљевска Академија, за спомен покојног добротвора српске књиге, држала је свечани скуп, на ком је прочитан тестаменат пок. Стаменковића, и његова опширна биографија, коју је саставио његов пријатељ Живан Живановић.

Та је биографија већ штампана као издање Српске Краљевске Академије.

Нека је вредном и честитом родољубу Димитрију Стаменковићу до века слава и хвала за овако добро српској књизи!

Стаматовић Павле, родио се 11 априла 1805 у Јакову у Срему.

Учио се је у месту свога рођења, у Карловцима, у Сегедину, и у Пешти.

Године 1832 постао је ђакон у Пешти, а после је био свештеник у Јегри, и у Сегедину, па прота у Карловцима, и у Новом Саду.

У Пешти је 1830 почео издавати Српску Пчелу која је, као народни календар, излазила до 1841, у 12 књига.

Неко време је уређивао и Српски Летопис, после Милоша Светића а пре Тодора Павловића. Под његовим уредништвом изашле су свеска 4 од 1831, и свеска 1 од 1832.

Још је писао; Млади Србин у всемирном царству, 1834, и Сматрање дела Божјих, превод, 1841.

у Сегедину је Стаматовић био катихета српској омладини која се је учила у онамошњем лицеју и гимназији. Онда је Сегедин био на гласу са својих школа. Око 150—160 Срба младића из Срема, Бачке, и Баната учило се сваке године код сегединских пијариста.

Ови млади Срби имали су доста научити од Стаматовића; али им је највише вредило што су од њега учили како треба свој народ љубити.

А он је одиста био родољубац у пуном смислу речи.

Српску је омладину волео као отац. Разбирао је како се који ђак учи у школи, и где је требало бранио их је и заузимао се за њих у њихових професора. Боне је походно, потребитима помагао саветом, препоруком, па и новцем ма да ни сам није изобиловао.

С лицејским ученицима основао је ђачку дружину, и руководио и оживљавао ђачке састанке.

у римокатоличким гимназијама ђаци иду у 7 ^1/2 до 8 часова у јутру у цркву на јутрењу мису. Скоро свуда гонили су и српске ђаке да са својим друговима иду на ту мису. Стаматовић је израдио да је та неправедна практика у Сегедину престала, а што је чудновато и жалосно, у Темишвару, столици православнога владике, одржала се можда и данас. Обични сегедински попа умео је израдити оно, што темишварски владика није умео, или није хтео! У цркви је врло често проповедо без претходног спремања. Глас му је био јак, и милозвучан, и сласт је била слушати из олтара његов и ђакона Димитрија Поповића хармониски дует.

Он је завео светосавску светковину у Сегедину, откуда су је његови ђаци разнели и у друга места. Од њега су први пут научили дивну песму: Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!

Као сегедински парох, био је на карловачком сабору 1842, где је биран митрополит, и дао је свој глас за Рајачића. Рајачић га је 1843 преместио за проту у Карловце, где је био до јесени 1847.

у Карловцима га је, месеца августа 1847, снашла велика несрећа. Једнога дана провали се облак изнад Карловаца и бујица однесе у Дунав протину жену и велику кћер. Прота са сином јединцем није био код куће кад се та несрећа догодила.

Година 1848 нашла је Стаматовића као проту новосадскога.

На велики четвртак, по жељи скупљенога народа, изнео је из саборне цркве протоколе крштења, који су били писани маџарски, и народ их је, у праведној љутини, спалио у црквеној порти.

Стаматовић је био и на мајској скупштини у Карловцима.

Из Карловаца је послан у Праг на словенски конгрес, у ком је заузимао одлично место.

На молбу Пражана, који су желели видети у својој престоници православну словенску службу, Стаматовић је служио с тадашњих протосинђелом (доцнијим владиком) Никанором Грујићем православну литургију.

Служба је била под ведрим небом. На средини „сеноважног“ трга (највећега у Прагу) беше подигнут олтар. Црквене песме за ту литургију слушали су Чеси од Грујића и Стаматовића, и сложили их у ноте, па за два три дана неколико стотина чешких певача били су спремни да суделују у тој реткој светковини.

У очи саме службе, дође Стаматовићу Рус Бакунин и зажели да га сутра причести, пошто се давно није причестио.

Стаматовић му то оброче.

Сутра дан се на сеноважном тргу искупи мноштво народа, какво Праг дотле није видео. Конгрески чланови, општински представници, еснафи, певачке дружине, све се то у најлепшем реду смести око олтара, а силни свет прекрилио је био цео трг, и заузео све прозоре и кровове околних кућа.

Служба се почне. На јектенијима одговарају дивни звуци из неколико стотина певачких грла. Рекао би човек да су се вратили дани Кирила и Методија, Јована Хуса и Жишке!

После јеванђеља, Стаматовић је из нарочитог поменика прочитао имена славних људи свих словенских племена, молећи се за спасеније њихових душа. Поменик је имао преко сто славних имена. Стаматовић је својим звучним гласом читао имена врло лагано, и после сваке почивке хорило се из неколико стотина грла сложно:

— Господи помилуј!

Помињање је завршио Чесима. Последња два имена била су:

— — — Јунгмана и Добровскјего!

Кад је дошло време причешћу, Стаматовић, дигнувши путир, викне својим громовитим гласом:

— Бакунин! Бакунин!

Али Бакунина нема!

Тек у неко доба, опази се гурање кроза свет и зачује се вика:

— Невозможно! Невозможно!

Бакунин се је одоцнио, и није никако могао протурати се кроза свет до свештеника. Те се, сиромах, ни тада није причестио!

Зна се како се свршио словенски конгрес у Прагу. Стаматовић би зло прошао да га је Виндишгрец ухватио; али он срећно умакне, и врати се у Карловце. Рат српско-маџарски бејаше се већ отпочео.

Из Карловаца пошље га патријарах у почетку августа народним послом у Русију. Том приликом се је у Букурешту састао с гласовитим потурчењаком Омер-Пашом, заповедником турске војске која је била посела Влашку.

На крају августа, српски логор бејаше код Перлеза. Наскоро за тим пређе саветник Стеван Книћанин с неколико хиљада Срба добровољаца браћи у помоћ, и утврди се код Томашевца. Стаматовић оде у Книћанинов логор за војнога свештеника.

Ту се спријатеље јунак Шумадинац и патриот прота.

Стаматовић је у логору био свакад весео и расположен. Од Книћанина није се одмицао.

Једном ударе Маџари јаком силом на Томашевац. Стаматовић је био уз Книћанина код топова.

На Книћанинову заповест, груну српски топови на Маџаре, а Стаматовић весео повиче:

— Кити, кити, Ружо!

У то севне с маџарске стране, и Книћанин викне:

— Сагни се, прото!

Тане звизне преко њихових глава, и Стаматовић, ма да је био доста дебео, хитро паде на обе руке метанисати вичући:

— И молим ти сја, Боже наш!

Тој досетки Книћанин се је после често слатко насмејао.

Стаматовића је, за заслуге у маџарском рату, цар Фрања Јосиф одликовао Златном медаљом. Али је и поред тога, Стаматовић одседео 1850 неко време у темишварским казаматима ни крив ни дужан. Једно јутро јаве му да је слободан, и да може ићи куд хоће. Он се одмах врати у Нови Сад. На један сахат после одласка Стаматовићева, запали се барутана која је била до његове ћелије и ова одлети у ваздух. Миловао га је Бог!

Зашто је Стаматовић био у затвору, не знају ни они што су га затворили. Сам Стаматовић жалио се је својим пријатељима на Јована Хаџића, доцнијег српског председника, да ли с правом или не, знаће сам Бог.

Последње године свога живота провео је у Новом Саду. За време размирице између патријарха Рајачића и владике Платона био је на страни Рајачићевој, и Платон се је жалио на њега као на главну препону његовом измирењу с патријархом.

Године 1860 удари га капља. На благовештенском сабору карловачком 1861, био је као посланик и Стаматовић, али је то била тек сенка некадашњег Стаматовића. Мршав, погурен, снужден, мучао је при дебатама као заливен, и само се при гласању могао чути његов ослабели глас.

Преминуо је у пролеће 1863.

Бог да га прости!