Категорија: П

Поповић Павле, родио се у селу Вранићу, у београдском округу. У детињству је мало учио књигу, те је знао читати, али писати није умео. Тек доцније научио је само своје име потписивати.

Павле је један од оних одабранијих Срба, који су помагали Мустај-Паши да савлада баше или јаничаре. У то име, једном је, с неким чиком из села Арнајева, и са Сарићем из Сремчице, побио, у свом селу, пет Турака силеџија, и главе њихове однео у Београд Мустај-Паши, који га је за то лепо даривао.

Кад дахије убију Мустај-Пашу, и Србију узму под своју самовољу, онда је Павлу Поповићу грозила опасност, као и свим другим одабранијим Србима. За то се је крио по луговима, даље од путова. Та је судбина, у то време, већ терала Карађорђа, Јанка Катића, и Кнеза Симу из Борка. С њима се је Павле састајао, с њима је проводно дане и ноћи, и разговаро: шта да се ради? Шта више, има спомена да је та дружина слала Павла преко Колубаре, у ваљевску нахију да и онамо крене мисао о устанку, како он постала општа жеља у свој земљи.

Како се Срби побуне у Јасеници, одмах и хан у Вранићу изгори, и ханџије Турци буду побијени који год није умакао од народне освете.

8 или 9 фебруара 1804, изиђе из Београда дахија Аганлија, с неколико стотина Турака, да гледа како год да угуши ту буну. у Сремчици скупи све кметове и попове из околних села, па их упита:

— Ко поби Турке? Ко попали ханове?

— Хајдуци! одговоре они, као из једног грла.

И Павле Поповић морао је доћи у Сремчицу, пред Аганлију, да му не би, у противном случају, поробио кућу.

Аганлија поведе са собом Павла у Дрлупу, где се сретне с Карађорђем и устаницима. Ту се не само не учини мир, него још Аганлија буде рањен, па се врати у село Врањић 13 фебруара. Одатле сиђе у Београд, водећи и Павла са собом.

Из Београда, из турских руку, Павле се једва избави Аганлиним пријатељством, па одмах отворено пристане уз браћу, која су већ у оружју потражила олакшице народноме јаду.

Павла Поповића видимо у Земуну (28 Априла 1804), где је ђенерал Женеј, по налогу бечкога двора, огледао да измири Србе с Турцима.

У свим потоњим нападима на Београд, бивао је и Павле Поповић, и два пута је бивао рањен: у леву руку до шаке, и у лево плеће. У једном од та два случаја, када је, рањен, спао с коња, допао му је на коњу Васа Чарапић да га избави и, видећи га тешко рањена, заплакао се, на што му Павле рекне:

— Чарапо, Чарапо, оди да се пољубимо; Бог зна хоћемо ли се више видети!

Чарапић скочи с коња, пољуби се с Павлом, али га не остави, него изнесе међу своје.

Године 1805, био је Павле с осталима на Карановцу, и пошто је то место узето, вратио се кући трећи дан по Петрову дне.

Те исте године, на скупштини у Борку, изабран је за члана новога управнога савета и, заједно с другима изабраницим, отишао у Вољавчу, откуда су се, после, преместили у Боговођу, а одатле у Смедерево, чим је Смедерево освојено од Турака.

Кад је Београд отет, Павле је Аганлиној жени вратио добро које је њему учинио Аганлија, пустивши га из Београда, у почетку буне. Видевши њега, на градским вратима. Аганлиница му се обеси око врата, побрати га, и замоли да је заклоне од војничке силе; и он је прими и склони на безбедно место. Она се, доцније, покрсти, добије име Љубица, и уда се за Стевана Живковића.

У пролеће 1808, Павле Поповић је, ради народских послова, слан у руски главни стан. По повратку отуда, ишао је у нахије: шабачку, ваљевску, зворничку, и ужичку, те је извиђао кривце неких народних старешина. У јесен те године, ишао је по други пут Кнезу Прозоровском.

Године 1810, био јо с Кнезом Симом на Дрини, у великој битци, где су Турци разбијени и преко Дрине претерани, али и где су многе српске војводе остале рањене.

Године 1811, отишао је у Кладово, одакле је кренуо два велика топа на Гургусовац. Тога лета, од јуна до краја августа, највише се находио у Крајини, те с руском војском одржавао везу и договор.

Године 1812, послаше га Вожд и савет у пограничне шанчеве да обзнани букурешки уговор, који је Русија подвезала с Портом. Почевши од Дрине, он је свој посао свршио у Чачку, а одатле је дошао у Тополу, те јавио: како је своје посланство извршио.

Године 1813 априла 28, послан је у Кладово, да преузме градску команду, пошто се дотадашњи командант, Живко Константиновић, имао послати у Софију, ради преговарања о миру с Турцима.

Из Кладова се вратио брзо, јер од преговора о миру није било ништа.

Доцније, септембра 18, Карађорђе га кори што је спремио лађе да превози народ у Срем!

А већ 21 септембра, те несрећне године, пошто се је уверио да је те ноћи Карађорђе пребегао, Павле оде у Вранић те своју породицу, на Дубоком, превезе у Срем, куда пређе и сам.

Чим је устанак Кнеза Милоша букнуо, Павле Поповић се вратио у Србију, и находио се у логору код села Железника.

Месеца октобра 1815, кад Марашли-Али-Паша, учинивши познату угодбу с Кнезом Милошем, дође у Београд, Павле Поповић је био један од оних кнезова који су чинили ону „Народну Канцеларију“ или „суд“, у Београду.

Дотле га је већ била савладала старост и ране, које није никако могао излечити. За то оде у Вранић кући.

Ту, у месту својега рођења, Павле је преминуо 8 декембра 1816, и укопан је с десно стране олтара цркве вранићске.

Покојни Јокић за њега каже:

— Павле Поповић био је и војник и саветник како ваља!

Бог да га прости!

Поповић Милош, уредник новина, родио се у Новом Саду 1820 од оца Јована, доцније свештеника „из Песка“ и матере Ане. Милош је рођени брат Ђури Даничићу.

Основну школу и гимназију учио је у Новом Саду. Гимназију је свршио 1838.

Године 1839 сам пише да је био „слушатељ мудрољубија“, а године 1840 учио је „теологију“ опет све, вели, у Н. Саду.

У Србију је прешао на Три Јерарха (30 јануара 1843). И 1 марта те 1843 године Кнежевини указом (бр. 324) постављен је за уредника Српских Новина, које је уређивао све до године 1860.

Године 1959, априла 27, Кнез Милош му је дао капетански чин¹, и право да може улагати у фонад удовички.

Мало доцније на Поповића се диже вика од неких људи, који се хтедоше користити променом, коју је у Србији извршила Светоандрејска Скупштина, одузеше му се Српске Новине, и чак се састави комисија за извиђање злоупотреба, које је Поповић божем штампом био учинио, штампајући неке чланке под знаком # дуката!…

Поповић, не припознавајући тој комисији надлежности, да га може узимати на одговор, не хтеде јој одговарати на питања. Комисија, не знајући шта да ради у таком случају, обрати се министру просвете за упуство: шта да ради?

Министар не одговори никад ништа. И тако се утиша та јалова бура.

Лицем на Цвети године 1861, Поповић покрене лист Видов Дан, и уређивао га је до 15 априла 1876, а тада је издао последњи му број.

На Св. Аранђела 1876 Поповића прегазише кола неког руског официра, од чега је дуго боловао и памћење готово са свим изгубио!

Умрьо је 27 јула 1379 у Београду, и укопан је код Маркове цркве.

Поповић је штампао:

1. Сузе благодарности, по совершенију гимназијалног теченија. Н. Сад. 20 јула 1838.
2. Фрулицу, песме, Н. Сад. 1839.
3. Мач и Перо. Песме. Београд. 1846.
4. Душанов законик, сравњен с уредбама земаљским у Чешкој. Од Палацкога. Београд. 1849.

Уза Српске Новине, Поповић је уређивао и књижевни лист Подунавку, а и лист Der Serbe на немачком језику.

Српске Новине, када их је уређивао Поповић, биле су службени лист српске владе. Ту се од уредника није ни могло очекивати самосталнога кретања.

Видов Дан је био лист независан; али ту Поповић није ни хтео терати опозицију влади.

Као уредник, Поповић је имао око врло поуздано и перо вешто. Уз то је имао велику заслугу за чишћење српског језика у листовима које је уређивао.

Зашто се Поповићев брат Ђура прозвао Даничић место Поповић, казано је у Поменику². А отац Милошев и Ђурин звао се Поп Јован из Песка зато, што га је владика Гедеон Петровић запопио на Дунавској Ади, према Каменици, кад је Пар Фрања Први био онде на некој Шајкашкој свечаности!…

---

1. Кнез Милош је и грађанским чиновницима давао војничке чинове. ↩︎
2. А може се прочитати и моје писмо од 20 декембра 1882 у Виделу од те године. ↩︎

Поповић Л. Сретен, судија, родио се у Београду 18 јануара 1820.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, а у Крагујевцу гимназију, онаку каква је онда била.

После тога школовања, постављен је у почетку августа 1836 за практиканта царинарнице београдске, и које ту а које у суду смедеревском служио је до 3 декембра 1838.

Тада пак разрешен је од дужности, и отишао у Беч да се учи. У Бечу, у политехници, провео је две године.

По повратку из Беча, служио је неко време као практиканат у Кнежевој канцеларији бесплатно. А указом од 3 априла 1842 постављен је за практиканта суда вароши Београда.

Те исте године, новембра 10, постављен је за канцелисту попечитељства правосудија. А 17 декембра те 1842 године постављен је за писара суда вароши Београда.

Године 1843 новембра 23 постао је архивар и регистратор у том истом суду.

Године 1844 марта 11 постао је секретар суда рудничкога, у Брусници.

Године 1845 декембра 9 постао је трећи, а године 1850 јануара 13 други столоначелник попечитељства правосудија.

Иза тога био је столоначелник у врховном, доцније касационом суду.

Године 1856 марта 27 постављен је за председника суда округа шабачког.

Године 1857 декембра 16 по својој молби, дошао је у попечитељство правосудија за секретара.

А 27 августа, те исте године, постао је члан апелационог суда.

Године 1859 фебруара 23 постао је председник апелационога суда.

Године 1860 новембра 4 постао је члан великога суда.

Године 1865 јуна 16 постао је члан прве класе у касационом суду.

Године 1881 априла 25 Поповић је молио да се стави у стање мира, пошто је служио скоро 40 година без прекида.

Тада му та молба није уважена: мислило се да ће још моћи своју земљу послужити као ревни, савесни и способни судија. Тек године 1884 јула 31 добио је пенсију; и од тога доба живео је у Београду код своје куће.

Поповић Д. Сретен није имао деце: Са честитом женом својом Драгом провео је век како се лепше замислити може¹.

Док је био у служби као судије, Поповић је готово увек ишао замишљен и суморан: парнице, које му је ваљало пресуђивати а у том пресуђивању не огрешити се ни о правду нити о земаљске законе, задавале су му голему бригу. Дошавши пак у стање мира, јавио се као са свим други човек. Разговарао се радо, шалио се весело, и заузимао се за све што је било на добро народу српском. Поповић је волео воће, винограде, и сву пољску привреду; тога ради је тада путовао по Србији; учио невеште, питао веште; писао чланке о воћу, о усевима, и о неговању стоке.

Поред тога био је одушевљен за све што је Српско. Од њега је дефиниција: Где је слава, ту је Србин. И он је у то име читаве брошуре писао. У писању није имао онога што Французи зову вештина састављања (l’art de composer), али је у осећању био истинит а у тврђењу веран и поуздан.

У дружењу био је пријатељ, који се ни златом не може мерити. Он је свом пријатељу, који је с танацком кесом почео градити кућу, сваке суботе од своје невелике уштеде доносио по фишек новаца, да плати мајсторима, и то му је спуштао у руку да нико не види и не опази, што му је после са захвалношћу враћено.

Поповић Срета преминуо је у својој кући у цетињској улици, у Београду, 8 декембра 1890.

Нека му Бог да рај души, и нека му је лака српска земља: он је њу послужио као срећни и честити син!

---

1. Г-ђа Драга, честита жена Срете Л. Поповића, на крају новембра 1900, донесе ми слику Сретину и 800 динара новаца. Она жели обоје то да се преда Народном Музеју у Београду: слика да се стави у галерију слика, а новце да Музеј употреби на своје користи. То је све извршено.
   Још ме је замолила те сам јој купио велико оковано Јеванђелије за 180 динара. Она је то платила, и приложила цркви у селу Вранићу, где се родио Сретин отац „Писар Лаза“ Поповић. То она чини из благодарности према своме свекру Лази и свекрви Ани.
   Нека јој је за то и овде хвала! ↩︎

Поповић Ђорђе (Поп Ђука), родио се око 1770, у селу Риђици, у Бачкој.

Не зна се шта је учио, и где се школовао, али се зна да је био човек веома учен, и беседник необичне речитости.

Године 1815, написао је „Пут у Рај“, књигу моралне садржине, о поукама из светих отаца и старих философа.

Од мањих његових списа, зна се за честитку Митрополиту Стратимировићу (јамачно 1807), јер му Доситије пише из Београда, 10 априла 1808, „Благодарим ти што си ми послао три егземплара честитања и похвале на тезоименити дан општега рода нашега оца, архипастира, и великога благодетеља, Стефана Стратимировића“. А писмо своје почиње овим топлим речма:

— Свјашчениче Божји, музе појезије љубимоје чедо, драги господине мој, Георгије Поповићу, здрав ми буди!

Поп Ђука је био на гласу као одлични зналац језика латинскога, којим је поздрављао земаљске великодостојнике, када је за то била прилика и згода; а хвале га и као човека одважна у ношењу својега свештеничкога чина и вршењу своје дужности.

Преминуо је у Сенти 1833, после кратке болести.

Општина сенћанска жалила је за Поп-Ђуком као за оцем, а Исидор Стојановић дао је тој жалости гласка у Српском Летопису овим лепим речима:

„Учасне друзи грудице бацају.
Тужне од срца речи се кидају:
„„Лака му земља, вечна памет!
Сента га добити скоро не ће““!

Поповић Димитрије, свештеник и књижевник, родио се у Вуковару, 1814 године.

Основну школу учио је у месту свога рођења, а гимназију и богословију у Карловцима.

Године 1836, дошао је у Сегедин за учитеља основне српске школе. Он се је зађаконио 1839, и, као ђакон и учитељ, остао је у Сегедину до бурне 1848 године.

Тада пак склони се у Сомбор, где га нови бачки владика, Платон, запопи исте 1848 године, али је парохију добио тек после три године, када је Платон по други пут постављен за бачког владику, јер Патријарах Рајачић није дотле признавао Платона за законитог јепископа бачког, па је оставио без хлеба и оне свештенике које је Платон 1848 запопио или зађаконио.

Године 1862, Поп Димитрије поста редовни професор у учитељској сомборској школи, у којој је предавао науку хришћанску, црквено певање и правило, и српски и словенски језик — до 1870, када се је опет вратио на парохију.

Димитрије Поповић, учитељујући у Сегедину, био је изишао на глас као најбољи учитељ међу Србима на оној страни. Поред своје школске дужности, коју је вршио тачно и савесно, старао се је у друштву с парохом, доцније новосадским протом, Павлом Стаматовићем, да у сегединских Срба, особито у српске омладине која се учила у сегединској гимназији и у сегединском лицеју, пробуди и развије српски дух и право родољубље.

Осем рада учитељског, Димитрије Поповић бавио се је и књижевношћу. Он је био први и, доста дуго, једини српски свештеник који је смео отворено пристати уз Вука, и писати новим правописом и чистим народним језиком.

Поп Димитрије је велику услугу чинио српској књизи и тиме што је, и у Сегедину и у Сомбору, ревно купио претплатнике на сваку добру српску књигу, и што је те добре српске књиге продавао и растуривао по целом оностраном српству. Он је знао која је књига за кога. Тај сав посао вршио је тачно и савесно, а без икакве своје користи.

Био је познат и у пријатељству са свима бољим нашим писцима и ученим људма.

Кад га је Патријарах Рајачић оставио без хлеба, онда су му много помогли пријатељи, особито Вук Караџић и Даничић, шаљући му своје књиге на продају, и новце остављајући у њега чак докле му Платон није дао нурију. Поп Димитрије је ту пријатељску понуду примио, али се је, доцније, свима тима пријатељима одужио до последње паре.

Од своје сиротиње, одвојио је 200 форината (400 динара) те установио у Сомбору мали фонд да се из њега набавља сиромашној српској деци одело и обућа.

Био је свакад чист, и у сваком раду и послу тачан и уредан. Као професор, свакад је, на неколико минута, пре часа био у школском ходнику, и чим би последњи час избио, рука Поп Димитријева већ је била на кваци од школских врата, и тако је, с последњим откуцајем, улазио у школу.

Колико је само ова тачност помагала да су ђаци његови свакад били мирни!

Библиотеку је имао угледну. Српске књиге у њој су биле најбоље заступљене. Ретку књигу, брошуру, расправу, објаву, итд., ако нигде ниси могао наћи, обрати се Попу Димитрију, и он ти је је одмах нашао у својој примерно уређеној библиотеци, исто онако брзо, као што би ти брзо дао одговора и савета у ма како заплетеном и тешком питању из српског или словенског језика.

Црквено певање фрушкогорско знао је савршено, и радо је и лепо појао у цркви. Као што је свакад и у свачем волео ред и поредак, тако га је завео и у цркви. Није код њега било онога мувања и гурања, које онако непријатно дира у нашим црквама скоро свагда кад год су цркве пуне народа. Па се опет никад није чуло да Поп Димитрије виком и грдњом опомиње на ред и пристојност, као што чине неки свештеници чија нам је дерњава саблажњивија од нереда скупљенога света.

Писац ових врста, бивши године 1869 у Сомбору, на испитима у учитељској школи, видео је и познао Попа Димитрија када је испитивао своје ђаке из црквенога певања тако да му отпевају, на прилику, из стихире „Цар небесни“ од и из неја прошеди; или у Достојно од и матер Бога нашего, итд. итд.

Вративши се овамо, писац је настајавао да се Поп Димитрије добије за београдску богословију, на што би он, имајући онда овде удату кћер, радо пристао. Ту мисао прихватили су и други који су истински желели да се црквено певање и правило доведе у жељени ред; али се она разби о млитавост и неодлучност онога без кога се тако што у богословији није могло извршити.

Поп Димитрије је преминуо од удара, 25 априла 1882, у Сомбору.

Од његових књижевних радова штампани су:

1. Освалд или Златотворно село, превод, 1843; друго, 1870;
2. Сегедински календар, 1862;
3. Ракиска куга, превод, 1868;
4. Мала катавасија.
5. Велики Зборник, у Н. Саду, 1878;
6. Велика катавасија, 1880.

У ове три последње књиге, Поп Димитрије је сабрао из црквених књига најлепше црквене песме, и сложио их по реду као се у цркви певају.

Цркви и свештеницима ове књиге чине веома потребне услуге.

Поповић Гаврило, владика шабачки, родио се у Баји, у Маџарској, 11 октобра 1811.

Крштено име било му је Ђорђе, а Гаврило се је назвао кад се је покалуђерио.

Основну школу и гимназију свршио је у месту својега рођења; философију у Сегедину и у Ђуру, права у Пешти, а богословију у Карловцима.

у Србију је прешао, к митрополиту Петру, 7 априла 1834, и, 9 маја те године, покалуђерен је и узет у службу у митрополитску канцеларију.

Године 1836, септембра 1, кад је први пут отворена богословија у Београду, Гаврило јој је постао професор. У тој служби је остао до 1839.

Те пак године, месеца септембра, постао је вероучитељ у младом лицеју, у Крагујевцу.

На предлог попечитељства просвете (од 17 маја 1841, бр. 617), Кнез Михаило је, 25 маја 1841, бр. 707, одлучио: да се лицеј из Крагујевца, где је постао и три године радио, премести у Београд¹.

Гаврило се је, с тим заводом, преселио у Београд, и остао је у њему вероучитељ до 12 маја 1844.

Међу тим, године 1842, постављен је за члана новом Друштву српске словесности; године 1845, изабран је за члана Одбору просвештенија, који се је, онда, находио уз попечитеља просвете као тело за саветовање; а доцније — за члана Школској комисији.

Гаврило је постао архимандрит 13 маја 1844, а владика шабачки 13 новембра 1860.

Године 1866, октобра 27, стављен је у пензију. И, од тога доба, живео је неко време у манастиру Раваници, а неко време у манастиру Букову, близу Неготина.

С јесени године 1870, савладан тешком болешћу, дошао је У Београд, и станио се у својега пријатеља и рођака Теодосија Мраовића, данашњега митрополита, где је и преминуо 7 фебруара 1871, у 4 часа после по дне.

Други дан опеван је у великој београдској цркви и сахрањен је у цркви палилулској, на левој страни паперте, према гробу покојнога Кнеза Милана.

Необично много београђана испратило га је до гроба.

Његови књижевни послови, изворни или преведени, ово су:

1. Разговори за образовање срца и душе, у Београду 1845:
2. Забаве за децу, у Београду. 1847;
3. Кратка и пространа свештена историја, за школе:
4. Кратки и пространи катихизис, за школе:
5. Часови благоговења, превод, у Београду, 1848:
6. Животоописаније славних људи, у Београду. 1849;
7. Мала астрономија, у Београду. 1850:
8. Јагњенце, прича за децу;
9. Мали Буквар:
10. Товит и Јудита;
11. Историја цркве старог и новог завета;
12. Догматичко богословје;
13. Повест о првом васељенском сабору;
14. Повест о другом васељенском сабору;
15. Свештене повести из старог завета; и
16. Црквена историји, Јевсевија Памфила, превод.

Ова последња књига довршила се пред саму смрт његову; он је држао коректуру и онда кад је околина његова очекивала час да душу испусти!…

Осим тога, Гаврило је писао многе чланке у Чича-Срећкову листу, у Српским Новинама (врло много), у Гласнику, и у Летопису. А оставио је у рукопису многе своје беседе, које су већином изишле у Хришћанском Веснику, а и неке своје мемоаре за које ми рече г. Ст. В. Поповић да их има у рукама.

Владика Гаврило био је један од врло вредних наших књижевника, нарочито на књижевно-школском пољу.

Као наставник, одликовао се јасноћом беседе, и чистоћом језика, ма да је, некад, и прегонио у тој чистоћи; а као професор понашао се према ђацима свакад лепо, достојно.

Као знаоца лепог црквеног певања, помињаће га дуго не само наши свештеници, него и многи други световни људи.

У цркви је служио лепо, смерно, дирљиво; кад би он, у вече, на бденију, кадио у цркви и када би, усред оне тајнене тишине, викнуо:

— Востаните!

Мравци би појурили уза слушаоце.

А на владичанској литурђији, када би из олтара запевао:

— Јелици во Христа крестистесја! Сва би црква пренула неких милим, неким небеским тресом!

У животу, у власти, није се умео наћи. За то је много патио, па, најпосле, и с владичанства кренут.

Ако би српска црква одржала оно лепо певање, које је Гаврило онако савршено знао, и онако радо — и као владика — ђацима предавао, имала би на својој страни, за своје сврхе, силу веома јаку, а учитељу и просветитељу Гаврилу, то би певање било најлепши споменик!

---

1. Српске Новине, 1841, бр. 2* ↩︎

Поповић Васа, родио се у селу Бершићу, у нахији рудничкој, 1777 године.

Прича се да је научио писати и читати самоучки, идући за стоком, и пишући по оним белим печуркама које расту по кладама!

Васа је био брат од ујака Кнегињи Љубици, жени Кнеза Милоша.

Једно што је род Кнегињи, која га је држала као рођенога брата, а друго што је био човек врло разборит у савету и вредан у раду, Кнез Милош га је веома пазио; врло често припитивао, и водио рачуна од онога што му „Кнез Васа“ каже.

У хартијама се налази први помен о Васи Поповићу, као о јавном раднику. 12 јула 1816, кад га је Кнез Милош послао „у нахију ужичку, у Рујно, да у селима од мукаде попише главе, да десеткује жита, и, где буде потребно, кошеве за храну начини.“

Журећи га да тај посао што пре сврши, Кнез Милош му, 20 јула 1816, јавља и ово:

„Јована, у име Бога, с Вујицом, у Стамбол отправит, да им Бог да сретни пут!“

Ово писмо адресовано му је овако:

„Господару Василију Поповићу, емину рујанскому и чемерному, у Црнућу.“

Доцније, 9 јуна 1819, Кнез Милош је поставио Васу Поповића за главног кнеза нахији пожешкој.

15 фебруара 1821, јавља му Кнез Милош за новине које је добио о буни етериста у Влашкој, па, „после писма,“ додаје ово:

„Данас добио сам јешче новина, које нису за јављање: за то, кад сам најпре време допусти, дођите овамо!“

Као главни кнез све нахије пожешке (чачанске), Васа је седео у Чачку, а већ пред своју смрт. био је и у Карановцу начинио лепу кућу, коју је доцније држава откупила за двор ужичком владици Јанићију, када је из Шапца дошао у Карановац.

14 септембра 1823, бр. 1753, Кнез Милош је продао Кнезу Васи мукаде нахије пожешке за три године, сваку годину по 10.000 гроша!

8 марта 1831, пише му Кнез Милош да сутра полази преко Пожаревца у Београд. „Особито намерење побуђује ме, вели Кнез: — да преко Пожаревца сада идем, што сам решително за добро нашао да будућу резиденцију у шанцу, недалеко од Костоца, оснујем, и у том смотрењу с мојом садашњом свитом речено место још (да) провидим, које мислим да ћете и ви за способно припознати за будућу резиденцију нашу.“

Не зна се Васин одговор на то писмо; али Кнез Милош, већ 18 марта 1831, из манастира Раковице, пише Васи ово:

„Намерење моје основати резиденцију близу Костоца, осујећено је, будући смо, по темељном расужденију свију опстојателства, ово место за неспособно нашли. Но прам тога сам се решио, с брат-Јевремом који се с Љубицом мојом и децом… овде при мени налази, у Топчидеру место промотрити за више речени предмет.“

Тек после овога, озидан је у Топчидеру конак за Кнеза Милоша, касарна за војску, црква, и кућа за митрополита.

Године 1831, за трајања оне буне коју Бошњаци беху дигли против Султана, Кнез Милош је Васи Поповићу, као граничном старешини, и као свом човеку, писао некад и по два писма на дан, тражећи од њега извештаја о кретању Бошњака, и дајући му упуте: како да се према њима влада, и шта да им светује од стране Кнез-Милошеве.

Јован Гавриловић вели да је Васа Поповић био тајни саветник Кнеза Милоша, и, тога ради, више је боравио у Крагујевцу код Кнеза Милоша, него у Чачку, код своје куће.

Васа Поповић је био велики пријатељ Вуку Ст. Караџићу. И док су се многи други, баш људи од пера, подмигивали хрому Јаранину „што прибира слепачке песме,“ Васа је чинио што је год могао да му тај рад олакша. Он је довео у Крагујевац старца Милију Колашинца, те је Вук од њега преписао неколике песме, међу којима је она, онако дивна, о Страхинићу Бану.

Кад је Вук, једном, био у немилости код Кнеза, и кад нико из кнежеве свите није смео поменути Вукова имена: онда је Васа Поповић, видећи Јована Гавриловића, пред Кнезом, и свом његовом околином, упитао:

— Бога ти, господине, да ли познајеш нашега Вука Караџића?

— Познајем га добро, одговори Гавриловић.

— Је ли здраво, знаш ли?

— Здраво је и добро!

Кад му пишеш, вере ти, поздрави га љубазно од Васе Поповића из Бершића: он већ зна од кога је.

Васа Поповић женио се је два пута. Његова друга жена, Марта, у првом дому, била је за братом онога шабачког владике Мелентија Никшића, који је убијен 1816. Она је Васи донела силне новце, и врло много разних скупоцених ствари, накита, и украса. Али је с њих живела врло ружно.

У зиму 1832, спремајући се на пут у Београд, Васа, идући преко своје авлије, случајно закачи за уже, на ком су се сушиле опране кошуље, те се огребе по носу. Рана није била велика, али је тек била рана.

Полазећи, заиште од жене какву шамију, да веже уши.

Марта, дајући му шамију, сама у себи рекне:

— На! Да Бог да ти мртву њоме вилице везали!

Васа оде; у путу назебе. и она му се раница подљути, па чим дође у Београд, легне у постељу; натури се на њега црвени ветар, од кога и умре 17 јануара 1832!

И, прича се, оном истом шамијом одиста су му мртву везали вилице!

Кнегиња Љубица опреми га и ожали као сестра брата рођена, а Марти је 19 јануара писала и световала је да се не кида од жалости, него да гледа себе и децу!

Кнез Васа је, најпре био укопан у порти београдске цркве, а доцније, кости су његове пренесене у село Брезну, и сахрањене код црква којој је он, за живота, био ктитор.

И данас, с десне стране олтара брезанске цркве, стоји узидана надгробна плоча, на којој ово пише:

„Василију Поповићу, нахије пожешке управитељу, дражајшему свом родитељу у Бершићу, нахие рудничке, рођеному, поживившему 55 година, 17 јануара 1882, у Београду, умерешему, за знак синовне љубави и вечнога воспоминанија поставише овај споменик 1833 године благодарни синови његови Стеван, Мијаило, и Ранко.“

Кнез Васа је био човек врло леп на очи; вредан, паметан, и необично чуваран.

Тешко је веровати што се прича о његовој штедљивости, или, управо, тврдичењу.

Његова жена Марта, после његове смрти, живећи у Карановцу, причала је г-ђи Маци Цукићки, на прилику, ово:

Да Кнез Васа није хтео на свом мутваку начинити врата, него се у њ морало улазити кроз један прозор!

Он је метао бели лук у туршију, па је бројио: колико главичица метне, и, после је тражио, да се на број ваде и троше!

Кућа му све преливала од свакојакога смока, а жена му се је, лежећи у постељи после порођаја, жалила да је жудна појести смочан залогај!!!…

Кнез Милош је Кнезу Васи писао врло много писама са свим озбиљних, а писао му је доста и шаљивих, каква је могао писати зет шураку!…

Поповић Алекса, родио се у селу Субјелу, у нахији ужичкој.

Кад су Срби, у лето 1805, очистили Карановац од Турака, дође им глас, да је Порта одредила нишкога Афис-Пашу Београду за везира, и заповедила му да одмах иде с војском да Београд заузме, и да Србију покори и умири.

На такву Портину заповест, Афис-Паша је одмах послао свога Омер-Агу у Ужице за муселима, да и онамо купи војску, и да буде готов, чим се позове, поћи к Београду.

Разабравши за све то, Срби похитају да што пре уреде ствар с Турцима ужичанима. За то Милан Обреновић, Јаков и Прота Ненадовићи с војском и два топа, које су преко Маљена превукли, пођу на Ужице.

На планини Црнокоси изађу пред њих изасланици Турака ужичана да преговарају о миру. Дотле су ужичани говорили да у Срба нема топова, а кад сада виде, и рукама опипају, не трешњеваке, него праве топове од туча, они се заплачу, и рекну;

— Е, одиста хоће да се мијења царство!

Кад од мира не би ништа, ужички се изасланици врате у Ужице, а српска војска, за њима, дође и опседне га са свих страна.

Били су илинске врућине, куће у Ужицу готово све су покривене даском, те тако, за мало времена, од топовске ватре, плану као барут, и варош готово сва изгори, а турске жене и деца нагрну граду, прибију се уза њ као рој ка грани на којој хоће да се сабије. Тада изађу нови изасланици к српским старешинама, и с њима уговоре мир овако:

• Да ужичани између себе истерају нишкога Омер-Агу, Бегу Новљанина, Фочића Осман-Агу, и њихову дружину;
• Да даду 50.000 гроша војнога намета, и 80 хатова;
• Па, после тога, да седе мирно, и да раде сваки свој посао.

Кад се овако уреди, Турци, гости ужички, сви оду у Босну, а у Ужицу остану само мирни Турци ужичани.

Тада је Алекса Поповић из Субјела, који је и дотле био кнез и врло уважен у народу човек, постао војвода ужички. Оглашено је и Србима и Турцима: да је сваком слободно долазити у Ужице на пазар, а за безбедност и Срба и Турака јамче српске и турске старешине.

И тако је ужички град остао у рукама турским, а вароши у турским и у српским.

Алекса је био старешина над Србима, а у сваком мешовитом послу договарао се је с турским старешинама.

По нарави својој, овај је човек био миран, и одликовао се је више као судија и управник, него као какав борац и војвода.

Кад је, доцније, уређен управни савет, Алекса је дошао у њ, као представник нахије ужичке; војском пак ужичком командовао је Милан Обреновић, а после њега брат му Милош Теодоровић Обреновић.

Несрећне године 1813, Алекса Поповић није никуд бежао из отаџбине, него се предао Турцима, и остао је опет као неки старешина у народу.

Године 1815, Турци ужичани, осетивши да се спрема устанак у Шумадији, дозову у Ужице: Кнеза Алексу, Кнеза Василија, Мијаила Радовића, и Радована Маслаћа из Папратне, и задрже их у граду, као таоце миру. Али како се је устанак почео ширити, науме ове кнезове исећи. У очи дана када су их хтели погубити, докаже им неки Турчин, који је много Алексина хлеба појео, шта их сутра чека. Те се они, ту ноћ, навезавши појас на појас, спусте низ градски зид онамо к Детињи. Том приликом Алекса и Василије скрхају се љуто, те не могну ни с места оданде. Сутра дан их Турци ту нађу, и одсеку главе обојици.

Тако је свршио свој живот кнез Алекса Поповић из Субјела.

Радовић Мијаило пак, срећом оставши здрав, узме Маслаћа на кркаче, и изнесе на Забучје¹.

---

1. Милутиновићева Историја, 284. ↩︎

Поп Филип (Петровић)¹, родио се у селу Горњој Брезови, код Студенице, 1775. Доцније је оставио место рођења, и преселио се у село Трнаву, близу Чачка, где је живео до смрти.

Попа Филипа, као борца за отаџбину, видимо први пут 1806, кад је оно Карађорђе био послао на Пазар Капетана Радича, и својега вернога барјактара, Танаска Рајића, потоњега Леониду српског.

Тада је Поп Филип живо наваљивао да се и студеничани придруже к устаницима из Шумадије, и да се пусте у борбу с Турцима, ма да су ови били јачи и бројем и војном опремом.

И студеничани су га послушали. Први бој имали су на реци Дежеви где су, некад, били Немањини двори. Бој је тај био дуг и крвав. Трајао је од јутра до вечера. Пред вече, Турцима стигне из Пазара помоћ, те они, тако ојачани, потисну Србе, и распу их. У том боју, међу другом браћом, славно је погинуо и војвода Ђура, под којим је била подгорска нахија!

На жалост, о Попу Филипу, после тога боја, не налазимо ништа. Владика Јанићије, на једном месту, вели да се је Поп Филип одликовао у бојевима:

• На Подгору² и Коштанском Пољу³,
• И на Столу, и темнићском боју.

Тек године 1815, у другом устанку, Поп Филип се јавља одмах у почетку, да га на скоро опет нестане.

Тако је Кнез Милош, одмах после таковске одлуке, послао Попа Филипа у јагодинску нахију да диже Србе на Турке, и да устанике уреди.

С таким овлашћењем, Поп Филип је огласио Кнеза Илију Вукомановића из Сабанте, за главнога управника свему том покрету, а војним радњама, под њиме, управљао је Милета Радојковић, из Катуна.

Свршивши тај посао, Поп Филип се је вратио Кнезу Милошу, те му казао што је урадио. После тога не виђамо га ни у бојевима, нити на народним скупштинама.

Поп Филип је погинуо у својој кући о Св. Луци, свом крсном имену, 18 октобра 1820, на овај начин: неком Томи Пауновићу из Горичана окине се пушка, и пребије десну руку Попу Филипу, од чега он умре. Онда је разглашено да се је Томи сама пушка окинула, те га је убио нехотице, али се је у исто време зуцкало и то: да је Тома убио Попа Филипа по нечијем наговору.

Где је овде истина, засад се још не може знати: време ће, зар, и с овога дела скинути засторак којим је покривено!

Поп Филип је укопан код трнавске цркве, баш до јужних врата. На гробу му је бела плоча с крстом, а без икаква записа.

Док је поповао, имао је обичај, кад иде на коњу у место где нема сена, носити у терћијама бременце сена; носио је и свој саплак, из кога је свакад пио воду, и друго пиће — чему је кад било време и прилика.

---

1. Овај човек се свуда помиње као Поп Филип, без презимена. Само у Милутиновића Историји (стр. 210) каже му се презиме Петровић. За то сам га онде ставио под име, под којим је био чувенији. ↩︎
2. Подгор се зове предео од места Борји, на нашој граници, уз реку Рашку, покрај Новог Пазара до Сопоћана, одакле долази река Рашка, па одатле пресеца право покрај Сеничког поља на Грмичак, у од Грмичка низ реку Дежеву, у Рашку. То се зове Подгор, у ком има 140 села и заселака; ту су Ђурђеви Ступови, ту је Стари Пазар, и друга места. ↩︎
3. Коштанско Поље је у нахији новопазарској, 4 часа од Пазара, а 6 часова од Рашке, идући преко Ђурђевих Ступова, а кад би се ишло, преко Нова Пазара, 7 часова. Коштанско је поље на путу из Сјенице у Пећ; мало је ближе к Сјеници него к Пећи. Карађорђе, кад је ударао на Пазар, дошао је из Сјенице преко Коштанскога Поља, где је ноћио, и своју војску сачекао, па одатле грунуо на Нови Пазар, и пола га запалио.
   О постању тога имена различно се говори: једни веле да је ту била коштанова (кестенова) кора; а други — да је Васојевић Стева на том пољу играо кошију. ↩︎

Подруговић Тешан, родио се у селу Казанцима, у Гацку, у Херцеговини. По оцу се звао Гавриловић, па су га Подругом и Подруговићем прозвали за то, што је био врло велики, то јест за по другога човека!

У почетку 1815, нашао га је Вук у Карловцима, у највећем сиромаштву, где у риту сече трску, и на леђима доноси у варош, те продаје, и од тога се храни.

Дознавши да Подруговић зна многе лепе песме, Вук му да на дан колико је могао живети, па почне од њега слушати песме, и преписивати их.

Од њега је, како сам вели, преписао ове песме:

1. Пошетала Хајка Атлагића.
2. Кад се жени српски цар Стјепане.
3. Уранио старац калуђере.
4. Пораниле три српске војводе.
5. Или грми ил’ се земља тресе?
6. Цар Лазаре сједе за вечеру.
7. Сједе Марко за вечеру с мајком.
8. Рано рани Туркиња дјевојка.
9. Пита мајка Краљевића Марка.
10. Кулу гради Црни Арапине.
11. Вино пије Муса Арбанаса.
12. Славу слави Краљевићу Марку.
13. Кад се жени Смедеревац Ђуро.
14. Запросио Поповић Стојане.
15. Пошетао од Будима Краљу.
16. Вино није Новак и Радивој.
17. Још од зоре ни помена нема.
18. Вино пије од Јанока Краљу.
19. Књигу пише Новљанин Алија.
20. Још зорица не забијељела.
21. Кад се жени Римљанин Алија.
22. Вино пију млади Црногорци.

У очи Цвети, 1815, узме га Вук у кола и оде с њим у манастир Шишатовац, мислећи да ту, код свога пријатеља Л. Мушицкога, поседи дуже, и песама препише више. Али дође глас да се у Србији дигла нова буна на Турке, а Подруговићу, вели Вук, као да уђе сто шиљака под кожу, и хоће одмах да иде да се бије с Турцима. Једва га Вук толико задржи да препише неколике од оних песама које му је, идући из Карловаца, путем казивао.

Сад га метне у кола, довезе до Митровице, и испрати га у Србију.

Кад се Срби, у јесен те године, измире с Турцима, Подруговић оде у Босну. Проврљавши које куда, по свом пређашњем обичају, састави неколико коња, и намести се негде у нахији сребрничкој да живи као кириџија.

Не прође много, а он се посвађа с неким Турцима који га, пошто их је било неколико, испребијају тако да је од убоја умрьо.

Подруговићу није било више од 40 година, кад је Вук од њега преписивао песме.

Пре тога је хајдуковао. Био је врло паметан и, као хајдук, поштен човек. Врло је радо причао и казивао које шта весело и шаљиво, а при том се није никад смејао, него је увек био као мало намрштен. Он је знао још, најмање, сто јуначких песама.

Вук додаје да није дотле познавао ни једнога човека који он песме знао тако као Подруговић. Његова је, вели, свака песма добра, јер је он песме разумевао и осећао, и мислио је шта говори.