Категорија: Р

Радовић Мијаило, родио се у селу Равнима, у Златибору.

Радовић се је, још године 1805, кад су Срби први пут напали на Ужице, одликовао храброшћу и памећу, те је постао кнез у Златибору.

Године 1807, како се прича, Карађорђе, идући на Вишеград, у селу Равнима, пред кућом Мијаила Радовића, под једним сладуном, поставио је Милоша Обреновића војводом, давши му војводску диплому.

Мијаило Радовић находио се под командом Милоша Обреновића.

Једном, кад Милош није био на Златибору већ отишао у Брусницу кући, Турци се дигну и ударе на Србе на сами Божић.

„Ал’ то дознао Радовић Мијајло
Свим природе окићени дар’ма
Каквог игда могла родит’ нева…
Телемаку б’ сравнио се ласно,
Лиш’ у сам себ’ и Ментора имав’“

И тако дочека Турке будно, и одбије их славно.

После овога боја, Карађорђе, на предлог Милоша Обреновића постави Мијаила војводом, и пошаље му диплому.

У свим бојевима, који су били на овом крају Србије, помиње се Мијаило Радовић и као јунак, и као паметан управник.

Године 1813, кад је Србија пала, Радовић није хтео ићи никуд из отаџбине у туђину, него се предао, и чекао прилику за ново избављење.

Године 1815, ужички Турци, опазивши да се у Шумадији народ креће, дозову Мијаила Радовића, Алексу Поповића, Кнеза Василија, и Маслаћа у Ужице, и затворе их у град, као таоце, да се ужичка нахија не би побунила.

У граду су ови људи тамновали неко време, а међу то се српска војска примакне к Ужицу. Кад Јован Мићић, с војском, изиђе на Љубање, Турци онда свећају да ове кнезове таоце поубијају. То дозна и њима докаже неки Турчин, који је, у младости био покрштаван, и који је Кнеза Алексу звао поочимом.

Радовић с друговима, дознавши шта их сутра чека, спусти се кроз прозор низа зид о појасевима које су навезали један на други. Ту је била велика висина и окома стрмен.

Од четворице затвореника, само је Радовић остао здрав, и он је Маслаћа на кркачама изнео до на Љубиње к Мићићу.

И после је он ревно помагао напретку народном док је год жив био; а преминуо је у своме селу 1822 године, и ту је укопан.

---

1. Србијанка 3, 99. ↩︎

Радовановић Петар, управитељ основних школа у Србији, родио се 1808, у Новом Саду, где је свршио основну школу и гимназију. У Пешти је учио философију и права. Године 1830. постао је адвокат.

Године 1834, прешао је у Србију, и постао професор у крагујевачкој гимназији, која је скоро била постала.

Године 1836, постао је управитељ свих основних школа у Србији.

Године 1838, после устава, постао је секретар у попечитељству просвештенија.

Те године је отворен лицеј, и Радовановић, у почетку новембра, дође у лицеј за професора математике, статистике, и немачког језика.

Године 1839, месеца марта, врати се у попечитељство за секретара.

Године 1842, месеца новембра, постављен је за председника окружном суду, у Чачку.

Године 1843, вратио се је на своју стару службу за управитеља основних школа.

Доцније, кад се број школа увећао, Србија је подељена на два школска круга: источни, и западни. У источном је остао Радовановић, а у западни круг дошао је Милован Спасић.

Радовановић је преминуо у Београду, 3 марта 1857.

У књижевности има од њега ово:

1. Кратка антропологија, или наука о човеку, у Београду, 1844;
2. Општа знања, сваком човеку нужна, у Београду, 1850;
3. Војне Срба с Турцима од 1804—1813, у Београду, 1852;
4. Новине читалишта београдског, које је уређивао за год. 1848.

Радовановић је био један од првих чланова Друштва Српске Словесности.

Радишић Вукашин, родио се у селу Батањици, близу Земуна, године 1810.

Радишић је најпре био у Земуну учитељ грчког језика, а после је прешао у Србију, и у Крагујевцу, у младој онамошњој гимназији, предавао је грчки језик и појезију.

У Крагујевцу се је и оженио лепом Маром, ћерком неког Марка Сарајлије.

Године 1840 септембра 14, послан је у Цариград за секретара српском капућехаји. Онамо га је снашла голема жалост: умрла му је мала ћерчица јединица, Јелена, и, за њом, и жена му Мара.

Обе покојнице Радишић је сахранио у Хасћоју, код цркве Св. Параскеве, и чело главе им је ударио врло оригиналан мраморни крст, с овим записом:

„Удаљена од мајке и рода.
Од Србије, мила завичаја.
Мара, љуба Радишића Вука,
А под венцем од дваест сунаца.
Легох овде, под кров света санка.
Јелена ми ћерца с десна спава,
Моје прво и последње чедо,
Што с’ смејало тек на девет луна;
Преда мном га, десетина дана,
Овде свела да ме шчека мајку,
Да ме сања, да је сањам зајмно.
Надежда је тек у гробу јака.
Свлачи она црни завес земље,
Па казује без захода сунце!
С чедом мајка грејаће се вечно,
Но ми грешној прости, Боже, грехе“!

Доцније је Радишић своје миле покојнице оплакао и песмом у Голубици 4, стр. 135—142.

Радишић, вративши се из Цариграда у Београд, преминуо је од суве болести, 15 декембра 1843, и укопан је код Маркове цркве² у Палилули.

Њега су испратили сви професори и сви ученици београдских школа. На опелу, у цркви, говорио му је беседу ондашњи протосинђео, Гаврило Поповић, а на гробу секретар окружног суда Андреја Стаменковић.

Радишић је био човек необичне лепоте, а имао је и глас за причу мио; и певао је врло вешто песме црквене и народне. Он је, својим певањем, управо заносио своје слушаоце.

Књижевности српској од Вукашина Радишића остало је ово:

1. Грчка читаоница за омладину, која учи грчки језик;
2. Ксенефонтове знаменитости, које је превео с јелинског језика. али су штампане после његове смрти, тек године 1853.

Осем тога, Радишићевих песама, чланака, и превода има по свим српским листовима онога времена, а особито у пет књига Голубице.

Свуда се огледа добро срце, које топло куца за своју отаџбину, и за свој народ. У песмама Радишићевим има више и народнога даха, него и у којега песника онога доба, осем Милутиновића.

На самрти, оставио је 95 комада разних својих књига ондашњем лицеју, те је тим учинио почетак библиотеци лицејској.

---

1. Покојница је умрла 14 марта 1842. ↩︎
2. Српске Новине 1843, бр. 102. ↩︎

Радичевић Стеван, родио се у Новом Саду, и школовао се у месту својега рођења. Великих школа није и учио, него је рано ступио у службу у магистрату, где је служио дуго, и извежбао се у свим пословима врло добро.

У Србију је прешао после 1830, јер је те године још био диурниста у Земуну. Службу је, у Србији, почео у Крагујевцу, где је био писар, па секретар у народном суду, и у канцеларији Кнеза Милоша.

Године 1835, после сретењскога устава, Радичевић је постао „секретар савета, и најмлађи саветник“; а године 1839 марта 15 постављен је за начелника одељења у попечитељству унутрашњих послова.

Године 1840 јуна 14, постао је попечитељ правде и просвете.

Године 1841 јуна 8, добио је чин пуковника, по ондашњем обичају, и ако није био човек војни!…

Кад је, 7 новембра 1841, уређено Друштво Српске Словесности, Радичевић је, по самом том закону, као попечитаљ просвете, био председник томе друштву.

Кнез Михаило, у једном свом писму, каже му да и није по закону дошао на то место, он би га, као најдостојнијега, поставио за председника томе научном скупу¹.

Као попечитељ правде, Радичевић је настајавао да писмена страна судских пресуда, решења, и других актова, има онај облик који је био усвојен у његовој постојбини, где се он васпитавао. Пресуде с обликом који је прописао Радичевић задржале су се у нашим судовима чак до нашега усменога поступка судског.

После Вучићеве буне 1842, Радичевић је, с Кнезом Михаилом, отишао из Србије, и живео је у Аустроугарској до године 1859, а тада се вратио у Србију, и живео је у Београду, где је и умрьо 27 фебруара 1871 године.

Радичевић је био врело свакојаких пројеката и законских, и финанциских, и економних, и Бог те пита каквих. Док је живео У Србији, отпочињао је многе радње од којих му ни једна није донела користи, а свака му је однела врло много новаца! И данас, ни обали дунавској, у Гучеву, на Јухору, и на Мирочу, можете наћи казана које су оставили Радичевићеви пепељари, то јест, они који су, по његовој жељи, жегли поташу у тим шумама.

у Петрову селу, на Мирочу, један такав казан сељаци су обесили као звоно, те њиме сазивају село на скупове.

Бавећи се ван Србије, Радичевић је, 1849, написао и штампао књигу:

Пројект устава за војводину српску, у Земуну, 1849, 8-на, 463 стране.

---

1. Српске Новине 1842, бр. 25 стр. 194. ↩︎

Радичевић Бранко, родио се у Броду, у Славонији, 15 марта 1824. На крштењу му наденуше име Алекса, јер је, као што се каже, донео сам себи име, родивши се пред Светог Алексија, човека Божјега, који пада 17 марта.

Своје крштено име он је, доцније, превео на српски, и прозвао се Бранко.

Отац Бранков био је родом из Новога Сада, а у Броду је живео за време, као царински чиновник.

Мати му је била из Вуковара, из куће Михаиловића. Стеван Радичевић, бивши 1842 попечитељ у Србији, стриц је Бранку Радичевићу.

После некога времена, Бранков се отац премести из Брода у Земун, где је Бранко учио основне школе од 1830—1835. Гимназију је свршио у Карловцима, 1836—1841.

Годину 1842-гу провео је у Земуну, код куће, због слабога здравља свога.

Државне и правно науке слушао је у Бечу, од 1845—1848.

Године 1848 и 1849 провео је које у Карловцима, а које у Земуну, откуда је прелазио и у Београд.

Године 1850, отишао је на лекарски факултет бечког свеучилишта, где се учио до своје смрти, која га уграби 18 јуна 1853 у Бечу.

Бранко је најпре био сахрањен у гробљу Св. Марка, у Бечу. На гробу му је био смеран споменик с овим записом:

„Много тео, много започео.
Час умрли њега је помео“.

Али поштоваоцима милога појета, није било право да кости његове остану у туђини. За то покрену мисао: да се пренесу и сахране на месту Стражилову, више Карловаца, које је живу Бранку толико било мило и драго.

И одиста, месеца јула, 1883, Бранкове су кости пренесене из Беча, и сахрањене на брегу Стражилову.

Над њима се сада бели смеран споменик, који се види из далека, али који помињу Срби још из даљих и најдаљих места и крајева.

Пренос Бранкових костију био је догађај за све српске крајеве. На тој светковини састали су се Срби готово из свих покрајина својих.

Бранко је био нешто виши од средњих људи, тела размерна, витка, али снажна; носио је дугу косу, коју је зачешљавао на траг; очи су му биле необично сјајне, трепавице мрке а узвијене; наусница је био танких а браде још голе.

Носио се увек чисто, укусно.

Од Бранка имамо три књиге песама. Прве две штампао је сам у Бечу, године 1847, и године 1851, а трећу — као његово посмрче — штампао је његов отац, у Темишвару, 1862.

Песме у првој књизи писане су источним говором, а оне у другој књизи неке су писане говором источним а неке јужним; у првој књизи има и по који местимични изговор, а друга је већ на висини књижевнога језика за све Србе.

Прву је књигу песник наменио Српској Омладини, а другу Кнезу Михаилу М. Обреновићу, добротвору своме.

Кад се јавила прва књига Бранкових песама, Б. Даничић је рекао ово:

„Ја мислим да до данас још није ни један учени Србин овако пјевао, као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева“.

Бранко је лирски песник, али му је и епска песма лепа. Он је певао мало. Тек то мало учинило је у Срба много. Учинило је читав преврат у певању и у милошти спроћу певања.

Бранко је, својим песмама, уверио и оне који нису хтели веровати, да нема силе која се може мерити са силом народнога духа. Запевавши песму народним дахом, и обукавши је у бајни језик народни — Бранко је изишао као победилац.

Нека други певају и више и боље, има Бранко чиме остати им углед довека.

Оно што је у Бранка ново, обелоданио је он сам у песми владици Петру Његушу:

Ој владико. Црној Гори главо.
Дико наша, наша веља славо!
Ето тебе једне књиге беле
Чеда мила моје крви вреле:
Крвца врела, а чедо несташно…
Ох, опрости, ако с права пута
Кад икада млађано залута…
Боље чедо и пређаволасто
Него богаљче и слепо и кљасто:
Да уз туђи корак нарамљује
Да га туђа рука зарањује“…

Ево још неколиких врста из песама које ће трајати до века:

„Гусле моје, овамоте мало!
Амо и ти, танано гудало,
Да превучем, да мало загудим:
Да ми срцу одлане у грудим’.
Та пуно је и препуно среће,
Чудо дивно, што не пукне веће!

---

Зоро бела, сунце огрејано.
Лисна горо, поље обасјано,
Цвеће мило, росо, бистро врело.
Па ти јоште, чедо моје бело —
Ко да гледне чарне очи твоје,
Па у срцу да му не запоје?

---

Ао свете, мио и премио,
Красно ли те вишњи удесио,
Само, само, још да мрети није:
Ал’ већ нека, кад инако није;
Данас сутра час ће ударити,
Јарко сунце мене заклонити,
Из руку ми јасне гусле тргнут’
Моје тело под земљицу вргнут’;
Ал’ што певах не ће пропанути,
Након мене хоће останути:
Док се поје, док се винце пије,
Док се коло око свирца вије,
Докле срце за срцем уздише, —
Е па дотле, а куда ће више!?

---

„О песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета младих;
Тедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама.
Дуга била, па се изгубила,
Звезде сјале па су и пресјале:
А сунашце оно огрејало,
И оно је са неба ми пало.
Све нестаде што вам дати справљах,
У раљама отац нас оставља“!…

Радивојевић Љубомир Др медицине, добротвор, родио се 1818 у Каменици у Срему.

Школе гимназиске свршио је у Карловцима и у Сегедину, а медицину у Пешта.

Године 1845 положио је испите и постао доктор.

Иза тога дошао је у Србију, и служио је у Неготину, у Јагодини и најдуже у Крагујевцу, као окружни физикус. Овде је дао оставку на службу, и после тога већином је живео у Каменици у Срему.

Д-р Радивојевић није се никад женио.

Од њега су нам остали ови списи:

1. Поучење о видању рана и других повреда. За потребу народних војника. Београд, 1867.
   • То је дело други пут штампано 1867 у Н. Саду.
2. Поучење како се чува и негује здравље женскиња и мале деце. Н. Сад, 1867.
   • Друго, поправљено издање изишло је у Н. Саду, 1879.

Пред смрт своју основао је Задужбину Д-ра Љубомира Радивојевића за просвету у Србији. Задужбина та 1 јануара 1900 године имала је 68.278,90 динара у злату, и 125 динара у сребру.

Преминуо је на велики петак, 31 марта 1895, и сахрањен је први дан Васкрса у Каменици.

Босанска вила, бр. 11 од године 1895, има његову слику врло добро погођену.

Нека му је захвално помињање до века у народу, ком је тако велико добро учинио!