Категорија: Н

Ненадовић Алекса (Стеванов), родио се у селу Бранковини, 2 часа на север од Ваљева.

Као човек разборит, отресан, и слободан, изашао је био за рана на глас у својој околини. С тих својстава, изабран је за кнеза, кнежини тамнавској и, као кнез, одликовао се је заклањањем народа, пред Турцима од претераних пореза и којекаких других глоба и намета турских.

За ратовања аустрискога, одсечно је држао страну Аустријанцима, гледајући у њима Хришћане, и сматрајући у њиховим победама победу својега народа. ушавши у ред драговољачки, постао је официр, и носио је официрску униформу. Али кад се Аустријанци с Турцима измирише, оставивши Србе у горем стању него што је било оно у ком су их затекли, Алекса је, у Сремским Карловцима, казао у очи пуковнику Михаљевићу ове значајне речи:

— Немам писара, нити других учених људи, али ћу сам ићи од манастира до манастира, и казиваћу сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад, ко је Србин, не верује Немцу!…

— Ћути Алекса, весео био, одговори му Михаљевић: — чуће Немци, па ће те оловом жива залити!

— То ја говорим Србину а не Немцу, заврши Алекса.

После се је вратио у Бранковину кући, и опет је ушао у народне послове, јер је, по одласку Немаца, било настало право бесуђе у Србији.

Докле је у Београду био везир честити Мустај-Паша Шиникоглија, народни су кнезови вршили готово све народне послове, те је и народу било добро, и кнезови су, према својој памети и доброти, могли чинити, сваки у својој кнежини, што више добра. Али кад дахије, удавивши Мустај-Пашу, посташе самовласни господари у Србији, онда се кнезови не само претворише у просте турске измећаре, него су још били под сумњом, као људи непоуздани, као људи који воле страни царској, или и ма чијој него дахиској.

Године 1803, о Илину дне, дође у Ваљево неки Газија, субаша са забрешке скеле, и покаже Кнезу Алекси неко писмо које је гласило овако:

„Поздравље теби, господине Мајору Митезеру, у Земуну, од мене Кнеза Алексе и од Проте. Да знате, да смо ми ове дахије међу собом позавађали, и они ће се скоро између себе потући. За то молимо приправите џебане, и официра, а војске доста имамо, да нам помогну, да дахије одавде отерамо. Ако томе писму не верујете, питајте базрђан-башу Петра Ичкоглију, или Јанка Зазића из Скеле, и Еладију из Забрежја: они ће вам из уста све казати“!

Газија вељаше да је ово писмо ухватио на скели, и донео га је у Ваљево. Алекса је и пре био чуо да је то писмо ухваћено, али је све једнако говорио да није његово, и да не зна ко га је писао. И Газији је сада казао тако исто, али га ипак замоли и побрати, да му то писмо да, те да види и дозна: ко то њему ради о глави! Газија обрече да ће га дати, пошто га најпре покаже једном човеку (Мус-Аги Фочићу, у Шапцу).

Газија оде, и више се не врати.

Алекса је слао свога брата Јакова у Шабац Мус-Аги да га увери да је то беда, измишљена на њега, и да он не зна ништа за то писмо. Мус-Ага, ширет, одговори Јакову да давно зна за то писмо; али да то није ништа.

Рекао би човек да одиста и није било ништа.

Али дахије, опажајући незадовољство у народу, науме да исеку све главније људе, те да власт над Србијом себи обезбриже за дуже време.

У том је прошла друга пола године 1803, а у почетку 1804 они одиста почну сећи кнезове. Фочић Мехмед-Ага, рођени брат онога Мус-Аге у Шапцу, са две ста момака, из Београда дође у Ваљево; ухвати Кнеза Алексу, Илију Бирчанина, и Милована Грбовића (сина старога Кнеза Николе Грбовића који је у то доба био болестан). Милована пусти, а Кнеза Алексу и Илију Бирчанина посече, пред вече, 23 јануара 1804, на 80 хвата ниже ваљевског моста, на пољани, до Колубаре.

Пред што ће их посећи, Фочић је заповедио да се пред Ваљевцима прочита оно горње писмо, и рекао је:

— Ваљевци! Ова књига сече главу Кнезу Алекси!

Тело Алексино узела је родбина и сахранила код цркве у Бранковини.

Недићи Браћа, Дамњан и Глигорије, родили су се у селу Осечини, 6 часова на запад од Ваљева, на граници међу ваљевском Подгорином и Јадром.

Изнајпре су се били одметнули у гору, и четама су ударали на Турке; а кад, године 1804, букне народни устанак, онда Недићи само продуже свој рад и, у друштву с Ђорђем Ћурчијом, приближе се к Лешници и к самој Дрини.

Није познат цео живот ове славне браће, а није ни потребе истраживати га. Лазарева Субота, у очи Цвети, 1804, њима је била довољна да остану у славном помену до века: они су, за један дан, урадили што многи нису могли урадити свега својега, ма и дугога века.

Недићи су, с дружином својом, били код манастира Чокешине, онда кад је Мула Ножина, с великом војском, долазио од Лешнице, идући к Шапцу. Јаков Ненадовић и Ђорђе Ћурчија, старешине српске, заваде се нешто међу собом, и српска војска, од те свађе, још више отанча. Ћурчија је предлагао да се измакну у планину, а Јаков да се затворе у манастир, па ту да дочекају Турке. Недићи науме да изађу пред Турке у отворено поље.

Да послушамо Вишњића, нека нам исприча јуначку смрт несамртних Недића.

На предлог Јакова Ненадовића, да се затворе у црквену авлију, да начине бусије, и ту Турке дочекају,

„ … беседе два брата Недића:
‘Чича Јашо, што си полудио?
Ми нијесмо једне женске главе,
Под затвором женски да помремо,
Па да цркву крвљу обојимо,
Да костима цркву потрусимо;
Већ хајдуци убојни јунаци,
Што замећу по крајини кавгу
Измеђ’ цара и измеђ’ краљева;
Него хајд’мо да сретнемо Турке,
Да се далек’ с њима побијемо,
Ђе је свему свету на видику.
То рекоше, па се послушаше
Сви шарене пушке потпрашише;
Па Недићи напријед пођоше,
А за њима Дамњан Кутешанац,
За Дамњаном Дамњановић Панто!
А за Пантом Дружина остала.
Чича Јаков на Ђогату Јаше,
Голу сабљу у рукама носи,
Иде виђет’ побит’ како ће се?
На далеко сусретоше Турке,
Повисоко од бијеле цркве,
Виш’ Врањевца дубока потока,
На високу брду голетноме,
Ђе Љешници јесте на погледу.
Два Недића бусије не траже,
Већ падоше оба на кољена,
И обадва пушке оборише,
Обе пукле, остале им пусте.
Бого мили, чуда големога,
Ђе два брата, два Недића млада,
Погодише у турској ордији
До два брата, два Турчина млада,
Оба брата, оба барјактара.
Барјаци им пусти остадоше!
…………………….
Боже мили, срца слободнога
У два брата, два Недића млада,
Ђе с Турцима завргоше кавгу,
Три ста Срба са седам хиљада;
Бој чинише пуно и за много
Ев’ у дану пуно седам сата.
Ал’ Недићи рана допануше:
Пребише им Турци обојици,
Из пушака, ноге до кољена;
Оба сјела један до другога,
Они вичу, рек’о б’ вино пију,
Око себе Србадију храбре,
Пушке пуне, на Турке бацају.
Ђе је срећа, ту је и несрећа.
У Недића нестаде џебане,
А не могу на ноге устати
Да потраже по друштву фишека,
Већ из гласа сташе дозивати:
‘О. дружино, браћо Србадијо!
Није ли се у ког догодило,
Ја фишека да нама докучи,
Празне су нам пушке у рукама;
У кога се фишек’ догодило,
За фишек му ево по жут дукат,
Ако му се и то мало чини,
За фишек му ево десет дукат’:
Доста злата, ал’ џебане нема!
Стаде викат’ један до другога.
Ни у једног није се десило;
А то турски шпијуни дочуше,
Отрчаше Турцима казаше,
Да ј’ Србима нестало џебане.
Кад то чуше до два серашћера,
Ножин-Ага, и с њим Дервиш-Ага,
Од појаса сабље повадише
Из далека Турке повратише,
И на силу Турке натераше:
‘Јала, кардаш, јуриш на душмана!
‘У душмана нестало џебане!
Кад ли, болан, Турци јалакнуше,
На Србиње јуриш учинише!
Ту се Срби покорити не ће,
Већ се бране с празним пушкама;
Изломише пушке на седморо,
Све тукући око себе Турке;
А кад танке пушке изломише,
Сваки Србин хвата по Турчина,
Сваки пада по Турчину своме.
Сваки Србин мори по Турчина,
А Србина по двадест Турака!
Погибоше два Недића млада,
Виш’ Врањевца дубока потока,
На високу брду голетноме.
Та знаће се њино разбојиште,
Док је Цера и Видојевице,
И на небу сунца и мјесеца,
Ђе Педићи јесу погинули,
У суботу, на Светог Лазара“.

Нараштај садашњи, као и сваки за њим, сматраће за пријатну дужност да свима овим јунацима рекне:

„Лака земља која их покрива,
Својом су је откупили крвљу“!

Недељковић Ф. Ђорђе, народни добротвор, родио се у Новом Саду 1824.

Основну школу свршио је у месту рођења свога, а гимназију и философију у Новом Саду, Кечкемету, и у Пешти. После тога дао се на трговину, и трговачку велику радњу водио је у Бечу до 1868. Тада је сишао у своје рођено место, и живео је као приватан човек до своје смрти, која га снађе 24 новембра 1899.

Својим завештањем он је учинио да живи и по смрти.

Ово су главније његове наредбе након смрти његове:

„Сећајући се, вели овај честити Србин: — Српскога народа, из кога сам никао, и српске православне вере, у којој сам васпитан, наређујем ове легате:

1. 20.000 круна на Фонд Велике Српске Гимназије у Новом Саду.
2. 20.000 круна Фонду Св. Саве у Карловцима.
3. 10.000 круна Друштву Св. Саве у Београду.
4. 20.000 круна Институту за умоболне, који се сад подиже на Цетињу.
5. 20.000 Српској Православној Црквеној Општини у Новом Саду, као фонд Ђорђа Ф. Недељковића, за мираз сиромашним девојкама, које се удају за добре и солидне Србе занатлије.
6. 20.000 круна Матици Српској, као фундацију Ђорђа Ф. Недељковића за сиромашне српске списатеље.
7. 10.000 круна Српском Народном Позоришту у Новом Саду, да се сваке године да награда заслужним, солидним, и напредним глумцима и глумицама.
8. 10.000 круна Српској Женској Задрузи у Новом Саду: за дрва сиротињи и деци за одело.
9. 10.000 круна Српској Црквеној Општини у Н. Саду.
10. 20.000 круна Новосадској Трговачкој Болници, докле јој управа у српским рукама стајала буде.
11. 20.000 круна Новосадској Политичкој Општини, да се подели сиротињи не гледећи ко је које вере.

Има још неких ситнијих легата.

Ми не знамо много о животу и раду овога редкога човека; али ево из ових наредаба његових видимо да је био честит Србин, да је био просвећен човек, да је био пријатељ науци и уметности, и да га је срце болело за сиротињу.

Е, па толико — а што ће му више!

Име му се хвалом помињало.

Докле буде на земљици Срба̂!

Недељковић Љубомир, добротвор, из Вршца, умрьо је месеца октобра 1897.

Недељковић је оставио 30.000 форината: да се трогодишњи доходак од те суме даје младом Србину трговцу или обртнику, који би се законитим браком оженио православном Српкињом, и радњу отворио у Вршцу, или у ком другом месту где има Срба!

И жена његова Јулијана, така иста родољупка као и он, уживаће то имање до своје смрти, а после ће се вршити одредбе тестамента.

Слава им обома!

Натошевићка Јелисавета, добротворка, грађанка новосадска а бивша супруга пок. Петра Натошевића, рођенога брата пок. Д-ра Ђ. Натошевића, оставила је своју кућу у Новом Саду, која вреди 10—12 хиљада форината српској православној црквеној општини: да приход троши на просветне и хумане циљеве.

Умрла је 18 декембра 1898 у Новом Саду.

Нека јој је светао помен!

Натошевић Ђорђе, родио се 25 маја 1821, у Сланкамену, у Срему, од оца Павла и матере Софије.

Основну школу свршио је у месту својега рођења, гимназију у Карловцима, Енерјешу, и у Пешти, а лекарске науке у Бечу, где је 1850 постао доктор у медецини.

Поставши доктор, Натошевић је сишао у Нови Сад, и настанио се онде, као приватни лекар.

Године 1853, примио је управу новосадске гимназије, и, нарочито од тога доба, почео је све више посвећивати се у школске послове.

Године 1857 постао је управник свих српских школа, у Војводини, а за тим и школа у Хрватској.

Године 1861, та управа преста, а Натошевић, доцније, доби место у угарском намесничком већу, где се је бавио преуређивањем српских школа.

Године 1867. на позив српске владе, дошао је био у Београд, и добио место „школског референта“, у министарству просвете.

Као школски референат, походио је основне школе у Београду и у неким окрузима у Србији, и о њима написао извештај.

После смрти Кнеза Михаила, Натошевић се је вратио у своју постојбину, где је био изабран за посланика на народни српски сабор.

Иза тога, постао је референат за српске школе, и у тој служби остао је до смрти.

Натошевићеви списи ово су:

1. Нега краве, у Н. Саду, 1853;
2. Упуство за предавање букварских наука (велико), у Бечу, 1858;
3. Кратко упуство за предавање букварских наука, у Новом Саду, 1861 и 1862:
4. Неколико народних песама за учење на памет, у Н. Саду, 1862
5. Бисер и драго камење за украшење дечије душе, у Н. Саду, 1865
6. Зашто наш народ у Аустрији пропада, у Н. Саду, 1866;
7. Буквар за основне школе у Србији, у Београду, 1870;
8. Читанчица уз Буквар, у Београду, 1870;
9. Прва читанка за основне школе у Србији, у Београду, 1870;
10. Хлеб, у Београду, 1874;
11. Дуван, с погледом на здравље, у Новом Саду, 1875:
12. Буквар за основне школе, одобрен школским Советом, у Н. Саду, 1875;
13. Упуство за предавање Буквара, у Н. Саду, 1875:
14. Астрономија од Локијера, превео с немачког, у Н. Саду. 1880; и
15. „О воћарству“, повећи спис, који је читао као „јавно предавање“, и који ће, јамачно, скоро бити и штампан.

Натошевић је, и у службеном опсегу, много радио за српске школе на оној страни, пишући већој власти разне предлоге и објашњења, и дајући нижим органима упуства и обавештења за бољи рад у школама.

Натошевић је, на тај начин, стекао великих заслуга за српске народне школе у Аустро-Угарској; управо се може казати да је њих он преобразио са свим.

Угледајући се на новије педагоге у Немачкој, Натошевић је први, на оној страни, у школској настави дао пространо место производима народним: песмама, причама, пословицама, и загонеткама.

У раду је био вредан за причу; школи је био пријатељ као мало који; у својим научним убеђењима, докле их се држао, неодолив; али их је сам могао променити. И тада би бранио ново своје мишљење старом упорношћу и речитошћу!

Тако је, некад, био страсни пушач, па после страсни противник дувану; некад је био уредан месојед, а после је постао само биљојед, и печење, ма да је најлепше, звао је стрвином! У последње време, и со му је била сметња варењу, те је и против ње писао.

у Натошевића перо бејаше оштро, а говор силан.

Натошевић је био умерена правилно развијена раста, црне косе, бркова и браде, а у последње време јако просед. Лица је био симетрична, а очију крупних, носа омалена, шиљаста, а гласа крупна. Био је човек врло разговоран, и у говору шаљив.

Преминуо је напречац, ноћу, између 10 и 11 јуна 1887. у Горњем Карловцу, где је држао годишње испите у школама.

Тело му је пренесено у Н. Сад, и сахрањено у породично гробље.

Бог да га прости!