Категорија: П

Пљакић Антоније, родио се 1781, у селу Каменици, нахије рудничке.

Његово је право презиме Ристић, а Пљаком или Пљакићем прозвао се је сам, по карановачком дахији, Турчину Пљакићу, кога је у боју на Руднику, 1804. био ранио, па су га други Срби у заседи на Јелен-Камену дотукли.

Антоније је, најпре, био момак и свирач Карађорђу, а после му је узео кћер, постао руднички војвода и, године 1812, већ је био „Главни командат од Моравице до Топољака“.

Чим се је Антоније препоручио за толико одликовање? На то питање Сима Милутиновић даје неке нејасне одговоре, па додаје и ово:

Лијеп био као Нарцис видом,
И бесједом и дивотним растом…
А да с’ Бог д’о у трн претворио
Када вњешност женске очи дражи,
Те пристају с тигри вјековати“!

Не зна се ни за једно јуначко, или родољубно дело, које би овај човек био учинио за својега века. Што се год о њему прича само је чудо и покор.

Покојни Јован Гавриловић пише да је познавао овде у Београду трговца који је, за Пљакине власти, био шегрт у Карановцу. Тај му је трговац казивао, да је Пљака посекао просјака који му је приступио и запросио Бога ради!

Нека баба Станка Пазарка, која се је налазила у Пљакиној кући око жене његове г-ђе Саве, причала је како је врло често морала завијати пупак Пљакиној жени: „Јер, вели, чим војвода дрекне, па кога убије, или пребије, а то се је дешавало врло често, само кад је код куће, њој се, јадници, од страха мужевља, одмах развије пупак, па се стане претурати и јаукати од болова“.

Последњих година Карађорђеве владе, у Србији су се били појавили многи пророци и врачаре, који су пророковали: да ће Карађорђе оставити земљу, да ће Србија пасти, и да ће Турци опет овладати народом. Било се је чуло да у селу Невадима, у нахији рудничкој, има нека така врачара. Пљака, као старешина, дође у Неваде, и упита кмета Петра Грковића:

— Кмете, има ли у твом селу така и така врачара!

— Не знам, Господару, одговори кмет, хотећи заклонити сироту жену од страшне смрти, а војводу од срамне силе!

— Или је казуј, викне Пљака: — или ћу ти сад главу одсећи: Па повади сабљу из корица.

Петар му се стане молити, како но се већ Бог моли, да не чини таке силе на правди Бога.

— А ти ми позлати сабљу, рекне војвода: — па да те не сечем! И пружи му је пљоштимице.

Петар стане ређати по сабљи рушпе, докле је имао злата: а после настави сребром; те, тим откупом, очува живот и себи и баби.

Сину једнога врачара, Пљака је пребио десну руку и леву ногу, па га тако ојађена везао и обесио коњу о ункаш. И, тек пошто је прошло неко време, заповедио је да се убије.

Несрећни отац, врачар, то је све морао гледати својим очима, па тек онда је бесни војвода заповедио да се и он погуби.

Неки Сеничанин, момак, који је служио у Пљаке, а доцније је био момак у Петра Лазаровића-Цукића, причао је да је Пљака неку бабу, за коју је био чуо да је вештица, живу испекао усред Карановца.

Сеничанин је набрајао појединце све што је чинила ова јадница од како су је припекли докле је ватра већ није спржила, али ја то од грозе не могу овде писати……

Поменуло се — не поврнуло се!

У хартијама Пљакиним, има једно Карађорђево писмо, писано 11 августа 1811, у Вражогрнцу. У том писму Вожд вели:

— Писмо ваше примио сам, и разумео јесам за све исто ми пишете: за хајдуке, за Свирачевића, за врачару, и за јатаке њине, то си све добро учинио!

Године 1813, Пљакић се задржи, које на Топољаку а које после у Карановцу, те није стигао да заједно с тастом остави Србију. Он је тек 23 новембра 1813 од генералне команде, у Петроварадину, узео пасош за даље путовање.

У пасошу му пише да је, рањен у леву ногу, храмао кад је прошао кроз Карловце.

У тим хартијама налази се и једна овака записка:

Однето од Господара Антонија Пљакића, у Карловци, од магистрата карловачког:
У стварима гроша: 14.561;
У дукатима 2167 комади, или: 26.004;
Свега у стварима и готових: 40.565

Из Аустрије, Пљакић је, месеца септембра 1814, преко Темишвара, с осталима српским бегунцима, отишао у Русију, где је остао до 1832 године.

Те пак године, 10 априла, добио је, у Кишењеву, пасош за повратак у Србију, и с тим пасошем дошао је у Малу Влашку.

Кнез Милош је, као што вели пок. Јован Гавриловић, био пријатељ Пљакићу, и хтео је пустити га у отаџбину, али су друге старетине биле противне томе, те, тако, Пљакић остане у месту Черњецу.

Одатле је, по Стојану Симићу, молио Кнеза Милоша, да му сина прими у државну службу. И Кнез му је, преко Симића, одговорио да пошље сина с једним писмом, па ће му дати службу за коју буде.

То је било месеца фебруара 1832, а 3 новембра те исте године, Кнегиња Љубица одговара на писмо г-ђи Сави Пљакићки, куми својој, и јавља јој, да јој је Кнез допустио да се врати у отаџбину. Излази да је Пљакић умрьо између фебруара и новембра 1832, у Черњецу.

О Антонију Пљакићу ваља прочитати песму Симе Милутиновића¹ која се почиње овако:

„Мали царе…? Карановца града!
Кад престаде свом Србниству служит’
И о себи ста се бавит’ саму
Тер одонда, откако те Вожде
Прам истока поче држат’ сина,
За услуге дотле т’ и признајне…
Ам де сада на судију света,
Нек’ и тебе правда не мимође“!

---

1. Србијанка 3, стр. 107—122. ↩︎

Пироћанац С. Милан, државник, родио се у Јагодини 7 јануара 1837, од оца Стевана Недељковића-Пироћанца¹, и матере Милице, а преминуо је у Београду 1 марта 1887 године.

Милан је знао и у говору често употребљавао неке пословице и друге типске народне реченице, које се ређе могу да чују у Књажевцу, где је он провео своје детињство.

На питање: откуд то зна, он одговори, да је то све слушао од своје мајке Милице, која је била родом из Левча. И, том приликом, исприча и причу о првој прошевини његове матере, коју је његов отац узео за се тек пошто је остала удовица иза првога јој мужа. Ево те приче:

Павле Цукић из села Крчмара, бивши Карађорђев војвода, био је 1813 године прешао у Срем, заједно са својом женом и децом.

Кад Кнез Милош године 1815 крене други устанак на Турке, Цукић остави своју жену и децу у Срему, па се врати у Србију, и одмах се умеша у народне послове. Једном, идући из Груже преко Левча ка Јагодини, Лукић падне у село Дулени ондашњему попу на конак. Попу то вече у кући били сватови: довео је био за сина девојку, и спремао се сутра да их венча.

Цукић види лепу вођевину Милицу, и веома је замилује. Као што је увек био осион и самовољан, он ће попу-домаћину рећи:

— Попе, ти си докон, а нурија ти је сва око куће. Ти можеш наћи за сина и другу девојку, а ову ћу да узмем ја за себе!

Поп се почне противити, али је Павлова дружина јача и од попа и од сватова, те попа лепо своју несуђену снаху венча за војводу Павла Цукића!!

После тога, Цукић своју младу, с верним пратиоцима, пошаље у Крчмаре кући својој.

Кад се сврши ратовање с Турцима које, на Бога, није ни трајало дуго, Павле дође у Крчмаре кући, и ту је живео са својом другом женом лепом Милицом.

Једнога дана, после по дне, Павле је седео пред кућом, пушио и сркао каву, а Милица, с послужавником, стајала је пред њим чекајући да прими филџан, пошто јој човек каву попије. На један мах велика се капија на њиховој авлији отвори, и унутра лагано уђу волујска кола с канатима, у којима је седела једна жена с децом.

— А гле, Госпође војводинице, викну један слуга испред куће!

То је била главом прва жена Павлова!

— Куку мени! Куда ћу сада ја! рече Милица и призне плакати.

— Не брини се ни мало, одговори Павле: — у Цукића има кућа и за четири жене, а камо ли за две!

И одмах устаде, изађе пред кола, и рече оној жени: да се стовари и намести у другој кући његовој, мало даље од оне, у којој је он с Милицом живео.

И жена послуша без речи.

После тога, сви су ту лепо живели. Павле је редовно боравио с Милицом, али је свраћао и к првој жени својој. Људи су га виђали кад седне пред ону другу кућу, запали чибук, и рекне тој првој жени, да му скува каву и да донесе!²

Кад Цукић погибе, онда иза њега осташе у кући му две његове удовице, обе венчане жене његове.

У Јагодини пак Стеван Н. Пироћанац капетан, оставши без жене, чује за Милицу, другу Цукићеву удовицу; дође у Крчмаре, испроси је, и ожени се њоме.

Ето с том Милицом Стеван је родио сина Милана, потоњега државника српског.

Док Милица није била отишла за Стевана, она је лепо живела са првом Павловом женом. И не само да су се оне лепо слагале, докле су биле у једној кући, него је Милица, чак са сином својим Миланом, долазила у Крчмаре, у госте, иночици својој, првој жени Цукићевој, и ова је Милици те походе враћала, и гостила се у Јагодини код ње по неколико дана!

Из Јагодине је Стеван Пироћанац отишао у Књажевац за среског начелника, па је онамо одвео и Милицу и Милана.

Основну школу Милан је учио у Јагодини; полугимназију у Крагујевцу, па је онда дошао у Београд, те довршио гимназију, и две године лицеја.

После тога, Милан оде у Париз, те сврши права и 1860 постане лисансије. Из Париза се врата у Германију, и онамо проведе годину дана, учећи немачки језик.

Вративши се у отаџбину, добио је 1861 службу у министарству спољних послова. Илија Гарашанин из раније је био запазио младога и даровитога Пироћанца, те овај 1866 поста начелник одељења у министарству спољних послова.

Уживајући заслужено поверење и Гарашанина и самога Кнеза Михаила, Пироћанац је, у два маха, слан у Црну Гору с политичким задацима.³

После смрти Кнеза Михаила, намесништво уклони Пироћанца из министарства, поставивши га најпре за председника суда београдског округа а после за председника суда рудничкога у Горњем Милановцу.

Отуда се Пироћанац 1874 вратио у Београд, и отворио адвокатску радњу. На скоро иза тога био је министар спољних послова у Чумићеву кабинету.

Године 1880 Пироћанац је саставио кабинет под своји председништвом, примивши у њему министарство правде. Доцније је био министар спољашњих послова и опет председник министарства, па је 1883 дао оставку и отишао у пенсију.

Пироћанац је најпре писао у листу Шумадији; а и у Годишњици 3 има његов реферат о спису: Карактер и дух политичких партија. Он је највише и најбоље радио и урадио: да се крене политички лист Видело, и да се око тога листа приберу људи, који су се доцније, кад су се радикали од њих одвојили, назвали Напредна странка⁴.

И у странци и доцније у влади Пироћанац је био врло вредан на послу, разборит и толерантан у суђењу, а коректан у понашању.

Кад оно опозиција, изласком из скупштине, онемогући даље правилан рад скупштински а опасност бејаше очевидна да ће на новим изборима добити већину гласова баш ови, који сад из скупштине излазе, онда јагодински председник суда, Краљев посланик, Лаза Петровић изуме досетку: да се приме у скупштину и они који макар по два гласа добију на изборима. Пироћанац тада поднесе оставку, али му оставка не би примљена, и скупштинари, почеше претити да ће га бацити кроз прозор, ако оставку не тргне. Тада је он рекао:

— Кад сте толико навалили, ја ћу и даље остати, али ви сами знате колика је корист од кера, који се силом тера у лов!

Кад је Пироћанац дошао у пенсију, онда је отпочео рад адвокатски, и ту се врло скупо умео наплаћивати, а клијенти су му и бивали све имућни људи или удружења.

Пироћанац је био вишега раста, суве снаге, црне масти, а лица дугуљастога; са слаба вида увек је носио наочаре. Косу је задржао до смрти, бркови су му били реави а тако и брада. Човек врло кракат, обично је корачао тако крупно, да је било тешко ићи с њим у корак. Имао је од природе редак државнички дар, опште образовање пространо, а правничко знање темељно, исцрпно. Међу досадашњим нашим правницима неће се погрешити ако се њему означи највидније место.

У процењивању прилика и људи Пироћанац је био дубок, широк, и поуздан; у вршењу власти чврст и разборит; у законодавству јасан и либералан. По својем правном школовању, он је био ђак француске школе, али је у примени правних начела гледао и на историју и на ступањ политичке образованости свога народа. С тога је радо путовао по окрузима, и разговарао с људима из народа.

У говору је био одсечан, разговетан; у писању силан, прецизан. Рукопис пак био му је тако нечитак да нека места ни сам он није могао ласно прочитати.

Није био беседник. Говорећи у скупштини, он је обично стајао на једној нози, тек подупирући се другом ногом; руке је опружао низа се, а из уста низ браду пуштао је аргументе, којима би други разламао противника! Али ако би, у мањем кругу, седећи, разговарао и што доказивао, био је толико снажан, да му је било врло тешко наћи супарника.

Пред своју смрт био је особито вредан на писању. Поред онога што је пређе поменуто, Пироћанац је оставио ове списе:

1. Једну брошуру на француском језику о Балканским народима, 1899.
2. Кнез Михаило и заједничка радња Балканских Народа, 1895.
3. Белешке поводом једне Дипломатске Историје, 1896.

У овом спису је врло оштро претресао политику и писање Јована Ристића. Из тога се изродила полемика између Пироћанца и Ристића, која је донела из Пироћанчева пера неколике одговоре који, одбијајући на страну што је у њима полемично, садрже врло интересне стране и пасаже.

Пироћанац је врло миловао да зида лепе зграде. И озидавши три веће куће, показао је да има и укуса и довољно техничкога знања за таке радове…

На плаћању био је врло тврд, јер се често и пружао даље од свога губера!…

---

1. Стеван је био родом из села Шугрина близу Пирота, са чега се и звао Пироћанац! ↩︎
2. Овако сам ја забележио овај случај по казивању самога Милана Пироћанца. После његове смрти чуо сам од неких других и неке разлике, као на прилику, да је то било у селу Љубави а не у Дуленима; да је Милица била попу кћи, а не снаха, и друго што шта; али сам ја волео остати при оном што сам слушао од самога Милана. ↩︎
3. Врло је интересантан Пироћанчев извештај са Цетиња, писан 5 марта 1867. ↩︎
4. Само име смислио је и дао пок. Милан Кујунџић. ↩︎

Пецић Јосиф, књижевник, родио се у селу Будиловини под Копаоником 1 маја 1829 године.

У Београду је свршио гимназију и лицеј, па га је онда среска држава слала у Хохенхајм, и у Алтенбург, где је учио поље привредне науке.

Вративши се у отаџбину, постао је професор у Земљоделској школи у Топчидеру; па столоначелник у министарству финанције; после је био директор и професор полугимназије у Шапцу, па у Неготину. Одатле је дошао за секретара у министарство просвете, где је, доцније, био и начелник, па је онда пенсиониран 1886.

Школа и просвета од Јосифа Пецића имају ове радове:

1. Науку о животињама или Зоологију. Београд. 1873. Рађено по Покорном и Томи.
2. Познавање човека, по Хердеру. Београд. 1873.
3. Д-ра А. Покорног Јестаственицу, сва три дела. 1884 Београд.
4. Просветни Зборник закона и наредаба. Београд, 1888.

Имао је орден Св. Саве трећег реда.

Умро је у лето 1896 у Врњцима откуда је пренесен у Београд и овде сахрањен.

Бог да га прости!

Пеца из Клубаца, родио се у селу Клупцима, у Јадру, 1780 године. Име му је било Петар, па су га људи прозвали Пеца, што је био малога раста и снаге.

Како се Јадар дигао на Турке, Анта Богићевић, вођ устаника, одмах је опазио Петра као верна, вредна, и дрска момка, и узео га себи у службу.

Находећи се уз војводу, Петар је, у сваком сукобу с Турцима, баш и где не би морао, трчао у бој, и борио се свакад храбро и, за чудо, свакад срећно!

Богићевић је Петра нарочито слао на места страшна, када је на прилику, ваљало пронети какво писмо кроз турске заседе, или дознати како где стоји турска војска.

Петар се одликовао у бојевима: на Рожњу, на Троноши, на Јаребицама, Руњанима и, особито, на Трбушници, против Мехмед-Капетана.

Године 1810, Анта Богићевић и Милош Поцерац нахођаху се у Лозници. Силна турска војска пређе из Босне, и опколи Лозницу са свих страна. Опсађеници су се борили јуначки, али су опсађивачи били многобројни, приступали су са свих страна, а у Лозници већ почне нестајати хране и џебане. Требало је јавити оближњим војводама да похитају у помоћ; али како да им се јави? Опсада је била тако густа да се нико, за живот главе, није смео усудити да пронесе писмо кроз Турке, те да га однесе у Шабац.

Анта зовне Петра из Клубаца па, дајући му писмо, рекне:

— Не заповедам ти, него те молим: огледај своју стару срећу не ћеш ли продрети, и ово писмо однети у Шабац Г. Луци!

— Хоћу ли сад, војвода, или да сачекам ноћ, упита Петар?

— Е, мој Петре! Ја се и ноћу бојим за те, а дању би те поздраво убили!

Петар сачека ноћ. У јацију, кад се Турци најмање надају, изведе из шанца свога вранчића, уседне га, и веругајући куда је једини он знао, прође кроз Турке, прејури Иверак и Цер, и однесе писмо у Шабац војводи Луци Лазаревићу.

Прочитавши писмо, Лука одмах напише друго, преда га Петру, и поздрави војводе да ће им, најдуже за три дана, доћи у помоћ.

Петар се и сада провере кроз Турке, и дође у шанац, донесавши глас о брзој помоћи.

И Лука је, по својој речи, стигао брзо и, после крваво битке, ослободио Лозницу.

После ове победе над Турцима, Лука јавно похвали Петра, дарује га лепим даром и, по малешну његову расту, назове га и он Пецом за одликовање.

После тога, сви су војници знали ко је „Пеца из Клубаца“.

Године 1813, у Лозници је било око 800 Јадрана са 6 топова, под управом Петра Николајевића Молера. Турци, у почетку августа, опколе Лозницу, и стану је бити са свих страна из највећих топова и кумбара. Прикучивши се, кроза земљу, к шанцу, побију Србима из шешана све тобџије тако да им није било никакве користи од топова. Срби су из шанца били начинили кроза земљу тавник кроз који су силазили на реку Штиру, те захватали воду; али Турци, дознавши за то, одврате Штиру на другу страну, те тако шанац остане без воде: многи су брашно разасипали по којекаквим хаљинама и даскама, ако би ударила киша, да би могли умесити хлеба. Владика зворнички, по наредби турској, дође у Лозницу, и позове Србе на предају, али Молер није владикама веровао ни других ствари, а амо ли у таком послу, него заиште у везира да устави ватру, и да одреди своје посланике да се разговоре о предаји.

Везир то учини.

Кад се турски посланици састану с Молером, они заишту:

Да Срби положе оружје, па ће их Турци послати у Сребрницу Хаџи-Бегу, за кога се држало да је српски пријатељ;

у Сребрници ће се сваком своје робље довести (жене и деца) па, даље, куд их одреде.

Молер је, напротив, искао: да их Турци пропусте с оружјем да изађу из шанца, и да прођу кроз турску војску, па да иду куд који хоће, а Турцима да оставе шанац и топове са џебаном која је у сандуцима.

Турци не пристану на искање Молерово, а Молер не прими искање турско, него се растану и почну се опет бити као и пре.

Вративши се у шанац, Молер каже Србима:

— Ја, браћо, жив Турцима у руке нећу, а ви, ако хоћете, ето вам Турака; ја идем на шанац нека ме убију. Ако ли и ви нисте радни предавати се Турцима на овај начин, а ми да бежимо једну ноћ кроз Турке, па који изиђе — изиђе, а који погине — Бог да га прости! Боље нам је свима изгинути, него се Турцима у руке предати. Досад сте, браћо, били на мојој души, и сад вас ја скидам са своје душе, и остајете господари од себе: ако ћете се предавати, ето вам Турака; ако ли ћете бежати, и ја сам с вама.

На овај Молеров говор, сви пристану да беже кроз Турке.

На три дана пре него ће побећи, Молер напише писмо српским старешинама (као што су казивали људи који су били онде) својом крвљу, у ком им јави у какој су невољи, и да се више не могу држати, него они да гледају да их избаве, и то овако: што се може више да пошљу пешака у Гучево, а они с топовима и коњицима и с осталом војском да се покажу оздо уз поље, па кад се турска сила обрне к њима, онда они из Гучева да се прикуче к шанцу, а ови из шанца да учине јуриш на Турке, и с онима да се састану.

Најпосле је додао ово:

„Ако ко жели да пропаднем ја, пожалите барем овај народ, и гледајте да би га избавили“!

Ово писмо Молер преда опет Пеци из Клубаца, давши му 10 дуката напојнице.

Пеца и сада срећно продре сроза сву турску војску, и стигне у српски логор.

Али је онда већ опћа несрећа била на прагу, и војводе као да су гледале како ће сваки своју главу спасти.

Кад три дана прођу, а помоћ не дође, опсађеници се договоре да беже. Изабрали су тамну ноћ, кад је била велика киша и ветар. Заказано је би́ло свима, ако би кога Турци опазили, да не меће пушака, него да се брани ножем или чим може другим, а, по свој прилици, така је заповест била и у турској војсци, ако би Срби побегли, да се не би војска, у забуни, побила између себе.

Срби изиђу из шанца на доњу капију код реке Штире, па оданде обрне куд је ко знао и, колико је познато, прођу с миром кроз Турке, јер, нигде пушка не пукне; али кад ујутру Турци опазе да су Срби побегли, одмах ударе за њима у потеру на све стране, и, особито делије, многе стигну и побију. Молерове коње побила је била пре тога турска кумбара, која се међу њима распукла, а син Анте Богићевића, Боја, изиђе на коњу (после свију, јер му пре нису дали, да не би Турци чули кад коњ пође мостом који је од дасака био начињен пред капијом, и спуштао се преко рова) и, за велико чудо, прође срећно кроз Турке.

Од 800 људи који су тада били опсађени у Лозници, 200 је погинуло док су се бранили у шанцу, а 400 у бежању, те тако их је само 200 изнело главе.

Пеца је умрьо код своје куће, у селу Клупцима, 1851.

Петронијевић Аврам, родио се у Текији, на Дунаву, према Ршави, 2 септембра 1791 године. Његова је старина у Црној Гори, у породици Стјекића, па су му се родитељи, по досељењу одонуд најпре били станили у Темнићу, у округу јагодинском, а после сашли у Текију.

Аврам се је школовао у Ршави, и ту је научио језике: немачки, грчки, влашки, и талијански.

Године 1817, вратио се је из Ршаве у отаџбину, и почео трговати; али доцније уђе у службу, као срески писар код гружанског кнеза Петра Топаловића. Мало доцније узме га Кнез Милош у своју канцеларију за секретара.

Године 1821, послао га је у Цариград, заједно с архимандритом Самуилом, протом Милојем, Димитријем Ђорђевићем, Илијом Марковићем, и другима.

До тога доба, Аврам се је потписивао Стјекић, а од тада почне се звати и потписивати, по оцу, Петронијевић.

До године 1826, Аврам је, с друговима својима, претрпео големе страхоте у Цариграду. Архимандрит Самуило и умре онамо, а сиромах Димитрије Ђорђевић чисто помери памећу.

Године 1828, Аврам је већ био назван кнежевим представником, што се у Турака звало Ћехаја; и ово му је име, после, остало до смрти, као друго презиме.

И доцније, Аврам је, као депутат, слан и у Цариград и у Петроград.

У оној борби која се изродила између Кнеза Милоша и његових доглавника око устава, Аврам је стајао на страни кнежевих противника и, после Вучића, био је међу њима најзнатнији радник. Име Аврамово умешано је готово у све политичке догађаје од 1821 до 1852 године.

Кад је Кнез Милош оставио Србију, а син његов, Кнез Малан, због тешке болести, није могао примити, ни вршити кнежевску власт, саставило се било намесништво кнежевога достојанства, које је управљало земљом до доласка Кнеза Михаила. Од тројице тих намесника један је био Аврам Петронијевић.

После промене, која се изврши 1842 године, Аврам је најпре био оглашен као Председник привремене владе¹, а Вучић као Предводитељ народа; после, пак, кад је изабран Кнез Александар, заузео је место кнежевога представника и попечитеља спољних послова. И то је звање носио до смрти.

Пред своју смрт, био је послан у Цариград по неком дипломатском послу, па га је онамо и смрт снашла 10 Априла 1852, у предсобљу турскога министра Али-Паше, баш кад је био дошао да каже с Богом, па да се врати у отаџбину.

Петронијевић је сахрањен врло свечано у Хасћоју, код цркве, до гроба свога некадашњег у страховању друга, архимандрита Самуила, и до гроба покојнога капућехаје Лазе Тодоровића.

Осем језика које је био научио још за младости, Петронијевић је, доцније, научио и говорио француски и турски.

Био је човек врло побожан, и бавио се питањима из светога писма. Некад је и преводио Јованов Апоколипсис. Врло се је радо дружио с ученим људма, и разговорима с њима давао би много више времена него старости о кући и о тековини.

А међу тим огледао је и да индустрију у земљи потпомогне. Био је уредно и отворио неку твориљу (фабрику) за стакло у јагодинском округу на реци Белици. Али таком послу није још било свега што би му требало, па је обустављен и пропао.

Живео је врло смерно и просто, а за школовање своје деце није ништа жалио.

Петронијевић је био родољуб и душом и срцем, а уз то веома предани син својој православној цркви. Под обликом благе, простодушне доброте, с дубоким познавањем турскога духа и начела турске политике, он је остао увек веран својој мети: ма како, и ма по што, придобити које право више својој отаџбини. Благ по нарави, образован више од свих својих вршњака, човечан по исповести вере, он се гнушао од тираније и безакоња — ма то долазило од кога му драго.

Петронијевић је био става висока, масти смеђе, лица лепа, пуноће умерене — управо био је човек леп; у опхођењу је био прост, снебивљив, безазлен, па ипак толико утицајан да му се готово ништа није могло одрећи.

Као депутат у Цариграду за устав 1838, заједно са Живановићем, Петронијевић је био за 17 члан устава, а Живановић против тога члана. О тој тачци, и у опште у суду о Кнезу Милошу, њих се два нису слагала, али је Живановић Петронијевића увек дубоко поштовао, као што вељаше „за добро срце, и за патриотску преданост к својој отаџбини“.

Аврам Петронијевић, онако као и Вучић, дуго још биће различно цењен у новој српској историји. Тек доцније, кад се сви документи обелодане, кад се страсти стишају, кад ситни интереси ишчезну — ваља очекивати о њему праведни суд.

Петронијевићева лепа, велика, добро погођена слика налази се у народном музеју, у Београду.

---

1. Српске Новине од 1842, бр. 36. ↩︎

Петровић Сава, доктор, књижевник, родио се у Шапцу 14 јануара 1840 године.

Основну школу и полугимназију свршио је у месту својега рођења; у Београду је довршио гимназију и лицеј, а у Паризу је учио лекарске науке, и проглашен за доктора у медицини.

Повративши се у отаџбину, постао је лекар у војсци, а доцније и лични лекар Њ. В. Краља Милана. У војној служби Петровић је дошао до чина санитетскога пуковника.

Д-р Петровић био је у дужности врло вредан и тачан; али се уз то с не мањом љубављу и успехом бавио и науком. Најрадије и најкорисније кретао се је на ботаничком пољу, које је и обогатио са више од 200 нових биљака које у Србији расту а наука за њих није пре знала!

Уважавајући његове научне радове, Српска Краљевска Академија изабра Д-ра Саву Петровића за свога члана дописника, али на жалост њему смрт не допусти ни да уђе међу академике нове другове своје!

Д-р Сава Петровић премину, после дуге и тешке болести, 20 јануара 1889 у Београду.

Лекарско Друштво, у ком је Д-р Сава био редовни члан, јављајући његову смрт, овако жали за њим:

„Д-р Сава Петровић знаменит је и као научник и као лекар. Ботаника му бејаше драж животу, и у њој је стекао име, које се барабари с именом његовога учитеља (Панчића). Он је у том раду свагда имао своју мету пред очима: да, као лекар, шири своју науку у народу. Лекарско Друштво положило му је на гроб венац од свежег цвећа, зато што ће мирис да му обележи доброту срца, а жарка боја цвећа дух његов, који је за живота светлио и расветљавао српско друштво.“

Поред својега рада научнога, Д-р Сава је заслужио захвалност и за то што је својом имовином тако управио да она, по његовој смрти, највише помогне српској књизи и народној просвети!

Од књижевних радова Савиних овде се могу поменути:

1. Претварање и прикривање болести код војника, по Д-ру Боазу, Исфордингу, и др. Издало министарство војно. Београд. 1875.
2. Флора околине Ниша. Београд 1882.
3. Лековито биље у Србији. Српски Архив за целокупно лекарство. Одељак 2. књ. 16. Београд, 1883.
4. Додатак флори околине Ниша. Београд, 1885.

Још је писао о Косметицима и о другом шточем у разним периодским издањима.

Нека је слава његову светлу имену и вредному перу!

Петровић Радич, познати као Капетан Радич, старином је из Левча, из села Сиоковца, па се преселио био у Остружницу, на Сави.

Још у Кочину Крајину (1778), Радич је, с неколико друга, огледао да уђе у Доњи Град, те да отвори врата Немцима, али се та намера изјаловила због велике магле.

Под Михаљевићем, Радич је рано постао капетан у добровољцима, и као такав, имао је прилику да Карађорђа одмоли пред Михаљевићем.

По свршетку немачкога рата, и по утврђењу мира (1791), Капетан Радич је добио од Цара Леополда диплому на племство¹ и пензију, па је, после, живео у селу Јакову, у Срему.

Кад се Срби, 1804, дигну па Турке, Радич остави пензију и пређе у Србију, где је својим познавањем ратне вештине, својом енергијом, и храброшћу учинио Србији големих услуга.

По освојењу Карановца 1805, где се особито одликовао, постао је војвода у том месту.

На крају 1806, копајући шанац у Београду, и намештајући топове, буде страшно рањен у крста. Рану ту преболи с тешким мукама, али од ње остане малко погурен.

Пошто малко оздрави, ожени се у Београду лепом младом покрштеницом.

Године 1808, постао је судија у београдском магистрату.

Године 1809, пошто Срби страдају на Каменици, и Турци навале с те стране, он, онако погурен, оде на војску, и Карађорђе га остави с Петром Јокићем буљубашом, да утврде и чувају Ћуприју, варош на Морави, да би се Срби могли ту уставити, ако не могну сузбити Турке на Делиграду.

Али њих неко омете, казавши им да је Карађорђе напустио прву мисао, и, другим путем, отишао у Шумадију, те они запале шанац на Ћуприји, и топове, које нису могли у хитњи превући, баце у Мораву.

Познато је да је Карађорђе, за тај поступак, пуцао на Јокића да га убије, и ранио га. Кад се Радич врати у Београд, наиђе на другу несрећу. Његова жена, с другим булама и покрштеницама, прешла у Земун, па оданде отишла у Турску, однесавши му све што је имао, а није много ни имао.

Године 1810, Радич се опет ожени лепом младом сарајевком; а године 1813 пребегне у Срем, и тамо је, са женом и дететом, проживео две године у највећој сиромаштини.

Године 1816, у пролеће, пошто су се Срби на ново дигли на Турке под Кнезом Милошем, и добили неке слободе, Радич остави жену и дете у Срему, па пребегне опет у Србију, и дође у Београд, где га Петар Молер прими у свој конак.

Како је Радич прешао у Београд, одмах је, с оне стране, паши јављено да је пребегао Капетан Радич, који је, с Црним Ђорђем, највише Србе бунио; који се, по том, женио Туркињом, и у Београду био судија, и т. д.

Паша, дознавши све то, упита Молера и друге кнезове:

— Какав је човек Радич, и шта тражи у Београду?

— То је човек стар и сакат; он једва иде; нема нигде ништа, па је дошао амо к својим људима, да не умре од глади. Тако одговори Молер.

Паша се, у тај мах, задовољи таким извештајем.

После неколико дана, кад Срби предаду Молера у град као кривца, паша опет упита Вујицу Вулићевића:

— Стојите ли ви добри за Радича?

— Ми за њега не ћемо да знамо; ти чини с њим шта знаш, одговори Вујица!

Онда паша пошље своје људе те Радича ухвате, и затворе заједно с Молером, а по Ђурђеву дне, у очи недеље, удаве их обојицу, и још некаква кујунџију, што је градио лажне новце. Сву тројицу изнесу Турци ноћу мртве на калемегдан, те су онде читав дан (у недељу) лежали, да их свет гледа, а пред вече их Срби сахране на крај гробља, цркви с леве стране.

Радич је био крупан, здрав, и јак човек; лица је био мало намргођена, особито под старост; био је јунак и велики родољубац, а Турцима страшни непријатељ.

У војним пословима имао је необичан дар. Његовим плановима, његовим провиђањем, користио се је у многом и сам Карађорђе.

Женио се три пута. Од прве жене остала су му у Срему два сина, који су после били капетани, а од треће једна кћи.

Кнез Милош је, после његове мученичке смрти, давао издржавање његовој жени и детету.

Кад је погубљен, Радич је могао имати нешто више од шездесет година.

Нека је мир његовој души!

---

1. Диплома каже да се племство даје њему, и његовим синовима Миловану, Јовану, и Михаилу које је родио с првом женом Смиљаном Василијевом. ↩︎

Петровић Петар Први, владика црногорски, родио се месеца априла 1747, на Његушима.

Стриц његов, владика Василије, спремајући га себи за наследника, школовао га је још из малена.

Године 1762, повео га је, са собом, у Русију, и у Петрограду га дао у школу, али се владици Василију случи умрети у Петрограду, те се Петар на скоро врати у Црну Гору, к владици Сави, који је управљао земљом за одсуства Василијева.

Овај владика Сава умре месеца фебруара 1782, те Петар, као архимандрит, прими власт над Црном Гором.

После тога, 14 октобра 1782, карловачки митрополит, Мојсије Путник, завладичи Петра у Карловцима, и он се, као владика, врати у своју отаџбину.

Од тога доба, кроза сав свој век, владика је Петар радио неуморно за своју кршну и оскудну отаџбину: мирио је завађена међу собом племена, разбијао плетке неких већ отуђених домородаца, који су се отимали о врховну власт, одбијао је Турке, сузбијао Млечиће па је, најпосле, и љути бој с Мармонтом, ђенералом Наполеоновим.

Кроза сав свој дуги век, владика Петар се јавља као велики родољуб, и као владика истински хришћанскога живота.

Са Србијом, у оба устанка, везивао је братске везе, и тежио колико се онда могло к општој мети.

Умрьо је 18 октобра 1830, а сарањен је у цетињској цркви. Године 1834, тело му је извађено из гроба, и, као светитељско, положено у ћивот, који се налази у цетињској цркви, поштован као чувар светиње.

Владику Петра народ је и за живота поштовао као свеца, а данас за Црногорца нема веће клетве, него да се закуне на Св. Петру, на Цетињу!

Владика Петар потписивао се је:

„Митрополит Црне Горе, Скендерије, и Приморја“.

Петровић Мита, професор, књижевник, родио се у Панчеву 14 октобра 1848, где је свршио основну школу и започео гимназију, коју је продужио и свршио у Карловцима и у Винковцима. Природне науке пак слушао је у Хали, у Тибингену, и у Златном Прагу.

Године 1871 постао је професор у Сомборској учитељској школи, где је остао до смрти.

Први књижевни огледи Петровићеви били су у лепој књижевности, после којих иду његови списи педагошки, и најпосле долазе самосталне студије на пољу природних наука.

Уз то је Петровић писао многе књижевне критике, готово у свима нашим повременим листовима.

За списе Мите Петровића знало се и у туђини: неки његови састави штампани су и на немачком језику.

Ево неколиких Петровићевих списа поименце:

1. Девојачки Свет. Панчево, 1871.
2. Основи Хемије. Панчево 1871.
3. Народна Школа у Чехо-Славена. Панчево, 1871.
4. Нове мере у Аустроугарској. Панчево, 1873.
5. Наука о геометриским облицима. Панчево, 1874.
6. Човечије тело и његова нега. Панчево, 1876.
7. Поука о кућарству. Панчево, 1876.
8. Основи физике. Панчево, 1876.
9. Расток, и како се њиме бојадише коса. Нови Сад, 1881.
10. О филоксери. Н. Сад, 1884.
11. Свиларство. Панчево, 1884.
12. Хемија. Панчево, 1884.
13. О Муњи и Грому. Н. Сад, 1886.
14. Како се негује свилена буба. Н. Сад, 1887.
15. Пијаћа вода. Панчево, 1887.
16. О познавању земље. За ратаре. Н. Сад, 1888.
17. Слике из Хрватскога приморја. Н. Сад, 1888.
18. Сабрани списи. В. Кикинда, 1888.
19. Анализа земаља из Славоније. Београд, 1889.
20. Календар народни за просту 1890. Н. Сад, 1890.
21. Земље у Бачкој. Панчево, 1881.

Петровић је био дописни члан Српске Краљевске Академије; дописни члан Српског ученог друштва; члан Педагошког Хрватског збора; члан Пољопривредног друштва у Београду; члан Књижевног одељења Матице Српске; члан Народописног музеја у Липисци, итд. итд.

Петровић је преминуо 17 дек. 1891 у Будимпешти, куда је био отишао да у тешкој својој болести лека потражи. Пријатељи су му у Сомборском гробљу дигли леп споменик 25 јуна 1894.

Бог да га прости! Нека му је у рају насеље!

Петровић Миљко, најмлађи брат Хајдук-Вељков. Док је Вељко живео, Миљко је био само момак уз њега: власти није имао никакве.

За прво време Кнеза Милоша, Миљко је био момак у кнежевој гарди, а после га је Кнез поставио за кнеза у печкој капетанији; и тада је седео у Градишту. Јоаким Вујић пише (стр. 39) да је код Миљка, као печкога кнеза, ручао у Градишту, 8 августа, 1826.

Миљко је открио Кнезу Милошу Абдулину буну, 1821.

Кад Руси, 1828, уђу у Влашку, идући на Турску, Миљко скупи до 400 момака, и тајно оде к Русима у Влашку, па је, после, војевао с њима против Турака.

У том ратовању, један део руске војске, око 8000 људи, налазио се је у Малој Влашкој, под командом ђенерала Барона Гејзмара.

Овој војсци био је задатак да чува ребра великој руској војсци, која је напредовала к Дунаву, па и прешла преко ове реке. Турци, желећи истерати Русе из Мале Влашке, и тим спречити операције великој руској војсци под Дибићем, нареде те видински Ибрахим-Паша, са 26.000 војника, пређе код Калафата у Малу Влашку, да нападне ђенерала Гејзмара.

Кад се ова турска војска приближи к руској, Гејзмар сазове ратни савет, да се договори шта ће радити? Повући се натраг, и оставити Малу Влашку, спречило би операције великој руској војсци; а пустити се у бој с Турцима било је врло опасно. У том савету био је и Миљко Петровић. Он је предложио да се на Турке удари још то вече.

— Турци ће се, рекао је Миљко: — вечерас ратлисати, јести, пити, и поспати. То је најзгодније време да се на њих удари. Миљков се предлог прими. Руси ударе на Турке у мрак, збуне их, и учине од њих дармар. Не треба ни помињати да је Миљко ишао напред са својим бећарима, и Турке млатио. Ибрахим-Паша брже боље утече у Видин, оставивши на бојном пољу пртљаг, џебану, и топове.

Ова победа не само да је учинила да Руси задрже Малу Влашку, и да велика њина војска може прећи преко Дунава, него је још прокрчила пут те је и Гејзмар, код Рахове, прешао преко Дунава, и, заклањајући ребра великој војсци, продръо чак до Софије онда кад је у Дринопољу потписан мир.

Другом приликом, Миљко се молио руском ђенералу да му допусти разбити турски један шанац близу Дунава. Ђенерал га је одбијао, говорећи:

— Како ћеш ти, са 400 људи, разбити толике Турке, који су још у опкопу?

Миљко приђе к шанцу. Затече неке Влахе да вуку сено у шанац Турцима. Задржи их до ноћи, па нешто војске потрпа у кола на сено, а нешто пусти око кола божем да гоне кола, те тако са свима уђе у шанац, и онда учини јуриш изнутра, а Руси су с поља били готови да ударе. И на тај начин Турке разбију са свим и шанац освоје.

Одатле сиђе с Русима низ Дунаво до спроћу Силистрије. Ту је био неки турски стан, који они тако разбију да су многе Турке живе похватали. Миљко спази некаква Турчина у трњу, и узме од момка копље да га набоде на копље. Турчин је био стар.

— Војвода Миљко! викне он: — ја тебе познајем; брат ти је био добар јунак; он је војнике секао, али побеђене није клао. — Не гини, ни ти, лудо. Одби се од мене! Доста ти је што сте нас разбили!…

Миљко не послуша, него се залети на трње, а Турчин опали и убије га на место.

Ту је и укопан.

После неког времена, брат му Милутин пренесе кости, и сахрани у гробницу код старе цркве у Неготину. На плочи, у црквени зид узиданој, има овај запис:

     „Юнакъ падне тѣлом на мегдану (1829)
       Ал’ обретнес’ на Божѣмъ дивану.
      Како духъ му с тѣломъ растави се;
       Кнеже Миљко, брат честита Срба.
      Братъ наймлађи свевитежна Велька,
      Вѣри вѣранъ, брата свог достоянъ,
        Сабльом себи пут живота крчи.
        Оружијемъ вѣчностъ постизава.
      Пушке л’ зрнце грудъ му пронизавше
       С пушкометцем худим пиштожанцемъ
          Ам’ осташе на овоме свѣту
         Да с предаду праху и сниету.
       Но Кнез-Миљка слава слави руска,
       Но Кнез-Миљка иѣена иѣва србска.
          Но и милостъ вѣчита Божија
         Кнеза Миљка у наручја прима,
      Да свом србству и осталом људству
       Незаходномъ вѣчно сяје звездомъ,
           У свіету духа и срдашца,
       Кано сунца свѣтлостъ животворна.
         Таком Србу вѣчни покој буди
         Заслужѣва свег живота труди.
       Брат му средњи овај спомен диже (1844)“.

После Миљкове смрти, дошле су му од рускога цара диплома и сабља. На сабљи је било записано: Књазју Миљку Петровичу, за храброст!

У гробницу овога Миљка, спуштене су Вељкове кости, које су нађене 3 априла 1854, кад су копали раку за владику неготинског Доситија¹.

1. Кнежевина Србија, стр. 899 ↩︎