Категорија: М

Матић Димитрије, родио се у Руми, у Срему, 18 августа 1821. Одонуда је, као младић, прешао у Србију, и учио се је најпре, у војној школи, а после у новом лицеју, у Крагујевцу.

По свршетку школе, био је ушао у државну службу.

Доцније га је српска влада послала у Немачку на науке, где је, учећи права, постао доктор у философији.

Вративши се с наука, Матић је, 17 августа 1848, постављен за професора права у лицеју београдском. Ту је остао до 14 јула 1851, па је премештен за секретара у апелациони суд, откуда је, 19 марта 1855, отишао за начелника спољноме одељењу ондашње кнежеве канцеларије.

Од начелника одељења, постао је, 15 октобра 1858, члан касационом суду, кад је Кнез пустио из руку судску власт, и пренео је на суд касациони.

Кнез Милош, одвојивши министарство просвете од министарства правде, постави, 22 октобра 1859, Матића за попечитеља просвете.

С тога места, Матић је враћен опет у касациони суд 12 новембра 1860 где је остао до 29 декембра 1862, када је постао главни секретар државног Савета.

Намесници кнежева достојанства, 24 септембра године 1868, поставише Матића за министра просвете и за заступника министру спољних послова.

У овом последњем министарству, Матић је само потписивао, а послове је управљао сам намесник, г. Јован Ристић.

У министарству просвете пак, Матић је показивао многе воље и много журбе; трчао је собом у школе ниже и више, на учитељске зборове, у школе недељне; свуд је храбрио, изазивао, проповедао: да се ради, а сам је урадио једно озбиљно дело, и то је: прва учитељска школа, која би отворена у Крагујевцу.

Још као професор, као члан ученог друштва, и сада, као министар, Матић је врло често изражавао жељу: да се подигне српски университет; али за такав рад није учинио ни једне озбиљне припреме.

Матић се је увек старао да се покаже као човек добра срца. И одиста, у служби, никад није био брз да упропасти млађега, који би што скривио. Неки су му ову доброту рђаво разумевали, а ја је ценим много више од нечије оштрине, често непромишљене, а свакад штетне.

На послу је био врло вредан, чак се може рећи да је био пргав.

— Не могу, брате, да ручам, говораше он: — кад ми на столу, у канцеларији, остану несвршена акта.

И да би своју савест умирио, дигао би, пред по дне, све акте са свога стола, раздао би их млађим чиновницима на рад, па би онда узео гушче перо и, његовом перушком, очистио би и опајао свој сто, тако, да ни зрно песка не остане на зеленој чоси. И тек пошто би сто тако рашчистио, ишао би кући на ручак!

По доброти срца, и по патриотском одушевљењу, Матић се је заузимао за многе корисне ствари, али, по мекоти свога карактера, није готово ни једну, осем учитељске школе, привео у дело. У Матића је баш с тога, за младости, био много већи глас него заслуга, а у старости много мања цена него вредност.

Године 1872, августа 10, одступивши од министарства просвете, Матић је отишао у државни савет за члана, у ком је звању остао до смрти.

После рата од 1876, Матић је, с Филипом Христићем, послан у Цариград, где су њих два, 16 фебруара 1877, углавили с Портом мир, који је трајао до декембра те 1877 године.

Књижевни послови Матићеви ово су:

1. Марко Аврелије, најдобродетељнији цар римски. Превод с немачког, у Београду, 1844;
2. Похвала Марку Аурелију. Превод с француског, у Београду, 1884;
3. Објашњење Грађ. законика за Србију, у 4 књиге, у Београду, 1850—1851;
4. Јавно Право Србије, у Београду, 1851;
5. Начела умног и државног права, у Београду, 1851;
6. Машатовуа француска граматика, у Београду 1854;
7. Беседа коју је говорио на хиљадугодишњицу св. Ћирила и Методија, 1863, у Београду;
8. Историја философије, по Дру Швеглеру, у Београду, 1865.
9. Наука о васпитању, по Риму и још неким писцима, у Београду, 1866.

Матић је преминуо у Београду, 17 октобра 1884, од водене болести.

Био је средњега раста, црне масти, јако космат; кратковид, у говору брз, али кад би хтео што свечаније беседити, умео се је и умерити, са свим како треба.

Матејић Пауљ, родио се у селу Мељници, у Горњој Млави.

Пауља је поставио буљубашом Петар Добрњац, још у почетку ратовања, а доцније Пауљ је, храброшћу, и другим одличних својствима, обратио на се пажњу, и постао војвода у Горњој Млави.

Године 1809, у оном спремању за освојење Ниша, војвода Пауљ био је начинио шанац повише села Каменице. Маја 19, кад на Синђелића, на Чегру, навалише Турци са свих страна, а Милоје не даваше да му се иде у помоћ, Пауљ није могао одолети срцу него, и преко заповести, потрчи Синђелићу у помоћ; али докле он стигне, Турци шанац тако оптеку и стегну, да је Синђелић, да не би жив пао Турцима у руке, јуначки скресао пиштољ у џебану, и одлетео у ваздух. Матејића пак, сама, с мало његове војске сретну Турци, разбију га, и натерају вратити се. Те тако се и он, с другима, повуче к Делиграду.

После тога несрећнога случаја, Матејић се је највише налазио у Делиграду.

Године 1812 и 1813, у „Деловодном Протоколу“ Карађорђеву има 10 бројева под којима је писано само војводи Пауљу Матејићу¹.

Године 1813, био је пребегао у Немачку, и Аустријанци су га били послали, за неко време, у Леобу; али се је, 1815, вратио у отаџбину, и умрьо је код своје куће, у селу Мељници.

Да војвода Пауљ није урадио ништа друго, већ само оно што је, у страшни час, једини он, када је злосрећни главни команданат Милоје, оставивши шанчеве и топове, појахао коња и одјурио к Делиграду, полетео у помоћ витезу Чегрском, довољно је да му сваки Србин, кад га год помене, захвално рекне:

— Вечна ти слава, дико лепе Млаве, Пауљу Матејићу!

Допуна

Матејић Пауљ из Мељнице, млавски војвода, испросио је за сина Будимира ћерку војводе Момира из Лучице, па је онда узео телала у Пожаревцу, те је овај на четири главне варошке улице викнуо овако:

Војвода Пауљ из Мељнице испросио је ћерку војводе Момира из Лучице за свога сина Будимира!

Ово нека се зна!!!

То је била као свадбена објава!

---

1. 778, 783, 811, 862, 1014, 1066, 1171, 1206, 1243 и 1255. ↩︎

Марковић Сима, родио се у селу Великом Борку, у нахији београдској. Још пре устанка, био је човек уважен и на гласу. Карађорђев познаник и пријатељ и пре 1804, стајао је уз њега, у сваком случају, од почетка до краја 1813. С тога је Карађорђе врло често свраћао његовој кући, и у свакој размирици гледао да њега има уза се. То је узрок и што није хтео скупштину звати у Боговађу, као што је био обрекао, него је је сазвао у Борак (15 августа 1805), те је ту, поред осталога, установљен „Правитељствујући Совет“.

После смрти Јанка Катића и Васе Чарапића, Кнез Сима је био најгласовитији војвода у београдској нахији, а веровало се, за оно време, и да је у бојевима особито срећан.

Године 1807, марта 19, Кнеза Симу находимо у Смедереву, као председника Савета. Ту је, онда, примљен Портин изасланик, која је био дошао да преговара о угодбама, под којима би Порта пристала да да Србима оно што су тражили. Видећи да Турци, поред осталога, траже да Срби даду 20 хиљада војника против Руса, те да их, тиме, заваде с овим савезницима који су им једини помагали, Кнез Сима Марковић са свим лаконски одговори:

— Србија сматра себе као независну државу: никаква данка не пристаје дати; нити ће дизати оружја на своје савезнике!

У почетку године 1809, Кнез Сима је, с Јанићијем Бурићем, слан у Букурешт Кнезу Прозоровском, да би га склонио да, час пре, отпочне рат с Турцима. А кад су Срби, те године, пошли даље с војском, он је био прешао Дрину; али га је несрећа каменичка вратила опет на старе српске границе.

Године 1811, у оној реорганизацији државне власти, Кнез Сима је постао „попечитељ касе народње“. На крају те године, на име 10 декембра, послан је, као „депутат“, у Русију, где је неколико пута излазио пред цара Александра, ради народних послова. Из Русије се вратио месеца маја 1812.

Године 1813, Кнеза Симу Марковића видимо на Дрини, и под његовом командом 10.000 људи; али се ту његов рад ни мало не хвали. Или се је нешто био помео, или је неку несрећну тајну знао: тек што је год радио, до саме пропасти, није било ни њему на част, нити Србији на корист.

Родофиникин, руски агенат у Србији, онога доба, казујући какав је који од српских војвода, за Кнеза Симу вели:

— Кнез Симеон читајет и пишет, храбр и благоразумен.

После пораза на Равњу, све српске старешине, онога краја, биле су се скупиле у Шапцу, и Кнеза Симу су сви горко окривљавали за толике несреће и поразе.

Кад се је у Шапцу чуло да је Карађорђе оставио Србију, Кнез Сима је прешао у Срем, откуда је био послан у Марбург, па се је, после, вратио опет у Срем.

Година 1815 застала га је у Срему, где је, по договору с другим српским емигрантима, написано (10 јуна 1815) писмо на руског цара, које је Кнез Сима однео у Беч и цару предао. У том писму умољава се цар Александар да би своју моћну реч рекао у корист српског народа код порте, ако не могне помоћи новцем и оружјем.

После тога, Кнез Сима се је вратио у Србију и, не мешајући се ни у какве јавне послове, почео је гледати своју кућу и трговати.

Тако је прошло прилично времена, па се опази да се њему доносе нека писма од људи који су били с Карађорђем отишли из Србије. Иза тога, почну к њему долазити и кметови из околних села, и наговарати га да дозове из Русије Карађорђа, те да се на ново диже крајина на Турке. Разговори и договори ови водили су се у Борку, у Вранићу, и у Малој Моштаници. То се рашчује, и Турци потраже да ухвате Кнеза Симу. Месеца новембра, 1816, дође Кнез Милош у Вранић, где му доведу Кнеза Симу, и он га је хтео погубити, али на молбу других људи, остави му живот, и заповеди да седи с миром, и да се не удаљује од очију власти.

После неколико месеца, Кнез Сима се договори с Павлом Цукићем, и Драгићем Горуновићем из Ропочева, те читавих шест нахија узбуне. Тада их Кнез потера да каштитује као оне који кваре општи ред у земљи.

Кнез Сима се је, неко време, крио по Борку, по лесковачкој (Поповој) Бари, и другим местима, али га, најпосле, нађу у селу Ћелијама, код неког пријатеља, у великој каци. Одатле га изведу Кнезу Милошу у Трбушницу, а Капетан Драгић Горуновић, чувши да је Сима ухваћен, преда се сам.

Кнез Милош их обојицу пошаље у Београд Марашли-Али-Паши који их је погубио, лицем на Мученике, 9 марта, 1817.

Погубљени су, како се прича онде где је сада гостионица „Српски Краљ“ и кућа до ње што је била Вучићева. Кнеза Симу посекли су најпре, па онда Драгића. Џелат, који их је секао, није могао једним ударцем пресећи Симинога врата, него је тесао неколико пута.

— Сеци јуначки! Мухамеда ти твога!… викнуо је Драгић, који је такође чекао свој смртни час: — ја сам седамдесет турских глава одсекао, па ми је опет рука боље секла него твоја!

На то допадне неки Турчин из дућана, те, једним ударцем, одруби главу Драгићеву.

Кнез Сима је био човек плав, пун, дугих лепих бркова, а мало богињав у лицу.

Његово је тело укопано у ондашњој београдској цркви, ниже десне певнице.

Марковић Светозар, публициста, родио се у Зајечару, септембра месеца, године 1847.

Основну школу свршио је у селу Рековцу а полугимназију у Крагујевцу. У Београду је довршио гимназију, и две године техничкога одељења у Великој Школи.

Године 1866 царска руска влада јавила је влади српској, да је у Институту инженѣровъ и путей саобщтенія у Петрограду отворила два места за два питомца из Србије.

На то српска влада одабере из Велике Школе Алексу Кнежевића и Светозара Марковића, као одличне ђаке, за поменуту школу.

Писац ових редова, по наредби ондашњега министра просвете, ова је два младића одвео и представио овдашњему рускому консулу, Н. П. Шишкину, који им је визирао путне исправе, и дао потребна упутства за Петроград.

Годину дана доцније, о Московској етнографској изложби, писац је, за свога бављења у Петрограду, походио Институтъ Инжењеров, у ком су се учила она два младића Србина. Кнежевића је видео у школи, а Светозар је, по савету лекара, са слаба здравља својега, био отишао на југ. Доцније је Марковић морао са свим оставити Петроград, у ком лима није ни мало пријала његовому и иначе слабачком здрављу.

Колико је егзактне науке Светозар изнео из школе, у којој се, у своје време, учио и знаменити Тотлебен, тешко је одредити, али да је жудно читао и добро памтио све што су писали Чернишевски и други руски писци, обелоданио је он сам потоњим радом својим.

Светозар је, види се по свему раду његову, био младић с обилним умним даровима, а уз то је имао душу добру, и срце болећиво.

Још док се бавио у Петрограду, написао је чланак: Певање и Мишљење, у ком је нападао на ондашњи правац наше лепе књижевности, тражећи да песници више мисле кад певају, и да у песми главно буде здрава, језгровита садржина, а не песничка форма.

Године 1869, Светозар је прешао у Швајцарску, на Циришку политехнику. Због чланка „Наше обмане“, у ком је критиковао наш Устав, изгубио је државну помоћ.

У то време, већ је била постала дружина, која се звала: Уједињена омладина српска. Светозар се није слагао с програмом рада тога удружења. Зато је огледао чланком: Велика Србија, да истави погрешност тога програма, и да омладину упути реалнијим радикалнијим правцем, али у том није могао успети.

Вративши се у Србију 1870, Светозар је почео самостално радити о удружењу на новим основима. У тој намери почео је издавати лист Радник. У том листу показао је и своје велико знање, своју богату начитаност, велико богаство идеја, и дотле необичну лакоћу и јасноћу у писању и излагању. Он је расправљао велико и заплетено друштвено питање, које у свету покреће милионе радника; то је питање Радикални преображај друштва. Какав титански терет за младића од 23 године!!

После неког времена, лист Радник је морао престати, а и сам Светозар уклонити се из Србије у Угарску, у Нови Сад.

У Новом Саду Светозар је довршио и издао своју студију: Србија на Истоку. Ту је, даље, израдио чланак: Реализам у науци и у животу, који је штампан у 112 и 113 књизи Летописа Матице Српске. А највеће и најзнаменитије његово дело, у Новом Саду израђено, јесте: Начела народне економије, или Наука о народном благостању, што је рађено по чувеном руском писцу Н. Г. Чернишевском.

Из Новог Сада Светозар се вратио у Србију, и отпочео је радити на крагујевачком листу Јавности. Ту је био осуђен на 9 месеца затвора, који је отрпео у пожаревачкој апсани.

Изишавши из затвора, отпочео је издавати лист Ослобођење.

Као што је раније поменуто, Светозар је био увек слаба здравља, а сада му се слабост толико увећала да је, на наваљивање пријатеља, пошао у Приморје, да проведе зиму у блажој јужној климу. У том путу за Далмацију, Светозар умре у Трсту, у болници Hospitale Civico 26. фебруара 1875. Тело је његово пренесено у Јагодину 16 марта а 17 је сахрањено.

Осем списа, које смо овде споменули, Светозар је штампао многе чланке: у Застави, Младој Србадији, Србији, Панчевцу, Матици, Трговинском Гласнику, Летопису, Народном пријатељу, Јавности, Гласу Јавности, Раду, Ослобођењу, и у руским часописима: Народному дѣлу, и Отечественым запискама!

Светозара признају за творца радикалног и реалног правца у Србији!

Још је рано изрицати коначну пресуду Светозаревим делима. Али кад се погледа на краткоћу његовога века, и на количину и литерарну обраду оних списа, који су изишли из његова пера, онда се човек мора чудити и обиљу сабранога знања, и богаству идеја, које су се тако рећи ројиле из његове главе.

Мисли своје он је излагао лако, брзо, јасно и вешто, као нико пре њега; он их је ширио с љубављу и одушевљењем, а тумачио их је пером вештим, оштрим, дрским.

Срећно младићско доба, када се болећа душа може да блажи бар вером у могућност опште људске среће на земљи!

Светозар је имао ту веру, с тога је његово болеће срце загревало све његове преображајне проповеди и предлоге.

Никакав преображај не долази, докле најпре не плати већи или мањи данак царству утопија. Светозару је тај данак могао допасти већи баш с тога што је он, још тако млађан, узео на се тако титанске предлоге!

Тек време може показати: што је у Светозареву раду остварљиво, а што је било намењено само да коју провалу више отвори.

Свакојако: Рад је живот, а нерад је готова самрт!

Нека је раду вазда хвала и слава!

Марковић Радован, из Косјерића, био је барјактар у ужичкој војсци, која се борила на Равњу, 1813.

Турска пушка одбије му десну руку, и барјак му падне. Радован, не гледајући своју десну одбијену руку, сагне се, дигне барјак левом руком, и пренесе га на другу страну шанца

Он је ту и погинуо.

Марковић Коца (Никола), родио се у Пожаревцу, 1795 године, а родитељи су му се доселили из Сачисте, у Македонији.

Коца је одрастао у Пожаревцу, оженио се, и радио трговину.

Њега први пут видимо у народној служби године 1821, и то овим поводом.

Трговци, који имају посла с царинама на граници, жалили су се Кнезу Милошу да се трговини чине сметње на скелама.

Кнез Милош, на таку жалбу, позове трговце да му они означе честите и окретне људе, које би могао поставити за царинаре на скелама.

Трговци пожаревачки, за скелу на Дубравици и Раму, предложе Коцу Марковића, марвеног трговца, из Пожаревца.

Кнез Милош, уважавајући тај предлог, постави, 25 октобра 1821, Коцу Марковића за царинара на скелама дубравичкој и рамској¹.

После тога, ми Коцу видимо као старешину среза рамског, 1833. и 1834, па среза млавског и пожаревачког.

Године 1834, Кнез Милош, одређујући Коцу Марковића у ону комисију која је имала проценити и исплатити турске земље у Подрињу, именује га својим попечитељем финанције².

У почетку године 1835, кад се у Пожаревцу чуло, да је Милета Радојковић, велики сердар расински, дигао буну, и да, с 2000 људи, иде у Крагујевац, Кнез Милош се узнемири, и науми да иде из Пожаревца у Доњи Милановац а оданде у Влашку! Сва његова околина, а особито овај Коца Марковић, молила га је да то не чини, него да седи у Пожаревцу, а ствар ће се та свршити налепо. Кнез се не дадне одвратити од своје намере, него, лицем на Богојављање, рано пође, и изађе једно два сата од Пожаревца, па се ту, на нову молбу Коце Марковића, и остале своје пратње, устави, размисли, и врати се у Пожаревац, па предузме мере за утишање буне, и измирење с вођима њеним.

Кад је, доцније, ова ствар свршена, онда се је Кнез из Пожаревца кренуо у Крагујевац, да се лично види и измири с вођима буне. Отуда је, 15, јануара, 1835, бр. 197, Коци Марковићу писао ово писмо:

Љубезни пријашине!

Дочек којим сам од крагујевчана, на Петровачкој механи, дочекан, ја вам описати не могу. Мало напред послао сам био сина мог Мијаила к њима, који су сви, на реченој пољани скупљени, мене очекивали. Ту је био брат Јован, и брат Јеврем. Како сам ступио на исту пољану, сјахао сам с коња, а слатки син мој Мијаило, узме са собом код себе стојавшег Милету, Симића, Ресавца, и Протића, и приведе их к мени. Они признају своју погрешку, и благодаре на милости, а ја пригрлим их с мојим прсима и ижљубим их, рекавши:

— Отац љуби синове своје, и прима их, и кад погреше!

Ту није никога остало, ко се заплакао није.

Ово вам јављам, јер знам, колико вас интересира знати. С благоволенијем јесам вама благонаклони, Милош Обреновић, књаз српски³.

После сретењскога устава од 1835, Коца Марковић је постао председатељ Савета, 3 фебруара 1835.

Кнез Милош је имао довољно разлога да Коцу награди за ову услугу, али, давши му председништво у Савету, у ком су седели људи много крупнији, и много чувенији од Коце, није му дао никакву особиту срећу.

У једном писму своме шураку, Стевчи, Коца се жали како саветници не гледе на њега, као на свога предсеника:

Један не ће да дође, — вели он: — други изађе кад хоће; трећи седи, окренувши мени леђа, а четврти пружи руке на сто, па наслони на њих главу, и спава!

Ја се за све ово тужим, зло је; а да трпим — зло! Научи ме ти, шта да радим“! — вапије сиромах Коца!…

Доцније, кад је сретењски устав оборен, Кнез Милош је поставио Коцу за президента управнога савета, у Крагујевцу, у ком звању је и умрьо 17 марта 1836, у Пожаревцу, и укопан је с јужне стране пожаревачке цркве, два метра далеко од црквеног зида.

На гробном белегу чита му се овај запис:

„О, читатељу! Не чуди се гробу мојему! Такав будет конац и житију твојему! Овде почива тело почившега Николе иначе Коце Марковића, бившега при управителном Савету у Крагујевцу президента, а житеља варош Пожаревца. Поживе љет 41; представи се 17 марта 1836. И буди јему вјечнаја памјат“!

---

1. Грађа за Историју Краљевине Србије, 2, стр. 467 и 468. ↩︎
2. Српске Новине 1834. бр. 43. ↩︎
3. Ово је писмо у г-ђе Јелисавете Коцићке, снахе Коце Марковића. ↩︎

Марковић Илија, родио се у селу Грушићу, у Поцерини, 1762.

Још године 1806, Илија Марковић је био кнез у Поцерини. Ми се с њим први пут сретамо у оној несрећној прилици када су Мачвани и Поцерци, не уздајући се у српску моћ, а видећи напредовање непријатеља, били почели предавати се Турцима. Тада је у овога Кнеза Илије био писар потоњи славни јунак Милош Стојићевић.

Приставши уз устанике, Илија Марковић одликовао се је више управним него војничким делима. За то је и дошао, 17 августа 1807, у „правителствујушти совет“.

Милиновић за њега каже:

„Беш’ из Шанца Марковић Илија,
Доста миран, ал’ умом делија;
Он свакога говорит’ пушташе,
Ал’ се свога правила држаше“!

Године 1811, о малом Божићу, кад се Петар Добрњац не хте примити звања великога народнога судије, изабран би за то звање Илија Марковић, и у том је остао до пропасти.

Године 1813, пребегао је био и он у Срем, али није хтео никуд далеко од савске обале. Остао је у Руми, и онде је дочекао глас о другом устанку, 1815.

Чувши да су се Срби дигли на ново против Турака, Марковић је прешао у отаџбину, и почео помагати браћи у борби, и у управи.

Кнез Милош га је поставио најпре за кнеза нахији шабачкој а после за члана оне народне канцеларије која је наставала у Београду.

11 фебруара 1820, бр. 143, Кнез Милош је одредио Илију Марковића и Проту Ненадовића да изиђу у нахију ужичку, те да извиде тужбе против кнеза Јована Мићића и против Јована Демира, а и распре које су ова два кнеза имала међу собом.

О Митрову дне те, 1820, године Илија Марковић је отишло у Цариград, као члан оне велике депутације која је имала да представи Порти захтеве Србије. Тада је у Цариграду остао пуних 7 година.

По повратку у отаџбину, Марковић је, још неко време, био у служби, али га је већ старост и слабост била савладала. За то заиште и добије од Кнеза Милоша отпуст из службе, и пензије 100 талира…

Године 1835, фебруара 23, Кнез му је ту пензију повећао са 50 талира¹.

Илија Марковић, живећи мирно о својој пензији, преминуо је у Шапцу, 5 јануара 1837, и укопан је у порти, код шабачке цркве!

---

1. Указ од 23 фебруара, 1835, бр. 532. ↩︎

Марић Кузман, из Смедерева, одликовао се је у више бојева, али нигде толико колико 1809, у боју на Суводолу, где су Срби разбили пећскога Пашу.

Турска војска, из ненада разбијена, ту се је, у један мах, тако помела да многи војници управо нису знали шта су радили, ни куд су бежали.

Ту је Марић седам пушака скинуо с рамена живих Арнаута који, бежећи у страху, нису ни осећали куд им се девају пушке.

у том боју осоколио је и Ђорђе Спасић седамдесетогодишњи старац из Смедерева, а родом из Прокупља. Знајући добро арнаутски језик, он је улетао у Турке као кобац међу голубове.

Мариновић Јован, државник, рођен је у Сарајеву 1821 године. Из Сарајева је дошао у Крагујевац учења ради, и онде је свршио школу основну, и неку врсту гимназије, која је онда тек била основана.

Године 1837, по свршетку школовања у Крагујевцу, ступио је у државну службу у Кнежевој канцеларији, где је остао до године 1841, када је већ био столоначелник. Тада пак буде послан у Париз на науке.

У Паризу Мариновић је одмах почео слушати предавања у школи права, као ванредни неуписани ђак; даље је слушао предавања славног професора Росија, и природно право у Колежу де Франс.

Приспевши у Париз, Мариновић је уза се донео препоруке од француског консула у Београду, те тако је био приман у велике куће, и походио их је. Нарочито је радо приман у кући Херцега Деказа, у Луксенбуршкој палати, и тамо је сваке недеље одлазио. Херцег Деказ онда је био референдар у комари француских пера.

Мариновић је особити труд полагао на учење француског језика, и у том је толико успео да је доцније писао француски као најбољи зналац тога језика и његова стила. Његовим нотама, француски писанима, дивили су се странци који су их читали.

Кад је Кнез Михаило 1842 отишао из Србије, Мариновић је из Париза позван у отаџбину. С тога је морао прекинути своје студије.

Вративши се у Београд, Мариновић буде постављен за секретара у Државном Савету. Одатле је прешао у Кнежеву канцеларију за начелника спољашњег одељења.

Доцније је био члан Државнога Савета, и неко време министар финанције.

За друге владе Кнеза Михаила, Мариновић је постављен најпре за члана, па онда за председника у Државном Савету.

Под Кнезом Миланом пак био је неко време министар спољних послова и председник министарства. Доцније је послан у Париз, као заступник Србије, и у том је звању стављен у пензију.

Мариновић је умрьо 30 јула 1893 у месту Villers-sur-Mer (Calvados) у Француској.

Мариновићев је главни рад био на пољу српске спољне политике.

Средњи син Мариновићев, Никола Мариновић, показивао је и воље и успеха у српској лепој књижевности, али прераном смрћу својом он је ојадио родитеље своје 15 јула 1889 овде у Београду.

Нежан отац, просвећен патриота, Јован Мариновић зажеле овековечити име милога чеда својега баш на оном путу, којим је тако срећно био ударио покојни Никола.

У тој намери, Мариновић је 8 септембра 1889 дао Српској Краљевској Академији 12.000 динара с тим:

Да се интересом од те суме, сваке године, награди какав одабран појетски спис тенденције моралне и патриотичне који је написан чистим српским језиком, и који се одликује лепотом слога и садржаја.

Ето тако је постала Мариновићева задужбина при Српској Академији у Београду.

Слава им обојици!

Маринковић Коста, родио се у Новом Саду, 1784.

Учио се у месту свога рођења, у Будиму, Кезмарку, и у Карловцима.

Запопио се, пошто је свршио школу, и 1830 већ је био свештеник у Новом Саду, где је изишао на глас као Поп-Коста.

Написао је:

1. Плач Рахили, 1808;
2. Откровеније Америке, превод с немачког, 1809; и
3. Толкованије свјашчених јевангелиј, први део, 1839.

Најпре је био катихета у новосадској гимназији, а после је чак до смрти, сваке недеље и празника, тумачио ученицима јеванђеља, и поучавао их поукама које је црпао из живота.

Поп-Коста је био човек даровит, учен, речит, и врло досетљив. Досеткама својима радо је шибао таштину и разметање. Уз реч је врло често понављао: — Слава Богу! И одмах, за тим двема речма, излетала је стрелица његове досетке. И данас у Н. Саду има много прича о Поп-Кости.

Неки младић, који је о себи много мислио, представи се једном Попу Кости, с овим речма:

— Ја сам, тај и тај, „совершени богослов“!

— „Богослов“, и још „совершени“, рећи ће Поп Коста: — Слава Богу! До сад смо имали: Григорија Богослова, Василија Великог, и Јована Златоуста, и — како рекосте да вам је име?

Младић поцрвени до ушију, и више му није пало на ум да се зове „савршени богослов.“

У владичину двору налазио се је, у оно време, неки писар врло кратке памети а врло велике жеље да се закалуђери. Владика га је дуго одбијао, али, најпосле, пристане да га покалуђери. Пун радости, писар излети из владичине собе и, сретнувши се у ходнику, с Поп-Костом, врло охоло рокне:

— С Богом, пречесњејши, ја одох у владике!

— Слава Богу, одговори Поп-Коста: — а ко ће клепати?

Поп-Коста је умрьо у Новом Саду око 1845.

Оно је био отац знаменитом Д-ру Вуку Маринковићу, којега је помен пред ових.