Категорија: М

Милиновић Тома, родио се у селу Морињу, у Боци Которској, око 1769 године.

По месту свога рођења, Тома се још зове и Морињанин.

За младости је, неколика месеца, у некака ђакона, учио српски читати и писати, али се је рано одао на море и трговину, те је много путовао по свету, и био је стекао лепо имање.

Кад су Французи овладали Трстом, Тома дође у Србију, и ту ступи у службу при артилерији, у којој је, после, постао тобџибаша, или војвода у артилерији.

Кад Руси, после букурешкога мира, своја два ливца, што су у Београду лили Србима топове, одзову, онда се Тома прими да управља ливницом, и, ма да тога посла нигде није учио, лио је, после, све што је требало, боље него што се пожелети могло!

То је за Србе, у оно време, било и велика срећа, и велико чудо.

Тома је, поред свога редовнога посла у ливници, смислио два једнака топа, сваки од пет комада, тако да по један комад може узети један човек, и изнети уз какво било брдо, па се горе све састави, стегне, и ради као сваки топ!

Ове је топове салио 1813. Они су, пред пропаст, били закопани у земљу, али су их Турци нашли, и један су послали у Цариград као роба, а други је, кажу, остао у београдском граду.

Где је сада, нисам могао дознати.

У Карађорђевом Протоколу, 6 марта 1813, бр. 1155 стоји:

„Писато Томи Милиновићу, пушколеју, да начини један кумбус, као што је онај г. Јакова, само да буде с чеперка дужи“.

А 6 маја 1813, бр. 1406:

„Писато Томи Милиновићу да салије један кумбус, који да буде како год и овај последњи, само три прста дужи, на које добиће 10 дуката бакшиша“.

Милиновић је 1813 пребегао, с другим војводама, и отишао у Русију. Тамо се станио у Акерману, у Бесарабији.

Желео је вратити се у Србију, да остави кости међу својом браћом, али није био срећан да то уради.

Бавећи се у Акерману, писао је што шта о Србији у стиховима и у прози.

Нешто од тих списа штампао је, у Београду, 1847, Сима Милутиновић, под именом:

„Умотворине Томе Милиновића Морињанина“.

А нешто је, кажу, послано било на кнежеву канцалерију, па је, ваљада, затурено негде у хартије.

Седећи у Акерману, Милиновић је овако тужио за Србијом:

У Акерман’ Милиновић седи,
На висину ведра неба гледи,
Испред врата малог дома свога,
И призивље бога великога,
Који га је на свијет створио,
По Јевропи цијелој водио,
И по многим’ предјелим’ Азије
И некојим’ жестоке Африке;
Најпосље га к Русији поведе
У Акерман жалосни доведе,
Ђе Србина и виђет’ не може,
Камо л’ с њима да живјети може,
Што је свагда од срца желио
Откада се на свијет родио
Са Србима да живи до гроба
Које љуби ка’ и ока оба,
За које се не мало трудио:
По Србији враге … разгонио,
Да их гоне, оружје градио,
И топове љуте готовио.
И жестоке бумбе и картаче
Азијатске да гоне скитаче.
Од дахија земњу очистише,
И с царем се Срби помирише
Ал’ Томицу свог заборавише
(Гријехе им Бог заборавио!)
А прије га Богом братимише
Да им лије бумбе и лубарде
И остале што требају згоде.
Милиновић све је испунио
Отачаству вјерно послужио;
Ал’ о њег’ се Срби огрешише,
И услуге све заборавише,
Милиновић грдне јаде јади
Од жалости винограде сади,
И моли се Богу великоме
И миломе народу српскоме,
Не би ли га туге избавили
Отачаству драгом повратили
У ком жели кости оставити“.

Баш кад је Тома овако туговао за својом отаџбином, стара његова мајка, слепа од старости, још је живела у Морињу, и она му је писала овако:

„Камо ми те, сине Томо, послије толико годишта, дома? Та дођи ми, да те мајка још за живота, у својој кући, чује, ако не види. Наша кућа и за твоје зубе још има хљеба доста!…“.

Али док је ово писмо стигло у Акерман, дотле су Тома, и једини му син, већ били преминули!…

Тома је умрьо у Акерману 1845.

Милијановић Станоје, родио се у Прокупљу, па се преселио у Смедерево, и онде је живео.

Године 1804, маја 9, био је бој на Врачару и око Топчидера између Срба и Турака. Станоја некако Турци издвоје из друштва, и појуре да посеку. Он утрчи у Мула-Пашин шедрван, и стане се бранити. Турци навале са свих страна, и у мало га не убију; али прискоче Срби, и избаве га. Тада је рањен у прси, и све је бљувао сукрвицу; али је ту рану преболео.

Године 1806, кад је оно Станоје Главаш напао на Прокупље и спалио га, Милијановић се пробије кроз Турке, уђе у варош, нађе своју сестру и зета, и избави их обоје.

После је овај човек био царинар српски, и умрьо је код своје куће.

Миливојевићка Марија, родила се у селу Јунковцу, у нахији крагујевачкој, од прилике 1803 године.

Марија је била рођена сестра београдском проти Илији Новаковићу.

Она се је удала у Мале Крчмаре, у Лепеници, за Михаила Миливојевића, с којим је провела век, не имавши од срца порода.

И за живота мужевља, Марија је свакад удељивала невољницима, и помагала сиротињи, а после Мијаилове смрти, оставши удовица, све је своје имање раздала на добре цељи. Тако је:

1. Манастиру Гричарици дала велико звоно;
2. Јарушичкој цркви — велико звоно и скупоцени путир с целим прибором;
3. Школи крчмарској купила је осредње звоно, за школску потребу; и
4. Сродницима својим, на име удаје женске деце, дала је сваком по неку суму.

Пред крај свога живота, Марија сиђе у Београд, к брату своме, Проти Новаковићу, и донесе 450 дуката, са жељом да те новце завешта на какву задужбину, која би носила и њено име и име мужа њезинога Михаила, с којим је проживела 45 година.

Прота Новаковић обрати се писцу ових врста и упита га: на што би се могли оставити тих 450 дуката? Упитани му светује да том сумом оснује фонад за помагање остарелим и осиротелим српским писцима.

Прота и сестра му приме ту мисао, али у том Марију снађе смрт овде у Београду, 12 јануара 1866, а жеља њена с новцима остане у брата њезина.

Године 1871, јуна 9, Прота Новаковић положи каси управе фондова 450 дуката, а министру просвете јави писмом: да су ти новци Задужбина његове сестре Марије и мужа јој Мијаила Миливојевића; да је жеља дародаваца да се та сума капиталише докле нарасте 2000 дуката; а после тога, да се, интересом с те суме, помажу српски писци који би ослабели за рад и осиротели.

Управа овом задужбином поверена је Српском Ученом Друштву¹.

Новци су ти на приплоду, и 1 новембра 1887, износили су суму од 11.841 динар и 2 паре, с правом интереса од тога дана.

Вечита слава честитој Шумадинци која се постарала за оне што увек раде више за друге него за себе!

Допуна

Задужбина ове добротворке, која је у часу оснивања 1871 износила 450 дуката, 1 новембра 1887 имала је суму од 11.841 динар, а 1 јануара 1900 дошла је на 21.591,05 динара.

Кад нарасте на 24.000 динара, онда ће се од интереса са те суме помагати српски писци који би ослабели за рад и осиротели.

---

1. Гласник, 32, стр. 10, бр. 53; Гласник 33 стр. 6 и 25, бр. 2. Новци пак заведени су у управи 1 фонд. Л, 52 и 235. ↩︎

Милаковић Димитрије, родио се у селу Јасеници, у пределу Шуми, у Херцеговини, па му се је отац одатле преселио у Мостар, и њега малена одвео.

Из Мостара је Милаковић, од куге, пребегао у Дубровник.

Милаковић је свршио гимназију у Сремским Карловцима, а философију у Бечу.

Године 1831, дошао је на Цетиње, и владика, Петар Први, узме га за својега секретара. У тој служби остао је до смрти владичине.

Данило, поставши главаром Црне Горе, задржао га је као својега секретара, и водио га је са собом у Русију, где је добио орден Св. Владимира.

Али Милаковић на скоро остави и секретарство у Кнеза и Цетиње, па сиђе у Дубровник к брату својему, веома богату човеку у том месту.

На питање једнога свога земљака, зашто је оставио Кнеза Данила, Милаковић је овако одговорио:

— Кнез Данило је веома духовит човек, али је још млад, и веома нагао. По својој наглости, могао ба ме кад што увриједити пред Црногорцима, а ја то не бих могао поднијети. За то сам волио сам се растати с њим на лијепо.

Владика пак Раде веома је пазио Милаковића, за што је овај, после владичине смрти, кад год би га поменуо, узвикивао:

— Ах, владико, дико српска!

И тада би се облио сузама.

Из Дубровника, Милаковић дође у Београд да види не би ли овде св могао настанити да живи. Овде је седео у „Старом Здању“. Ту је био 1853—1855, па није могао остати.

Један његов земљак питао га је и за то, а он је одговорио:

— Све је овде лијепо, и све иде добро; али ја, као рођени Херцеговац, тешко подносим ову велику безбожност која се опажа свуђ, па се волим уклонити.

Милаковић се није женио, и брат му, врло богат човек, није имао деце. Тако је он имао од чега живети. За то је путовао доста, само ради свога уживања и ради проучавања света.

У једну ногу био је хром.

Српској књижевности Милаковић је привредио ово:

1. Грлицу, цетињски алманах, који је на Цетињу уређивао кроз пет година;
2. Српску граматику за црногорску младеж, Цетиње, 1838; и
3. Историју Црне Горе, у Задру, 1856.

Ова му последња књига заслужује особиту хвалу.

Чуо сам да је штампао на немачком језику неки врло значајан састав философски, али се о том нисам ни од кога могао ближе известити.

Оставио је нешто и у рукопису, али вам не знам у кога је то.

Године 1858, путујући кроз Саксонију, заноћи, 15 августа, у Дрезди у гостионици. Други дан нашли су га мртва спроћу прозора од његове собе.

Нико не зна како је погинуо: да ли га је ударила капља, или је сам скочио с прозора, или га је неко избацио. То су све питања на која нико не уме дати одговора.

Милаковић је био велики родољуб, и држао је свезе са свима, чувенијим људма у Босни и у Херцеговини.

Српске Новине у Београду, 28 августа 1858, јављајући Милаковићеву смрт, овако за њим жале:

„Покојник је, рајском душом својом, анђелском добротом, красним поступањем, ученошћу, знањем, и свим врлинама којима човек само може бити украшен, знао задобити љубав и поштовање од свакога. Ко је имао срећу лично га познавати, тај ће, на глас о његовој смрти, сугубу жалост осећати“.

Бог да га прости!

Миладиновић Прока, добротвор, родио се у Даљу 1816; основну школу учио је у месту свога рођења; гимназију у Карловцима; философију у Сегедину а богословију опет у Карловцима.

По свршетку школе, био је ђакон и учитељ 10 година.

Године 1850 запопио се; и поповао је 44 године у Боботи, Срему, где је и преминуо 4 јануара 1894 године.

Миладиновић је оставио Српској Матици 10 хиљада форината да се каматом од те суме школују један гимназиста и један медицинар.

Посветила се рука која така дела чини!!…

Миладиновић Аксентије, родом из села Чибутковице, београдској нахији.

Од године 1804—1811 био је више кнез него војвода, у колубарској кнежини, тојест, више се бавио суством и управом у народу него војевањем.

Године 1811, о Малом Божићу, добио је војводску диплому, и дана су му у власт ова села нахије београдске: Вреоци, Шопић, Петка, Ћелије, Жупањац, Чибутковица, Барзиловица, Дудовица, Бранчићи, Гукоши, Дићи, Трбушница, Бистрица, Црљенци, Барошевац, Јунковци, Сакуља, Медошевац, Зеоке, Куке, Лукавица, и Стубица.

Године 1812, јануара 11, находимо да су вожд и савет нашли да Кнез Аксентије од своје кнежине ваља да „изручи у касу народну 6180 гроша, као порезу, и као трошак за издржање мензулана и магистрата.“

Године 1813, јуна 22, заповеда му Карађорђе писмом: „да истера из своје кнежине 1200 војника, а ако може и више, биће боље“.

„Трговци трговине своје да пресеку, вели се, даље, у том писму које већ наговешћује несрећу што иде отаџбини: — мајстори мајсторије своје да прекину, земљоделци своје пољске работе и воденице да оставе, попови и калуђери да пођу, сви једнодушно на ноге, и старо и младо, да устанемо, и свима силама да се од непријатеља бранимо.“

Али, на жалост, ни то није помогло. Онај, који је 22 јуна овако писао, 21 септембра, сам је своје место оставио, и Србија је пала!

Међу хартијама Кнеза Аксентија налазимо ову белешку:

„Први трошак на 1813, што троши Кнез Аксентије, кад освојише Турци…“

Тај „први“ трошак изнео је 10.868 гроша и 20 пара, а дукат је, чини ми се, био 13 гроша!

Кнез Аксентије није бегао преко Саве; него је, као и Милош, и многи други одабранији људи онога доба, волео у својој земљи чекати што га снађе, него тражити среће у туђини.

Саветник Павле Поповић писао му је из Јакова у Срему, 3 декембра 1813, између осталога, ово:

„Ми благодаримо вама за ваше труде које сте имали, и ваше срце уздржали и тамо остали, и неколико хиљада душа од турскога мача сачували. За такав ваш мудри поступак никакав Србин не ће заборавити и за ваше здравље Бога молити. Тако како сте до сада, тако и од сада старајте се за наш народ“!

Некако у то време биће да је писано и ово писамце, на ком нема дана ни године:

Оборкнеже Аксентије од биоградске нахије, везирова слуго, и мој пријатељу!

Дајем ти на знање, како ми је Арсеније Ломо дошао и предао се; друго, сутра у суботу рано, Кнез Милош полази у Биоград, и тамо ће се с тобом састати, и за то што буде договорићете се.

У Драгољу (М. П.) Мехмед Барјактар, Муселим-Ага нахије рудничке.

Као што се види, Кнез Аксентије је, и после пада Србије, имао утицај на послове народне.

Из једнога писма, које му је писао Кнез Милош, 5 септембра 1814, у Београду, види се да су имали неке кулуке да чине Турцима с народом. Али 18 септембра 1814, пише се Кнезу Аксентију из Београда ово писмо:

(М. П.) Ћаја-Паша покровитељ.

Здрав си Кнеже Аксентије! Како примиш ову нашу књигу, у који год ти сат ова књига дође, у ону декику да си у Београд дошао час пре; да ниси стао, но хајд брзо! Ако си болан на кола да дођеш, ако… ти хајд на коњу!

Сва је прилика, да је ово писмо писано онда кад је у Београд дошао глас о Хаџи-Продановој буни, па су Турци тражили Кнеза Аксентија у своје руке, да им буде талац и јамац за повратак мира. Јер ово му је писмо упућено у „Чибутковицу,“ а одмах друго, од Ћаја-Паше, 30 септембра 1814, што је писано у Чачку, упућује му се у Београд.

Ево шта му ћехаја пише из Чачка:

„Здрав си Кнеже Аксентије! Ево ти сад пишем и враћам ово моје писмо, да јесам ти благодетељ твој, и ти ништа немој се бојати, но слободан буди: ја, кад дођем, хоћу те одмах пустити; то цело да знаш! И Кнез Теодосије да се не плаши; јесте се чуло у његовој нахији нешто, али ћемо ми све то умирити: али он нека прати једну књигу у његову нахију, да се већа буна не чини, но нека ги (их) слободи све. У Чачку 30, септембра 1814.“

По свршетку овога пашиног писма, стоји још ово:

„И такођер ја вас поздрављам, Живко писар, Кнеже Аксентије; тврда је вера наша христијанска, слободан буди, и послушајте тамо што вам се заповеда, а за вас моја је брига; такође и за Кнеза Теодосију“.

После овога, долази писмо којим му се заповеда да гледа ухватити Хаџи-Продана. Ево и тога писма:

„Здрав си Кнеже Аксентије! Ево ти сада дајем на знање како је Хаџи-Продан, са четири хајдука, отишао у београдску нахију, и за њим је отишло 15 пандура, отерали траг; но сад упут, како примиш ову књигу, један сат пре за њим, тражи га, и терај та, не би ли га жива или мртва добавио, зашто већ он се више не називље ни царев ни везиров“. —

Тако пише Ћаја-Паша, а даље наставља Живко писар овако:

„И такођер ја вас поздрављам, Господару Кнеже Аксентије! Сва је твоја доброта и власт у нашега покровитеља Ћаја-Паше, и ето ти сада описујем: слободан буди и сербез, и ову работу, што ти пишемо, гледај не би ли где год ица ухватио! И ваше сам поздравље примио у писму, и тако сам паши казао, да је све то мирно и поштено у вашој нахији, и тако ти паша благодари и захваљује ти великим даром. И да Бог да да Хаџију Продана жива ухватите не би ли ти нашем паши веселост срца описао. У Чачку 10 октомбра, 1814“.

После овога писма, има једно Кнез-Милошево, које му је писао у Рогачи, 13 новембра 1814, и у ком му јавља да долази у Београд, и да хоће баш у њега да одјаше, него да му „очисти и истреби“ једну собу у свом конаку!

За тим долази последње пишемо од Ћаја-Паше, писано 4 фебруара 1815. Ћаја-Паша се чуди што му Кнез Аксентије не доноси пореске паре. кад зна да је паши „секлет“ за паре?

Кад је Сулејман-Паша први пут послао војску, и свога бимбашу Кара Мустафу, да угуши устанак српски 1815, онда је Кнез Аксентије, с неколико стотина људи из своје кнежине, пошао с тим Турцима, да помогне утишати буну. Овако је дошао у Чачак, и остао ту с Турцима с једне стране као посредник за умирење Срба, а с друге, као јамац за турску безбедност.

Кад Ћаја-Паша¹ погибе код Чачка, и Турци побегоше преко Драгачева, онда је и Кнез Аксентије морао с њима узмицати: али се у Гучи некако искраде од Турака, па, све кроз шибљаке низ реку Белицу, умакне у село Лисице к свом шураку Илији Јоковићу, одакле пређе преко Мораве, удари на Карадаг у нахији рудничкој, и оде Кнезу Милошу, који га узме са собом и одведе к Јагодини, куда је и сам морао ићи.

Биће да је српска устаничка војска, док се Кнез Аксентије находио међу Турцима, и докле је држан за противника народном устанку, ударала на његову кућу, и учинила му велики квар.

То се види из писма Кнеза Милоша, које му је писао у Брусници 2 јуна 1815:

„Поздрављам вас, Кнеже Аксентије, пише Кнез Милош: — и тако вам дајем на знање, како ово моје писмо примите, вера ви је тврда, слободно к мени дођите, да се разговоримо. Ја да сам знао да ће те се ви тако одмах избавити, не бих вам ни у што дарнуо. А овако, док се разговоримо, може бити да ћу ти све вратити, и не бој се до мене ништа“!

У другом писму, које му је писао из Црнуће, 6 јуна 1815, вели Кнез Милош да ће му, за стару љубав, вратити што је год њему „дотерано“, па га зове к себи, али овако препоручује:

„И кад близу мене будете, у једном се селу зауставите, и писара вашега, с неколико људи унапредак к мени опремите, да ја знам и да вас, с мојим људма, примим, и ја ћу у недељу се у Крагујевац кренути“.

Дошавши овако Кнезу Милошу, Аксентије је, као што је већ поменуто, отишао с њим к Јагодини.

Има још једно писмо које му је Кнез Милош писао „у путу ка Карановцу“, пошто је истерао Турке из Пожаревца, и пошао да и Карановчане прими, и испрати у Пазар. Писмо је то писано 29 Јуна 1815. У том писму Кнез Милош препоручује Кнезу Аксентију и Прота Смиљанићу, да иду час пре с војском на Дрину куда ће и он сам похитати, само док о Карановчанима буде готов.

Кад је Кнез Милош, 1815, углавио уговор с Марашли-Али-Пашом, онда је Кнез Аксентије био један од посланика српских које су одмах из Ћуприје послали у Цариград, где је имао остати као српски агенат до измене, тојест, докле се други не пошље да га измени.

Пошто се вратио из Цариграда, мало је имао учешћа у народним пословима: старост и немоћ биле су га већ савладале. Преминуо је 28 јануара 1820, и укопан је код цркве у Чибутковици, месту рођења својега.

---

1. Ћаја-Паши је право име Ибшир, а имао је чин Мирмирана, што је равно чину ђенералском, за то се и звао Паша, ма да је био Ћехаја Мухафизу београдском. ↩︎

Мијатовић Милан, родио се у Јаску, у Срему, године 1805. Основну школу свршио је у месту својега рођења, гимназију у Карловцима, а права у Кезмарку и у Пешти.

Свршивши права, ступио је у адвокатску канцеларију Тодора Павловића, у Будиму.

На скоро му се догоди случај с кога је променио и место живљења и начин живота. Био је заволео неку девојку, али се, ње ради срео, са супарником с којим је морао сабљом делити мегдан. Сабља му је дала рану у вита ребра, али није девојку коју је обожавао.

За то остави и адвокатски рад и Будим па, 1836, године дође у Србију.

По доласку овамо, најпре је постављен за професора гимназије у Ужицу, одакле је, 1840, прешао у Крагујевац, а 1844 већ га видимо као професора у београдској гимназији, где је остао до смрти, која га је снашла 21 априла 1853.

Мијатовић је предавао земљопис, а првих година, и митологију.

Он је написао и, године 1852, штампао, „Општи земљопис“ књигу за гимназије у Србији.

Мијатовић је био човек класички образован; он је знао латински и говорити и писати што може бити лепше.

Мијатовић Васа, добротвор, родио се 1842, у селу Белотићу¹, у округу ужичком од оца Миће и матере Марије.

Још у деветој својој години, Васа је оставио своје родно место, и отишао у Пожегу, сестри својој, која је била удата за пожешког свештеника.

У Пожези је Васа свршио три основна разреда, па је онда прешао у Ваљево, где је ступио, као шегрт, у Тадића трговину. Ту је служио пет година.

Из Ваљева Васа дође у Београд 1860. Овде је служио више газда. Заслуживши нешто новаца, отворио је најпре винарску радњу, па за тим је отпочео и радњу каванску.

Васа је свој посао разумевао добро, а радио га је савесно. С тога је његова радња врло лепо напредовала.

Пре 15 година купио је на Теразији гостионицу „Касину“, и ту је продужно напредовати у радњи и тековини својој! У том раду га је и смрт снашла 17 марта 1899.

Своје имање: кућу на Теразијама (звану Касина), кућу у Дечанској улици с кафаном „Мали Париз“, плац у Јовановој улици, покретност, и хартије од вредности, по исплати извесних легата и дугова, Васа је оставио Дому сиротне деце у Београду!

Васа је био човек вредан, паметан, и честит у сваком свом трговачком раду. Зато су га људи волели и уважавали. А како је још био врло духовити досетљивац, то је готово сваки радо слушао његове досетке. Његове су досетке често биле и врло масне, зато су га познаници од мила прозвали Васа Безобразни!! И то се начинило као право име!

Васа је то знао, и није се срдио, само је оном ко се полакомио њега жацнути, одмах враћао шалу с великим кусуром!

Бог да га прости!

---

1. Белотић је заселак села Каменице у општини Каранској, у срезу ужичком. ↩︎

Медаковић Данило, родио се у Зрмањи, у Лици, 26 јануара, 1819 године.

Основне и средње школе учио је у Грачацу и у Задру, а философске и државне у Бечу и у Берлину. На крају године 1847, на липском университету, постао је доктор у философији.

Медаковић је био прешао у Србију још године 1837, и служио је најпре у савету, а после у финанцији. Године 1839, био је протоколиста, а године 1840 столоначелник у попечитељству финанције.

У другој поли 1842, кад је Кнез Михаило оставио Србију, отишао је за њим и Медаковић, и од тога доба, често се налазио или уз Кнеза Михаила или уз Кнеза Милоша.

Свршивши високе науке, на које се је одао тек пошто је оставио Србију, Медаковић је, од новембра 1848, почео издавати политичке новине Напредак, и, издавао их је до маја 1849. А кад му власт тај лист забрани, он је, од 1851 до маја 1852, уређивао Јужну Пчелу, под именом свога брата Милорада Медаковића, у Новом Саду.

Месеца јула 1852, почео је, у Новом Саду, издавати политички лист Српски Дневник, с књижевних додатком Седмицом.

За кримскога рата, и за догађаја у Србији 1857 и 1858, Дневник је писао онако како је већина народа српског миловала. За то је био веома распрострањен, а у Србији више пута забрањиван.

Године 1859, кад је Кнез Милош већ владао у Србији, Медаковић прода Дневник и Седмицу, па пређе у Београд, где је остао до године 1862.

За то време, у Београду се је говорило да Медаковић ради да купи од владе државну штампарију, коју је ондашњи министар финанције Јован Гавриловић, не знам рашта, хтео продати.

Али мисао о продаји тога, толико кориснога завода, није нашла одобрења баш ни у кога.

Године 1862, Медаковић се је вратио у Нови Сад и, наново, кренуо лист Напредак. На овом послу, није остао дуго, него је, на крају 1864, лист предао у друге руке, а сам се повукао у приватан живот.

Иза тога се је одселио у Загреб, и онамо је стално почео живети, као човек приватан, с добрим имањем.

Медаковић је био члан Српског Ученог Друштва, у Београду.

Умро је у Загребу, 5 новембра 1881 године.

Поред тих разних листова, и неколиких календара, српској је књижевности од Д. Медаковића остало:

1. Повесница српског народа од најстаријих времена до године 1850, четири књиге, у Новом Саду, 1851—1852;
2. Образине у Дневнику Напретку, у Новом Саду, 1864;

У рукопису је оставио простран Живот Кнеза Михаила, И Историчко-политичку расправу о војничкој крајини аустриској.

Матић Петар, родио се у Лежимиру, у Срему, 27 јуна 1797.

Учио се је у месту рођења; гимназију је свршио у Карловцима, философију у Пешти, а права у Бечу. У наукама је, у опће, био велики усталац; 21-ве своје године, положио је, у Пешти, докторат у философији.

Свршивши права у Бечу, највише се налазио око Давидовића, помажући му писати новине које је, после Давидовићева одласка у Србију, за две године сам издавао.

Уређујући те новине, спремио је и „Дафниса“, и превео „Геснерове идиле“, које су обе књиге у Бечу и штампане.

Иза тога је ушао у аустриску државну службу, и бивао је синдикус у Костајници, Беловару, и у Петрињи. За то време, прилагао је многе саставке, понајвише веселе и забавне, у Српски Летопис.

Кад му болест улози стане досађивати, пензионира се. Као пензионар, живео је у Петрињи, Митровици, Бингули, и, најпосле, у Шиду, где је и преминуо 12 фебруара 1860.

Матић се је, до последње своје старости, бавио књижевних пословима, и више је чланака написао у Седмици.

У Карловцима је издао критику о преводу Псалтира.

После смрти, остали су његови ови рукописи:

1. Српска граматика;
2. Српска историја;
3. Толковање туђих речи у св. писму;
4. Толковање туђих речи у српском језику;
5. Ортографија.

Све те своје рукописе поклонио је карловачкој библиотеци. Њега је оплакао, у Даници бр. 3., Милош Светић.