Категорија: М

Милутиновић Јовица, родио се у селу Санковићу, 1773, у ваљевској Колубари.

Још године 1804, када је Кнез Никола Грбовић, с војском, опколио Ваљево, Кнез Јовица је начинио од марама барјаке, и носио их тамо и овамо поред војске, само да Турци, видећи те барјаке, добију више страха.

Од године 1804 до 1813, Јовица је био свуда у бојевима где год су били Колубарци. 1 августа 1810, на Рожњу, код Сокола у логору, постао је подвојвода¹, а 26 маја 1812 добио је диплому на већи чин.

Несрећне године 1813, пребегао је и он у Срем; а 1815, кад је чуо за таковски устанак, вратио се у Србију, заједно с Павлом Цукићем, и Максом Крстићем; и одмах је, на том путу, између Палежа и Шапца, похватао неке Турке и исекао их. Иза тога, спусти се к Палежу, те и то место очисти, јер су Турци Палежани већ били готови да беже у Београд.

Очистивши тако Палеж, Јовица остави у њему нешто војске и капетане: Петра Јерића из Звечке, и Ђуру из Црвене Јабуке. Сам пак, с Цукићем, похита к Ваљеву, те и њега опколе. Ту на Кличевац дође к њима Кнез Рака Тешић из Мионице, и Радован Грбовић, који су се били уклонили у Маљен од Турака.

Јовица и Цукић разгласе по војсци да је сва Србија устала на Турке, и да ће, до који дан, прећи сви који су били отишли из земље 1813, те да је готово извесно да ће народ победити Турке.

Али сутра дан дође глас, да су београдске спахије удариле на Палеж, да су се она два капетана морала уклонити испред веће силе, и тако су Турци на ново заузели Палеж, и на Посавину већ разрезали запру!

Јовица тај час узјаше коња, шчепа камџију и, са 100 коњаника, потрчи к Палежу. У селу Грабовцу чује да и Кнез Милош из Шумадије иде на Палеж, и тако, у сами мрак, стигне, и састане се с Кнезом Милошем.

Турци у Палежу били су се опкопали. Кнез Милош одмах нареди да се из оближњих села довуку товарна волујска кола, да се граде домуз-арабе² за јуриш на Палеж.

Док се то спремало, Кнез Милош упита Јовицу, где би се могао састати с Петром Молером, макар, тога ради, морао и у Срем прећи? Јовица одговори да се може састати у селу Прогарима, у некога Попа Живка. Кнез тада преда управу опсаде своме барјактару Сими Паштрмцу а он, с Јовицом, оде к селу Уровцима. Ту Јовица нађе чун и два добра момка који Милоша, сама самцита, превезу преко Саве, и одведу кући Попа-Живкој. Јовица се врати к Палежу, те сви навале градити оне домуз-арабе. Кад буду готове, они их, као пробе ради, почну примицати к Палежу. Турци се препадну од тих накарада, па навале товарити се у лађу да беже на ову страну Колубаре. Та лађа била је чето-кајик, с једним топом. Претоварена, она потоне насред Колубаре. Срби сад јурише у варош, где још нешто Турака затеку, те све исеку, и задобију турскога оружја, и џебане. Сутра дан извуку из воде четокаик са свим оним што је било у њем. Преко сто Турака било је као год да су живи само без душе: како су у каику седели, тако су се и потопили.

Јовица сад онај четокаик с топом спусти низ Колубару у Саву, па онда пође уз воду, а Паштрмац, с коњаницима, сувим, те на Забрежје, да оданде даду глас Кнезу Милошу о овој новој победи и добитку.

У вече тога дана, врати се Кнез Милош из Прогара. Јовица га дочека, и покаже му како су срећно растерали Турке из Палежа, и какву су добит задобили.

И после овога, Јовица је у рату, док је трајао, и у мирно време био један од најразборитијих и највреднијих народних старешина. У боју на Дубљу, допао је тешких рана, али их је све преболео. Кад човек чита оно што Милутиновић пише о Кнезу Јовици, не може довољно да се начуди енергији, мудрости, и родољубљу овога честитога Колубарца.

Кнез Јовица је, с буне у Крагујевцу, 1842, пребегао у Срем, као човек који се држао Кнеза Михаила.

Он је преминуо у Руми, у Срему, 20 јула 1846, и онамо је сахрањен.

Имао је још два брата: Пантелију и Грујицу.

Пантелија је погинуо у боју на Шапцу; а Грујица је, у јуришу на Чачак, добио шест рана и — пао за отаџбину!

Благо мајци која их је таке родила!

Допуна

Милутиновићу Јовици на гробу, у Руми, има ово записано:

На крсту:

„Србину из Србије, мајору Јовици Милутиновићу, из вечите љубави супруга Пеладија, из родитељске незаборављености и синовног почитанија три кћери са трудом зета његова Јеврема Б. Тадића, трговца из Ваљева, овај памјатник подигоше му за вечни спомен“.

На плочи:

„Блажено упокојени раб Божји Јовица Милутиновић, мајор, чиновник из Србије. Овде његове српске кости леже. Он роду и отечеству свом, као храбар и ваљан Србин од 1807 до 1833 велике и многе важне услуге пожртвовањем свога живота учини. И тежећи кости у свом отечеству оставити, у 76 години своје старости, на жалост рода свога, верне супруге Пеладије, и трију кћери, преселе се и вечност 21³ јула 1846 у Руми. Вечна му памет⁴“.

---

1. Тако гласи докуменат који му је дан на тај чин. ↩︎
2. То су на двоколицама приковане јаке даске; неколико људи терају те двоколице пред собом и, заклонивши се за те дебеле даске, пуцају на непријатеља. ↩︎
3. Можда је ово дан укопа. ↩︎
4. Овај запис имао је доброту послати ми Милан Св. Николајевић, тајник владе у Загребу, 8 јануара 1895. ↩︎

Милутиновић Ђура (Слепи), родио се на Грахову, 1770 године. У својој 17 години ослепео је, и постао гуслар.

Почињући од године 1806, Ђура је више пута проносио кроз турску земљу, и кроз саму турску војску, писма из Црне Горе у Србију, и натраг. Он је имао гусле, у које су се писма тако вешто уврћивала да нико ни поумио није да оне, осем своје јеке, још и пошту чувају!

Најпосле је остао у Србији, и станио се у Београду, где је примао нешто плате као пензију. За то време, ишао је у ону Велику Школу, у којој су предавали Југовић и Радоњић, и више пута знао је лекцију боље него икоји ђак.

Године 1813, кад је Србија пала, Ђура је, с Карађорђем, отишао најпре у Градац, па после у Бесарабију, у Русији.

Тамо је, као и други српски бегунци, примао помоћ од рускога цара, али га је срце вукло да се врати у Србију.

Године 1816, дођу Стојковић и Чардаклија уз Петрограда у Хотин, и стану склањати Србе бегунце да се населе иза Дњестра, с правима обичних досељеника. Бура се томе одупре из све своје снаге.

— Зар ви, слободни Срби, говорио је он: — да будете прости козаци, и да заборавите своју красну отаџбину?

А Стојковићу је рекао:

— Господине Стојковићу! Мојсије је избавио свој народ; избавите и ви нас, помажући нам да се вратимо у своје отачаство!

Године 1817, Ђура се је, с онима коју су тада дошли овамо, вратио у Србију. После тога, највише је живео у конаку Кнеза Милоша, где се хранио и наставао, а и неку је новчану помоћ примао.

Кнегиња Љубица није никад хтела сести за ручак, док се не нађе „Брат Ђура“, да и он седне. Обично је седео у дно стола, и служен је као и други гости. Бегови Милан и Михаило отимали су се који ће пре довести „Чича Ђуру“ на ручак, или му учинити другу коју услугу.

Ђура је и иначе био призиван и поштован. Био је висока раста, сува озбиљна лица, чиста и прикладна одела; ишао је кроз улице лагано; с дугачким штапом у руци, као какав Велизарије!

Сима Милутиновић, или други који одабрани београђанин, често би притрчао, узео га за руку, и извео га куд жели да се упути.

Највише се је бавио у књижари, онда тек почетничкој, Глише Возаровића, и најрадије је окупљао претплатнике на нове српске књиге. Он је не само књиге распродавао, него је и склањао људе да их читају, уверавајући их да ће читањем прибавити себи и сласт и корист!

Миловао је врло да се рашири обичај: држати имене дане. За то је сваком гледао да нађе имењака у календару. У том није свакад био срећан, али су га људи ипак радо слушали. Тако је протумачио да човек коме је име Голуб ваља да држи имени дан на Богојављење, јер се тада помиње Св. Дух, као голуб; а Живку и Живки нашао је да је имени дан Васкрс. Јер се на тај дан пева да је Христос мртвима дао живот!

Слепи Ђура је умрье 9 септембра 1844, у Београду.

Српске Новине огласиле су смрт његову; професор лицеја, Др Јанко Шафарик, написао му је некролог (бројеви 74 и 75). Наш мили песник, Љуба П. Ненадовић, за гроб Слепога Ђуре спевао је овај запис:

„Спомен’те ме, ко овуда прође,
Ја сам старац, име ми је Ђорђе.
Седамдесет живео сам лета
А не видех ја овога света;
Ал’ сам опет ја вас задужио:
И гуслама српству сам служио;
Певао сам песме о биткама.
Проносио писма у гуслама.
Та многе сам посеко душмане
Кад ми рука са гудалом махне.
Кад прођете поред гроба овог
Сетите се мене, старца слепог.
Без очију тражио сам роду
Да прогледа, да види слободу“!

Слика Ђуре Милутиновића има у народном музеју, у Београду.

Допуна

У Народној библиотеци у Београду, међу још неуређеним хартијама, има свежањ многих писама покојнога Ђуре Милутиновића Слепога; ту су његови документи и разна писма која су њему врло многа лица писала. Ово нека се не заборави!

Милосављевић Стева Д-р, родио се у Београду, 18 декембра, 1827, од оца Лазара, родом из Софије, и матере Симке.

Основне и средње школе учио је у Београду; иза тога, пошто му умре отац, остави школу, и ступи у камарашију Капетан-Мишину.

У то време, и ако је био пошао на трговину, Стева се је учио у знаменитога, у оно време, учитеља Константина Раноса, који га је и световао да се даље учи.

Године 1848, Стева је већ био у Паризу, а године 1850, 3 јануара, ступио је у париску медецинску школу.

За својега ђаковања у Паризу, Стева се двема особинама увек одликовао: учио се је без престанка; свакад је био или у соби за књигом, или у школи пред професором, или у болници уз болеснике. То му је једна особина; а друга је — што је свакад, од месеца у ком је, уштеђивао по штогод за онај који долази. То му је, вељаше сам, било тешко само првог месеца, па је, после, све ишло као обично.

На тај начин, Стева не само није никад долазио у новчану невољу, него је још могао другом помоћи у невољи.

Године 1855, априла 18, Стева је добио диплому, као доктор у медецини, и вратио се је у своју отаџбину.

Најпре је почео практиковати у Београду као приватни лекар. И као париски доктор, понајпре је добио куће страних конзула, на и неколике имућније породице београдске.

Хтео је ступити у државну службу, и потражио је окружни физикат у Шапцу.

У то време, врати се у Србију Кнез Милош.

И млади Д-р Стева, место да иде у округ за физика, дође у министарство унутрашњих послова за начелника санитетског одељења.

То је било 1 априла 1859.

Од тога доба, почиње се низ закона и уредаба, у струци санитетској, што се, у највећој мери, има ставити у заслугу Д-ру Стеви Милосављевићу, као начелнику санитета.

Тако је његовим заузимањем:

• 3 марта 1861, установљен у Србији Дом за сумануте;
• 27 марта 1865, изашао је Закон о окружним болницама у Србији, по ком су подигнуте болнице у свима окружним варошима;
• 27 марта 1865, Закон о подизању и уређењу болница;
• 26 маја 1865, Закон за апотеке и апотекаре;
• 4 априла 1868, Закон о устројству сталног лекарског одбора, којим је замењен онај од 3 окт. 1861.

Осем ових крупних законских радова, изишло је врло много законских решења за поједине случаје и прилике, све у смислу напредном, а на покретање Д-ра Милосављевића.

Као началник санитета, поклањао је особиту пажњу јавној хигијени; и премда су за то средства била недовољна, чврстим вршењем закона и неуморним надзором, он је долазио до сјајних последака: Србија није страдала од прилепљивих заразних болести; а говеђе куге у нашој отаџбини готово није никад ни било, за његово време.

Године 1872, у Бечу је била међународна лекарска конференција, и на тој је изјављено признање Србији што се у њој води велика брига о јавној хигијени.

Велики део тога признања, припада Д-ру Стеви Милосављевићу, као начелнику санитета.

Године 1874, Д-р Стева је заступао Србију на међународном лекарском конгресу, у Бечу.

По предлогу Д-ра Стеве, српска је влада почела слати младиће на изучавање медецинских наука у Јевропи, те сада имамо толико лекара домородаца којима се поносимо.

Све ово што је радио, предлагао, или наређивао, Д-р Стева је радио по уверењу да му је дужност; никад ни у чем није хтео хвалити се, чак није хтео ни казивати онолико колико кад ради.

Д-р Стега се дао чути и на другим пољима, осем своје чиновничке канцеларије: био је одборник у београдској општини, и посланик на народној скупштини.

У општини је настајавао са свим својски да рачуни општински буду тачнији и уреднији; да се државни порез разрезује што правичније: да се за основне општинске школе нађу добре хигијенске угодбе, па је, у овом последњем раду, био и нападан јавно. Из тога напада изродила се у новинама распра која је, у своје време, била врло разглашена.

На скупштину, у Крагујевцу, говорио је о метарским мерама, и о српским заложницама.

У првом предмету показивао је темељно познавање ствари, а у другом, поред таког познавања, и пресудну љубав к истини, према којој није штедио ни министра, и ако му је био и лични и начелни пријатељ¹.

У последње време свога живота, почео је Д-р Стева слабити телесно. За то је, месеца јула, 1878, отишао у Швајцарску. Отуда се вратио у Беч к лекарима, али помоћи нигде није нашао. 13 фебруара 1879, умрьо је у Бечу, и 21 истог месеца, сарањен је овде у Београду.

Научен лекар, ревностан чиновник, савестан радник на јавном послу, непомеран у својим убеђењима, у опште уважаван и онде где га нису волели — Др Стева је био ређи појав независна, чврста, светла карактера, каквих је имало старо класичко доба!

---

1. Протокол Народне Скупштине за 1873, стр. 571. ↩︎

Милосављевић Јоксим, названи Јокса Милосављевић, родио се у селу Балузи, у нахији рудничкој, године 1781.

Најпре је био момак у војводе Милана Обреновића, а кад је Милан отишао у Влашку, прешао је к Милошу, и од њега се није растајао до 1813 године.

Године 1815, Јокса Милосављевић био је међу првима који у дошли к Милошу, у Црнућу, и ставили се под његову заштиту и команду.

Године 1817, Кнез Милош је поставио Јоксу за старешину пречкој нахији, на место Јове Стевановића, са столицом у вароши Поречу, на острву истога имена, у Дунаву.

Године 1821, јула 27, преместио га је у Пожаревац, као свога намесника у нахији пожаревачкој.

Бојећи се, у оно време, да не дође до рата, Кнез Милош је заповедио Јокси да, преко скеле рамске, набави што више барута и олова, па да барут завије у фишеке, а олово да слије у танад.

Кад је грчка етерија букнула у Влашкој, Кнез је у пожаревачку нахију послао брата свога Јована, као човека с већим гласом, а Јоксу је преместио у Брусницу, за кнеза нахији рудничкој. Доцније је Јован отишао у Чачак, а Јокса је враћен у Пожаревац, и добио је име Велики срдар подунавски.

Године 1834, Јокса је био један од оне тројице српских комесара који су, по карти, од Ћашиф-Аге примили сва места, и поставили хумке за границу Кнежевини Србији.

Те исте године, Јокса се је елан у Подриње да исплати добра оним Турцима који су из Србије исељени у Босну¹.

О Јокси Милосављевићу има доста прича које показују да је увек теглио на добро, али на свој начин; да је Кнезу Милошу био истински пријатељ и, старајући се да Кнез, сваком приликом, чини добра дела, не само да се није истицао да се види колико томе добру приноси, него је навлаш нијекао свој део у сваком таком кнежевом доброчинству.

Тако се прича да је некој мајци, којој је син чекао самртну пресуду, кад га је молила да поради у Кнеза за милост, рекао:

— Да! Да помогнем да се пусти, па опет да чини зло? Не ћу! Идем сад Господару да говорим нека га обеси о сувој крушци.

Мати скрушена оде, а Јокса умоли Кнеза, те кривца помилује и пусти,

Таких прича има доста.

Неки Живко Шушњар, кабадахија Кнеза Милоша, донесе једном Јокси писмо из Крагујевца од Кнеза Милоша; па, да би се малко похвалио, почне казивати шта Господар пише у писму.

— Е, не ћу ни да отварам то писмо, рекне Јокса: — кад ти знаш шта је у њему. Него га врати Господару, и кажи му да ми напише друго које ти, Шушњару, не ћеш знати!

Јокса је умрьо 18 марта 1837, у Пожаревцу.

После његове смрти, остао је султански орден, који је Кнез Милош, по предлогу Петронијевића, хтео дати Вучићу, а овај га није хтео примити, те се из тога изврзла велика и непријатна историја.

Јокса је био човек веома сув, чкољав, и висок: за то што је врло дуго боловао, у Пожаревцу су га, у шали, звали Болани Дојчин!

---

1. Српске Новине, бр. 43, од 1834. ↩︎

Милојевић Милош, књижевник, родио се 16 октобра 1840 године у Црној Бари, у Мачви. Основну школу свршио је у месту рођења, гимназију у Шапцу и у Београду; у Великој Школи две године слушао је права; по том је две године био на университету у Москви.

Вративши се у отаџбину, био је прво писар у ваљевском окружном суду, па секретар у суду трговачком; професор у гимназији: професор у другом одељењу богословије; директор и професор гимназије у Лесковцу. По том премештен у београдску гимназију, и наставник у светосавској школи. Најпосле је пенсиониран и живео је у Лесковцу, где је већ био купио неко имање.

За време рата, предводио је Ибарске усташе, а пре је путовао по Старој Србији и по Маћедонији.

Био је велики Србин. Збирао је народне песме, штампао их, и неке историске документе. Старих Србуља и рукописа, по свој прилици, остало је у њега и након смрти његове.

Женио се два пута. Прва жена његова била је кћи Петра Цукића бив. саветника. Ни с првом ни с другом женом није имао порода.

Преминуо је у Београду 24 јуна 1897 године, после кратке болести.

Ево што је остало писано од М. Милојевића:

1. Обичај великоруса, превод с руског, у Београду, 1869.
2. Песме и обичаји укупног народа српског. Књига 1—3, Београду, 1869.
3. Путопис дела праве Старе Србије, у Београду, 1871.
4. Педесет и једно правило службе Св. Симеуну Српском. Београд 1872:
5. Служба Св. Петке Параскеве Српске. Београд, 1872.
6. Одломци историје Срба и српских и југословенских земаља, у Турској и у Аустрији. Београд, 1872.
7. Општи лист из Патријаршије Пећске, у Београду, 1871.
8. Одговор на измишљотине у 10 и 12 броју Будућности, под именом: Наша агитација на исток. Београд, 1874.
9. Српско-турски рат 1877 и 1878. Шабац, 1887.

Биће још његових састава, који се у овај мах нису могли добавити, а прилика је да му је нешто и у рукопису остало.

Милојевић је имао и лепу своју библиотеку.

Миловук Милан, родио се у Пешти, 26 јануара 1825 године.

У месту рођења својега, изучио је основну школу, гимназију, и права.

По свршетку школовања, Миловук је био управник добара у Капистрана Адамовића, а доцније у Мајора Мише Анастасијевића, у Румунији.

Године 1855, постао је наставник у ратарској школи у Топчидеру, где је остао док та школа није затворена, у почетку 1859, наредбом кнежева местозаступника Стевче Михаиловића.

После тога, постао је професор, а за тим директор у трговачкој школи, у Београду.

Кад је, године 1865, трговачка школа претворена у реалку, Миловук је постао тој новој школи директор, па је у тој служби остао до своје смрти.

У књижевности српској од Милана Миловука имају:

1. Трговачке Новине, које је он уређивао док су год излазиле;
2. Београдске Илустроване Новине, док су год излазиле;
3. Почеци науке о трговини. у Београду, 1861;
4. Српска стенографија, у Београду, 1866;
5. Илустровани свет, књига прва, у Београду. 1867;
6. Илустровани календар, у Београду, 1867;
7. Наука о музици, по немачким изворима, у Београду. 1867:
8. Кратка стилистика и кореспонденција, у Београду, 1871;
9. Трговачко књиговођење. у Београду, 1871;
10. Школа нотног певања, и
11. Теориски основи музике.
12. У рукопису је оставио Школу за виолину.

Миловук је умрьо у Београду 28 фебруара 1883, и сахрањен је код цркве Св. Марка, у Палилули.

Миловук је био од ситнијих људи, сув, црномањаст, жив, жустар, и бистар на сватању.

Вредан по нарави, уредан, чист, и тачан по васпитању, Миловук је и у служби, и ван службе, у певачком друштву, и у разним комисијама, чинио лепе услуге свим просветним и у опће културним тежњама нашега друштва.

Миловановић Младен, родио се у селу Ботуњу, 2 часа пута на исток од Крагујевца.

До устанка 1804, био је марвени трговац и, као такав, био је чувен човек у народу. И баш онда, кад су се Јасеничани дигли на Турке, месеца јануара 1804, Младен је, као талац, био у турским рукама, у Крагујевцу.

Избавивши се из турских руку, Младен је пристао уз Карађорђа и, као човек богат и речит, дошао је, мало по мало, до највеће власти после Карађорђа: био је војвода, саветник, војни министар, и председник савета, и често је желео поредити се и са самим вождом.

Помиње се да је Младен поставио Јастрепцем границу Србији, и да је на оном крају имао неке ратне успехе против Турака; али је Вељко јавно говорио да Младен није за војну, и да Срби морају несрећно проћи, где год војском управља Младен.

Родофиникин, руски агенат у Београду, карактеришући српске војводе, за Младена Миловановића вели:

— Младен, читат и писат не умејет; подл и лукав!…

Ни мало боље не говори о њему ни Паулучија.

Сви сувременици, који Младена помињу, тврде да је био врло властољубив, и среброљубив; с тога се је хватао за сваку прилику где ће стећи новаца и имања.

Као човек богат, уман, и врло речит, Младен је умео врло често приволети Карађорђа на своју страну, па је онда могао чинити што је хтео.

Године 1813, Младен је, по једној одлуци советској, обишао источну границу, и прегледао шанчеве који су стајали према Турској. Враћајући се с тога пута, застао је у Јагодини Карађорђа, који је био пошао пред великог везира, румелискога валију.

Ту је Карађорђу стигло из Лознице оно крваво Молерово писмо у ком овај приклиње за помоћ. И Карађорђе је, чим је то писмо саслушао, био наредио да се одмах 6000 коњаника ставе под команду Вељкову, а других 6000 под команду Петра Јокића буљубаше, па ова двојица да трче у помоћ, где буде највећа невоља. И Јокић је већ био одвојио 300 коњаника у јагодинском пољу.

Младен, како дође, упита:

— Каква је оно војска?

Карађорђе је ћутао, а Танаско Рајић, барјактар, исприча му све што је наређено.

Младену то не би право, па ће рећи:

— Добро, добро! Само не знам како ће испасти?

Карађорђе сада сам исприча рашта је тако наредио.

— А знаш ли, рећи ће Младен, после малог ћутања: — како смо у совету рекли, и мене сте послали, те сам свршио све по граници, па сад радите другојаче?

— Коекуде, вели Карађорђе: — знам ја шта смо говорила у совету; али ће ударити велика турска сила, па све војводе позатварати у шанчевима, а ко ће онда бранити овај народ на пољу?

— Нека се бију војводе! вели Младен.

— Али ће сила затворити Гургусовац и све шанчеве, а народ ће изгинути као стока.

— Нека гине; вели Младен: — свадба без меса не бива!

Карађорђе, на те речи, само уздахну, па проговори:

— Еј Младене, Младене, Бог те убио! До сад је овај свет висио о мом врату, а од сад нека је о твоме!

Одмах поче бљувати самим једом, и од тога се дана разболи страшно. Младен, видећи то, уплаши се да га не убије, па побеже у Ћуприју.

Тако прича очевидац Јокић.

После пропасти (1813), побегао је и он, заједно с Карађорђем, из Србије. Прешавши у Срем, спроведен је био у Брук, на Мури; а одонуда је отишао у Русију, и станио се у Бесарабији.

Године 1815, јуна 24, неки Гаврило Николајевић пише из Земуна Кнезу Милошу, и јавља му, по трговачким писмима из Беча, да је, тих дана, Младен прошао кроз Беч, и отишао к царевима, у Париз. „По свој прилици, додаје речени Николајевић: — ради народа; и то је добро: сви ваља да се трудимо за свој народ, ко где може; и башка је поуздање кад народ сам пошље своје депутате за своје добро¹.“

У првој поли године 1822, Младен дође у Панчево. Одатле, преко Смедерева, оде у Крагујевац Кнезу Милошу, који га прими врло лепо, и задржи у свом конаку.

Дотле су се, наравно, ствари у Србији биле веома промениле.

Младен — некад силни председник совета — био је сада сиромашни гост.

Милош — пре обични војвода руднички, — сада је био Кнез свој Србији.

На ту промену Младену је било врло тешко навикнути се.

Прича се да је Кнез Милош, кад год би имао што да говори с бившим председником совета, свакад се служио речма:

— Господару Младене!

А Младен, напротив, свакад би свом домаћину говорио:

— Еј Милошу!

Једном, веле, Кнез прсне, и рекне:

— Господару Младене! Нисам ја твој Ејмилош; него ти добро знаш и ко сам ја, и шта сам. Како је то: ја тебе господам, а ти мене милошаш? Докле ћемо тако?

Те Младен, после тога, шуткац! прича очевидац ове сцене.

Паша београдски, дознавши да је Младен дошао у Србију, затражи да му се одмах изда.

Младен, видећи то, оде рујанском срдару, Јовану Мићићу, с намером да оданде, тајно, пређе у Црну Гору.

У Златибору се прича да је Мићић, док је Младен боравио у његовој кући, једнога дана, изишао и спремио част на Златибору, па поручио да му на ту част дође и Младен. И Младен пође, али га, у путу, у Очкој Гори, убију Мићићеви момци Симо Н. и Лека Ковач, па тело његово баце у неку рупу Звекару. Држи се да је ово злочинство учињено по заповести Кнеза Милоша, али ни једнога јавнога доказа за то нема.

Време ће, зар, и с овога догађаја дићи тамни засторак. Ова једна смрт, овако већ сустала и стара човека, само би прљала за векове име Милошево, ако би се доказало да је Младен убијен по његовој заповести.

Доцније, кад се жена Младенова, Ивана, вратила у Србију, Кнез Милош јој је, 23 фебруара 1835, из своје касе одредио 100 талира у име пензије².

Она је умрла у Београду, и сахрањена је код палилулске цркве.

---

1. Грађа за историју Краљевине Србије, књига 2, стр. 92. ↩︎
2. Српске Новине 1835, бр. 9. ↩︎

Миловановић Ђорђе (Ђоша), родио се 13 фебруара 1813, у селу Жабарима, у нахији крагујевачкој.

Основну школу учио је у селу Брусници, као питомац Господара Јована Обреновића.

Године 1830, узет је у редовну војску, и кад је оно Кнез Милош одабрао неколико младића те послао у руску војску, међу тим младићима био је и Ђорђе Миловановић. У руској војсци прослужио је три године, па се вратио у отачаство, где је, 31 декембра 1836, постао официр.

Као коњанички капетан, Миловановић је, 1840, пратио Кнеза Михаила у Цариград, и по повратку одонуда, Кнез га је узео за овога ађутанта.

Кад је, године 1842, Кнез Михаило оставио Србију, Миловановић је у истом чамцу с њиме прешао преко Саве, и остао је онамо једну годину дана.

Вративши се у Београд, живео је неко време без службе.

Године 1844, фебруара 16, постављен буде за члана окружном суду у Гургусовцу (сада Кнежевцу), а те исте године, 8 априла, буде премештен у Јагодину, где је, као судија, остао до 1854. Те пак године, 5 јануара, постане председник окружном суду у Зајечару.

Као председник окружног суда, дошао је, на крају 1858, на светоандрејску скупштину, а кад је та скупштина повратила Кнеза Милоша на престо, Миловановић је изабран у ону депутацију која је отишла у Букурешт да доведе старога Кнеза у отаџбину.

Кнез Милош, дошавши у Србију, постави Миловановића за члана касационом суду, 17 фебруара 1859, а септембра те године, наименује га за државног саветника. Још доцније, узме га за попечитеља унутрашњих послова коју је дужност вршио до смрти Кнеза Милоша.

Кнез Михаило, ступивши на владу 14 септембра 1860, врати Ђошу, 27 октобра 1860, у државни савет.

Године 1865, Ђоша Миловановић је слан у Црну Гору те је, место Кинеза Михаила, крстио прву кћер Кнезу Николи.

Године 1875, Ђоша је, кратко време, био министар правде, а за тим је враћен у савет, где је остао до смрти.

Умрьо је од капље, 26 новембра 1885, и укопан је код Маркове цркве, у Палилули.

Ђоша Миловановић био је крупан, стасит, црномањаст, леп човек. Нарави је био благе, погодне у друштву. Зато је у опће био свуда радо виђен и приман.

Милованов Лука, писац, родио се у Осату, у Босни, па се отац његов пресели у Срем, и преведе Луку са собом. Отац му је последње године свога живота провео у Винковцима, и онде умрьо око године 1820.

Лука се учио у Винковцима српски и немачки: ту је свршио шест латинских класа; у Сегедину је свршио философију, а у Пешти маџарска права.

Године 1810 написао је:

Опит наставленија к српској сличноречности и слогомјерију.

Тада је био српски учитељ у Пешти. Идући по великом мразу у Ирму, к руским певцима, које је учио математици, прозебе и после на један пут оглуне са свим.

После се злопатио пишући код адвоката, и неколике године је боравио код будимског владике Дионисија Поповића, ком је неке књиге с латинског преводио.

Кад владика умре, онда за Луку настану прави црни дани; али је наскоро после владичине смрти и он умрьо у највећој сиромаштини, 23 нов. 1828.

Тада му је било од рођења 44 године. (Вук).

Милићевић Стојан, родио се у селу Ћићевцу, округа алексиначког, 1783, од оца Милића, и матере Станке.

Стојанов отац Милић, кнез ражањски, био је и војвода, и дипломат, кога су Срби слали к Турцима ради договарања. Стојан је, с оцем својим, војевао, кад год је алексиначка нахија кретана на војску.

Оба су била на Каменици 1809, и из оне велике погибије изнели су своје главе.

После тога, Стојан се је запопио, али му петрахиљ није сметао носити пиштољ чак до смрти.

Године 1813, кад су Турци овладали Србијом, ухватили су Кнеза Милића и његове синове Дмитра и Стојана, и хтели су њиховом смрћу застрашити околне Србе, да се не усуде мислити о новом устанку.

Кнеза Милића, и сина му Дмитра, набили су живе на коље на Мечки, а Стојан је то гледао и чекао свој ред.

Стојан је био поп; њега су оставили на послетку, и његов колац био је обојен зеленом бојом.

Света српскога било је, на том страшном извршењу, врло много. Жалећи што се хоће да затвори кућа Кнез-Милићева, неки Срби се стану молити Турцима, да бар Попа Стојана оставе у животу. Турци ни главе не окрену, већ јаднога попа почну набијати жива на колац. Срби се сажале и повичу:

— Ево 25 кеса (12.500 гроша), поклоните нам Попа Стојана!

Турци стану; старешина манастира Св. Романа изброји Турцима те паре; они Стојана, онако рањава, пусте. Дошавши кући, Поп-Стојан прода 400 брава свиња, и одужи се, са захвалношћу, старешини светороманском.

Доцније, дође заповест од везира, те Попа Стојана, са 59 других људи, окују, и отерају у Крушевац, Шашит-Паши Френчевићу.

Овај паша био је некад познаник Кнеза Милића. Он пусти Попа Стојана те овај, сиромах, загребе без душе кући.

После неког времена, дође Попу Стојану нека баба Тана, Туркиња, и каже му да на њега иду 30 каваза, па су остали у Ражњу на конаку. Она је чула да зборе турски, Попа Стојана да убију, и кућу му поробе.

Поп Стојан, чувши то, брже боље покупи што се пре могао, и побегне преко Мораве, у село Варварин.

То је било већ године 1815, кад је Кнез Милош био освојио све до Мораве.

Кавази дођу у Ћићевац, потраже Попа Стојана, сиђу чак на Мораву, а кад им се одовуд одговори димом из пушака, они се врате у село, те попу све дигну и однесу, а кућу му и стаје попале.

Попа Стојана, после тога, Кнез Милош намести да попује у Варварину. Ту је, доцније, постао прота за Темнић, и ту је умрьо 17 септембра 1853 године, и сахрањен је код цркве варваринске.