Категорија: Р

Рајовић Цветко, родио се у очи Цвети, 1793, у селу Вуковићу, близу Требиња, у Херцеговини, од оца Петра и матере Софије.

Још док је Цветко био мали, нападне на очину му кућу неки Осман-Ага Шабан Агић, из Требиња, с неколико друга. Том приликом, погине тај нападач ни један му друг, а остали побегну; али и отац Цветков, после тога случаја, с малим синчићем, стругне у планину, па с планине сиђе у приморје, у село Голубовиће, у Паштровићима.

Један старији брат Цветков, по имену Стеван, био је раније отишао у Фијуму, где је већ у велике трговао. Из Паштровића и Цветко дође у Фијуму, к брату Стевану, који га да у Оточац у школу, 1805.

Године 1807, пређе у Сењ, у већу школу, и онде научи немачки и талијански.

Године 1810, због рата између Француске и Аустрије, брат му се уклони из Приморја у Земун, куд преведе и Цветка, где овај научи грчки.

Из Земуна, Цветко пређе у Београд, к другом брату своме Петру, који је овде држао дућан.

Око половине године 1811, почне се у Србији заводити нека врста редовне војске. Тога ради попишу се младићи, који су се вежбали да, после, могу учити војнике. Међу ове уђе и Цветко. Руски официр, који је те младиће учио, замилује Цветка и навали спремати га својски. Београд се раздели на четири „роте“. Једној роти Рајовић, као већ старији наредник, буде стављен за старешину, те ју је учио цело лето 1812, пошто је капетан Јевта Поповић био врло слаб.

Године 1813, кад је Србија пала, Рајовић пребегне у Срем, оде у Трст, па оданде у Млетке, и ступи на брод у службу; али море није никако могао поднети, те се мане среће на мору, и, преко Беча, оде у Одесу. То је било године 1815.

С добрим препорукама, Цветка приме у своју трговину Јован Ризнић и Магазиновић, који су трговали храном. Радња је тих трговаца била врло велика. Али, године 1818, цена храни тако спадне, да су Ризнић и Магазиновић много штетовали. Сам Рајовић изгуби све што је дотле био стекао.

После тога несрећнога случаја, Рајовић остави Одесу, и дође у Београд, где је, с братом својим, радио житну трговину до 1825 године. Иза тога, ступи у службу Господара Јеврема Обреновића, као секретар.

Одатле га узме Кнез Милош у своје секретаре.

Као такога, слао га је Кнез Милош, године 1829, у Влашку ђенералу Кисељеву, и грофу Дибићу Забалканском.

По повратку отуда, Цветко је одређен у неку комисију која је спремала законе за Србију.

Године 1830, Кнез Милош пошаље Аврама Петронијевића и Цветка Рајовића у Петроград Цару Николи.

Кад су ови посланици, по жељи кнежевој, изјавили цару да Кнез Милош моли, да му цар прими синове у своје школе, Никола је одговорио:

Ја ћу кнежеве синове примити радо, и држаћу их као своју децу; али да сам ја на месту Кнеза Милоша, не бих ни пошто своје тако младе деце слао у туђ свет, где ће она научити што нема у Србији, па ће им, после, своја земља бити немила. Него бих ја њих учио у Србији, па, кад одрасту, и буду свршени људи, слао бих их да виде и Петроград, и Беч, и Париз, и Лондон и — куд год хоће.

То му кажите од моје стране!

И Кнез Милош, после тога, својих синова није слао никуд!

По повратку из Русије, Рајовић је постао полицај-директор и председник суда у Београду. Иза тога дође за „бина-емина“, али не могавши, по заповести кнежевој, раселити села Савамале, Рајовић буде враћен опет за полицај-директора.

Године 1835, кад је букнула Милетина Буна, Кнез Милош се наљути и на Рајовића, па пошље свога татарина Пекету, да га веже и дотера у Пожаревац. Говори се да је Кнез, после Пекете, послао друге људе, који ће Рајовића пресрести и из заседе убити. Али, срећом, Пекета с Рајовићем не удари на заседу, него прође другим путем, и сужња свога здрава читава доведе Кнезу Милошу, који се учини као да ништа није ни било, и још се извиче на Пекету што је Рајовића путем био везао!…

После сретењског устава, Рајовић је постао члан државном савету. Али како Кнез Милош, после врло кратког времена, тај устав обори, и Рајовићево је саветништво пропало; па је он, после, узиман, како кад, за неке и неке службе, нарочито за уређење државне штампарије, коју је, с Петронијевићем, донео из Петрограда.

Кад се Кнез Милош вратио из Цариграда, поставио је Рајовића за главног комесара редовној војсци, које је онда било два батаљона пешака и ескадрон кавалерије.

Године 1837, постао је Кнежев ађутанат; а године 1838, после новога устава, дошао је на ново у савет за члана.

Кад је сарањиван Кнез Милан, 1839, Рајовић је био церемонимајстор тој тужној свечаности.

А кад је Кнез Михаило дошао из Цариграда, и кад је требало прочитати царски берат, Рајовић је и ту био церемонимајстор!

Кнез Михаило, примивши кнежевску власт, морао је примити и два саветника: Вучића и Петронијевића, који су опозицији били неко јамство, да ће се вршити устав.

С тога, вели Рајовић у својим запискама, постану три партије у Србији:

1. Партија Кнеза Михаила,
2. Партија уставна, или Вучићева, и
3. Партија Кнез-Милошева.

Пријатељи Кнеза Михаила побуне народ на Вучића и Петронијевића који, да би се уклонили испред руље, побегну, у београдски град турскоме паши, и отуда се почну жалити: што се гази устав у Србији, и што се људи гоне без суда. Порта пошље Муса-Ефендију, као свога комесара, у Београд да извиди стање ствари.

Тада је Рајовић био попечитељ унутрашњих послова.

Кнежева влада, у договору с Муса-Ефендијом, састави један ванредни суд, у који уђу 17 председника окружних судова, и 1 члан савета, као председник. Одреди се дан суђењу, и позову се сви који су се жалили против поступања кнежеве владе. На тај суд не дође нико; него се још велики број нових незадовољнива уклони у београдски град!

Пријатељи наговоре Кнеза да своју столицу, и централну 3емаљску управу, врати у Крагујевац, у средину народа.

Кнез то и учини.

Кад се Кнез, с владом, премести у Крагујевац, Муса-Ефендија се врати у Цариград, а главнији незадовољници Срби, изишавши из отаџбине, стане се једни у Видину, а други, особито они што су били вођи, оду у Цариград.

После неког времена, Кнез, на наваљивање порте и Русије, допусти свима да се слободно врате у Србију, осем Вучића, Милутина Гарашанина, и Стојана Симића.

Године 1841, и ова се тројица врате у отаџбину.

Али кнежеви пријатељи опет почну подбуњивати народ да устаје на ту тројицу. Из Србије су гомиле за гомилама људи долазиле Кнезу вичући:

— Не ћемо три Кнеза!

Цар Никола пошаље у Србију свога ађутанта, барона Ливена, који склони Кнеза Михаила те се, с централном управом, врати из Крагујевца у Београд…

Године 1842, месеца августа, Рајовић, као попечитељ унутрашњих дела, с кнежевих ађутантом Станојлом Петровићем, и секретаром Марковићем, оде у Крушевац да извиди неке неправилности које је починио окружни начелник Петар Лазаревић-Цукић.

Дошавши у Крушевац, Рајовић, са својом свитом, одседне у Ракице Петровића, окружнога благајника, који их све прими, као своје миле госте.

Петар Лазаревић-Цукић рачунао се у чиновнике који су уз Кнеза Михаила, а Ракица је стајао уз опозицију.

Рајовић, по нарави плах, насрне, пред људма, на Цукића, који је и сам био човек прек, па се на свога попечитеља не само опоро одсече, него се још маши за сабљу!…

После те сцене између попечитеља и начелника, који су дотле сматрани као једно у политици, дође Ракичина жена Цукићевој жени, и похвали јој се овако:

— Сабље сам им намазала воском, а пиштоље све издувала! Ако се маше за оружје — овајдиће се!…

Цукићка, рођена у вароши, није ни сватила смисла тим речма!

Други дан, после тога разговора, у Крушевац дођу Стојан Јовановић Лешјанин, Јован Вељковић из Параћина, и Јоца Наумовић, официр, са 400 сељака!

Наумовић одмах узме под стражу начелника П. Цукића, а Ракица огласи за сужње своје миле госте: попечитеља Рајовића, и сву његову пратњу. Њих све спроведу у Ћуприју, одакле Рајовића доведу на Врачар, у логор Вучићу, и спусте га у Тркићеву рупу, из које га изваде још оно вече.

После дужега испитивања и држања у притвору, Рајовић буде пуштен, па је живео у Београду.

Године 1844, умешао се у неку заверу против Кнеза Александра, те је осуђен и послан у гургусовачку кулу, у којој је тамновао до године 1846, а тада је пуштен, и после је живео у Београду.

Године 1850, постао је члан касационом суду, а године 1857, председник томе истом суду.

Сад опет, с неколицином саветника, уђе у заверу: да убију Кнеза Александра. Ствар се сазна; завереници буду осуђена на смрт па, по милости кнежевој, буду затворени у гургусовачку кулу.

Када, на портино наваљивање, из те куле буду пуштени, онда их протерају у Рушчук, где су живели до пролећа године 1859, а тада их Кнез Милош позове у отаџбину.

Мало после тога, Рајовић постане кнежев представник и попечитељ спољних послова. Као таквога, пошаље га Кнез Милош, у почетку 1860, с једном депутацијом у Цариград, да тражи од порте да се Турци селе из Србије, да се наследство престола у породици Обреновића утврди, и да Србија сама себи даје устав.

После смрти Кнеза Милоша, Кнез Михаило пошље Рајовића у савет као потпредседника, а намесништво, године 1869, стави га у пензију.

Умрьо је у Београду, 22 априла 1873 године.

Цветко Рајовић био је човек висока раста, лепе, симетричне главе; у последње време сав сед; увек чист у оделу и држању; демократ, врло љубазан, у опхођењу. С тога је мало људи, међу његовим врсницима, који су толико кумовали и старосватовали које ком колико Цветко Рајовић.

Рајовић је знао језике: немачки, талијански, и руски; а разумевао је грчки, француски, и влашки.

Нарави је био плахе; могао се лако наљутити за најмању ситницу. Кад је љут, онда замуца, и готово не уме да говори. И без тога, у говору је врло често понављао руску узречицу „говорит“, место српскога „каже“.

Рајовић је два пута осуђиван на смрт; два пута је тамновао у кули; а четири пута био је „церемонимајстор“ које Обреновићима, а које Карађорђевићу.

Рајић Танаско, родио се у селу Страгарима, у рудничком осоју, у нахији крагујевачкој. Он је један између првих устаника у Јасеници, године 1804.

Карађорђу је Рајић био барјактар; човек већ у годинама, био је јунак за причу, и поуздан ма се на какав посао послао.

Године 1809, Гушанац Алија, са 12.000 крџалија, „све жешћега и крвничнијега“, као што вели Сима, удари од Јагодине преко Црнога Врха ка Гружи и Лепеници. Био се је, кажу, зарекао да Крагујевац запали, да груне на Тополу, да Карађорђа посече, а жену му и децу зароби и цару на дар пошље!

На глас о такој силној најезди,

„Карађорђе онакога пошље
За којим и још не стало нигде
Нит’ га икад би поклепат’ нужно.
С две хиљаде храбра Шумадинца.
Та Рајића свога барјактара!
Црни Врх их наткрилио листом
Да душмана не обња их око.
И да не зна ко на друму чека“.

Турци, не видећи нигде пред собом војске, наиђу слободно; али тек онда опазе у какву су клопку упали,

„Кад се оспу Срба гарабиљи
А стану се изјариват’ врази:
Хати с’ ломе, рањеници пиште.
Док облете сву бусију кругом .
И обостран уједначи пуцње
Што и Турци заклоне ухвате.
Но истекар половина Срба
Из дубраве уребар приспела.
Бив скривена ударити после.
У по ватре изненада вразма:
Ови т’ нам их чилни и јакошњи
Сад предузму с плећа у перчине.
Мучно ј’ видет ситније мрвљење!
Један другог већ храбрити сташе:
„Држимо се! Не издајимо се!
Крџалије! у боју смо расли!
Оружијем нам је славити се!
Још Гушанац устоструча сладе.
И држа се док се не досади
Само гинут’, и у незнан бити,
А Срб пуни, без претрга меће.
Сам заклоњен, тек душмане згађа“.

Крџалије прсну куд који. Сам Гушанац једва изнесе шалваре и утече к Јагодини.

У овом боју, поред других, особито се је одликовао Јован Курсула.

Доцније, Вожд се је нешто био наљутио на свога барјактара, а овај се повуче у своје село, рекавши да више не ће да зна за војну и војевање. То је многима било жао, и Сима му за то овако виче:

„Ах, Рајићу, Вожда барјактаре.
С неког доба јера поманита?
Јер у немар забаци се гњили…
Дотешча л’ ти већ витеза право
Не дат’ мрдат’ ни свом господару?
Ил’ угаси к завичају љубав,
К слави срода и драгости српској;
Стид ли би те у потомства било
Што би стјену жезлом поражав’о
Да истаче животворну воду
У све тјела кроз вјекове члане“?…

Други устанак, 1815, нашао је Рајића, и ако већ старца, крепка и весела, на бој готова.

На Љубићу видимо Танаска Рајића, као заповедника у горњем шанцу, где су били топови. Једнога дана, ударе Турци жестоко на српске шанчеве. Војници из доњега шанца, не могући се одржати, почну узмицати у горњи, Рајићев шанац, и тим сам шанац провале. Кад турска сила и ту навали, они се помету, па почну узмицати и одатле.

Кукавни старац Рајић, видећи то, стане говорити:

— Стан’те браћо, ако Бога знате! Што сте се тако преплашили? та и из Турака тече крв, као и из нас! Зар ове топове остављате, од Бога не нашли! Знате ли колике смо муке препатили, док топова не имасмо?

Видећи да је страх овладао, и да га нико не слуша, Рајић опкорачи тон, узме у једну руку сабљу, а у другу запет пиштољ, па рекне:

— Ових топова ја не ћу оставити Турцима, док ме свега на њима не исеку на комаде!

Турци одиста нагрну на њега; он неколике смлати, али пушке турске и њега оборе, и ту га Турци исеку свега на комаде. Ова јуначка, патријотска смрт нека је на углед свима онима у којих мушко срце куца!

Добри духовник Ђерасим Ђорђевић прича нам како су Рајића жалиле његове кћери, снахе, и баба му Јана. Ево неколико врста из те запевке:

„Духовниче, и тако ти Бога!
Кажи мени што за свекра мога!
Ти си с њиме тамо војевао,
Је ли близу тебе погинуо?
Имала сам брата рођенога
Па остадох и без њега јадна:
Отиш’о ми у далеку земљу.
Не знам, јадна, на коју ли страну:
Али живу жив се опет нада
А мртвоме никад ни довека:
Кажи где је мој бабо остао?
Јеси ли га лепо саранио“?
Близу мене плаче баба Јана,
Рајићева јадница супруга,
Око ње су кћери рођенице
Што с’ остале јадне сиротице“.

Ко Рајићевом смрћу уме умрети, достојан је живети довека!

Допуна

У манастиру Вољавчи, у Руднику, прича се да је главу јунака Танаска Рајића с Љубића донео Хаџи Максим (потоњи Михаило) игуман, и сахранио је у манастирској цркви Вољавчи уза зид, ниже леве певнице. Спомена нема никаква на том месту.

---

1. Ово јада Перуника, снаха Рајићева а сестра Јанићија [Ђурића]. ↩︎

Рајић Јован, историк, родио се у Карловцима, у Срему, 11 новембра 1726, а отац његов Раја Јанковић рођен је, 1699, у Видину, па је одонуда побегао, и у Карловцима се настанио.

Основну школу Рајић је свршио у месту својега рођења; гимназију у Коморану, а философију у Шопрону. Као дете сиромашних родитеља, Рајић се је много мучио док се је школовао: увек је себе издржавао послужујући и туђу децу учећи.

Жеља га је вукла да буде свештеник, за то је требало учити богословију, али православне богословије није било нигде ближе до Кијева. Младић, жудан науке, нити се плаши путне даљине, нити своје велике немаштине, већ само мисли о сласти научне гозбе. Запне, дакле, и пешице оде чак у Кијево!

У Кијеву је провео три године, учећи се као најбољи ђак. Четврте године пређе у Москву, где је своје богословско школовање довршио.

Свршивши школе, Рајић се врати кући. Идући из Москве у Карловце, Рајић се је надао да ће га црквени пастири једва дочекати, и његовом знању и вредноћи дати посла, којега је било много на све стране; али се је преварио; јер, у колико је Рајић био заузет за науку и вољан за сваки корисни рад, у толико су други били докони залудничити и подсмевати му се, па чак и пакости творити.

С тога Рајић остави Карловце, и врати се у Кијево.

Удаљивши се овако од својега завичаја и од својега народа, младић почне размишљати сам у себи:

— За што, због једне местимичне непријатности, да остављам сав свој народ? Зашто своје знање и своју вредноћу да дајем у службу другому, коме толико и не треба, а да роду својему укидам једнога посленика који је тако преко потребан?

Тада се у Рајића зачне жеља да се ода на изучавање историје, особито историје српске, не би ли њу, као водиљу потоњим појасима, извадио из таме заборава, и изнео на видело свету.

Вођен том жељом. Рајић остави Кијево, и оде у Свету Гору да онамо прегледа збирке старих рукописа и друге споменике који имају важности за историју српскога народа.

У Светој Гори удари на нову неприлику: хилендарски калуђери, не гледећи ни на његову похвалну жељу, ни на толики пут и труд, не дадну му разгледати старе рукописе и друге старине. При свему томе Рајићу некако послужи срећа те из Данилова рукописа, и из других, испише што му је требало за историју.

Из Свете Горе, врати се у своју постојбину. Уз пут сврати у Високе Дечане, па, преко Београда, дође у Карловце.

Овако дуг и тежак, и овако страшан пут Рајић је прошао већином пешице, борећи се са свакојаким невољама и тегобама.

У Карловцима, сада постане учитељ у оној школи, у којој је сам, као дете, научио читати и писати.

Одмах је поправио начин предавања, и ка часловцу додао неколике друге удесне књижице.

У тој школи није дуго остао: почели су насртати на њега оци којима није могао ништа. За то опет остави Карловце, и оде у Темишвар владици Вићентију Видаку, који га једва дочека, и преда му на науку младиће који су се спремали за свештенике.

Из Темишвара, на позив бачкога владике, Мојсија Путника, Рајић пређе у Нови Сад, те је и онде учио младиће који су се спремали за свештенички чин. Владика Путник пазио га је као отац сина, а Рајић опет, са своје стране, приањао је што је више могао да младић, што боље научи. Захваљујући Рајићеву знању, труду и примеру, свештенство бачке јепархије, за кратко време, постало је прво и по богословском знању и по смерном владању.

Та бачка богословија одржала се је на тако добром гласу, докле год се није подигла нова богословска школа у Карловцима за сремску и за бачку јепархију.

Године 1772, Рајић зажели покалуђерити се, и не слутећи да ће га тек под камилавком гонити зла ћуд митрополита Јована Ђорђевића (1749—1773).

Владика Путник, уваживши жељу Рајићу, узме га у своја кола, и одвезе у манастир Ковиљ, који је Рајић сам изабрао, те га, 12 маја 1772, својом руком постриже за монаха па га, тога истога дана, на служби, и зађакони. После ручка, опет га узме у своја кола и врати у Нови Сад.

Сутра дан била је недеља. Владика служи у цркви, и Рајића произведе за свештеника. Мало доцније, ковиљски калуђера, молбеницом својом, заишту Рајића за настојатеља манастиру Ковиљу. Владика га, 26 маја постави за игумана, а 3 јуна, на Свете Тројице, произведе га за архимандрита.

Митрополит карловачки, Јован Ђорђевић, кад за то дозна, одмах дигне протест, тражећи да Путник од Рајића одузме архимандритски крст!

Око тога се је, између митрополита Ђорђевића и владике Путника, изметнула свађа која је ишла до самога цара. А Ковиљски калуђери, за то време, подбадани озго, уставу на Рајића одрекавши чак и да су га сами за настојатеља тражили! Они су га кињили и једили на начине које је и причати гнусно.

Срећом, митрополит Ђорђевић године 1773 полуди и за тим умре; мртва су га испратила два архимандрита, баш она двојица коју је он, за живота свога, љуто гонио и кињио. Ти архимандрити били су: Јован Рајић, и шишатовачки архимандрит.

Мало не пуних тридесет година провео је Рајић, после тога, у тишини манастирској, молећи се Богу, читајући и пишући. За то време, подносио је од своје „по Христу браће“ таке муке, и таке пакости какве је тешко описати. И он се никад ником није хтео светити. Петнаест пута нуђена му је владичанска митра, и петнаест пута је он њојзи претпоставио манастирску ћелију, и рад на књизи и науци.

Једном, кад му је већ дотужало кињење од „браће калуђера“, Рајић оде митрополиту Стратимировићу, некадашњем свом ученику, врати му архимандритски крст и протужи — да ће побећи некуд у пустињу!

То је било баш оне јесени када ће и умрети. Можда му је то и прекратило онај чемерни живот!

Рајић је био човек необичне вредноће на послу: редовно је, из дана у дан, по 16—17 часова проводио на послу; по 2—3 часа бавио се на молитви, а само 4—5 часова остајало му је на одмор и на спавање.

У патријаршкој библиотеци у Карловцима и данас стоје читави редови дебелих књижурина које садрже Рајићеве списе. Све је то Рајић својом руком чисто и читко преписао и, на захтевање митрополита Стратимировића, уступио библиотеци за неку малу новчану награду.

Велика је штета што се ти споменици тако ванредне вредноће и уредности не држе на каком виднијем месту, где би се гомиле српске омладине могле задахњивати дивљењем и жељом за угледање, него овако тихо чаме у прашини и влази мало ком доступне књижнице.

Ево Рајићевих списа по попису митрополита Стратимировића:

1. Тело теологическоје, у 7 огромних књига на велико коло (фолио) особито чисто преписаних руком самога Рајића; и са свим готових за штампање;
2. Описаније соборов от восточнија церкве пријемлених (дјело неоцененоје, вели Стратимировић), 1. књига, истога формата, и онако исто готова за штампу;
3. Историја о раздјеленији церквеј восточнија и западнија, наипаче о неистиној унији флорентиској; прва књига, средњега кола;
4. Историја Катихизма. — Ово су издала Браћа Јовановићи, у Панчеву;
5. Историја својега путешествија;
6. Собраније из историји сербскија;
7. Веја дјела Теофана Прокоповича, архијепископа Новгородског;
8. Слова (придике Јована Рајића) множество различних различними времени сочињених;
9. Апологија пјесмеј духовних;
10. Књиге молитвене за сопственоје благоговјеније;
11. Књиге различне за школскоје употребленије: катихзиси, итд
12. Календари;
13. Мали преводи, белешке, итд. многе, многе друге, које посебице описивати, вели Стратимировић, не да се у писму једном.

Сви ови рукописи чувају се, наставља исти митрополит, у митрополитској библиотеци карловачкој, по уговору с Рајићем, по којем је Рајић за то што их је дао у ту библиотеку, добијао на годину од Стратимировића 150 форината, а из народног фонда 250 форината (око 320 динара).

Живећи о тој својој заслузи, Рајић није ником падао па терет, па чак ни своме манастиру.

То је све за њега забележио сам Стратимировић.

А за живота Рајићева наштампани су ови списи:

1. Катихизис мали, синодски, 1774;
2. Бој Змаја са орлови, 1791;
3. Историја свештена, 1792;
4. Собраније разних недељних поучениј, в трех частех. 1793; За овај рад Рајић је добио од Цара Леополда Другог златан крст о двоструку златну ланцу;
5. Историја славјанских народов, итд. 1794; За овај рад добио је од руске царице Катарине Друге златну медаљу и 100 дуката;
6. Трагедија о Цару Урошу Петом и о паденији сербскаго царствија, 1798;
7. Мала сербска историја и
8. Цветник, 1802.

Оне године када ће умрети, Рајић је почео куњати још с јесени; већ је падало у очи како га савлађују старост и слабост.

На дан у очи смрти, бејаше прилегао у постељу, и кад дође вечерња, диже се, уми се, и обуче на се све чисто, као да хоће некуд у походе. Заиска те му донеше светњаке и воштанице свеће, а у ћелији је већ имао налоњу поред које се је обично жалио Богу у самоћи. Узе свој требник, и, тихо, старачки, отпева све оне дивне погребне песме, и очита јеванђеља погребу свештеничком. Калуђерима, браћи манастирској, нареди, после тога, шта с чим да буде кад он премине, и свима опрости све.

Савлада га немоћ и он, онако обучен, леже у постељу. Најпре заспа лаким сном до пола ноћи, а од пола ноћи поче га хватати сан самртни, и у 5 часова јутра, 11 декембра 1801, издахну, у манастиру Ковиљу.

Рајић је, дакле, живео трудно, уредно, и родно 75 година, и 1 месец дана!

13 декембра опевали су га: митрополит Стратимировић, бачки владика Јован Јовановић, архимандрит крушедолски Гедеон Петровић, и многи свештеници и ђакони, а сахранили су га у великој цркви, близу трона С. Богородице, у новој гробници баш уза зид.

Смрт Рајићеву, као велики губитак за цркву и народ, огласио је митрополит Стратимировић својим расписом, 18 декембра 1801, свима владикама, казавши у кратко живот, дела, и заслуге покојникове.

Нека је вечита, слава Рајићевој учености, вредноћи, уредности, и смерности!

Рајић Јован, адвокат, родио се у Осеку, 1805.

Свршио је науке инџинирске и правне.

Кад је у Пешти, 1828, полагао испит из инџирских наука, десио се је на испиту чувени аустриски војвода Гроф Радецки, који је онда као ђенерал командовао у Будиму. Видећи одличну научну спрему у Рајића, Радецки га дозове к себи, и понуди да ступи у војску. Рајић захвали за ту понуду, и оде за правима.

Од 7 марта 1841, Јован Рајић је био професор права у нашем лицеју, а доцније је постављен за начелника одељења у министарству правде.

Године 1842, с Кнезом Михаилом, оставио је службу и Србију, и отишао у Аустрију.

Од 1842 до 1848, живео је у Новом Саду, као адвокат. После маџарске буне, у октобру 1849, постао је секретар великог жупанства у Сомбору, а на крају 1851, премештен је у Темишвар за секретара намесништва.

у Темишвару је Рајић и умрьо месеца септембра 1856.

Рајић је био човек даровит, начитан, свестрано изображен, у друштву и у домаћем животу љубазан, пријатељ шале и весеља, а у службеним пословима озбиљан, тачан, и неуморан; са својега доброга пера, и као адвокат и као чиновник, далеко чувен.

Писао је једнаком лакоћом српски, немачки, латински, и маџарски. Овај последњи језик научио је за девет месеца, кад се из Србије вратио у Нови Сад, где је, међу тим, као и у осталој Угарској маџарски језик био уведен место латинскога. Осем тога, разумевао је француски и талијански. С латинском и немачком књижевношћу био је скроз познат, а исто тако и с библијом и с нашим народним песмама.

Рукопис му је био леп, читак; није писао брзо, јер је свагда најпре добро промозгао што ће писати. За то је његов концепт био чист, и само се по хартији могло познати да није препис. У концепту од 6—7 табака кашто није било ни једне погрешке, ни једне превучене речце.

У књижевности од Рајића су остали ови радови:

1. Шиподер-војвода, песма која је штампана у календару Ружици, 1834. Шиподер-војвода је српски Дон-Кихот. Кад би се та песма нашла, вредно би било прештампати је.
2. Начелни основи умоправословне и положителне полиције, за потребу младежи српске у лицеуму књажества српског, у Београду, 1841;
3. Јована В. Гете страдања младога Вертера, превод, у Новом Саду, 1844.

Јован Рајић је био велики пријатељ династији Обреновића, и врло велики родољубац. С тога у мало није страдао у маџарској буни. Године 1848, и он је био одведен у Врбас пред преки суд, али се, срећом, оправда, и здраво врати кући. Године 1849, месеца априла, нудио га је маџарски ђенерал Перцел да уређује српски политички лист у духу маџарском. Рајић је ту понуду одбио…

Рајачић Јосиф, српски патријарах, родио се у Лучанима, у огулинској регименти, 20 јула 1785, од оца Луке, свештеника, и матере Василије.

Крштено име било му је Илија, а Јосиф је назван кад је примио калуђерски чин.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, гимназију у Карловцима, а философију у Сегедину.

Као сиромах ђак, мучио се је веома док се је учио.

По свршетку философије, докотура се и до Беча, те је, неколико месеца, слушао науке на университету, па се, због немира, године 1809 и у почетку 1810, врати кући.

По жељи владике Миоковића, Илија се, 10 априла 1810, покалуђери у манастиру Гомирју и, том приликом, добије име Јосиф.

Као гомирски јеромонах, Јосиф се је највише бавио код владике Миоковића, у Плашком, и ту је постао протосинђео.

Године 1811, Јосиф је већ био архимандрит, по што га је, како се прича, владика Миоковић на својој самртној постељи, 20 декембра исте године, заархимандритио¹.

Владика далматински постао је Јосиф 24 јуна 1829; владика вршачки године 1834; а митрополит карловачки 10 октобра 1842.

Срби у Аустроугарској, трпећи притисак од Маџара, огледали су више пута да своје привилегије оживотворе, али ни то никад није пошло за руком.

Мартовски догађаји 1848, и охола маџарска политика, која је Србима одрицала сва права, натераше их да потраже помоћи у своје рођене снаге.

Како је прва потреба била да се скупи народна скупштина, где би се утврдио споразум за даљи рад: то су се Срби обратили свом митрополиту у Карловцима, Јосифу Рајачићу, као својој поглавици и црквеној и политичкој, и молили га да сазове народну скупштину.

И Рајачић, одиста, распише да се народна скупштина сазове 1 маја, у Новом Саду. Али маџарска влада објави опсадно стање у Новом Саду, те Рајачић скупштину премести у Карловце, где се, 1 маја 1848, слегне силни српски свет.

Ова скупштина, названа мајска скупштина, како се је састала, и српске привилегије размотрила, прогласила је:

1. Карловачког митрополита, Јосифа Рајачића, за патријарха српскога и свега Илирика, и
2. Пуковника Стефана Шупљикца за српскога војводу.

У исто време, одлучила је да се Срби споје с троједном краљевином.

После тога, Рајачић је изабран да предводи депутацију цару, те да се скупштинске одлуке поднесу владаоцу на одобрење.

Не постигнувши својом депутацијом значајнијег успеха, пошто се царска влада онда још није била одлучила радити против Маџара, Рајачић пошље у Карловце глас о томе, а сам лично није хтео сићи доле, из непознатих узрока.

Ова околност, и разговор с Баном Јелачићем, побудише Рајачића да српском покрету удари знамење аустриских интереса, па је, доцније, у том духу и даље радио, пошто се је међу своје повратио.

Овако радећи, често се је сударао с некима од важнијих људи у народу за онда, и долазио је некад до јавнога непријатељства; али, за љубав народне ствари, опет се је с њима мирио и равнао.

Кад се је видело да обећања, давана из Беча, остају празне речи, Рајачићу је важност јако опала, а нарочито онда кад се је почео противити народној скупштини, и кад се српска војска претворила у одељење војске аустриске, којим су командовали аустриски официри.

После бурне 1848 и 1849 године, Рајачић је живео мирно у Карловцима.

Године 1853, походио је Златни Праг, у Чешкој.

Године 1861, лицем на Св. Саву, писац ових врста походио је седога Патријарха Рајачића у Карловцима. Старац се онда једва, са две штаке, исправљао на ноге; тако су га ноге биле издале; али је, иначе, био крепак и ватрен. Говорећи о стварима српским на оној страни, поред осталога, рече ово:

— Министар ми пише да изберем двадесет људи, који би изјавили царској влади жеље српскога народа. Ја то не могу да учиним: једно што не могу бити уверен, да се у ком изабранику не ћу преварити, а друго — што ми Бечу немамо да изјављујемо жеље него права; наше су жеље — да васкрсне Немањића царство, и њих ми не ћемо казивати Бечу, већ права своја која су купљена крвљу наших оцева, а утврђена свечаним привилегијама“!

Те исте године, Рајачић је славио педесетогодишњицу своје свештеничке службе. А преминуо је 1, па сахрањен 9, декембра 1861, поред леве певнице у саборној цркви у Карловцима.

Патријарах Рајачић више је познат и цењен као државник, него као црквени управник. Кад је он изабран за митрополита, онда је и владика Живковић имао доста гласова, тек мање од Рајачића. Архимандрит Руварац прича да је неки велики господин међу Србима на оној страни, рекао ово:

„Да је 1842 Живковић постао митрополит (а не Рајачић) по нашу би цркву било боље. Она олуја од 1848 и 1849 другојаче би прохујала преко наших глава; наш архијепископ и митрополит се би носио титуле патријарха српског и света Илирика; не би било, можда, ни мајске скупштине, ни српског војводства, ни благовештенског сабора, па, зар, ни оне песме: „За један часак радости, хиљаду дана жалости“; али би за цркву, и за народ који је у цркви, било боље“!…

Рајачића криве да је гонио праве људе, и да је био крајње немаран у стварима црквеним.

У Српским Новинама, у броју 54, од 1849, поводом смрти панчевачког трговца Саве Бркића који је, по смрти своје жене, узео за другу жену, рођену сестру прве, плативши добро и попу и владици, за Патријарха Рајачића вели се овако:

„Патријарах Рајачић, ваљда има две године, како није служио, а добро зна чиме му закони за тако небрежење прете. Чини ми се да се руком дотакне најродније воћке, осушила би се“!

Ово није писало какав световњак, него главом архимандрит, потоњи шабачки владика Гаврило, у Христу брат светоме Патријарху Јосифу!

Рајачић је замерио вршачком владици Стевану Поповићу, и владици бачком Платону Атанацковићу што нису пристали уз народни покрет године 1848, ма да је добро знао да нису могли пристати. Он их је кривио што нису бар пребегли к њему у Срем, кад већ нису смели, или могли, у својим јепархијама дићи народ на оружје, а није помишљао шта би било од беднога народа да су га његови пастири напустили у опасности.

Кад су Поповић и Платон, у пролеће 1849, прешли у Срем, Рајачић их није хтео признати за владике. Поповић је, од туге, пресвиснуо у Фенеку, а шта је било с Платоном говорено је у овој књизи на страни 19 — 22.

Рајачић је гонио не само ова два јепископа, него и њихове придворне калуђере, и све које су њих двојица били запопили или закалуђерили. Честити сомборски свештеници, Димитрије Поповић, и Ђорђе Којанов Стевановић, остали су дуже од три године без парохија; Поповићев протосинђео Младеновић, човек учен и способан, прешао је у римокатоличку веру, и добио парохију у дијецези Штросмајеровој; а Коларовић, кога је Платон заархимандритио 1848, био је за Рајачића чак до 1857 само прост „јеромонах“.

Распра између Рајачића и Платона много је удила угледу и битним интересима православне цркве у Аустрији. Необавештени људи кривили су или обојицу подједнако, или Платона више, кад млађега. У броју ових људи био је и покојни црногорски владика-песник, Петар Други, који се је, 1850, неко време бавио у Бечу. Он је дошао к Платону и казао му у очи како га криви за ту распру. Кад му се је Платон почео правдати, онда га је Владика Петар запитао:

— Божа ти вјера, јеси ли вољан помирити се с патријархом?

— Јесам, од свега срца, одговори Платон.

— Е, хајдемо сад к патријарху; ја ћу вас помирити!

Обојица оду патријарху. Ту је било дугога и живога разговора. Видећи да Рајачић изналази све нове и нове препреке к измирењу, и да Платону ставља све теже и теже услове, владика Петар дође у ватру па, окренувши се к Платону, љутито рекне:

— Бићеш луд, ако то примиш. Хајдемо на траг!

Године 1851, цар Фрања Јосиф постави Платона за бачкога владику, али распри између два црквена главара још није било краја.

Најпосле, у јесен 1856, пошље цар тадашњег губернатора српскога војводства, Грофа Коронинија с изречном заповешћу да измири патријарха и владику.

Корониније прво дође у Карловце патријарху. Патријарах му одговори да је целој распри крив Платон, што неће да отпусти из свога двора „јеромонаха“ Коларовића, за којега је патријарах још пређе решио да иде у свој постриг манастир Грабовац.

Из Карловаца Коронинија одјури у Нови Сад владици. Владика му одговори:

— Ако је само за то запело, пристаћу да Коларовић иде у манастир, али наравно ако он својевољно хтедне, јер га нагонити на то не ћу.

С овим владичиним одговором, губернатор се упути у манастир Ковиљ, где је Коларовић био „настојатељ“. Овај се пренерази кад види какав му гост и каким послом долази. Смеран као увек, Коларовић одговори да ће радо принети ту жртву, а губернатор му на то изјави, да му је патријарах обрекао, да ће Коларовића одмах вратити у Н. Сад к владици, чим чује да је он у Грабовац отишао, јер Рајачић нема против Коларовића ништа лично, само жели уверити се о његовој послушности.

Коларовић, ни крив ни дужан, оде у манастир Грабовац на јепитимију, па га тамо и забораве.

Случај је тек морао доћи у помоћ да се два првосвештеника измире, и да се прав страдалац избави манастирске јепитимије.

У недељу, 9 јуна 1857, у карловачкој саборној цркви, на јутрењи, произведен би за архимандрита један од придворних калуђера, о чијој научној спреми није владало најповољније мишљење.

Друга два придворна калуђера, који су у једно били и професори богословије, нађу се увређени тиме и, онако у љутини, напишу оставку коју заврше речима: „да се повлаче у приватни живот, где ће се за спасење цркве Богу молити“!

Оставку пошљу патријарху, па обојица, тога истога дана, пређу у Нови Сад, и настане се у двору код владике Платона.

И ако се овај поступак није могао правдати, ипак је јавно мишљење овога пута и у Новом Саду и у Карловцима било одсудно на страни ове двојице.

Платон се није хтео користити овим случајем, који му је популарност јако подигао на штету патријархова угледа. Он очински посветује оставкодавце да се врате на своју дужност, па одмах сутра дан оде у Карловце, и заузме се за њих у патријарха да им опрости пренагљени корак.

Управо је Платон сад био оно што је најволео: мирио је и посредовао, те тако је стекао заслуге и за патријарха, и за оба омиљена професора, а највише је помогао — и својој ствари.

Ледена санта, која је дотле притискивала срце патријархово, почела се је топити и растопила се. Патријарх се једва један пут уверио да му Платон није непријатељ.

Добри плодови нису изостали. Патријарх одмах за тим дође у походе Платону, први пут после толико година. „Јеромонах“ Коларовић буде одмах враћен из Грабовца и, одмах по повратку, за ковиљског архимандрита потврђен.

Измирење је било потпуно, само штета што је било касно. Јер, већ после четири године, Рајачић оде Богу на истину, а и Платон га је само са пет година и четири месеца надживио. У завади пак провела су ова два старца, оба већ на устима гроба, пуних девет година!

При свем том, мора се признати да је Рајачић био човек особитих својстава. Његово око провиђало је дубоко; његово је срце било срце Србина патријота; његова је воља била гвоздена; његова је одважност била јуначка. Права цркве и права народа бранио је мушки, јуначки, као што сведочи сав живот његов, а особито његова државничка писма, која су обелодањена 1861.

За то му народ лако превиђа многе људске слабости његове!

---

1. Има људи који су говорили да је Рајачић, видећи да његов добротвор, Владика Миоковић, издише, сам себи измакао архимандритски крст на врат. Колико је у том истине, сам Бог зна. ↩︎

Радоњић Миљко, родио се у нахији рудничкој, не зна се у ком селу, ни које године.

Још као дете, прешао је у Немачку (по свој прилици после Кочине крајине), и онамо је свршио школе.

Кад су Срби устали на Турке, вратио се је у отаџбину, и био је, најпре, професор у великој школи у Београду иза Југовића,

Милутиновић га назива: „Сродољупцем и мајчиним млеком“, тако је био човек добре и погодне нарави.

С катедре, из велике школе, Радоњић је узет у савет; а после је добио управу министарства спољних послова.

Године 1812, баш у очи Божића, избачен је из службе, заједно с Југовићем и Михаилом Грујовићем, по неким плеткама. Онда се је говорило да њих гоне као људе који нису били велики пријатељи Русима. Ну колико је у том истине, не може се још сада тачно знати, докле се документи сви не би обелоданили.

После пропасти Србије, 1813, Радоњић је отишао у Трст, и онамо постао учитељ српске деце. Познати Доситијев пријатељ, Драго Тодоровић, трстански трговац, дао му је своју кћер за жену.

Године 1823, Миљко је још био у Трсту, и од народних песама које је онда штампао Вук Стеф. Караџић, Миљко је узео осам књига.

После некога времена, Радоњић остави и школу и Трст, па пређе у Влашку, и настани се у Браилу, где је живео и трговао, па, како чујем, и преминуо, године 1837.

Мисли се да је Миљко Радоњић писао ону књижицу која се зове: „Сербије плачевноје паки порабошченије“.

Слава тиху, вредну сину мајке Шумадије!

Радојковић Милета, родио се око године 1778, у селу Ђунису, у нахији крушевачкој, па се одонуда преселио у село Катун, у нахији јагодинској.

Отац му се звао Радојко Станишић, а мајка Весела.

За првога устанка (од 1804 — 1818), Милета је био најпре борац, а после барјактар у војсци Кнеза Јевте из Обрежа, и, у боју на Варварину, 1810, одликовао се и личним јунаштвом и вештином војничком.

Другога устанка (1815), Милета је био међу првима који су, примивши Милошеве поруке, одмах устали на оружје, и почели се бити с угњетачима отаџбине. Тада је Милета, са темнићанима, чувао српска села од јагодинских Турака и, у исто време, одбијао је оне који су, испреко Мораве, надирали на Темнић и на сву јагодинску страну. Тако радећи, дочекао је и разбио Турке на Мајурском Пољу, и на Јухору. Ове Турке водио је Алибег, син чувенога Карафејзије, Турчина.

Пошто је с Марашли-Али-пашом углављен мир, Милета је остао старешина најпре у Темнићу, па му се је, после, власт раширила готово на сав јагодински округ.

На крају године 1832, због отмице двеју девојака из Мозгова, букне буна против Турака у нахији алексиначкој, крушевачкој, и параћинској. Милета Радојковић, по заповести Кнеза Милоша, пређе међу побуњенике, и њихов је устанак руководио тако да су Срби одржали што су били отели, а Турци су без боја уступили што већ нису могли очувати.

После тога, Милета је постао Велики сердар расински, под чију власт дошле су нахије: јагодинска, крушевачка, и ћуприска. Он је седео у Јагодини, и јагодинску је нахију држао под најближом својом управом.

Године 1834, кад је Србија већ била увећана са шест нових округа, и када су права њена с поља била утврђена свечаним хатишерифима (од 1829, 1830, и 1833), почело се је унутра, у народу, говорити да је већ време, да се и у земљи што шта поправи и боље уреди. Нарочито су људи желели да се укине кулук, и да се уреде стални судови, јер дотле је, готово, био судија онај који је био јачи, или који је био у већој милости у Кнеза Милоша.

Кнез Милош, свакад добро обавештен о жељама свога народа, оно је казао да ће, најдаље, о Сретењу 2 фебруара 1835 године, сазвати народну скупштину, те обнародовати реформе које је народ желео.

Та кнежеви намера била се је рашчула, и људи су жудно очекивали да се она наврши.

Месеца декембра 1834, Кнез се је налазио у Пожаревцу, где је старији син његов, Милан, лежао тешко болестан. Ту му дође Стојан Симић, враћајући се из Влашке и Молдавије, куда је, по кнежевој заповести, ишао да поздрави нове господаре тих кнежевина.

Кнез Милош, у разговору за вечером, изјави да не ће моћи звати скупштине сада о Сретењу, једно што му је син тако болестан, а друго што нису готове још ни све уредбе и закони, које жели тој скупштини изнети. Него мисли да је одгоди до пролећа, можда баш до Ђурђева дне.

Стојан Симић, други дан, оде из Пожаревца пут Крушевца, кући својој. Уз пут је казивао старешинама, својим пријатељима, да Кнез мисли до пролећа скупштину одгодити, па наравно и жељене реформе. Старешине, жудне преображаја, чујући што сада намерава Кнез, забрину се: шта да раде?

Случај донесе да се Стојану Симићу, баш тада, роди мушко дете, те он позове Кнеза Милоша, као свога кума, на крштење.

Кнез, не могући ићи собом, пошаље млађега сина свога Михаила, са женом својом, Кнегињом Љубицом, у Крушевац, на то крштење. Кнегињу и Кнежевића пратио је, на том путу, по наредби кнежевој, млавски капетан Милутин Петровић. А како је њима из Пожаревца за Крушевац био пут на Свилајинац и Јагодину, Кнез пише саветнику Ресавцу у Свилајнац, свом представнику Авраму Петронијевићу у Јагодину, који су се о празнику налазили код својих кућа, и великом сердару расинском, саветнику Милети Радојковићу, који је у Јагодини и с кућом и по дужности био, да сви иду у Крушевац Симићу на весеље. Још пише у Београд митрополиту Петру да и он, собом, ту свечаност увећа. А у Крушевцу већ су били, осем домаћина Стојана Симића, његов брат Алекса Симић, и Ђорђе Протић.

Крштење се сврши, па настане гозба и весеље, које се продужи дубоко у ноћ. Том приликом, Кнегиња Љубица потужи се на човека свога, Кнеза Милоша, и поиште савета и помоћи од ових народних старешина. Чујући тужбу честите жене Кнегиње Љубице против Кнеза Милоша, који се, као што је познато, није славио чврстим држањем седме Мојсијеве заповести, старешине, и саме незадовољне кнежевом управом у земљи, приме страну кнегињину, и обреку да ће гледати да склоне Кнеза да личну владавину замени уставном, и да свој приватни живот подеси према закону и обичајима народним.

То је била језгра њиховим тежњама, а речи је пало и много и крупних.

У нападању на Кнеза био је најжешћи и најречитији сам домаћин Стојан Симић, а после њега Ђорђе Протић. Њих двојица тражили су: да се се чека скупштина, него да се одмах дигне буна, да се Кнез збаци, и његов син да се узме за владаоца!

Милета је тражио да се земља уреди, и да се Кнез ограничи, али о збацивању није хтео ни речи да чује. Стојан Симић га стане горко корети за то.

Милета је ћутао дуго, па, најпосле, проговори овако:

— Вала Симићу! свак живи зна, да мени Кнез Милош није учинио никакве милоште, ни дара, а тебе је обасуо сваким добром, па кад је теби тешко од његова добра, и ево мене овде, у својој кући, толико кореш, пристајем, ето, и ја да дигнемо буну, али само да се ограничи, а не да се збаци!

И тако, то вече, буде буна уговорена, и сутра дан бунтовници се разиђу сваки на свој посао, да дижу људе, и да иду у Крагујевац.

Кнегиња, са сином, врати се у Пожаревац.

Милутин Петровић, млавски капетан, чим стигне у Пожаревац, каже Кнезу Милошу све што је урађено у Крушевцу. Кнегиња се поневеди, рекавши да није ништа ни чула ни видела!

Чувши за таку намеру, од таких људи, Кнез Милош се, у први мах, уплаши, и пође да бежи у Милановац, па оданде У Влашку. — Али, на наваљивање своје околине, после два сахата, пута од Пожаревца, врати се, и одмах предузме мере да буну утиша. Пре свега писао је у Крагујевац Вучићу да, с Давидовићем и Паштрмцем, који су се онда онамо налазили, сачува народну касу, и да живо настоји да бунтовнике склони да се разиђу, а он обећава сазвати скупштину о Сретењу, и дати све реформе које се траже.

Крагујевцу се тада, од Левча, примицало око 3000 људи под оружјем. Уза Симића, који је на језику био онако ратоборан, ишло је само неколико кметова из крушевачке нахије; са Ресавцем такође незнатан број Ресаваца, а Милета је дигао листом и Темнић и Левач. Милетина заповест капетанима за ову буну гласила је овако:

— Кога позовеш, па не пође — посеци; а кога не зовеш, па пође — уби!

И тако је, за једну ноћ, дигао сву јагодинску нахију.

Вучић, на брзу руку, скупи око 150 људи, и с њима изиђе на Табориште, пред бунтовнике, те саслуша њихове захтеве, и одмах све саопшти Кнезу у Пожаревац. С Милетом пак уреди тако да бунтовници узму онај део Крагујевца где је народни суд, а она пола где је кнежев двор, да остане у власти кнежевих људи.

Улазећи у Крагујевац, Милета је ишао право у суд, као у народну кућу, а Симић окрене у кнежев конак, као у кућу „кумовску“. Милета, видећи таку превртљивост, наљути се, и још одлучније пристане на измирење с Кнезом.

Кнез је поручивао: да вођи буне распусте људе кућама, јер он никад није миловао имати посла с гомилом незадовољних људи, а обећавао је сазвати скупштину о Сретењу, и земљу уредити како народ жели.

Вођи бунтовнички, на таку кнежеву поруку, изиђу међу своје људе, и стану им говорити, да се разиђу кућама; али се ови узму љутити и викати: да су преварени, да су се, овом буном, замерили Кнезу, и да, сада, сваки може очекивати кнежеву освету: за то не ће да се разилазе, докле не сврше за што су дошли. Стојан Симић, речит беседник, говорио је и доказивао не може лепше бити, како је боље да се разиђу, али га нико није хтео слушати, него су се све више љутили и све жешће псовали. Говорили су и други вођи, па ништа: у народу је све више расла врева и незадовољство.

За то време, Милета није говорио ништа. Само је седео и гледао преда се. У један мах рече да му доведу коња. Кад му коњ дође, ману руком, те га проведоше неколико пута око њега, докле је он седео и мислио. Наједаред уста, уседе на коња, прикупи му узде, окрете с к људма, и рече:

— Ко хоће да су му здрава леђа, нека иде за мном; а ко не ће — нека ради како зна!

— Умукоше сви, прича Давидовић као очевидац: — и сви листом одоше за њим!…

На тај начин, 10 јануара 1835, сав се онај свет разишао из Крагујевца, а вођи су се после скупили да дочекају Кнеза Милоша, који је, 15 јануара, долазио из Пожаревца.

На пољани, код петровачке механе, били су вођи бунтовнички заједно с оба кнежева брата Јованом и Јевремом, и с многим крагујевчанима.

К њима је Кнез био мало унапред послао сина, свога Михаила.

Изишавши на исту пољану, Кнез је одјахао с коња, а син његов Михаило узео је десно Милету а лево Симића, Ресавца, Протића и остале, и привео их ко оцу. Они му се поклоне, и замоле за опроштај; он њих пригрли, ижљуби, и рекне:

— Отац љуби синове своје, и прима их, и кад погреше!

И, тако измирени, уђу у Крагујевац.

Други дан, без икакве свечаности, Кнез Милош и сви вођи буне, оду у крагујевачку цркву, где их је чекао ужички владика Нићифор Максимовић и ђакон Јанићије (потоњи владика). Врата се изнутра затворе, и ту, у тишини, пред немим иконостасом, на светом јеванђељу, Кнез се закуне: да им све прашта, и да ће водити рачуна од оног што народ жели: а они се њему закуну: да ће му бити верни и послушни.

Тако се свршио овај немир, који се у народу и у историји зове Милетина Буна 1835.

После сретењског устава, 3 фебруара 1835, Милета је постао попечитељ рата. А кад је тај устав оборен, он је био члан управног савета.

Као члан државног савета по уставу од 1838, Милета је 8 јула 1841, добио чин генерал-мајора, а 1842, отишао је из Србије за Кнезом Михаилом, па се, после неког времена, вратио. Од тога доба живео је код своје куће у Јагодини, а умрьо је 26 септембра 1852, и сахрањен је код варваринске цркве, где му је укопан најпре отац а доцније и сви синови.

Милета је био средњега раста, тела широка и крепка; пун, плавушаст, бркова густих, а лица рохава, као од малих богиња. Био је човек веома разборит, и необично тврд на речи у сваком послу.

У оно време говорило се је да, после Ресавца и Даниловића, Милета има највише некретних добара у Србији.

Радојичић Григорије, архимандрит манастира Благовештења, у Руднику, родио се је у Херцеговини.

Књигу је учио, и покалуђерио се у манастиру Студеници.

у Благовештење је дошао 1793 године. Ево како сам о томе пише:

Знати се, како ја, архимандрит Григорије, и два моја ученика, јеромонах Јоаким и јеромонах Партеније, дођосмо у манастир Благовештење, и ту нађосмо манастир запуштен, од ратова и од многа зулума похаран, а имјеније однесено: немаше ништа, само старинске књиге и земља манастирска што стоји. И ми, по закону хришћанскому, наместисмо се ту, и предузесмо, с народом, подизати манастир, и прибављати што је потребно за службу манастирску; и набависмо одежде за цркву, и друге потребности, посуђе све смо прибавили, и предузесмо радити, баште заграђивати, и проче домостроитељство старати се, и, по уставу светих отаца, и нашему закону, правило црковно совршавати и богомољствије народа ради хришћанскога, као што су нам свети оци предали да се имамо старати дан и ноћ. По том смо, с народом, имали разговор ради државне земље манастирске, да извидимо и општенародски да потврдимо, и да се зна на чисто: докле је манастирска земља, поради препитанија свештеницима који буду у манастиру живети, и за народ хришћански правило црковно држати и совршавати. Ми општенародски с изабраним кметовима, с великим кнезом од све нахије договором рекосмо да осиноримо. И нађоше се стари људи, и кметови, који знадоше за манастирску земљу, и тако смо онда општенародски, с великим кнезом, позвали кадију и муселима из Рудника, и сви скупа пошли смо управо земљу синорити 1793, октоврија 4 дана.

Предузесмо пут с планине од Јавора, путем идући право низ брдо, све идући поврх Гаревице, до бушиначке земље, па од Букве право тако идући, покрај извора, страном до земље страгарачке, идући на старо гумно манастирско. И ту метнуше камен до шуме страгарачке, пак право низ велику косу идући низ брдо, и испод манастирске баште, и ту, изнад пута, метнуше камен, турише белегу да се зна. И од камена страном уз брдо идући, где се састају путови од Блазнаве и Страгара до блазнавачке земље. И отуда право уз планину путем све косом идући до на синор Стари Јавор (четири стуба из једног дебла), до земље јарменовачке, и отуда идући путем, све планином, те на ливаде манастирске, од старине познате калуђерске ливаде, све путем идући на Јавор. И свршисмо синор исправно до рудничке земље. Ту већ свршисмо, и са скупштином одморак учинисмо. Ту смо ватру наложили, и кадија и муселим, по адету турском, пише каву, ми општенародски частисмо се и написмо се мало, по обичају српскоме, и сотим синор совршисмо…

Ово је писмо, доцније, потврдио Кнез Милош (31 јануара 1837, бр. 343) у Крагујевцу.

Године 1796, марта 25, на Благовести, кад је велики сабор код овога манастира, дошао је цркви Ђорђе Петровић из Тополе (Карађорђе), и донео 200 ока хлеба, 200 ока ракије, и 200 ока вина: манастиру је писао вола, а Архимандриту Григорију дао 5 дуката, молећи: да му, с народом, опрости што је оца свога убио!

Архимандрит Григорије изговорио је пред народом у цркви опроштајну молитву, а народ је, после тога, повикао:

— Амин, амин, амин! И нека му Бог прости!¹

По свршетку службе, Ђорђе је пред црквом дао даћу за душу оцу својему.

Иза тога, Григорије је пребивао непрекидно у Благовештењу манастиру.

Године 1813, није бегао никуд, него је сачекао Турке, који га нису ништа узнемиривали.

Године 1814, у пролеће, кад је зло турско већ било дошло на вршак, неколике бивше народне старешине, желећи потражити својему народу ма где помоћи, скупе се у манастир Благовештење, код старог и вернога пријатеља Архимандрита Григорија Радојичића те, 21 априла, напишу молбеницу на рускога цара Александра Првог, да би се заузео код порте за српски народ.

На ту молбеницу потпишу се онде у манастиру Благовештењу: Архимандрит Григорије Радојичић, Милош Обреновић, бив. војвода руднички, и Поп Филип Петровић, бив. студен. војвода.

После се ова молбеница пошље у Немачку, те је потпишу још:

Прота Матеја Ненадовић, Петар Молер, Стојан Чупић, и Максим Крстић².

Једно јутро 1816, кад је Архимандрит Григорије био пошао у цркву на јутрењу, пукне из мрака пушка, и он падне мртав.

После су га сахранили поред цркве, и на гроб му ставили плочу са записом. Данас те плоче нема! Мисли се да је, 1856, кад су грађене ћелије, узидана у те ћелије!

Опет ново сведочанство дивљаштва онде где треба да је врело питомине и поштовања старине!

У манастиру, у читуљи, која је писана 16 декембра 1855, стоји да је овај Григорије родом из Херцеговине, а помиње се и село Блазнава и род неких Ристића!?

Тачно се, дакле, не може још да зна: где је управо рођен, докле се не би што више нашло. Овде треба поменути да се овај духовник час пише „Студеничанин,“ а час опет „Радојичић,“ као да су два лица а не једно. Међу тим зна се да се он могао звати Студеничанин само по томе што је у Студеници пострижен и закалуђерен. У калуђера то бива често.

Марљиво проучење на самом месту, може бити да би осветлило и ово засад још тамно питање…

---

1. Гласник 4, стр. 93. ↩︎
2. Милутиновић, Историја, стр. 210 и 211. ↩︎

Радовић Сима, рођени брат Милића Радовића, родио се у селу Каони, у Драгачеву.

За владе Карађорђеве, Сима је увек војевао уз брата свога Милића, и био му је, у сваком послу, десна рука.

Године 1813, кад се Милић одметнуо у гору, Сима се је предао Турцима и, душа ваља, они га нису ни за што узнемиравали.

Године 1815, још од пола зиме, почела су Сими Радовићу долазити писма и поруке од војводе рудничкога Милоша: да коња добро храни и тимари, да опанке добро опути, и да је за све спреман!

Кад Кнез Милош разбије Турке на Чачку, и потера их преко Драгачева, Сима Радовић, са 37 друга, изиђе на Јелицу пред њега, и преда му пет товара барута, што је с братом Милићем, 1813, био сакрио које где по буквама.

Примивши тако драгоцен у оно време дар, Кнез Милош, 15 јуна 1815, постави Симу старешином над девет драгачевских села (над: Губеревцима, Живицом, Вичом, Милатовићем, Брезовицом, Каоном, Дупцем, Лукама, и Осаоницом).

Сима Радовић је умрьо код своје куће, и укопан је код каонске цркве. У његових потомака има и данас оружја, застава, барутних ковчега, и хаљина које су изрешетане куршумима.

На Боровој Страни и данас се познају шанчеви Милићеви и Симини.

Бог да прости оваку браћу!

Радовић Милић, родио се у селу Каони, у Драгачеву. Још пре устанка српског од 1804. Милић је показало колико мрзи турску неправду, и колико се узда у се.

Једном, беху дошли у село Пилатовић Турци ужичани, као драгачевске спахије па, од беспослице, заметнуше игру „скакање“, да виде ко ће најдаље скочити. Милић Радовић надскочи све, и Србе и Турке; после се узму бацати „камена“, те Милић надбаци опет све, и Србе и Турке.

Турцима то би криво, па навале на Милића. Отац његов, бојећи се за сина, стане их развађати, кривећи више сина него Турке, ма да су управо ови били криви. Али Милић, најпосле, плане: тргне пиштољ, скреше, и једног Турчина рани; па и свога рођенога оца обрани у велики прст на нози.

Одатле одмах побегне у хајдуке!

Кад је српски устанак под Карађорђем дошао до Драгачева, Милић, са својим друговима хајдуцима, уђе у српску војску и, од тога доба, тукао се је свуда, где су год ударали његови земљаци драгачевци.

Године 1806, кад је опсађиван Београд, Карађорђе је једном хтео да запрепасти Турке на најтврђем њиховом месту. За то нареди да се по логору лагано пропита:

— Има ли у војсци јунака који би растерао Турке са тврде Стамбол-Капије, и отворио је српској војсци?

Дође му Милић Радовић из Каоне и рекне:

— Господару утишај за неко време војску што се год боља може, па ћу ја, у име Божје, огледати да растерам Турке с Капије, и да је отворим.

Карађорђе то одобри.

Милић нареди те се донесу розге које се, невиђено, усправе узи шанац, па се он онда ноћу, лагано, са својим одабраним друговима, испење на шанац, упадне изнутра међу Турке, неке поубија, неке обрани, а неке преплаши и растера, отвори капију, изиђе кроз њу, и дође у српски стан!

Тада га Карађорђе постави војводом над горњим крајем Драгачева, али опет под командом Проте Милутина Гучанина.

И у потоњим свим бојевима, Радовић се је владао и као јунак и као разборит војвода, само није умео довољно поштовати туђу имовину.

Године 1813 марта 12, Карађорђе заповеда драгачевским војводама Милићу Радовићу и Ђоки Протићу да од досељеника херцеговаца не траже пореза ни десетка: то ће, вели, они предавати својему Војводи Ђолу.

10 маја, те исте године, заповеда се Милићу, Ђоки, и Новаку: „да се иставе из турских баштина које су притисли, него да те баштине узме сиротиња; а њима је доста по једна добра ливада, и њихова старина“!

У исто време, јавља им се да је свима њима главни заповедник Антоније Пљакић.

После пропасти 1813, Милић је отишао у хајдуке.

Кад је Хаџи-Продан, у јесен 1814, закавџио с Турцима, Милић још није ни доспео да се где год сретне с Турцима, а они његову жену и децу заробе и одведу у Чачак. Милић сиђе у Чачак и, драге воље, преда се Турцима, само да они пусте жену и децу његову. И одиста Турци му породицу пусте, а њега окују, па одведу у Београд, где га баце у тамницу, док им не падне на памет да га погубе.

Али му се ту јави срећа са свим из ненада. Некадашњи драгачевски спахија, стари Хасан-Бег Прајић, ужичанин родом, познавши Радовића, преко својих пријатеља украде га из тамнице у горњем Граду, и изведе у варош у своју кућу, где га је држао више од пола године. На пролеће букне друга, срећнија буна. Тада брат Милошев, Јеврем, западне у тамницу, где је тамновао чак до јесени.

Тек кад се с Турцима углави мир, Прајић Милића, заједно с Јевремом, испрати међу Србе!

Кнез Милош учини Милића сердаром у Драгачеву; али он, на скоро, нешто скриви, и, веле, скриви тешко¹ те Кнез заповеди Попу Николи из Мрсаћа да га убије, и главу његову да пошље у Пожаревац.

Кад је глава Милићева донесена пред Кнеза Милоша, десио се је уз њега и брат му Јеврем, на бризне у плач, рекавши:

— Ух за Бога! Откуд глава мога побратима? Та он је заједно са мном тамновао у београдском граду?!

Главу Милићеву укопао је Јеврем под једном крушком, и поставио белег, а тело му је сахрањено онде где је данас карановачка црква.

---

1. Ни од кога се није могло сазнати каква у је то била кривица, с које је Милић изгубио главу. ↩︎