Категорија: М

Маринковић Вук Др, родио се у Новом Саду, на Бадњи Дан, 1807. Гимназију је свршио у месту свога рођења, философију у Јегри, и медецину у Пешти и у Бечу.

У својој 23 години, постао је доктор у медецини (23 маја 1830). Као доктор, сишао је у Нови Сад, и ту је живео од освоје лекарске зараде.

После маџарске буне, кад је Нови Сад сагорео, Маринковић пређе у Београд 1849, и одмах буде постављен за професора у лицеју (данашњој великој школи).

За девет година професоровања, у тој школи, два пута га је дружина бирала себи са старешину.

Главни књижевни радови Маринковићеви ово су:

1. Друга књига Виргилијеве Енејиде. Ову је књигу Маринковић превео у својој 19 години, и то наљутивши се на превод Светићев, који му није био по вољи. — Светић му за ово није ни мало био захвалан.
2. Мочникова Геометрија, која је штампана без његова имена.
3. Начела Физике, у 8-ни, стр. 515, у Београду, 1851, и
4. Јестаствена Повесница, у Београду, 1851, 8-на стр. 286.

У природним наукама Маринковић је још онда био толико напредан, да би му се и данас врло мало имало да забави; а уз то, његова је велика заслуга што је, баш овом својом књигом, ударио темеље физичкој књижевности, што је је удесио, по модерном начину, за школску књигу, што је је поделио на дисциплине, и што је готово створио физичку терминологију.

Осем тога, Маринковић је, више пута, о слави школској, говорио беседе из којих се види како с висине гледа на свет, како дубоко продире у сва дела људска, и о свему право мисли, а мисао своју казује чисто, не кријући је ни мало.

Маринковић је био човек необичнога ума и дара. Одликовао се је смерношћу у свему што се тицало њега самога. Био је отворен у суђењу о стварима и о људма. Ђаке своје волео је као синове. Учећи друге, учио је и себе, свега свога века; за то је и био измакао далеко и у предметима у којима се нико не би надао, да он таке напретке чини.

Упокојио се је у Београду 7 августа 1859, и укопан је код Маркове цркве.

Велика је штета и за школу и за науку што је тако рано отишао под црну земљу.

Маринковић је био раста омалена, лица округла, очију избуљених, кретања малко крута, а говорећи често је нешто искашљавао, и десним раменом устресао.

Лака му мајка земља!

Манчић Дина, управо Димитрије Манчић, трговац, родио се у Смедереву, године 1831, од оца Манче и матере Станије.

Дина је врло мало ишао у школу; свршио је само први и други разред основне школе.

После школовања, учио је нешто мало папуџиски занат, па терзиски, а за тим је отворио дућан, и радио је ситничарску радњу.

Године 1853, оженио се је, али порода није имао.

Радећи, и дајући новац на камату, Димитрије је стекао лепо имање.

Пред своју смрт, наредио је шта да буде с његовим имањем, после смрти његове. По тој наредби, остало је сваком његовом рођаку по нешто, а главна тековина, 200.000 динара, припала је смедеревској општини на просвету, и на друга добра дела.

Том задужбином рукује сада смедеревска општина, под контролом директора месне гимназије, и најстаријега свештеника у Смедереву.

Манчић је преминуо 28 маја 1882 у Смедереву.

Нека му је светао помен међу браћом!

Мандрда Никола, родио се у нахији врањској, у другој поли прошлога века. Од зла турскога, најпре се је, у својој постојбини, био одметнуо у хајдуке, после, за српскога првог устанка, дође у Србију, и настани се у селу Пајковцу, у нахији јагодинској.

За доба Карађорђева, Мандрда се не помиње нигде; њега први пут находимо 1815, у шанцу на Гиљу, према Ћуприји; ту је неки старешина Србима устаницима.

Међу тим Турци, притиснувши, великом силом, Ћуприју и сву њену околину, пошљу део војске, под командом Алибега Карафеизиног сина, те пређе Мораву, на Сињем Виру, и упути се к Јухору, где су били српски збегови.

Идући тако, ти Турци се побију са Србима на Мајурском Пољу, код Дебелог Дрвета, и на Јухору.

На Јухору је бој био особито несрећан за Турке; невични месту, покривени маглом, и нападнути на више места српским четама, забунили су се тако да су прсли куд који: један за другог нису могли знати. Десети није погодио да се врати онамо преко Мораве.

У том боју, особито се је одликовао Никола Мандрда и војничком вештином и личним јунаштвом. Ту је задобио од Турака красног мисирског хата, кога после није пуштао из руку, докле му није и смрт задао.

Пошто су Турци протерани, и Срби завладали, Мандрда, човек прек и осорљив, завади се са српским старешинама, тако да запали и утече у Крушевац Турцима, који га приме и даду му неку службу.

Живећи у Крушевцу, Мандрда, једнога дана, одведе да поткује свога мисирскога хата. Коњ се нешто узнемири и не дадне се потковати. Никола се умеша да га савлада и поткује, а коњ га тресне ногом тако да је остао на месту мртав.

Малетић Ђорђе родио се у Јасенови, у Банату, 1 марта 1816 године.

Основну школу учио је где се и родио, гимназију у Ораховици, а философију у Сегедину.

Године 1838, прешао је у Србију и, 25 јануара 1839, постао је чиновник у крагујевачком суду, одакле је премештен у Управу вароши Београда, а 19 априла 1841 послан је за секретара Српској Агенцији у Букурешту.

Године 1842, кад је извршена позната промена у Србији, Малетић је, као чиновник, био остао без службе; али, написавши „Апотеозу Великом Карађорђу“, добио је звање професорско у београдској гимназији.

Године 1859, кад су се у Србију вратили Обреновићи, Малетић је постао директор београдској гимназији, у ком звању је остао до 1879, када је, испунивши одређени рок службе, добио пензију, па је, после, живео у миру код своје куће, у Београду.

Малетић је постао члан Друштва српске словесности 28 јануара 1848; а 24 октобра 1871, Министар просвете, старајући се за извршење тестамента покојнога Николе Чупића, поставио је Ђорђа Малетића за члана оној комисији која се је, 22 декембра 1874, претворила у данашњи Одбор Чупићеве Задужбине. Осем тога, Малетић је био најпре члан, после председник, позоришном одбору, а за тим управитељ позоришта; неколико година пак био је владин посланик на народној скупштини.

Године 1885, Српско Учено Друштво, по жељи Малетићевој, приредило је светковину за 50 година књижевнога рада његовога. Та је светковина била 8 септембра, у сали Вел. Школе, у Београду¹.

Малетић је, после дуже болести, преминуо у Београду 1 јануара 1888.

Опроштајне беседе говорили су му: Мата Бан, у цркви; Милан Ђуришић, пред гимназијом, и М. П. Шапчанин пред позориштем.

Малетић је био раста омалена, али снаге сразмерне; довољно космат, и под старост јако просед; у оделу увек чист и прикладан, готово кицош до смрти.

На послу је био вредан и уредан, по нарави жустар и лакосрд; према јачима од себе био је свакад смотрен и гибак, а према нејачима често набусит, прек па, некад, чак и неразложан.

Ове особине његове нарави веома су удиле васпитачком послу који је тако дуго пословао².

Малетићеви важнији списи ови су:

1. Три побратима, истинити догађају Босни, у две песме, Београд, 1844;
2. Паразити, или вештина себе срећним учинити. Из Шилера, Н. Сад, 1844:
3. Споменик Лукијану Мушицком, Београд, 1845;
4. Излив чувства приликом народног празновања на Благовести, 1846;
5. Критически преглед наградом увенчаног дела „Краљ Дечански“, Нови Сад, 1846;
6. Историческо-критическо описаније битке косовопољске од године 1389, Нови Сад, 1847:
7. Песме, књига прва, Београд, 1849;
8. Апотеоза Великом Карађорђу, Београд, 1850;
9. Теорија појезије, прво издање, Београд, 1854, а друго 1868;
10. Сватови, народна приповетка, у три песме, Земун, 1855;
11. Реторика, Београд, 1855;
12. Чувствовања српског народа приликом доласка Његове Светлости премилостивог Господара и Књаза Милоша Обреновића I, Београд, 1860;
13. Преодница српске слободе, или Српски Хајдуци, Карловци, 1863 године.
14. Смрт Цара Михаила. Трагедија, Београд, 1866;
15. Убојна Труба. Песма Злопатницима, Београд, 1867;
16. Химна приликом повратка из Цариграда Светлог Господара Кнеза Михаила, 4 априла 1867, Београд, 1867;
17. Посмртна слава Кнеза Михаила, Београд, 1869;
18. Пролог, говорен 6 априла 1871, Београд, 1871;
19. Беседа г. Живојина Јовичића, осветљена критички, Београд, 1876;
20. Грађа за историју позоришта, Београд, 1884;
21. Апотеоза Вуку Караџићу коју је спремао за Вукову стогодишњицу, и која се штампа у Београду, 1888.

---

1. Гласник 65, стр. 1— 126. ↩︎
2. Радикал бр 3—4 за годину 1888. ↩︎

Максимовић Нићифор, владика ужички, родио се 12 јануара 1788, у селу Јежевици¹, у нахији ужичкој, 5 часова хода на североисток од Ужица.

Још као дечак, научио је читати, писати, и појати у манастирима Св. Тројици и у Никољи.

Године 1808, јануара 12, пострижен је, у Београду, за монаха, а после је постао ђакон, и јеромонах: До године 1811, боравио је у својему постригу, манастиру Никољи, а за тим, неко време, задржавао се је у Преображењу и у Сретењу; и оба ова манастира обновио је својим трудом и својим трошком.

Године 1814, баш кад је био у Преображењу, удари куга у околна села, те је он, тада, које сарањујући мртве, које молећи се Богу за живе, стекао доста новаца.

— Па станем мислити, причао је после он сам: — шта ћу чинити с оволиким новцима? Да идем у Јерусалим, и да дам новце да се њима поправљају и красе цркве у туђој земљи — не ћу! Боље је да их потрошим на тако што у нашој земљи².

И тако оде те обнови манастир Сретење.

По што је, у Београду, лицем на Св. Андреју, постављен за архимандрита манастиру Сретењу, послан је, заједно с чувеним архимандритом Мелентијем Павловићем, у Цариград, где патријар Константије, 18 августа 1831, Мелентија посвети за митрополита Србији, а Нићиофора је, одмах други дан, тај нови српски митрополит Мелентије посветио за јепископа ужичког.

Вративши се у Србију, Нићифор је имао столицу у Чачку. Од тога доба, још је више настајавао да украси манастир Сретење, у ком је, често и сам боравио.

Живећи у Чачку, Нићифор се завади с г. Јованом, братом Кнеза Милоша, па запали и оде у Црну Гору. Бавећи се онамо, закалуђерио је, у белопавлићском манастиру Ждребанику, Илариона, који је доцније био митрополит цетињски.

Кнез Милош пошље Симу Милутиновића те владику Нићифора приволи да се врати кући, па га после измири с братом Јованом.

Владика Нићифор је, поред српског језика, знао и грчки. И некад би, служећи као владика у београдској цркви, отпевао по коју песму грчки. Преминуо је у Чачку 28 фебруара 1853.

Нићифор је био човек богат. Још за живота написао је, својом руком, тестаменат којим је све своје имање оставио својему манастиру Сретењу. На том тестаменту није било сведока, као што је требало да буде, по закону. А Нићифор је имао рођену сестру, која дигне код суда парницу против такога тестамента. И судови тај тестаменат оборе. На тај начин, све имање владике Нићифора подели се, по закону, на три дела, па: један део оде сестри; други део његову манастиру, а трећи део на школе и цркве.

После Нићифора, на ужичку јепархију дошао је дотадашњи шабачки владика Јанићије, и столица се владичанска пренесе из Чачка у Карановац (Краљево), 1854³.

Нићифор је био човек крупан, пун, и под старост врло гојазан. Говорило се је да је веома грамзио за новцем, и био је стекао доста и новца и имања, па се је, после његове смрти, док се водила парница, већином развукло и једно и друго тако да, бој се, није много пристало за душу ни њему, ни кому његовому“!…

---

1. У Гласнику 5, 293. каже се да је рођен у чачанској Јежевици, под планином Јелицом; али је то погрешка. ↩︎
2. Даница за 1826, стр. 30. ↩︎
3. Године 1886, владичанска је столица враћена из Краљева у Чачак. ↩︎

Мајсторовић Ранко родио се у селу Азањи, у смедеревској Јасеници, од прилике, године 1768.

Под Карађорђем је војевао, као прост војник.

Међу тим, као домаћин имућан, трговао је живом стоком и, тога ради, био је изашао веома на глас у својој околини као човек врло паметан, и врло праведан.

После Ђакове буне (1825), Кнез Милош је, да би задовољио Смедеревце, узео Мајсторовића за члана оном управном Савету, који је, обично, становао у Крагујевцу.

У том звању, остао је Мајсторовић до устава 1838, а тада је постављен за члана Савету земаљском, и дан му је, по ондашњем обичају, пуковнички чин, па и султански орден ифтихар.

Мајсторовић се је, кроза сву своју службу, одликовао правдом у суђењу, чистотом у служењу, и поштењем у живљењу.

Умрьо је у Београду, 2 априла 1840 и, опеван врло свечано, у присуству Кнеза и свих великодостојника, однесен је те сахрањен код цркве у Кусатку.

На гробници чита му се овај запис:

„Овде лежи тело полковника и кавалера Ранка Мајсторовића, рођена у селу Азањи, округа смедеревскога, Књижевству Србији, умршега 2 априла 1840, у 72 години старости своје, као члан српскога Совета. Он је отечество своје за цело време битија својега на земљи својски и прилежно послужио, и за то познати сви га жале, а синови његови, и остала фамилији, као за добрим и незаборављеним оцем, неутешно плачући, спомен овај подигоше му“.

Магарашевић Ђорђе родио се 10 септембра 1793, у селу Адашевцима, у Срему.

Основну школу учио је у месту својега рођења; гимназију у Карловцима, философију у Пешти, а богословију опет у Карловцима.

Године 1813, постао је професор у карловачкој гимназији, а године 1817 прешао је, као професор, у гимназију новосадску.

Преминуо је 6 јануара 1830, у Новом Саду, и укопан је код саборне цркве¹.

Магарашевићеви списи ово су:

1. Историји најновијих јевропејских прикљученија, 1823. — Књига која је, у своје време, била за особиту препоруку.
2. Српски Летопис, којему је Магарашевић био основалац и први уредник од постања, тојест од 1825 до 1830 године.
   После смрти Магарашевића, уређивање Летописа преузео је Јован Хаџић, у књижевности звани Милош Светић;
3. Кратка всемирна историја, која је штампана после смрти пишчеве.

Магарашевић је оставио у рукопису:

1. Дух списанија Доситијевих, у осам одељака;
2. Смрт Авељеву од Геснера, превод;
3. Историју словенског и српског народа;
4. Лексикон латински, немачки, и српски, и
5. Једну беседу немачку.

За кратка свога века, овај је човек урадио много, а обрицао је урадити и више, али му рана смрт пресече жицу живота баш онда кад је за рад био најподобнији!

Бог да га прости!

---

1. Стражилово за 1887. бр. 35, стр. 558—560. ↩︎

Магазиновић Стеван родио се у шабачком граду, од прилике године 1804. Отац му се звао Митар, а мати — Марија. Још као дете, у једној бежанији од Турака, пренесен је у Срем, у Руму, где је одрастао, и школу учио.

Доцније се је вратио у Шабац, где му се мати, оставши удовица, преуда за Магазиновића, кога презиме, доцније, прими и Стеван, пасторак његов.

На крају године 1823, Стеван Магазиновић је ушао у шабачки окружни суд, као бесплатни практиканат.

Године 1824, у почетку, послан је за писара у суд ваљевски, где је остао до 1829. После тога, прешао је, као писар, Кнезу Милошу у канцеларију.

Године 1833, августа 18, послан је у Јадар и у Рађевину да попише сав спахиски десетак, и тај попис да поднесе Кнезу Милошу. Септембра 9, те 1838 године, дана му је власт да тај десетак пресеца са спахијама, и исплаћује им, како се с ким погоди.

Тај посао свршио је на задовољство Кнезу до 11 новембра 1833.

18 новембра, 1883, постављен је за капетана поцерскога у нахији шабачкој.

23 маја, 1835 постао је члан шабачкога исправништва, а 10 јуна 1837, даровао му је Кнез Милош, за верну и ревну службу, мајорски чин.

25 фебруара 1839, постављен је за председника шабачком окружном суду.

14 септембра 1840, премештен је у Брусницу за председника суду рудничком, а одонуда 27 јуна 1841 дошао је за председника суду округа београдског.

16 новембра 1842, постао је члан суду апелациском, а 30 декембра, те исте године, дошао је томе суду за председника.

10 априла 1843, дан му је потпуковнички чин.

Те исте године, новембра 3, постављен је за члана Депутацији која је управљала фондом за удовице и сирочад чиновничку. Ту је службу, из почасти, вршио дуго, јер она није ником никаке плате доносила.

31 декембра 1846, постао је члан врховному суду; а 10 декембра 1848 члан депутацији школскога фонда. И ту је службу вршио из љубави к просвети.

27 септембра 1852, постао је председник врховному суду.

11 декембра 1854, постао је члан Државном Савету.

21 декембра 1854, кад је Стеван Книћанин дао оставку на министарство унутрашњих дела, Стеван Магазиновић постао је министар унутрашњих послова.

Доцније, 31 марта 1858, видимо га, по други пут, међу министрима, и то као Кнежева представника и попечитеља спољних послова.

Кнез Милош, по повратку свом у Србију, задржао га је у том звању до 7 априла 1859, а тога дана, уважавши му оставку, отпустио га је.

Од тога доба, Магазиновић је живео у пензији, код своје куће, у Београду.

У последње време, здравље му се је било пореметило толико ја га ни лекарска вештина, ни примерна нега и дворба добре супруге никако не могаше повратити у повољно стање.

Магазиновић се је три пута женио; и ни с једном женом није имао порода.

Пред смрт је написао своју последњу вољу, по којој је све своје имање оставио на просветне цељи, то јест: да се од прихода с тога имања штампају корисне књиге, које ће се сиромашним ученицима давати бесплатно!

Непокретно Магазиновићево имање чине:

1. Кућа у Кнез-Мијаиловој улици, близу двора;
2. Ливада, близу Саве;
3. Виноград, с две куће, на топчидерском брду;
4. Забран, 400 дана орања, у Шапцу;
5. Две ливаде до Саве 20 коса;
6. Друга ливада од 20 коса;
7. Земља 30 ланаца
8. Земља Гемовача, и
9. Земља близу Шапца, Јуришићева.

Ова добра под 1, 2 и 3 находе се у Београду, и београдском хатару, а од 4—9 сва су у околини шабачкој¹.

Пошто протеку услови које је Магазиновић, у својој последњој вољи, поставио, управу над овим добрима узеће министар просвете, и руковаће њима онако како је завешталац наредио.

Магазиновић је преминуо у Београду 4 фебруара 1874.

Он је био ониска раста, крупне снаге, пун, црномањаст, а у лицу богињав. Нарави је био тихе, смерне, опхођења отвореног; али, рођен у оно доба кад је „крвца из земље провирала“ тражећи освете за погажено право, и проведавши сав свој век у чину судиском, био је и сам врло осетљив за своје право; а чим питање није било о праву, он је био попустљив, пријатељ мира, и готов на давање.

Нека је мир праху његовому! Он је, умирући, сећао се оних који су узданица и кући и држави; сећао се нараштаја на којима остаје свет. Благо души његовој која се бринула да млади српски појаси долазе на посао с више светлости, с више мушке воље, с више морала и честитости!

Најмањи напредак у сваком том правцу, његову је имену споменик који никад никаква сила не ће порушити.

Нека му је рај души, а праху његову нека је лака земља, коју је синовски љубио!

---

1. Кнежевина Србија стр. 480—485. ↩︎