Категорија: О

Оташевић Михаило, родио се у Забојници, у округу крагујевачком.

Кад је Кнез Милош 1815, из логора у Мачви, хтео отићи преко Дрине Куршид-Паши на разговор о миру, повео је уза се Михаила Оташевића из Забојнице, Аврама Лукића из Рајца, и Николу Симоновића из Бабине Луке.

Куршид-Паша пусти Милоша да се врати, те, божем, да Србе склони на предају оружја, а ову тројицу задржи као таоце.

Никола Симоновић некако се измакне, и добегне кући, а Оташевића и Лукића уморе Турци. Прича се да су ископали две рупе за човечији бој дубоке, једну поред друге; у те рупе посадили су их обојицу, па су около њих набили земљу; само су им главе остале на површини. У тим мукама пиштали су јадници два дана и две ноћи, па су тек после умукли, и скапали!

Вечна слава мученицима за отаџбину!

Орфелин Захарија, писац, родио се у Вуковару 1726. Звао се презименом Стефановић, па је ово презиме оставио, и саставио себи ново од Орфеја и Лина, старих грчких певача.

Бележе га као самоука, али је он много знао: писао је књиге, цртао карте, резао на бакру слике, и био је члан бечке уметничке Академије.

Служио је као канцелиста у карловачког митрополита Ненадовића; био је благајник у владике темишварског Вићентија Јовановића; по том је учио децу спахије од Маче Јована Сапланцајије; живео је у манастирима Беочину, Гргетегу и у Ремети. Неко време боравио је у Новом Саду, код владике Путника, који га је послао у Беч штампару Курцбеку за коректора. Налазио се неко време и у Пакрацу код владике Јосифа Шакабенте.

Човек несталне нарави, није се могао дуго на једном месту скрасити.

Умрьо је близу Новог Сада на Исаиловцу (добру бачкога владике) у највећој сиромаштини.

Од њега су нам остали ови радови:

1. Краткоје наставленије, 1757.
2. Ортодоксосомологија или православноје исповједаније, 1758.
3. Краткоје о седмих тајинствах наставленије, 1760.
4. Плач Сербији јејаже сини в разљичније государства расјејалисја, 1761.
5. Ода на воспоминаније втораго Христова пришествија, 1763.
6. Сјетованије наученаго младаго человјека, из рускога, 1764.
7. Мелодија к пролећу, 1765. Два пута штампана.
8. Первија начатки латинскаго јазика, 1767.
9. Славеносерпски магазин, 1768.
10. Житије Петра Великаго, 1772.
11. Генералнаја карта всеросијкој Империји, 1774.
12. Положеније провунциј: Лифландије, Финландије, Карелије, Ингрије, и Курландије, и пр. 1774.
13. Карта географ. Германије, Холандије, Даније, Пољше и проч. 1774.
14. Карта Мале Таторије, 1774.
15. Буквар за српску децу словенски, у Венецији, 1776.
16. Вјечни календар, у Вајени, 1783. Три пута прештампаван.
17. Искусни подрумар, у Будиму, 1808.
18. Прописи српски. И друго издање.
19. Седам степенеј премудрости.

Према својој великој љубави к роду српском и к вери православној, он се није знао уморити у разноврсним радовима, који показују и његов велики труд и висок ступањ знања у сваком послу који је пословао.

Округић Илија, католички свештеник и песник, родио се у Срем. Карловцима 30 априла (12 маја) 1827 године.

Основну школу и гимназију учио је у месту свога рођења.

Школски другови у гимназији били су му: Бранко Радичевић, Милош Димитријевић (доцније председник Српске Матице) и Јулије Радишић.

Богословију је изучио у католичком семинару у Ђакову, и у Загребу.

За свештеника је посвећен (што они веле за мисника је заређен) 1850, и прву службу (ми̏су) служио је у Срем. Митровици, где је дуже остао као капелан. Из Митровице прешао је у Карловце опет као капелан.

Године 1859 постао је парох (жупник) у Сарвашу, месту близу Осека па, иза тога, у Левавској вароши недалеко од Ђакова.

Године 1867 дође за пароха у Петроварадин, и онде остаде до смрти.

Године 1885, августа 10/22, Краљевом повељом, постављен је за првога опата Светога Димитрија Сремскога.

Поп Илија Округић преминуо је 18/30 маја 1897 у Петроварадину, и сахрањен је код цркве Текије (Maria Schnee) на путу између Петроварадина и Срем. Карловаца.

Од Попа Илије Округића имају ови списи:

1. Сремска вила, Осек, 1863.
2. Шаћурица и Шубара. Изворна весела игра, с певањем, у четири чина. Загреб. 1874.
3. Грабанцијаши или батине и женидба. Глума с певањем, у пет чинова. Нови Сад. 1874.
4. Шокица. Загреб. 1884.
5. Уњкава комедија;
6. Пишчева кубура;
7. Љуба Дојчин-Петра;
8. Мара Варадинка;
9. Срчанице. Љубавна сонети. Збирку ових песама штампао је писац још 1874 али не под својим именом.

Године 1900, у новосадском листу Позоришту, бр. 13—20, изашло је Округићево посмрче, које је писац предао свом пријатељу г. Т. Хаџићу.

У свима списима својим Округић се јавља као човек патриота, и свештеник просвећена ума и широка срца. За живота свога он се је дружио са Србима православнима као што би чинио најбољи њихов једноверац.

Нека му је дуго мило помињање и као човеку и песнику, и као хришћанском трпљиву свештенику!

Огњановић Илија, доктор медицине и књижевник, родио се у Новом Саду 30 априла 1845.

Основну школу и нижу гимназију свршио је у месту свога рођења; пети разред гимназије учио је у Карловцима; шести и седми у Печују, а осми у Будимпешти, где је и испит зрелости одлично положио.

Медицину је, као текелин питомац, изучио у Бечу, где је године 1872 проглашен за доктора.

По свршетку школовања, вратио се у Нови Сад, и онде се настанио као лекар све до смрти.

Преминуо је у Будимпешти 8 августа 1900, а сахрањен у Новом Саду 10/23 августа 1900.

Огњановић је изишао на глас нарочито својим шаљивим писањем. Још као ђак у трећем разреду гимназије уређивао је шаљиви лист Зољу; доцније је уређивао Ђачки венац, па је после радио листу Комарцу и у Даници.

Он се, у свом веку, и усмено много шалио; али су ову његову шалу уживали само они који су били њему ближе; за нас пак који смо од њега били подаље, и за потомке, драгоцено је тек оно, што је ставио на хартију за живота свога.

Од године 1864 почео је звати се Абуказем. Доцније су његове шале китиле листове Стармали и Јавор.

На овом последњем листу радио је пуних деветнаест година.

Огњановић је био најјачи у шали и у сатири. У својим шетњама по Новом Саду он је чибукао своје земљаке тако да су се они морали смејати, па ваљда некад и поправљати.

Од радова Огњановићевих, који су засебно штампани, помињем ове:

1. О дифтеритичној вратобољи, 1876.
2. Како се ваља чувати од колере, 1884.
3. Имена болести што могу да донесу смрт, научни називи протумачени на маџарском, српском, и немачком језику, нарочито за наше свештенике, 1894.
4. Абуказемов шаљиви календар за 1878 и 1881.
5. Шала и сатира, у пет свезака, 1882.
6. Веселе приповетке, 1880.
7. Гробови знаменитих Срба, 1900.
8. Занимљиве приче и белешке из живота знаменитих Срба, 1900.

Мало је живео, али је живео радно, родно, и родољубно.

Бог да га прости!

Обреновићка Љубица, кнегиња српска, родила се 1788, у селу Срезојевцима, у нахији рудничкој, од оца Радосава и матере Марије.

Кнез Милош је сам причао како је Љубицу видео прва пут, када су му на њој остале очи.

Кад је оно из Добриње, од зла Савина, бежао у Брусницу, к брату Милану, ударио је, испод села Срезојевца, на реку Дичину. На реци, на белилу, застао је две белиље које су белиле платно. Једно је, вели он: — била Мара, Радосављева жена, а друго — Љубица, њена кћи. Видевши мене, обе изађоше из воде, и спустише скуте, док се ја не удаљих. Ја се изух, прегазих Дичину, па седох на брег обувати се. Знам да су ме обе клеле, јер сам се, можда, цео сахат обувао, само да дуже гледам девојку, на којој ми, чиниш ’волико, баш осташе очи“!

„Кад сам, после тога, служећи у брата Милана, ишао с Ћор-Зуком, Турчином, да лучимо овнове, све сам нагињао да се увратимо на Радосава у Срезојевцима, и да упитамо нема ли овнова.

— Нејма, море Милошу, онамо ни у кога стоке: све сам то ја раније одлучио, одговарао би ми Ћор-Зука.

Најпосле, ја њему кажем: рашта теглим кући Радосављевој.

— Е, вала Милошу! рећи ће на то он: — ако ти је цура баш толико омиљела, говорићу Милану да ти је проси!

Али бејаше мука склонити покојног ми брата да ме жени.

— Бог с тобом, побратиме, рече он Ћор-Зуки, кад му први пут помену: — што ће бескућнику жена? Та он још ни своје капе нема на глави?

Турчин, при свем том, навали, те брат, најпосле, приста, испроси Љубицу, и ожени ме њоме“.

Љубица, живећи, најпре, у кући свога девера, радила је сваки посао који раде жене на селу. Кнез Михаило, син њезин, по њеном казивању, причао ми је да је она, понекад, до сванућа, месила по 12 проја, пекла их и, после, на ображици, носила их на њиву радинима!

И доцније, кад се Милош, кућом, одвојио од брата Милана, Љубица је радила све послове које раде домаћице у имућнијим сеоским кућама.

Године 1813, оних најнесрећнијих дана, кад се Милош премишљао: куда ће испред Турака, рекао јој је он да је пошље или у Црну Гору, или у Немачку, па ће се, после, сам, одметнути у хајдуке.

— Жива не ћу из свога завичаја, одговорила је Љубица: — а мртву ме могу и пси изести!

У почетку 1815, Милош је Љубицу, с децом и мајком својом, склонио у манастир Никољу, као у место ком је врло тешко приступити.

Ту је Љубица заклела момка Марка Штитарца да он — ако би Турци и у Никољу продрли — њу, децу, и свекрву њену, покоље пре него би пале Турцима у ропство!

И Штитарац би, какав је, ту заклетву тачно одржао!

У борби на Љубићу, једнога дана, Милош и други вођи узмакну пред великом турском силом, и повуку се чак кући Милошевој, а баш у то доба били су дошли неки Левчани, те причали како се Срби онамо јуначки бију.

— Ето видите шта раде људи! рекла је Љубица вођима с Љубића: — А ви шта сте учинили? Кецеље женске пашите, па ми жене да идемо да се бијемо!

Сумњајући да млада и лепа сарајевка Петрија, која је послушавала у кући кнежевој, има сувише велико пријатељство с Кнезом Милошем, Љубица узме с чивије Милошев пиштољ и, рекавши:

— Пиштољ је Милошев, а рука је Љубичина — омашке не може бити, убије своју супарницу на место.

После смрти Кинеза Милана 1839, Кнегиња Љубица је ишла у Цариград, с млађим сином својим, Кнезом Михаилом.

На крају јануара 1842, умрла је у Београду Госпођа Јелена Карађорђевица, венчана кума Љубичина; опевана је врло свечано, и, 31 јануара, на саоницама, однесена у Тополу да се сахрани.

Кнегиња Љубица је покојницу пратила чак до гроба, и, тек о свршетку свега погребнога обичаја, вратила се у Београд¹.

Колико срећне поуке садржи само овај један пример велике српкиње, жене Милошеве?

Кад је буна Вучићева приморала Кнеза Михаила да иде из земље, Кнегиња Љубица била је још у Београду; а доцније је и она оставила Србију, и отишла у Нови Сад, где се је на скоро поболела.

Године 1843, маја 14, више од туге и жалости која постиже њену кућу, него од старости и болести, пресвисла је ова ретка жена. Син њезин, Кнез Михаило, саранио ју је свечано у манастиру Крушедолу, у Срему.

Кнегиња Љубица била је средњега раста, лепа, снажна, радна, врло разумна, добра, штедљива, и побожна жена. Кад је хтела, дивно је умела показати ко је и шта је; а умела је и љубазношћу задобијати. Говорила је лепо, лако, кратко, и убедљиво.

Јунаштво је показивала у више прилика за време ратовања. За децом је својом јако гинула, и тога ради се је налазила готово увек с њима.

Ова ретка жена, можда и праведно срдита на већу слободу свога мужа у држању брачних дужности, нехотице је помогла да се толико потресе и, за дуже време, из Србије уклони породица Обреновића. Желећи видети свога мужа ограничена у животу приватном, она је снажно помагала његовим политичким противницима, који су га, најпосле, и из земље удаљили. А кад је опет хтела њега вратити у земљу, слабила је власт сину, и тако, желећи вратити у Србију „Старог Господара“, облакшала је непријатељима Кнеза Михаила да и „младога“ истисну из земље 1842.

Све је ово, пред своју смрт, сама признавала, и кајала се горко.

Кнез Михаило, примивши од Турака градове, у Србији, 1867, послао је у манастир Крушедол свога настојника Антонија с налогом: да однесе светој обитељи 60 дуката, и друго што треба, да се на гробу његове покојне Наке учини помен.

— Кад је радостан син њен, рекао је Кнез: — кад се весели цела Србија, нека се помене и моја добра Нака, Бог да је прости!…

То је све извршено.

Слика Кнегиње Љубице налази се у народном музеју у Београду.

---

1. Српске Новине, бр. 6, 1842. ↩︎

Обреновић Михаило (Милошев), трећи владалац од лозе Обреновићеве, родио се у Крагујевцу, у Шарену Конаку¹, 4 септембра 1823, од оца Кнеза Милоша и мајке Кнегиње Љубице.

Михаило је провео своје детињство у месту својега рођења, у Пожаревцу, и у Београду, налазећи се свакад уз мајку, Кнегињу Љубицу, заједно са старијим братом Кнезом Миланом.

Што је више растао, све је чешће гледао буре које су тутњиле преко главе оца његовога. Најпосле, године 1839, Кнез Милош даде оставку и изиђе из Србије, узевши са собом и млађега сина свога Михаила, с којим оде на своја добра у Влашку.

Старији брат Кнеза Михаила, Кнез Милан, умре 26 јуна 1839, и тада, по реду наследноме, престо српски припаде Михаилу, млађему сину Милошеву.

Српске старешине тада пошљу Кнезу Милошу Кнегињу Љубицу и поуздана човека да Кнеза Михаила измоле у оца, и да га доведу у Србију. Не дадне ли отац сина, онда да га „украду,“ и с њим добегну у отаџбину.

Кнез Милош је сина драге воље пустио, те није било потребе за ту патриотску крађу.

И тако, Кнез Михаило је, по смрти брата свога Кнеза Милана, наследио владалачки престо у Србији, и седео је на њему до 25 августа 1842. А тада, после несрећнога судара с бунтовничком братском војском на Крагујевцу, на Чумићу, и на Жабарима, оставио је Србију, прешао преко Саве, и отишао у Аустроугарску.

Иза тога, Кнез Михаило је путовао по Јевропи ради проучавања оновременога друштва и државних уређења, али је највише боравио у Бечу.

Живим учешћем пратећи све што је бивало у Србији, он се никад није мешао ни у какве плетке које би му, тобоже, олакшале повратак у отаџбину.

Кад је светоандрејска Скупштина (11 декембра 1858) прогласила повратак Кнеза Милоша на престо српски, Кнез Михаило је сачекао док му је отац из Букурешта стигао на српску земљу у Крајини, па је онда пошао из Беча и, 14 јануара 1859, после 17 година, у Смедереву, ступио на земљу своје отаџбине, и отишао у Алексинац пред оца свога!

Одонуда је, заједно с оцем, дошао у Београд 25 јануара 1859, и остао је и даље уз оца, као престони наследник, утичући на послове колико се год могло смотреније, да не би ни чим повредио осетљивост властољубивога „Старога Господара.“

Године 1860, септембра 14, после очине смрти, Кнез Михаило је, по други пут, ступио на српски престо, и владао је до 29 маја 1868.

За ове своје друге владе, Кнез Михаило је Србију са свих очистио од Турака; распрскао је градове: Ужице, Соко, и Кастел (на Дунаву, према Адакалу), а Београд, Смедерево, Шабац, и Фетислам вратио је у српске руке; завео је народну војску; учинио је највеће спреме да земљу наоружа; утврдио је у земљи законитост и, мудром својом политиком, подигао је Србији глас пред пријатељима и пред непријатељима српскога народа.

Године 1865, о Светим Тројицама, Кнез Михаило је, у Топчидеру, свечано прославио „Педесетогодишњицу српске слободе“ од Цвети 1815.

О тој светковини установио је таковски орден. И прве крстове тога ордена, који су од једнога Кнез-Милошева топа сливени па позлаћени, раздао је тада још у животу осталима борцима, за ослобођење Србије.

Тога дана је, пред топчидерским дворцем, био величанствени ручак, за којим су, до Кнеза ни Кнегиње, седеле две Карађорђеве кћери: Сава Пљакићка и Стаменка Чарапићка.

Српски родољуби одавали су се најлепшим надама.

Али освану црни 29 дан маја 1868. Тога дана, у 6 часова после по дне, Кнез Михаило паде од крвничке руке у топчидерском Кошутњаку.

Тело његово пренесено је у Београд, и с необичном свечаношћу, и народних плачем, сахрањено у великој београдској цркви, у гробницу поред Кнеза Милоша.

Уз јужни црквени зид, изнутра, над самом гробницом, стоји данас побожни белег с овим записом:

Који вјерује мене ако и умре живљеће. — Јов. 11, 25

КНЕЗУ СРПСКОМ
МИХАИЛУ М. ОБРЕНОВИЋУ III
РОЂЕНОМ 4 СЕПТЕМБРА 1823
ПОГИНУЛОМ 29 МАЈА 1868
УДОВИЦА ЈУЛИЈА.

Кнез Михаило, осем својега матерњега језика, говорио је и писао немачки и француски, а разумевао је и руски. Боравећи дуго у Бечу, био се је на немачки језик тако навикао да је често, и кад српски говори, мешао по коју реч немачку, хотећи брже и јасније изразити што жели. И кад пише, поводио се је по немачкој синтакси, а иначе је српски говорио лепо и течно. Рукопис му је био врло крупан, али врло марљив, и што би год ком писао, макар била најмања ситница, од свачега би задржавао копију.

Србе сељаке, и живот њихов, познавао је тако да би му се човек морао чудити, а он је причао да је то све сазнао од своје Наке (Кнегиње Љубице).

Од јевропских народа, увек је хвалио Маџаре, што су као народ сложни ма да су вером поцепани, и што су поносити својим народним именом према туђинима; у Немаца је ценио вредноћу и тачност; Енглезе је уважавао као народ који и љуби слободу и поштује законе, али му је било криво на њихову политику што држи страну Турцима; Французима се је чудио што не ће да виде света ван Француске, и, кроза смеј је причао како француска царица кумује црногорском кнезу, а никако не може да се обавести: шта су били један другоме покојни Кнез Данило, Марко, и Кнез Никола? „Цар Наполеон, вељаше Кнез Михаило: — не зна ни колика је величина Србије, нити колико народа у њој живи, а ми га сматрамо за свога покровитеља, и надамо се неком добру од њега“!

Западну просвету Кнез Михаило је јако уважавао, и желео је да Србија што брже напредује на том путу…

У почетку разговора, прве четврти од часа, речи су му се једва откидале од језика; доцније је постајао све говорљивији и, најпосле, дошавши у ватру, говорио је брзо, оштро, и речи је своје подупирао жестима.

У последње време својега живота, био је све своје мисли и жеље слио у једну: да ослободи од Турака земље које је држао Кнез Лазар:

— Ко ми, у садашње време, помиње границе Душанове, тај ми је душман а не пријатељ, рече ми једном, кад смо о том говорили.

Ради успеха на том путу, био је готов на сваку жртву.

Једнога дана, ушавши с актима Кнезу на реферовање, застадох га нешто срдита. Ходао је по соби живо, пушећи цигару нагло. Из разговора, дознадох да је љут на енглеског консула г. Лонгворта.

— Хоћете ли веровати, рече он окренувши се к мени: — да ја ове цигаре волем него хлебац, па ћу се и њих одрећи! Дукат на дан мени је доста, а све друго бацићу на коцку, и развићу барјак па — куд пукло да пукло!…

Већ пред своју смрт, често се је љутио на Миливоја Блазнавца, војнога министра, што споро спрема војску.

— Мој Блазнавац хоће, вељаше он: — да спреми резерву и за сваку чивију!

Кнез Михаило је био велики ловац и, да није имао државних послова, многе би дане проводио у лову.

Илија Гарашанин, сам страстан ловац, склањао би га више пута да изађе у лов.

— А шта би рекли домаћини сељаци, одговарао му је Кнез: — видећи да јурим по лову онда кад они мисле да сам притрпан народним пословима?!…

Волео је коње, и имао их је дивних; јахао је и радо и лепо; на добре коње никад није жалио новаца.

Волео је нашалити се; и то је умео врло згодно, али се је, с велика положаја свога, уздржавао, осем у тесном кругу својих давнашњих познаника.

Све његове врлине крунисала је великодушност којом је признавао истинске заслуге и својим противницима, и праштао увреде које су чињене њему, његовој мајци, и оцу од 1839—1858 године.

Ево томе једнога осветљења.

Неки Стева Филиповић био је секретар Карађорђев. Године 1837, ступио је поново у српску службу, и дошао до члана окружнога суда. Послуживши неко време, он, обремењен старошћу, затражи пензију, и Кнез Александар да му пуну плату (450 талира) у пензију.

Пошто Кнез Махаило предузме владу 1860, почну се, месеца октобра², ревидирати године службе свима пензионарима, да би се пензија могла давати само за оне године које су одиста проведене у служби.

Државни Савет, који је ту ревизију чинио, нађе да Филиповић није служио пуних 40 година, те му одузме 200 талира пензије, оставивши му само 250!

Кнез Михаило, кад му тај саветски акт дође, не одобри га, него рече да се Савету врати с напоменом да је година службе под Карађорђем била вреднија и тежа, него неких потоњих пет!

При свем том, Савет остане при својему закључку, додавши: да је пропало све што је за времена Карађорђева рађено у Србији, па, богме, и Филиповићева служба!…

Кад тај акт прочитах Кнезу, он га узе те виде имена оних који су га потписали. За тим устаде, походаше дуго, дуго по соби. Најпосле ће рећи:

— Ја не мислим тако као Савет. За мене могу пропадати људи, а историски догађаји не могу да се збришу па да их нема. Не ћу да се бочим с њима. За то одобрите им решење, али министру финанције пишите да г. Стеви Филиповићу, докле је год жив, од моје цивилисте даје колико треба да му буде равно 450 талира³.

Тако је и било.

После тога, дође од Савета депутација, и стане га молити да одустане од таке своје одлуке, јер је и Савет своју одлуку изменио тако да Филиповићу остане цела пензија (450 талира).

Чини ми се да је, мира ради, најпосле, пристао на ову молбу Савета.

Србину је необично мило поменути и оно пуно достојанства и такта Кнежево држање спроћу странаца. Ово је београђанима падало тим пријатније што је, пре тога, држање београдског двора спроћу странаца врло често вређало народну поноситост.

Кнез Михаило је био велики пријатељ науци и књизи српској. Вуку Караџићу давао је редовну помоћ чак и онда кад је сам, за живота Кнеза Милоша, кунаторио без новаца; помагао је Ђури Даничићу, и многим другим писцима.

Истини за љубав, испричаћу овде нешто што ће показати колико је Кнез Михаило био рад потпомоћи књигу и науку.

У јесен 1867, бејасмо у Крагујевцу о скупштини. Ту ми дође писмо од познаника Грофа Илије Деде-Јанковића, које показах Кнезу Михаилу. Од тог писма разговор наш пређе на то како ми још немамо потпуне историје. На један мах, упитаће Кнез:

— А бих ли ја могао што помоћи да добијемо таку историју?

— Да дате, сваке године, по хиљаду дуката рекох ја, као од шале: — те да се састави Фонд, из кога би се плаћали сви историски радови, од Ваше Светлости било би доста.

— Лепо! рече Кнез: — ми сутра полазимо у Београд, опомените ме на то у Београду!

— Захваљујем Вашој Светлости на такој речи: учинићу по заповести.

Дошавши у Београд, кажем овај свој разговор с Кнезом гг. С. Н., у жељи да се договоримо о уређењу тог посла. Г. С. Н. жељаше да чујемо о том мишљење и г.Ј. Б. Ја пак, желећи да ствар остане у ужем кругу, докле год се не сврши, пристах да се каже и г. Ј. Б., али да му се име дародавца не казује.

Еле се преговарање о уређењу тога посла развуче преко целе зиме 1868.

Неколико пута, међу тим, Кнез ме је питао:

— Шта би од оног нашег разговора, у Крагујевцу?

— Господару, спремам вам потпун пројект, одговарао сам ја: — па ћу доћи кад будем готов.

На Ђурђев дан, 1868, однесем му једну књигу својих „Путничких писама“, и речем „с Богом“, јер сам, други дан, полазио на пут био школама у Србији. Примивши књигу, Кнез опет упита:

— Збиља! Шта би од оног нашег разговора, у Крагујевцу?

— Господару! одговорих ја: — док се вратим с пута, поднећу Вам целу уредбу за Фонд и за рад. И одиста сам мислио свршити ствар, не чекајући ни од кога помоћи.

— Само немојте заборавити!

То беху последње речи које сам чуо из његових уста…

Ја одох; он оста. Маја 29 он паде, и она мисао са свим пропаде!…

Кнез Михаило је био висока раста, сув, коштуњав, врло кракат али у опће леп човек. Ишао је брзо, и, идући, малко би се накривио на једну страну.

Отац га је од милоште звао Мања. То име наћи ће се ма где у писмима Кнеза Милоша.

Кнез Михаило је пао и као жртва туђе политике, и као искаљење личне освете, овога сотоне, без кога никад није била историја добросрећнога српскога народа…

Народ српски подигао му је споменик у Београду, према народном позоришту, готово на оном истом месту где је била турска Стамболска Капија коју је он срушио…

На споменику су с две стране имена градова које је Кнез Михаило придобио Србији, с прочеља је српски грб, а са зачеља пише:

„Кнезу Михаилу М. Обреновићу III, Благодарна Србија.“

---

1. Шарени Конак, или Конак Кнегиње Љубице, у Крагујевцу, био је на северо-исток од конака мушкога готово онде где се свршава источно крило нове гимназије. У последње време у њему су биле неке војне канцеларије и, 30 новембра 1881, непажњом оних који су у њему боравили око поноћи букне у једном крилу ватра, па се у час рашири кроза сву зграду која је и била већином од дрвене грађе, те тако се „Шарени конак“ претвори у пухор. ↩︎
2. Законодавно решење од 1 октобра 1860, бр. 72. ↩︎
3. Кнежев акт од 31 марта 1861. бр. 716. ↩︎

Обреновић Милош (Теодоровић), родио се у селу Средњој Добрињи¹, у нахији ужичкој, на Теодорову суботу, 7 марта године 1780².

Мати Милошева, Вишња, прво је била удата у Брусницу за Обрена Мартиновића, с којим је родила синове: Јакова и Милана, и кћер Стану.

Кад Обрен умре, Вишња се преуда у село Средњу Добрињу за некога Тодора Михаиловића, и с њим роди Милоша, 1780, Јована 1786, и Јеврема, 1790.

Отац Милошев, Теодор³, кога су обично звали Теша, био је човек веома сиромашан, а кад је (15 новембра 1802) умрьо, његовим синовима није остало ништа друго но да иду у најам те да се хлебом хране, премда је Милош и пре, за очина живота, као шипарац, морао отићи у службу.

После више разних газда, у којих је чувао стоку, надничио, или гонио трговачке волове чак на Јадранско Море, Милош се најми, у Добрињи, у свога зета Саве, за којим је била његова сестра Стана. У овога човека Милош је служио дуго; али му, најпосле, додија ружна газдина нарав, па остави службу и побегне у Брусницу, к своме полубрату Милану Обреновићу, који је дотле био прилично стекао, и почео трговати живом стоком. И баш у оно време, када ће му доћи Милош, Милан је радио у заједници с турчином Ћор-Зуком из Бруснице. С овим Милановим ортаком, Милош је, доцније, често ишао по селима те лучио браве.

Српски устанак на Турке букне у почетку 1804, и Милан Обреновић јави се одмах као један између првих покретача и вођа тога народнога посла. Кроз кратко време, током самих догађаја, Милан поста војвода нахије рудничке, а за тим и пожешке (чачанске) и ужичке.

Уз брата свога, Милош је и лако и брзо добио прилику одликовати се и у бојевима и у пословима управним и судским.

Прича се да је, још 1805 године, на молбу Газде Николе Луњевице који је био човек веома уважен, добио од Карађорђа војводски чин, ма да је служио и радио у војводству Миланову.

Године 1807, у нападању на Ужице, кад су Срби освајали неки шанац, Милош допадне грдне ране: пушчано зрно ударило га је више леве сисе, па избило кроз плећку. Ови су мислили да Милош те ране не може преболети; али он, после дванаест недеља боловања и видања, оздрави.

Како је Миланово војводство било врло велико, пошто је захватало три велика округа, то је у њему и за Милоша било свакад довољно посла, а он од посла никад није бегао.

Пред крај године 1810, Милан Обреновић, налазећи се у Букурешту, код главнога заповедника руске војске, као народни депутат, из ненада падне у болест и, после неколико дана, умре.

У Србији, међу тим, Карађорђе и Младен спремали су ону реформу коју су објавили на скупштини, о Малом Божићу 1811, и по којој су прогласили за војводе којекаквих 70 људи, те тако Србију издробили на 70 малих војводстава, па тиме и власт дотадашњим великим војводама отанчали.

Највећи противници тој реформи били су Миленко Стојковић и Петар Добрњац.

С овом двојицом слагао се је и Милош и, још пре скупштине, писао им је писмо да се држе добро, а, ако затреба, он ће им и с војском доћи у помоћ. То је писмо дошло у руке Карађорђу и Младену.

Скупштина се сабрала у Београду. Карађорђе је пазио Милоша, и желео је помоћи му; за то га је, испитујући како је постало речено писмо, упућивао да се тога писма одрече, и да кривицу свали на писара. Милош остане при изјави: да је писмо његово, јер је, вели, писар писао што сам ја говорио.

Младену, који Милоша није волео, то је и требало.

У скупштинској седници, Младен, као председник, угледавши Милоша необријана, на један пут искљешти очи на њега, и повиче:

— Погледајте оно рутаво псето! како је необријано дошло у заседаније!

Милош ђипи на ноге, и већ му ударише сузе.

— Господару Младене, рече он: — сам знаш да ма је брат скоро умрьо; за то се нисам обријао, а не што не поштујем скупштину и њена заседанија.

— Бре, ти си парампас; тебе треба обесити о врби што не рађа ништа. У хапс се, кучко, вуци!

И тако Милоша затворе, и ставе под суд. Пресуда би му била рђава. Али „ми настасмо, прича Јокић, по коме ово казујемо: — око Господара, и кажемо да ћемо сви дати оставке ако ће Младен тако срамотити војводе“!

Карађорђе постави за војводу свога зета Николу Карамарковића, а Милошу даде диплому да је опет старешина над свим млађим војводама. Ну то је тако тек речено, а право Милошево војводство била је сама Брусница и 12 села около!

Тако је остало до године 1813.

Кад је настала несрећна година 1813, Карађорђе (20 марта бр. 1237) постави Милоша за команданта граду Ужицу, и да држи кнежину Раке Љевајца.

После тога, заповедио му је да сиђе низ Дрину доле к Лозници.

О Великој Госпођи, 1813, Срби су имали бој с Турцима на брду Брачинцу. У том боју био је и Карађорђе. Сузбивши Турке, Карађорђе сиђе у Липолист, где војводи Милошу да оваку заповест:

— Коекуде, кажу да онамо на Сави има место и вода Засавица. Иди ти, Милошу, те онде начини шанац да Турци не прођу низа Саву, а на Проту Смиљанића, у Китогу, не смеју ударити!

Милош скине чизме, обује опанке, и остави коња па, с Чупићем, и једно 1000 људи, оде.

Тада је он први ископао шанац на Равњу, између Саве и Засавице. За то су му после и певали:

„Засавица показа јунака;
Таково га призна за таквога!“

На том шанцу, тукао се је Милош очајнички; али му нестане џебане, а сила турска навали многобројна, те се је морао повући к Шапцу.

То је било месеца септембра 1813.

Српској војсци према Дрини био је тада главни заповедник Кнез Сима Марковић.

Милош, дошавши к Шапцу, стане љуто корети Кнеза Симу што није ништа радио да Турци не продру у Мачву, и што је Милошеву војску оставио без џебане, те је морала узмаћи.

— Ћути од Бога не нашао, рекне Милошу смотрени Прота Ненадовић: — зар не знаш да је скоро Мали Божић (кад војводе на скупштини морају одговарати за свашто).

— А зар ти не видиш, одговори му Милош: — да нас, како радимо, Мали Божић не ће наћи ни два заједно?

Ту су тада били: Кнез Сима, Лука Лазаревић, Милош Обреновић, Петар Јокић, Вићентије из Кораћице, и Прота Мата Ненадовић. На један мах, допадне им глас да је Карађорђе оставио Београд и прешао у Земун! Они се одмах договоре да Милош, с две хиљаде коњаника и Буљубашом Петром Јокићем, трчи да ухвати Београд, докле још Турци нису стигли у њега.

Али докле војводе, по тој својој наредби, одаберу коњике, по војсци се разиђе глас: да су Турци прешли Мораву, да су заузели Смедерево и Београд, па још отишли унутра у Шумадију да робе и пале. Кад таква буна уђе у људе, они оставе топове и логор, па крену свак на своју страну да се брину о својим породицама.

Војводе нагну преко Саве, где је ком било прече, а Милош са својим писаром Димитријем, и једним сеизом, обори низа Саву. На Забрежју (ниже Обреновца) нађе Јакова Ненадовића, који је превозио своју чељад и ствари преко Саве.

Ту Јаков каза Милошу да су Турци узели Београд, да је већ све пропало, него нека ни он не двоуми, већ нека бежи преко Саве, куда су и друге војводе пребегле.

На то Милош одговори овако:

— Кад моју стару мајку, жену и децу разгазе Турци, што је вајде да и ја сам живим? Доста је браће изгинуло војујући са мном; право је да погинем и ја, кад другојаче нема живота. Не могу те то, Господар Јакове, никако послушати“.

Бивало је људи који су хтели и у ове Милошеве речи улити неки себичан смисао. Ти људи греше. Милош се, у овај тренутак, јавља и као најбољи син своје отаџбине, и као највећи јунак међу ондашњим војводама.

Ваља прочитати макар које причање о срџби народа у Србији против оних који су га, како се онда говорило. „завадили с Турцима па га, без заштите, оставили мачу и угарку турском“, и одмах ће се видети колико је, у онај мах, било дражи за Милоша да се чему нада за своју тобожну властољубивост. И Петар Јокић, и Прота Ненадовић, и Сима Милутиновић, с толиким другим паметарима, тврде да је онда Србима у Србији било грозније него што би се пером могло описати.

Срећна у својим последицама, које онда никако ни слутити није могао, ова Милошева одлука на Забрежју биће довека један од најлепших цветова у венцу његових великих заслуга.

Са Забрежја, Милош оде у Брусницу, па оданде похита к Ужицу да би, бар у том тврдом градићу, могао очувати непогашен огањ народнога ослобођавања, али, због оскудице у храни и у џебани, мораде и Ужице оставити, па се предати црној судбини која тада притиште сву Србију.

На Св. Николу, 6 декембра 1813, Милош своју мајку, жену и децу пресели под планину Каблар, у кућу некога Ђорђа Љубичића, а сам је мислио држати се планине.

Међу тим, Турци уђу у руднички округ. У граду Руднику турске куће биле су готово све порушене још у почетку године 1804. Од тога доба, никаква власт није ни наставала у том граду, него је Брусница, због војводе Милана, и, после, због Милоша, била средина нахије.

За то Ашин-бег, са 150 Турака и 20 камила, уђе у Брусницу, и смести се у Милошевој кући, а камиле уведе у школу где су се српска деца учила!

Већ се није имало куд ни камо. На пољани код таковске цркве, Милош се преда Али-Аги-Серчесми, кога је нови београдски везир Куршид-Паша био послао да преда и нахију рудничку.

Предајући се, Милош скиде с врата војводску сабљу, извади иза појаса пиштоље, па то обоје стави пред Али-Агу-Серчесму.

Турчин пиштоље одмах врати Милошу, и призна га за кнеза нахији рудничкој; а сабљу његову задржи да је понесе везиру као сведочанство Милошеве покорности.

О Ђурђеву дне 1814, Милош своју породицу пресели из куће Љубичића у кућу Марка Матковића. Та је кућа стајала још године 1876.

После неколико месеца, пријатељи нађу Милошу још склонитије место у кући неког Милована Маринковића, у селу Црнући.

У јесен 1814, учини се онај немир у Трнави, који се је прочуо као Хаџи-Проданова буна. Милош је тада много помагао с једне стране да више Срба не би упало у ту буну пре времена, кад није било ни мало прилике за срећан свршетак, а с друге — уздржавао је Турке да што мање штете учине угушујући ту злосрећну буну.

Непријатељи и овде Милоша криве. Али рад његов у овој прилици могу правично процењивати само људи широка срца, који су, поред тога, кадри одвојити оно што се ради по срцу, од онога што се мора да чини по дужности!

Милош је и овде радио и као прави родољубац, и као смотрен државник.

Због тога немира у народу, Милош је морао сићи у Београд. Ту су га Турци задржали као таоца.

Из Београда се је измакао у другу полу месеца јануара 1815. А дотле су већ многи главнији људи из народа у селу Рудовцима били углавили: да се опет устаје на Турке, и Милош да се узме за вођа новому устанку. Чим је Милош стигао кући својој, одмах су се почели прибирати к њему одабранији људи, те се договарати о новом устанку.

Милош се није одмах примио старешинства у том новом послу. Најпре је много разговарао са свима; мерио је величину посла у који је требало ући; процењивао је чврстину воље у устаника, и, кад се је уверио да су сви прегли на једно: избавити се, или изгинути: онда је, о Цветима, отишао у Таково цркви, где је било уговорено да се сви вођи састану, као богомоље ради. Онда се опет, под таковским грмом, последњи пут договоре, па оду у цркву на молитву. После службе изађе Милош пред цркву и свему сабору објави: да пристаје на нов устанак, да се прима поглаварства, и, тако, у име Божје, отвара нову борбу с Турцима за ослобођење отаџбине.

Ту се закуне он народу да га не ће оставити, а народ се закуне њему да ће га слушати.

То је било на Цвети, 11 априла 1815.

Из Такова, Милош се врати у Црнућу кући. Ту обуче своје војводско одело, наоружа се па, са својом војводском заставом у руци, изађе пред дружину и, дајући је у руке Сими Паштрмцу, рекне:

— Ево мене; ето вас — рат Турцима!

Паштрмац одмах пободе заставу у ледину, и под њу стане купити војнике, а Милош, с писаром Димитријем, оде у собу писати писма на све стране да се Срби дижу на Турке, и „да бију где год виде зелену стризу“!

Народ устане листом.

Сулејман-Паша, београдски везир, чим чује за тај нови устанак, одмах одреди Ибшир-Пашу, свога ћехају (који се обично и звао Ћаја-Паша) да иде с војском и буну угуши. Ћаја-Паша удари на село Чибутковицу, те узме у помоћ Кнеза Аксентија, с неколико стотина Срба. Та сва војска продре у Чачак. За њом Милош дође на брдо Љубић, на левој страни Мораве према Чачку, и онде се почне утврђивати.

На овом брду Љубићу, после тога, бивали су многи бојеви с променљивом срећом; а кад је Ћаја-Паша погинуо, Турци су се збунили, и нагли бежати преко Драгачева к Сеници. Кнез Милош их је гонио, и, на селу Ртима, у Драгачеву, страшно потукао.

После те страшне турске погибије, Милош је узео турске рањенике, жене, и децу, и њих је лепо испратио у Ужице.

Онај човечни поступак створио је Милошу леп глас и међу самим Турцима.

А још пре, док су се Турци држали у Чачку, Милош је с Љубића трчао к Палежу и к Ваљеву, те је и та оба места очистио од Турака.

После тога, ишао је на Пожаревац, где је, после крвавих бојева, примио Турке на веру, и испратио их у Ћуприју.

Исто тако, примио је на веру и испратио у Нови Пазар и Турке Карановчане.

Очистивши средину земље од Турака, Милош похита к Дрина, пред Куршид-Пашу, који је стајао с великом војском на Бијељини, а овамо преко Дрине био је претурио Али-Пашу Никшићкога те начинио шанац на Дубљу, у средини Мачве, и ту се добро утврдио.

Милош, 14 јула 1815, удари на овај шанац, освоји га на јуриш, потуче Турке, и самога Али-Пашу зароби, па, почашћена и обдарена, пусти да се врати Куршиду, а сам похита на Мораву пред Марашли-Али-Пашу, који је од Ниша ишао на Србију.

Од Вујице Вулићевића, Проте Ненадовића, и других старешина који су, са српском војском, били на Белици повише Јагодине, Милош дозна какве услове поставља Марашли-Али-Паша, па да рат престане.

У тај пар, стигне му писмо од Куршид-Паше, који га зове к себи на договор.

Да би видео који од ова два турска везира даје Србима повољније угодбе за мир, Милош остави војводу Вујицу Вулићевића и Проту Ненадовића да продуже преговоре с Марашлијом, а он се врати на Дрину с намером да пређе у Босну Куршид-Паши на договор.

Српске старешине на Дрини, чувши шта Милош намерава, толико се зачуде дрскости његовој, да му Сима Паштрмац овако рекне:

— Господару! Ако ти се мили мрети, попни се, ето, на који хоћеш грм и скочи; а немој сам своје главе носити везиру у шаке! Одеш ли му, права си будала!

— Лепо, Амиџа, одговори Милош, са свим хладно: — али ако ја одем, свршим народски посао, и вратим се здрав читав, ко ће онда бити будала: ја, или ти:

— Ни ти, ни ја, Господару, него везир који те пусти!

И отишао је везиру под шатор…

С тешком муком избавио се је из Куршидових руку, вратио се у Мачву, па онда одлетео на Мораву.

Марашлија се покаже много мекши: он није тражио, као Куршид, да Срби положе оружје.

— Носите ви за појасом ако хоћете и топове, рекао је српским депутатима с којима је преговарао: — само будите покорни цару!

И тако Милош с њим углави ове угодбе:

1. Срби пуштају у Београд Марашлинога Ћехају са 7—8 хиљада војника;
2. Српски посланици, с Марашлиним препорукама, иду у Цариград, а Марашлија ће чекати у Ћуприји док се они врате и царски ферман донесу;
3. Српска војска стоји како стоји до доласка фермана; и
4. Марашлија пише Куршид-Паши на Дрину да не да Бошњацима нападати на Србију.

Кад су се српски посланици вратили из Цариграда, и донели царски ферман о миру, онда је и сам Марашлија, дошао у Београд, те сменио љутога Сулејман-Пашу Скопљака.

После тога, Милош и Марашлија уговоре ово:

1. Турци се не мешају у купљење данака; њих српски кнезови купе и предају;
2. Код свакога муселима седи по један српски кнез; без овога кнеза, муселим Србима не може ништа пресудити;
3. У Београду се уређује једна Српска народна канцеларија у којој ће седети 12 кнезова. Ови ће кнезови судити Србима који учине велике кривице. Ако кога осуде на смрт, предаће га паши да се погуби. Ових 12 кнезова примају порезе од нахиских кнезова, и предају их везиру.

Ето тако, у онај мах, Срби и Турци исделише власт и господство: паша оста господар у градовима над Турцима и муселимима, а Милош у земљи над народом и над кнезовима.

Осем тога, Милош је, том приликом, присвојио и Пореч, који је и од старине припадао београдском пашалуку.

Пошто је тако утврђен мир, Милош је отпочео своју огромну радњу, преображајну у земљи, и дипломатску у Порте и код рускога двора.

Од тога доба, па до године 1839, Милош је Србију (осем градова) очистио од Турака, проширио је државу до граница које је имала 1812, подјамчио је права Србији свечаним међународним актима, завео је редовну војску, уредио судове и управу, отворио школе, расправио одношаје цркви, набавио штампарију, подигао многе богомоље, прокрчио путове и, што је од неоцењене важности, животом и радом својим, улио је у Балканске Хришћане тврду наду да ће се скоро избавити.

Али да се вратимо мало назад!

Године 1818, Милош сазове народну скупштину у манастир Враћевшницу, и каже јој да ће за народ бити боље да се врховни старешина налази у Крагујевцу, месту приступачнијем. Скупштина то радо одобри, и он, те године, остави Црнућу, и пређе на обалу Лепенице.

Доцније је начинио себи конаке у Пожаревцу, у Београду, и у Топчидеру. И у сваком од тих места седео је понекад, кад је чему била потреба и прилика.

Године 1839, не могући владати по уставу, по ком је Порта била врховни суђ српским саветницима, Милош, 1 јуна, да оставку на корист старијега свога сина Милана, и оде у Влашку, на своја добра.

Од тога доба, до краја године 1858, живео је или у Влашкој или у Бечу, а и путовао је по Јевропи.

Године 1858, декембра 11, светоандрејска скупштина поврати Милоша опет на кнежевски престо српски.

Ушавши у Београд, престоницу своју, 25 јануара 1859, Кнез Милош је владао до 14 септембра 1860, а тога дана, у 3 часова и 20 минута јутра, после дуге болести, издахнуо је у свом дворцу у Топчидеру, па је одонуда пренесен у Београд, и врло свечано сахрањен у великој београдској цркви, испод јужних врата, у припрати.

Милош је био средњега раста, јака састава, окрушасте снаге, округла лица, јасна, громовита гласа, брза, кратка говора, а памћења за причу јака; не знајући читати ни писати, Милош је често сам својим писарима казивао како ће му писати писма.

У говору је често понављао узречицу: „чиниш ’волико,“ као што је Карађорђе говорио: „коекуде“.

Милош је имао велику наклоњеност према лепом полу, али се не зна да је томе за хатар какав државни интерес крњио. Иначе је у свему живео веома штедљиво. Марио је да стече; и тековину је своју ревњиво чувао. Нарави је био бујне, али повратљиве. Човек радник, увек је тражио најкраћи пут, макар тај пут и не био свакад најбољи. Реч, новац, па и саме људе, често је давао, само да уради што је наумио!…

У љубави, у мржњи; у пријатељству, у непријатељству; у издашности, у тврдовању; у власти и без власти — Милош је бивао: прав и неправ; и отворен и лукав; и бујан и смотрен; и веран и забораван; и сталан и променљив; али, у тежњи да руши Српство и да диже Српство, био је свакад један исти, непомерно сталан, вечито веран, никад забораван, свакад достижан и никад уморан!

То му је заслуга нада све заслуге; то му искупљује многу ситну човечију ману или погрешку.

Милошевих слика има више у народном музеју, у Београду, а има и једна биста од гипса: све су добро погођене.

---

1. Писци који се су устављали на месту Милошева рођења пишу да се је родио у Средњој Добрињи. И стари паметари мени су тако казивали небројено пута. Тек, некако године 1882, чух да добрињски свештеник, г. Павле Ђукић, прича да се Кнез Милош родио у Горњој а не у Средњој Добрињи. Тај свештеник, како су ми казивали, обележио је неко место, и уверава да је баш ту угледао света велики овај Србин. За Милоша, и за нас који о њему пишемо, нема никакве користи да место његова рођења преносимо из села у село. Наша је једина жеља да кажемо онако како јесте: Отац Павле је рођен у Добрињи (истина Горњој, а не у Средњој, нити у Доњој), па је природно да зна боље од нас што је кад било у којој Добрињи. Тек за нас има једна тегоба, коју ћемо овде казати:
   Покојни Јоаким Вујић, који је путовао по Србији по нарочитој жељи Кнеза Милоша, ноћио је, 25 новембра 1826, у Горњој Добрињи, код попа Јована Ђукића, и овај свештеник упутио је ученога путника у Средњу Добрињу, као место Милошева рођења.
   Поп Јован Ђукић отац је Попу Павлу Ђукићу.
   Поп Јован је, 1826, држао да је Милош рођен у Средњој Добрињи, а Поп Павле, 1882, уверава да је то било у Горњој!
   Коме да верујемо ми што смо рођени подаље од све три Добриње?
   Нека ми опрости син, ја овде волим веровати оцу! ↩︎
2. Рођење Кнеза Милоша разни писци стављају у разне године. Тако, једну пишу да се је родио 1780; други — 1782; трећи — 1783, а четврти — 1784. Вук Караџић пак, који је имао све повољне прилике да томе догађају нађе праву годину, пише да се је Кнез Милош родио 1780. По њему, и Кнез Михаило, син Милошев, пише тако. За то сам и ја задржао овде годину 1780. ↩︎
3. Прадед Кнеза Милоша, у Добрињи, звао се Милош, и имао је два сина: Мијаила и Гаврила. Мијаило је родио Теодора (Тешу) Мијаиловића, а Теодор Милоша, потоњега Кнеза. Од Гаврила су се родили други потомци којих се лоза зна и данас у Добрињи. И Тешиних потомака, од прве његове жене, Гордане, има данас у Добрињи. Један од Гаврилових потомака одселио се је, године 1813, у Стари Бечеј, у Угарској.
   Кнез Милош се је, у почетку, и презивао Теодоровић, по оцу, а после је узео презиме брата свога Милана, јер је и чувенији био под тим презименом. ↩︎

Обреновић Милан (Милошев), други кнез од те лозе, родио се у Крагујевцу, 7 октобра 1819, од оца, Кнеза Милоша, и матере, Кнегиње Љубице.

Милан је провео детињство и младост у Крагујевцу, Пожаревцу, и у Београду, већином уз мајку своју, Кнегињу Љубицу.

Учио се је дома, као и млађи му брат, Кнез Михаило.

У манастиру Каленићу има запис који казује да је Кнез Милош „с благоверним сином и наследником Миланом обновио манастир 1823“.

А у манастиру Враћевшници Вујић је, 1826, гледао слику тога манастира, штампану још 1820, јуна 25, и ктитор је томе послу био „Млади Господар Милан Обреновић¹“.

Године 1839, јуна 1, кад Кнез Милош остави престо и Србију, за Кнеза Србији, по наследном праву, проглашен би старији Милошев син, „Кнез Милан Милошев Обреновић Други“.

Али је Милан тада већ лежао на самртној постељи. Болујући од тешке сухе болести, нови Кнез није потписао ни једнога владалачкога писма; чак кажу да није знао ни да је отац његов оставио Србију, и да је кнежевска власт прешла на њега.

Кнез Милан је преминуо 26 јуна 1839, у оној кући испод велике цркве где је сада касациони суд.

Кнегиња Љубица, мајка његова, кад јој је син издахнуо, затворила се у собу код њега мртва, те га је са свештеником Хаџи-Јевтом, и свастиком Пере Дукића, Тоном, окупала, обукла, и спремила.

Уредивши све како треба по обичају, села је те се сама очешљала и обукла како приличи мајци у жалости, па је тек тада, запевком у кући, огласила смрт сина свога, и разаслала да се јави старешинама, и да се вароши огласи звонима.

Кнез Милан је сахрањен у палилулској цркви, у Београду, на десној страни, близу западних врата. На гробу му је мали споменик од бела мрамора са српским грбом и овим записом: „Књазу Српском Милану М. Обреновићу II., рођеному 7 октобра 1819 год. а 26 јуна 1839 уснувшему, постави овај споменик његов брат Књаз Михаило, 1857²“.

---

1. Вујић, Путешествије, стр. 322. ↩︎
2. Испод тога, има још овај запис:
   „Овде је сахрањен Књажевић Сергије М. Обреновић, син Књаза српског Милана М. Обреновића IV, рођен 2 а умро 7 септембра 1878“. ↩︎

Обреновић Милан, војвода, родио се у Брусници, у нахији рудничкој, од оца Обрена и матере Вишње.

Милан је имао старијега брата, Јакова (који је умро у Брусници 1811), и сестру Стану (која је била удата у село Добрињу, у нахији ужичкој).

Кад је умро отац Миланов, Обрен¹, мати његова, Вишња, преуда се у село Средњу Добрињу за некога Теодора Михаиловића, с којих је, после, родила синове: Милоша, Јована, и Јеврема.

Милан Обреновић, још до устанка српског 1804, био је изашао на глас као велики марвени трговац, и као добар и паметан човек.

Кад је Карађорђе, у Орашцу 1804, пристао на устанак, он је, међу првима, поручио Милану из Бруснице да се диже и да народ одмеће; а кад је, мало доцније, 19 фебруара 1804, с нешто војске изашао на Рудник да руднички град опседне, и да Турке оданде истера, дошао му је у помоћ Милан Обреновић са 80 Рудничана.

Те исте године, марта 10, Милан је помагао Карађорђу у нападању на Јагодину, али су ту Срби били одбијени.

После тога, био је на Карановцу и на Ужицу, а изреком се помиње да је 20 јула 1806 дошао на Братачић оном крају у помоћ.

С Братачића је сишао и учествовао у славном боју на Мишару, 1 августа 1806.

Године 1806 и 1807, кад су Срби Београд освајали, Милан је био на том месту.

Године 1807, био је при освајању Ужица, где је, 29 јуна, пошто је Карађорђе отишао Штубику у помоћ, он остао главни заповедник српске војске, коме се је и предало Ужице.

По освојењу Сенице, Карађорђе, 2 маја 1809, писао је војводи А. Пљакићу, па му је, између осталога, јавио ово:

„Господара Вујицу Вулићевића и Старовлашку, и Милоша војводу, одредио сам на Препоље, и народа што на ново долази све ће с њим на Лим; Господара Милана и Драгачево, и Хаџи-Продана са сеничком нахијом, на Бело Поље одредио сам, да он на онај крај иде, и да народ одмеће²“.

Године 1809, месеца априла, освојио је Пријепоље и Бијело Поље, где му је и брат Милош био од велике помоћи.

Те исте године, 28 новембра, на скупштини у Х. П. Паланци, Милан је изабран за саветника и одређен да, као резултат, иде у руски главни стан.

Године 1810, јуна 5, Милан је, на Острву, с руском војском, прешао преко Дунава овамо у Србију. После тога је бивао у бојевима на Дуду, 15 јуна; на Брзој Паланци, 23 јуна; на Прахову, у првој поли августа 1810; на Алексиначкој Бањи, 22 августа; на Јасици 26, и на Варварину, 6 и 10 септембра 1810. кад су Срби и Руси узбили Рушид-Пашу.

А кад су се Руси, 12 новембра 1810. вратили онамо преко Дунава, Милан је с њима, као посланик српскога народа, отишао у Букурешт, у главни руски стан.

У Букурешту се Милан разболи и, после кратке болести, умре 16 декембра. Тело његово најпре је било укопано код цркве Кнеза Рада, у Букурешту, а после га је Кнез Милош ископао и пренео у своје село Хереште, те сахранио с јужне стране цркве више јужних врата. На гробу Миланову има белег с овим записом:

„У овом каменом гробу почивају неутрудне бивше кости верног сина отачаства свога Србије, Господара Милана Обреновића, војводе српског, у Брусници, у нахији рудничкој, рођеног у Букаресту, 16 декембра 1810, л. умрлог. За вечно воспоминаније обнови гроб овај јединоутробни брат његов врховни кнез и предводитељ народа српског, Милош Обреновић, 8 јуна 1816“.³

Кад је у Србију стигао глас о смрти Милановој, онда се је много говорило да му самрт није дошла од суђена дана, него од отрова. Јокић то отворено приписује Младену Миловановићу не наводећи основа за такво своје мишљење. Тако, причајући како је Милош, о Малом Божићу, 1811, дошао на скупштински састанак необријан, а Младен га, за то, грубо напао, Јокић вели:

— Младен отровао у Букурешту Милана, па и Милоша хоће да сатре!

Милан је, после себе, оставио сина Христифора или Ристу, кога је, још за свога живота, био дао у школу.

У оно време певала се у Брусници и у околини ова песма:

„Закукала сиња кукавица
На Брусници према Луњевици.
То не била сиња кукавица,
Веће била Стоја Миланова.
Ако кука и невоља, јој је:
Отиш’о је Војвода Милане,
И одвео сина Ристивора“!

Нисам могао дознати на који је Миланов одлазак ова песма спевана; а помиње се да је Риста 1813 био у Београду у школи.

Јаков Ненадовић, уклањајући се испред Турака 1813, и остављајући Београд, превео је, са својима, и Ристу из Београда у Земун.

Кнез Милош пак, идући од Шапца к Београду, нађе се тада на Забрежју с Јаковом, и ту му преда сабљу брата свога Милана, коју је дотле носио, да је преда Ристи, као његову очевину.

Риста је, после тога, отишао у Русију, изучио се, и постао официр, па је онда умро.

На Јагодинској цркви, која је грађена 1818, у запису о том ко је цркву подигао, поред другога, чита се ово:

„Братија јему (Кнезу Милошу) сут: Јован и Јеврем, и от почившаго Брата Милана син Христифор, супруга Љубица, из нејаже новорождени син Милан, и две дштери Петрија и Јелисавета“.

Јован Гавриловић, који је дошао у Србију 1831, и стао у службу државну, причао ми је да је Кнез Милош овога свога братанца Ристу био послао у Цариград да учи турски језик па је, вели, умро од куге.

У Брусници сам слушао да је умро у Неготину, али кад? Не знам.

Сима Милутиновић, у својим „неколиким песмицама“, страна 11, има једну коју вреди овде исписати:

Оплач умршега лани Христе Обреновића

„Тко би не жалио Фебом пољубљена?
За ког смрт је чрез вијек била рана;
Мирис љупчи залуду нам весна т’ пружа,
О, Миланче, брж’ нам чезне ружа!

Симина књижица, у којој је ова песмица, штампана је 1826; а ако је тада и песма спевана, онда је Риста Обреновић већ умро 1825…

У хартијама Кнеза Васе Поповића има једна записка, писана руком Аврама Петронијевића, по заповести Кнеза Милоша, у којој стоји:

„П. П. Будући да људи, служећи отечеству, и по смрти својој од живих воспоминаније заслужују, то препоручујем да учините наредбу: да се у главнијим црквама нахије пожешке чине спомени на четрдесет литургија за

1. Христифора нашега!
2. Самуила архимандрита, и
3. Ђорђа Ћелеша!“

На овој записници нема дана ни године кад је писана, а растављена је од писма у које је, види се, била утурена, те се не може казати кад је писана.

Жена војводе Милана, Стоја, мајка овога Ристе, умрла је у Брусници 1813, и сарањена је у сеоско гробље.

---

1. Обренове кости почивају на Савинцу, с десне стране од црквених врата. Њих покрива бела мраморна плоча с овим записом:
   „Овде почивају кости раба Божија Обрена Мартиновића. Рожден опет и представи се в Брусницје. Јегоже син бје Господар Милан“. ↩︎
2. Архив Српског Ученог Друштва, број 770. ↩︎
3. У предговору сам казао коликима сам се људма обраћао за овај запис, па је све било узалуд. Пре неки дан добио сам га добротом г. Столожана, бив. румунског министра Домена, садашњега имаоца добра Херешта. Нека је велика хвала овоме господину за ову лепу и пријатељску услугу! ↩︎

Обреновић Јован, брат Кнеза Милоша, родио се у Добрињи 1786.

У првом устанку, не помиње се нигде као старешина, али је извесно да се је налазио уз браћу своју, најпре Милана а после уз Милоша.

Године 1815, Јован је био међу првим устаницима; он је био с онима који су побили турске порезнике у селу Коњуши, у Гружи, те насилнике дигли народу с врата, и вођи устанка први принели нешто новаца.

После тога, Јован је био у бојевима на Љубићу и на Чачку до погибије Ћаја-Пашине. Пошто је Ћаја-Паша погинуо, Јован се је борио на Пожаревцу, па, најпосле, и на Дубљу, где је ратовање, управо рећи, већ завршено.

Године 1816, Кнез Милош је слао Јована у Цариград, као депутата, за народне послове; а године 1820, Јован је, место Кнеза Милоша, с 200 кметова, дошао у Београд те саслушао ферман који је Марашли-Али-Паша Србима прочитао.

Првих година владе Кнеза Милоша, Јован је био старешина нахији рудничкој, и седео је у Брусници; после је, за неко време, био премештен у Пожаревац, па се опет вратио на старо место. Најпосле, под његову власт стављене су биле нахије: рудничка, пожешка (чачанска), и ужичка, и тада је прешао у Чачак те је онде седео до 1842.

Јован је, у оном трвењу између Кнеза Милоша и његових доглавника, увек стајао на страни Милошевој.

Јована су људи обично звали „Господар Јован“, без презимена и без чинова, па се знало ко је.

Женио се је два пута. Прва његова жена, кћи Кнеза Танаска Михаиловића, из села Бершића, била је необично лепа и ванредно добра. Друга му жена Ана, била је из куће Јоксића, из Врбаве, у Горњој Гружи.

Јован је умрьо у Новом Саду, 22 јануара 1850 године, и онде је сахрањен.

Слика Господара Јована налази се у народном музеју, у Београду.