Обрадовић Доситеј (Обрадовић Доситије), родио се у вароши Чакову, у Банату, пред крај године 1739, од оца Ђурђа и матере Круне. Крштено име било му је Димитрије, а Доситијем је назван кад се покалуђерио.
Отац Доситијев умрьо је тако рано да га син није добро ни упамтио, а мати његова, оставши сирота удовица, са четворо нејаке дечице, преуда се за другога човека с којим је, јадница, била врло несрећна. По кратком животу, у овом другом дому, Круна умре. И тако мали Димитрије остане сирота и по оцу и по мајци. Тада му је, као што сам казује, било девет до десет година.
Још за материна живота, био је пошао у школу. Учитељ, старац Добра, био је према маломе Димитрију благ зато што се дете добро учило и што је било кротко; а друге, немарне, и немирне ђаке тукао је тај благи учитељ тако да човека хвата страх само кади помисли на то.
После материне смрти, Димитрија узме к себи тетак његов Никола Парчанин. Овај човек, не имајући својега порода, мислио је Димитрија усинити, школовати га, и запопити, не би ли у старости, добио у њему оно што би имао у рођеном сину.
Димитрије је, у то време, већ учио псалтир; по свршетку тога, учитељ му је био дао Катихизис или, тако звано „Православноје исповеданије.“ Све је то мали Димитрије учио и ласно и брзо, а памтио је и чврсто и дуго. Поред онога што се учило у школи, Димитрије је читао и друге књиге. Тако је, одлазећи у цркву на богомољу, гледао да се увуче у олтар, где би се дочепао влашких Казанија, и читао би их докле год се не би правило свршило. Јер, рођен у Чакову, где има доста Влаха, он је знао језик влашки као и српски. За кратко време, није у цркви остао ни један пролог који Димитрије није био прочитао. А што би год прочитао тако жудно и тако марљиво, то би казивао другима врло радо и разговетно.
Читајући ове књиге, које детиња памет не може сватити ни разумети како треба, Димитрије уврти себи у главу да се њему треба посветити. И срце му стане жудети да нађе какву пештеру у коју би се уклонио од овога грешнога света, па ту да, у посту и молитви, проведе свој живот и, тако, да се сподоби раја онога света!
Тетак и добротвор његов, паметан човек, сазнавши шта дете ради и куда тегли, стане га световати да се мане тих мисли, него да се лепо учи и влада, па ће га он оженити и запопити. Мали се Димитрије сав стресе на те речи.
— Кога оженити? Зар мене? питао је сам себе с ужасом: — Та боље би било да ми не знам што буде, него да се оженим и да се, жене ради, вратим с пута који води у рај!
Ох! чудна је ствар кад дете уврти у главу ствари које још нису за његов разум!
У то време, Доситије се, случајно, намери на неког калуђера, из Дечана, који је по Банату просио милостињу, и с њим се договори да бежи у Турску. И одиста се искраде од куће, и побегне с Дечанцем до Сен-Ђурђа. Тетак, опазивши да Димитрија нема дома, потрчи одмах и, стигнувши калуђера с дететом, нападне га грдити и претити влашћу, те се сиромах духовник једва избави од ове невоље.
После тога, тетак одведе Димитрија у Темишвар, и да га једном мајстору капамаџији и трговцу. Ту је остао годину и по. За то време, учио је шити, и ходао је по пазарима. У овом послу, детету је била лепа прилика да види многа нова места, људе и људско живљење. То све мало му је разладило ону силну жељу за испаштањем и пустињичењем.
Али, баш кад се та жеља почела стишавати, дође из Срема у сусество Доситију неки момак, по имену Тодор. Познавши се с Доситијем, стане му хвалити Фрушку Гору, и манастире у њој. Дете се опет занесе за пустињом, и науми бежати у Фрушку Гору. Ту своју намеру открије свом другару у занату, Ники, који му не само одобри намеру, него и сам пристане да остави занат и да иде у манастир. И тако, једне недеље, Ника и Доситије искраду се од мајсторове куће, и побегну пут Фрушке Горе. Теглили су правце ка Хопову, за које су чули да је манастир леп као рај Божји.
Доситије, што год пише, све пише слатко, али свој пролаз поред села Сенмартона, где му је мајка сахрањена, описао је тако да би и најледеније срце морао потрести.
Дунав су пребродили на Сланкамену па се, преко Карловаца, упуте у Фрушку, правце у Хопово.
У том манастиру, Доситија одмах прими за свога ђака игуман Тодор Милутиновић, човек мало школован, али од природе много паметан, и много добар. У тога доброга игумана, Доситије је остао близу три године. За то време, игуман је свог ђака замонашио, наденувши му име Доситије, које је постриженик сам изабрао; после га је одвео у Карловце, митрополиту Павлу Ненадовићу, који га је зађаконио.
О овом своме игуману, Доситије пише онако како би најчеститији син писао о рођеном добром оцу свом. Читајући то, човек не зна, ком да честита: да ли игуману што је стекао овакога ђака; или ђаку што се је намерно на овакога игумана? У сваком случају, они су обојица нама данас и дика и поука.
Овај добри игуман буде премештен из Хопова у Шишатовац, па, на скоро, и умре. Међу тим, у Доситија се она силна жеља, за пустињом и светињом већ била преокренула у жељу за науком, а ова нова жеља сада га је гонила ма куд у свет, где би само могао што год научити. Сам пише да су га лепе беседе Јована Златоуста највише распаљивале да се учи:
— Та зар би могао Златоусти овако умно, овако слатко беседити, да се није учио? Бадава! све на страну! Мора се учити, па како било! Од тада су ми, вели он даље: — не само на јави него и у сну пред очи излазиле само велике библиотеке, академије, школе, учитељи који разне науке предају, и ученици који њих радо слушају!
У то време, налазио се у Хопову, као манастирски ђак, неки Атанасије, родом из Хрватске, који је намеравао ићи својој кући. Доситије, кога, после смрти игумана Тодора, није ништа везивало за Фрушку, удружи се с Атанасијем, и дође у хрватску престоницу. Ту дозна да и у самом Загребу има богословска школа, у којој би се могао учити. Оде, дакле, и пријави се старешини који га лепо прими, и увери да може ући у школу, где ће добити и стан и храну али се, најпре, мора поунијатити. Чувши по коју би се цену могао учити, Доситије побегне као опарен!
Разбирајући како би се могао докотурати до Русије, где би се поздраво могао изучити по вољи, оде плашком владици Данилу, и изјави му ту своју жељу. У то време Доситије није знао ни речи немачки. Владика га упути у Далмацију да учитељује коју годину, докле стече пара, па, с парама, може куд хоће.
По овом упуту, Доситије оде у Далмацију, и тамо проведе три године, које је, доцније, бројно у најсрећније дане својега живота.
Боравећи у Далмацији, чује да у Св. Гори има неки славни учитељ Јевђеније, коме долазе ђаци са свих страна. Крене се дакле пут Грчке, али га у Боци захвата грозница, те га задржи од пута. Тада га је, на Стањевићима, лицем на Васкрс, запопио црногорски владика Василије.
Не могући се отрести грознице, Доситије се врати у Далмацију, те у селу Голубићу остане две године, учећи децу, учећи себе, и састављајући своју Буквицу која је, доцније, изишла на велики глас.
— Овде ми се је, вели Доситије: — први пут зачела у срцу жеља да штогод лепо и корисно напишем и штампам за поуку своме народу!
Доситије је познат као „медоточни“ писац, али је сласт, чини ти се, и од меда слађа читати што је писао о овом свом живљењу у Далмацији, и о добрим људма међу којима је боравио. Србину, пошто прочита што он о тим људма пише, остане у срцу жива жеља да собом види та красна места и тај дивни народ!
После две године, крене се опет на пут и, преко Крфа и других острва, дође у Св. Гору, али чувеног учитеља Јевђенија ту не застане. Проборавивши јесен и зиму у манастиру Хилендару, пређе у Смирну, где се устави да слуша другога чувенога учитеља, Јеротија, и остане у њега равне три године.
— Још бих три остао, вели Доситије: — али букну рат између Русије и Турске, па сам се морао уклонити. И сада, преко Крфа, дође у Задар, где је учитељствовао годину дана, па онда оде у Беч, где је провео равних шест година. За то време учећи туђу децу, Доситије је учио и себе; особито је приањао да изучи језике: немачка, француски, и талијански.
Из Беча оде у Трст где је, учитељујући, стекао нешто пара, па се онда опет крене на пут у исток. Али се тада није нигде дуго задржавао, јер је у Цариграду морила куга. Зато је, преко Црнога Мора, измакао у Галац.
Том приликом, познао се је с једним румунским владиком и, понуђен, примио се да два владичина питомца обучава. Младићи су већ били у Хали, те и Доситије оде с њима, па се ту и сам упише међу ученике университета, и слушао је природну богословију, философију, и естетику. Овде се је Доситије обријао, и преобувао у световне хаљине, да не би падао у очи својим свештеничких оделом.
Из Хале пређе у Липиску, где је, такође, ушао жеђу ученике, и слушао је физику.
Овде боравећи, штампао је књигу:
„Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића, нареченог у калуђерству Доситија, 1783.“
Мало доцније, штампао је другу књигу, коју је назвао:
„Совети здравога разума.“
Из Липиске, Доситије оде у Француску, а оданде пређе у Енглеску. У Лондону је остао шест месеца, и, за то време, научио је енглески.
Отуда се врати у Липиску где, године 1788, штампа своје „Басне, са наравоученијама.“
Иза тога, године 1791, штампао је у Бечу, књигу којој је наденуо име:
„Собраније вешчи.“
Из Беча је прешао у Трст, где му родољубиви Срби, трговци, одреде на годину по две хиљаде форината, да би се могао, без икакве бриге, одати на писање књига које су биле за оно време толико нове, толико миле, и толико корисне српским читаоцима.
Године 1803, штампао је Етику, или моралну философију.
Кад Французи освоје Приморје, Доситије остави Трст, и дође у Карловце.
Из Карловаца, године 1807, пређе у Београд.
Ту је најпре био наставник Карађорђеву сину Алексију, иза тога, био је члан у Совету, и, најпосле, попечитељ просвете1.
У то време, отворена је она чувена велика школа у Београду, у којој су учили синови првих ондашњих људи у Србији.
Доситије, чим је прешао у Београд, купио је кућу, с пространим местом. Ево шта о тој кући вели Сима Милутиновић:
Доситије свог је труда смогом
Откупио у врховне власти
Дом спахиски виши’ Видин-капије
У обзиду са пространим местом
Рад’ црквене школе и печатње:
Ту да с’ уче нови свештеници,
И да с књиге штампају црквене,
Док и разне приспију грађанске.“
Где је местимице била ова кућа, сада је тешко казати. Покојни Баталака казивао је покојном Јовану Гавриловићу, а овај мени записао: да је та Доситијева кућа била негде онде испод џамије, где се сада гради газ за позориште.
Године 1809, после оне несреће на Каменици 19 маја, кад су Турци већ били продрли до Петке на Дунаву, многи су Београђани, од страха турскога, бежали преко Саве и Дунава. Тада неко позове и старца Доситија да бежи, а он одговори:
— Ја сам добегао у своје отачаство, па сад, ако оно страда, нека и мене погазе турски коњи!
Доситије је преминуо 21 марта, године 1811. Он је умрьо у оној кући на великој пијаци која се зове Текија, и која је на другом рогљу, спроћу велике полиције.
Тело његово испратили су сви ђаци, сви учитељи, и многи београђани. Кад су га, мртва, носили од куће ка цркви, онда је један човек, носећи кесу ситних пара, овда онда, заитао по прегрш тих пара, и бацао их преко мртва Доситија, да се распу по улици, те да их после купе сиромаси. Ко је био тај човек, и рашта је то радио, нисам могао дознати.
Доситија су, пред смрт, упитали:
— Како хоћете да вас опевају: Као јеромонаха или као мирјанина?
— Као јеромонаха, одговорио је он.
Тако су га и опевали.
Доситијева је жеља била да се укопа код Хајдучке Чесме, у топчидерском Кошутњаку. А сарањен је код велике београдске цркве. Још за живота, саставио је себи овај гробини натпис:
„Овде његове српске кости леже; он је свој род љубио.“
По смрти Доситијевој, наређено је било да се његове ствари распродаду. И распродано је све што је имао за непуна два сахата времена.
— Зар све продадосте? упита председник Савета, Младен, Рељу Банаћанина, познатог домишљана и шаљивца, који је био, на тој продаји.
— Све оде као алва, одговори Реља.
— Чудне ми тековине једнога философа, рећи ће на то Младен: — сва оде тако за час!
— Е, Бога ми, кад на твоју дође ред, рекне Реља: — имаћемо посла таман две године!…
А данас нико не зна ни за куће, ни за дућане богатога Младена, а Доситијева се свака стварчица чува као каква светиња.
Овде је казивано само ко је био Доситије, а ко жели знати: шта је урадио Доситије, тај нека узме и прочита његове књиге.
Доситију припада вечита слава што је први почео писати за народ језиком народним; што је својим знањем и срцем обухватао све земље српске и хрватске, сматрајући их као једну отаџбину и, најпосле, што је, увек побожан, стајао изнад свих верских предрасуда које од браће граде небраћу.
Доситијеве књиге нису све биле штампане за његовога живота, Тек доцније, штампао их је најпре Глигорије Возаровић, у Београду, од 1833—1836; после тога, Медаковић, у Новом Саду и Земуну, 1850, и, најпосле, Браћа Јовановићи, у Панчеву, 1880.
Србима и дужност и корист налажу да што пре даду свету сјајно издање књига својега најмилијега народнога учитеља и просветитеља!…
Допуна
Године 1897 септембра 12, Доситејеве су кости ископане из гроба, у који их је био сахранио Глиша Возаревић 11 септембра 1837. Завијене у бели платнени чаршав, унесене су у велику цркву, где је професор С. Тројановић измерио шупљину Доситејеве лубање.
Септембра 15, кад је камени саркофаг већ био спуштен у раку пред великом црквом, кости су у једној великој платненој торби, пренете пред амвон, у цркви, и онде је прота Новица, с ђаконом, учинио над њима помен, прекадио их, и прелио вином, у присуству министра просвете, председника Академије, више књижевника, и великог броја гимназиских ђака с професорима.
После тога помена, министар просвете Андра Николић и председник Академије М. Ђ. Милићевић, узели су ону торбу с костима и спустили у саркофаг; с њима је спуштен и велики букет цвећа, и стакло са зеитином у ком је историска записка о тим костима.
Саркофаг је тада заклопљен каменим заклопцем, рака је покривена земљом, а поврх свега тога положена је плоча с оваким записом:
Доситеј Обрадовић
Велики народни учитељ српски
Рођен у Чакову 1744
Преминуо у Београду 1811
Овде леже његове српске кости
Он је љубио свој род
Вечна му памет
Гроб је овај поновљен 15 септембра 1897
Наспрам тога гроба у црквеном зиду има друга плоча с овим записом:
„Под крилом ове цркве метар и по на запад почивају смртни остаци Доситеја Обрадовића 1744—1811—1897.“2