Категорија: М

Михаиловић Станоје, кнез из села Зеока, у београдској Колубари, био је човек познат и уважен у народу, а непријатељ дахијама.

Дахије су биле записале и њега да погубе, 1804.

У првој поли јануара, 1804, Мехмеда-Ага-Фочић, идући у Ваљево, удари на Зеоке, и руча у Кнеза Станоја, али му и не помене ништа. Тек из Ваљева, врати он неколико момака у Зеоке да одсеку главу Станојеву, и у Боговођи Хаџи-Рувимову, па да му обе донесу у Ваљево.

Ови Турци нађу Станоја код куће, кажу му да, по Фочићевој заповести, иду у Београд, и хоће у њега да ручају.

Станоје их лепо дочека.

Док су седели у кући, поред ватре, дође петао на кутњи праг, и кукурекне.

Један Турчин узме шишану, и рекне:

— Кнеже, да убијем онога ороза?

— Ево, имамо ручка доста, одговори Станоје: — а петак је: али баш ако хоћеш — удри!

Турчин напери пушку на петла, па је, у час, окрене и скреше Станоју у прси. Станоје падне, а Турчин извади нож, и стане му одсецати главу.

У то Никола, Станојев синовац, отрчи у вајат, узме кнежеву шешану, и викне:

— Не ћеш, Турчине, ни своје главе однети, не!

Па опали пушку, и Турчина згоди посред котлаца!

Друга два Турчина, одмах затворе врата, и кад сељаци Зеочани дођу, почну из куће викати:

— Агина је заповест, рајо; умирите се! Нека иде крв за крв!

И да би се Никола уверио да је одиста убијен убилац Станојев, истуре онога мртвога Турчина на поље да га сви виде.

Сељаци стишају Николу, те Турке остави на миру, и они их отпрате до турскога хана¹.

Баталака пише да се је ово догодило 14 јануара 1804; али те године је 14 јануара био у четвртак а не у петак, као што је Станоје рекао Турцима!

Кнез Станоје сахрањен је у свом вотњаку код куће, где је и погинуо. На његову гробу лежи плоча са записом који се не може да прочита, јер га је време већ искрунило.

---

1. Мемоари Протини, стр. 55. ↩︎

Михаиловић Ника, добротвор, рођен у Сомбору 1811, а преминуо у истом месту 15 фебруара 1895.

Михаиловић је био одличан правник, и постао је, баш с те јаке своје спреме у правним питањима, члан магнатске куће у Пешти. Тамо се борио свом снагом својом против обавезног грађанског брака у Угарској.

После себе, своју је кућу оставио сомборској црквеној српској општини, а 170 ланаца красне земље за сиротне српкиње удаваче.

Бог да га прости!

Михаиловић Живко, родио се у селу Умчарима, у нахији грочанској, 1770.

Кад су дахије почеле већи кнезове по Србији, Живко није оно ни у каквој власти; само је био човек уважен у својој околини, и на Турке је страшно мрзио. Кад се оно Васа Чарапић, пошто му дахије посекоше брата Марка, одметну у планину, Живко из Умчара био је трећи друг, који му је дошао у Авалу.

Доцније, кад је буна отворено планула, Живко се борио као војник свуда са својом нахијом, и постао је у војсци капетан. Али како је врло често имао више посла око суства и управе, него око бојева, прозван је Кнез Живко, па то име остало му је до смрти

Године 1813, био је пребегао преко Дунава, али, не могући се удаљити од догледа своје драге отаџбине, боравио је близу леве обале дунавске.

У почетку године 1815, поручи му Кнез Вићентије из Кораћице да гледа, првих дана часнога поста, да пређе у Србију на царски Итлак-ферман¹, те „да на кућишту старом изнова кућу дигне, и деци својој што ватрице пропири“!

Међу тим је у селу Рудовцима већ био онај састанак на ком је уговорено: да се ма ново устаје на Турке, да се Милош узме за вођа устанку, итд.

Живео се превезе на Гроцкој, и оде у своје село Умчаре. Ту се је мало позабавио, па се крене у Рудовце; али у путу сретне некога Божу из Вукасоваца, који је на оном скупу био, па се већ вратио.

Божа каже Живку да је на састанку углављено:

• Да се на Цвети јавно устане на Турке, и
• Да се Милош узме за вођа устанку хтео не хтео, итд.

Чувши то, Живко оде у Кораћицу Кнезу Вићентију, свом пријатељу, да се с њим разговори шта даље, да се ради. У Кораћици затече грочанскога муселима, који је тражио од народа оружје. Од Кнеза Вићентија, на име, искао је Турчин сабљу сребром оковану.

— Нити у мене има сабље, ни у народа оружја, мој ага! одговорио је Вићентије: — нисмо никад ништа ни имали, а и што смо имали, то нам је у Немачкој нешто одузето, кад смо пребегли преко воде, а нешто смо поиспродавали да се изранимо хлебом.

Муселим се дигне и оде. Живко и Вићентије договоре се сада шта да раде, па овај последњи оде у Рогачу Николи Катићу, сестрићу Катића Јанка, да и с њим углави смишљени рад, а Живко се спусти кући у Умчаре да оштри кремење.

Кад му стигне писмо од Кнеза Милоша, Живко узме неколико друга те, испод Гроцке, предсретне и потуче неке Турке. За тим скупи неколико стотина сељака и пође на Гроцку. На брду више Гроцке, остави дружину с дугим пушкама, а с неколицином, који су могли склонити пиштоље под гуњеве, дође к муселиму. Својега пак оружја, као кнез, Живко није ни крио.

Казавши муселиму да је опет планула нека ватра у народу, Живко му предложи: или да се боље утврди, или раније да бега! А ако би, продужио је Живко: — хтео њему дати нешто својих сејмена да их удружи са Србима, „ја бих се, вели, подватио да те хајдуке похватам, и нахију грочанску са свим очистим“. Ово је говорио само да би сејмене измамио међу Србе, те да им узме оружје, јер Срби оружја нису имали колико је требало.

Муселим му не дадне сејмена, него га овласти да сам дигне Срба колико хоће; и с њима да гледа растерати хајдуке, а ако не могне, да му јави, те да гледа шта ће и како ће. И тако их отпусти. Мало доцније, стигне Живка каваз, и каже да га зове муселим да му нешто каже. Срби се досете да он само хоће да одвоји Живка од њих, па или да га убије, или да га затвори. За то се са Живком сви врате. Видећи их опет све, муселим рекне:

— Хајде, Живко, хајде; не требаш ми сада. И други се пут можемо разговорити за оно што ми је пало на ум.

Тек што Живко, с друговима, изађе на брдо, к осталима, а стигне Вићентије из Кораћице. Сада њих два нареде да се народ из голетних села крај Дунава дигне у шуму, у тврде збегове, како не би београдски Турци грунули, и велику штету учинили. Још су се кметови спремали да пођу на тај посао, а допадне глас да муселим пали Гроцку и сече Грочане! Срби одмах стрче ка Гроцкој, а кад тамо, а муселим с Турцима побегао на острво у Дунаву, и оданде се спустио у Смедерево.

Пошто је тако очишћена Гроцка од Турака, и пошто су тврде странке постављене да чувају пут од Смедерева, Срби се дигну на Болеч, те ту начине шанац.

На тај шанац ударао је сам београдски везир Сулејман одмах пошто је свога сина, и Ћаја-Пашу, отправио био к Чачку, али се и он, после узалудног пушкарања цео један дан, вратио у Београд, оставивши на Болечу доста мртвих и рањених Турака.

Кад се је свршило ратовање, Живко је остао као Kнез на нахији грачанској, и седео је, најпре, у Умчарима, а после, више година, у Гроцкој.

Године 1835, фебруара 23, Кнез Милош је Живку, као заслужном човеку, одредио 250 талира пензије².

У последње време свога живота, био је неки „Управник кнежевога двора, у Топчидеру“. У тој служби застала, га је и смрт 17 декембра 1835. Укопан је више олтара грочанске (старе) цркве; и на гробу му је плоча од црвена мрамора с обичним натписом.

---

1. Управо: Итлак-фермани, што би значило: ферман о амнестији. ↩︎
2. Указ од 23 фебруара, 1835 бр. 532, Српске Новине бр. 7. 1835. ↩︎

Михаило митрополит београдски који се у свету звао Милоје Јовановић, рођен је у варошици Соко-Бањи 19 августа 1826 од оца Милована и матере Марије. Стари му се зову Кашмерци. и у Бању су се доселили из села Трговишта испод Вриџе.

Основну школу учио је у месту својега рођења, полугимназију у Зајечару и у Неготину, а богословију у Београду. Док је учио богословију у Београду, био је питомац Митрополита Петра.

Године 1846, по свршетку богословије, послан је у Кијево (у Русији), где је свршио духовну академију, и замонашио се 29 марта 1853 добивши име Михаило. Априла 19 постао је ђакон а 16 јеромонах.

Вративши се у отаџбину (25 маја 1854) неко је кратко вреже био професор у београдској семинарији, па 14 октобра 1854 буде посвећен за шабачкога владику, на велику радост свога добротвора Митрополита Петра.

Поставши владика, Михаило предложи, и архијерејски сабор му предлог прими, да се српски јепископи и митрополити одреку својих презимена, и да се у напредак потписују само именом без презимена!

Политички догађаји у Србији од године 1858 и 1859 свргоше с престола Михаилова добротвора Митрополита Петра, и Михаило одређен би да за време прими управу и београдске јепархије.

Године 1859 јула 25 Кнез Милош сазва у Крагујевац (у Вуловића кућу) архијерејски сабор, који Михаила изабра за српског Митрополита „живу сушту Митрополиту Петру“!

Можда је овде врело горчинама, које је Михаило морао окушати у потоњем животу своме!

Од године 1859 до 18 октобра 1881, Михаило је управљао српском црквом, а тада, не хотевши се покорити извесним државним законима, дигнут је с управе јепархиске и чак остављен без икакве пенсије!

Тада је путовао у Бугарску, у Свету Гору, у Јерусалим и, најпосле, отишао у Русију.

Године 1889 месеца маја, дошао је у отаџбину, добио опет јепархију, и на архијерејском престолу остао је до смрти, која га снађе 5 фебруара 1898.

Јак у обредном и догматичном богословљу, Михаило је и писао врло много за својега живота. Историски му се радови не цене много, али у догматици, и у литургисању био је и врло вичан, и велики усталац.

Човек благе нарави, није могао свакад срећно управљати толиким и таким клиром какав је био под његовом влашћу. Лично побожан и богомољан, није могло другима улити ни побожности ни богомољства! Напротив, оно црквено „благочиније“, које је, за Митрополита Петра, красило београдску цркву, при Михаилу је почело опадати.

Михаило је, на свом тако високом и изложеном месту, имао да испија многу горку чашу; и он је је готово свакад покорно испијао од 25 јула 1859 до 18 октобра 1881. А тада се у њега јави нека жеља за отпором, и та га жеља стаде престола за читавих осам година!!

И личне увреде, вређања, и неправде, сносио је Михаило трпљиво, са свим хришћански. Та трпљивост изневери га, чини ми се, само онда када, после дугога чекања и тумарања по туђини, опет дође на престо (1889). Тада се је заборавио толико, да је са амвона београдске цркве јавно рекао рака¹ брату својему. Иначе се готово свакад и у свачем умео савлађивати.

Митрополитско место у Србији, и начин, како Михаило дође на то место, некако су га са свим природно гуркали у политику, и он није био с раскида мешати се у таке послове, а у њима није никад био особите среће.²

Својим мешањем у политику, ако је једнима и био од какве помоћи, другима је бивао трн у оку. Зато је осуђиван и онде где није био крив, и онолико колико није био заслужио.

Митрополит Михаило бејаше раста малена, снаге сићане, гласа слабачка, изнемогла, а главе у последње време са свим ћелаве; али је лице његово било увек благо, добродушно, и некако светитељски лепо.

Док мртав лежаше на средини београдске цркве, сва црква бејаше у црнини. Око мртва његова тела стајали су кавалеристи с голим сабљама, а пред црквеним вратима била је војничка стража.

Сахрањен је врло свечано у готову гробницу, коју је његов добротвор Митрополит Петар био спремио за почивање својим моштима. Та је гробница на левој страни женске цркве према оној у којој бораве вечни санак Кнезови Милош и Михаило.

Митрополит Михаило начинио је цркву и школу у Соко-Бањи, месту рођења свога.

Још је оставио један фонад за школовање двојице српских монаха у духовним заводима. И

Други је фонад наменио одбрани православне вере од нападања!

Лака му била српска земља!

---

1. Јеванђеље по Матеју, 5, 22. ↩︎
2. Пок. А. Персијани казиваше како му је Ристић рекао за Митрополита Михаила: „Митрополит је баш наш пријатељ, и жели да нам помогне, али за што се год прихвати, све изађе како не треба.“ ↩︎

Мићић Јован, рујански срдар, родио се у селу Мачкату, више Ужица. За његова детињства, родитељи му побегну у Црну Гору, и стане се у Горњој Морачи; а кад Србија, 1804, зарати с Турцима, ови се врате у своју постојбину, и настане се у селу Рожанству, близу Мачката.

Кад је Кнез Милош, као војвода, командовао војском на оном крају, Мићић је већ био уз њега момак, и одликовао се је у бојевима особитим јунаштвом.

Најпре је побио, у Чајетини, Турке Ломигоре, и тиме је изашао на глас у свој српској војсци.

Други пут је Мићић осоколио на Баурићу, где је, на Дринчићеву хату, изашао на мегдан некаком Турчину Бошњаку, и погубио га.

После српске пропасти 1813, Мићић се одметне у хајдуке, а чим чује да је устао Кнез Милош 1815, одмах дође у Црнућу, и стави се под заставу и команду Милошеву.

И у новом рату, Мићић се одликовао свуда, а особито на Чачку, и у Драгачеву, гонећи Турке који су, после пораза свога на Љубићу, узмицали ка Сеници.

Кад се ратовање сврши, Мићић остане уз Кнеза Милоша, као момак његов. Године 1819, септембра 13, постави га Кнез Милош за кнеза, а доцније за срдара кнежини Рујну.

Као срдар рујански, Мићић је остао дуго. За то време седео је махом у Чајетини, али је и у Ариљу имао своје конаке. Његова је дужност била, поред осталога, да добро пази на Турке Ужичане, и да њихову силу и самовољу укроћава.

Али, беспрекоран у рату и у брањењу народних права од туђина, Мићић је био, у равној мери, лаком и на тековину својих суграђана. С тога су се дигле на њ велике тужбе Кнезу Милошу.

Да би незадовољнике утишао, и да би свачију самовољу стегао, Милош је послао у ужичку нахију Вујицу Вулићевића и Проту Жујовића да све те тужбе извиде. А Мићићу је писао да се, час пре, измири са својим тужиоцима „примоливши их нешто да му опросте, а нешто да им врати у новцу, у стоци, или чим може, текем да све легне пре доласка комесара“!

Други пут, кад се Мићић с Демиром био посвађао, слао му је у комисију Илију Марковића из Шапца и Проту Матеју Ненадовића.

После устава 1838, Мићић је наименован за начелника округу ужичком с чином пуковничким.

Године 1842, кад се оно у Србији изврши велика промена, Мићић се је, као пријатељ Обреновића, из Ужица био кренуо ка Крагујевцу да божем окрене победу на њихову страну; али, после узалуднога оклевања у Чачку, у Бресници, Враћевшници, и Трбушници, не учинивши ништа, науми и пође да бежи у Црну Гору, па га, у Златибору, у месту Зови, у чобанској колиби, опколи Миљцо Трифуновић, нови ужички начелник, с 200 људи, ухвати, веже, и сведе у Ужице. Из Ужица је послан у Београд где је, причају, на волујским колима, вожен кроз турске улице, на поругу оних који су се онда славили победом. Одавде је отеран у Гургусовачку Кулу, у којој је умрьо 27 декембра 1844.

Прича се да је, као сужањ у кули, искао мало чорбе да једе, и за то обрицао сто дуката, па му браћа нису хтела дати!…

Доцније, месеца маја 1856, син његов Јеврем пренео је кости његове у Ариље, и сахранио их код цркве.

Мићић је био страшан за Турке на оном крају. Он је свакад ишао као каква оружана сила. Боравећи на Чајетини, он у Ужице, и у најмирније дане, не би слазио без 40 својих одабраних момака. Његови су хатови били из најчувенијих ргела у турској царевини, а рахтови и накити били су за праву причу. Он пак, срдар рујански, живео је, носио се, и проводио, као какав мали царић на истоку.

Са свега тога, био је непријатељима српским велики и страшан.

Кад се је, године 1834, ударала државна граница између српске кнежевине и турске царевине, Мићић је необично ревно настајавао да што више села и простора дође овамо к Србији, а да не остане пода Турском. Жеља му је била да границу сведе Лимом на Вишеград, али му та лепа жеља оста пуста.

Мићић је био човек средњега раста, врло пун, гломазан, али на коњу лак, на пушци поуздан, и у свему хитар као право златиборско чедо.

Од крви људске није се грозио ни најмање, па била она непријатељска или пријатељска.

Поред многих терета, правих или неправих, на његову се душу ставља и смрт Младена Миловановића, бившега председника Совета, за времена Карађорђева, који је погинуо у Очкој Гори, више Чајетине. Нехвалан спомен оставио је у Рујну своме имену и својом великом слабошћу према женској страни. Његово јунаштво на том пољу створило је пословицу коју онамо свак зна, али која се записати не може са своје сувишне наготе!

Митровићка Катарина, добротворка, жена Чедомиља Митровића, предавача у богословији, која је преминула у Чачку 14 маја 1894 у својој 21 години, оставила је двокатну кућу у Чачку, која вреди 12.000 динара, на сиромашне ђаке чачанске гимназије. Фондом тим управљаће професорски савет чачанске гимназије.

Покојници нека је лака црна земља!

Миријевски Тодор (Јанковић), родио се у сремској Каменици, 1741.

Гимназију је учио у Карловцима, а философију у Бечу, где се је још израније спремао за педагога.

Јанковић је био први и прави реформатор српских народних школа у Аустро-Угарској, у другој поли прошлога века. Реформу је изводио и у школи, и у настави, и у свему чим се школа служи.

Он је, још, јуначки бранио наша Ћириловска слова, кад их оно кратковида политика хтеде уништити.

Одазван у Русију, и онамо је он први уредио основне школе по начелима Фелбингеровим. За те заслуге, Јанковић је постао члан Академије наука, прави државни саветник¹, племић, итд.

Кад му је дано племићство, назвао се је Миријевски, по нашем селу Миријеву, где му је старина.

Јанковић је умрьо у Петрограду, 28 маја 1814, и укопан је код цркве Александра Невског.

---

1. Милићевић, Историја Педагогије. стр. 555—556. ↩︎

Миљковић Матеја, добротвор сиротиње београдске, родио се у селу Арнајеву у београдском округу.

Основну школу свршио је у Бељину, а шта је даље учио није се могло сазнати.¹

Миљковић је много година био учитељ у Бељину; оженио се био ћерком попа Панте из Вранића Анђелијом, и с њом је родио троје мушке деце, која су помрла сва за млађаних својих година. Иза деце, умрла му је и жена Анђелија, те је остатак свога живота провео као удовац.

Миљковић је био добар учитељ. Данас има одличних домаћина сељака, који су се у њега учили. Они сви хвале његово знање, његово поштење, и његову штедљивост, коју су неки називали тврдовањем!

На кући у Арнајеву имућан, а у животу врло вредан и необично штедљив, Миљковић је стекао красно имање. Последњих година свога живота, био је оставио учитељство, и служио је као општински писар у Бељину, где је и умрьо 6 јула 1873 године.

Тестаментом својим оставио је велики број легата: школама, црквама, и рођацима, а Београдској општини оставио је 25.000 динара, да она, интересом од тих новаца, сваке године о Божићу обрадује и огреје варошку сиротињу!

Новци су ти сада у управи фондова, која их даје под интерес.

Месеца декембра 1897 општина је примила од управе фондова интереса до те године 4100 динара, и поделила их месној сиротињи.²

А 1 јануара 1900, Миљковићева Задужбина у управи фондова износила је 25.886 динара и 75 динарских пара.

Нека ти је у рају насеље, честити пријатељу сиротиње! За живота су те многи и прекоревали што штедиш, што тврдичиш, како се обично милује рећи за човека чуварна, а данас то београдска сиротиња, огрејана и омршена о велику благу дану, од свега срца благосиља!

Бог да те прости по стотину пута!…

---

1. О Миљковићу је морало бити више података у архиви главног управитеља основних школа. Та је архива, по укинућу главних управитеља (1857) сва пренесена у министарство просвете, а кад 1876, за првога рата, министарство војно затражи сву непотребну хартију за фишеке, онда му начелник Сретеновић посла ту архиву, „као непотребну хартију“, да се потроши на фишеке. ↩︎
2. Тај дар општина даје сваком сиромаху с оваком записком: „Божићни поклон сиротињи београдској из прихода фонда почив. Матеје Миљковића учитеља из села Бељина у подунавском округу. Бог да прости душу овом великом добротвору сиротиње београдске. ↩︎

Милутиновић Сима (Сарајлија), родио се у Сарајеву, у Босни, 3 октобра, 1791 године, од оца Милутина, који је био из села Рожанства, у нахији ужичкој, и мајке Анђелије.

На крају прошлога века, Сими отац, Милутин, побегне из Сарајева од куге, и дође у Градачац, а оданде се спусти у Земун. Ту почне трговати житом, и добро се обогати. Сина свога пак Симу да у грчку школу да се учи. Из грчке школе, Сима оде у карловачку гимназију, из које је, после четири године доброга учења, био искључен, заједно са Димитријем Давидовићем. Сва му је кривица била нека несташнија песма, која је казивала неке ондашње свеце онаке каква су, а не онаке какви се притварају да су.

Из Карловаца оде Сима у Сегедин, те доврши гимназију па, године 1809, дође у Србију.

Дотле се је већ и отац његов био преселио из Земуна у Београд.

Сима је најпре био писар у „совету“, где је, имајући леп рукопис, преписивао сва важнија писма, а особито војводске дипломе. После Доситијеве смрти, на шест месеца пред пад Србије, био је учитељ у великој београдској школи.

А кад је неминовна опасност наступила, 1813, Сима је отишао на Дрину к добровољцима Зеке Капетана, и с њима се био против Турака.

После пропасти Србије, прешао је био у Срем, али се онамо није дуго задржао. На скоро га видимо,у служби код ваљевскога владике Алаука, где је дочекао и Хаџи-Проданову Буну, 1814, и Таковски Устанак, 1815 године.

Тада се растао с владиком смешнога имена: владика, Грк, отишао је у Зворник, с Турцима, а Сима, секретар његов, у Цер, к Србима устаницима.

Симина се чета, у тај мах, налазила у манастиру Радовашници, у осоју планине Цера.

У боју на Дубљу, Сима се је просуо тако, да је, с тога, до смрти морао увек носити потеге од јелење коже.

Кад је Кнез Милош с Марашли-Али Пашом углавио мир, Сима је постао писар најпре у Марка Штитарца, па у Јована Обреновића, брата Милошева и, најпосле, у оној „народној канцеларији“, у Београду.

Године 1816, кад су, у Београду, погубљени војвода Петар Молер и Капетан Радич Петровић, Милутиновић остави и службу и Србију па седне на Васиљевићеву лађу лончарицу, и пусти се низ Дунаво, с намером да иде у Бесарабију тражити своје родитеље који су били отишли онамо с осталим српским бегунцима од 1813. На тој лађи, заједно са Симом, путовао је и некакав Грк.

Лађа стане под Видином, а Турци ухвате Симу и онога Грка, па их окују, и баце у тамницу. Сима је ту тамновао 15 месеца.

Пошто га Турци, као човека права, пусте, најми се у некака Турчина да му ради башту и да је чува. После тога био је учитељ у месној школи. Ту се је Сима познао и побратимио с младићем Христифором Хаџи-Јовановићем, из Свиштова, ком је, после, посветио своју Србијанку¹.

У Видину је написао Тројесестарство које је, доцније, издала Матица Српска (Липиска 1836).

Из Видина је отишао у Бесарабију, и у Кишењеву је нашао свога оца, а мајка му је већ била умрла.

Мора бити да је дотле мисао о Србијанци дуже време Симу занимала; али онда, находећи се међу многим војводама и другим посленицима оне борбе од 1804—1813, Сима је своју спрему попунио, и Србијанку довршио.

Да би је наштампао, мислио је ићи у Липиску, али је, за тај пут и за штампање, ваљало новаца.

Србин, Јован Ризнић, трговац у Одеси, упита Симу:

— А колико ти треба новаца да Србијанку наштампаш?

— Хиљада талира, одговори Сима.

— А колико ти, Симо, ваља за трошак?

— Остаћу онамо три године; на сваку годину ваља ми, најмање, по сто талира!

— Ево ти хиљада талира за књигу; и ево ти по триста талира, за три године, за живљење; али ми немој јавно захваљивати, нити ми имена помињати у књизи.

И отац му је на то име дао неку суму.

Сима се дигне те у Липиску. Онде је књигу штампао, и слушао лекције на университету.

Ту се је познао с Хердером, Гримом, Кругом, Уландом, В. Герхардом, и са ђенијалном Амалијом Талфи, које се је свакад сећао с неким милим расположењем. Њој је и посветио своју Зорицу, која је штампана у Будиму, 1827.

Али као да му сва поменута помоћ није била довољна. И онда је помоћ побратима његовога Христифора дошла баш кад треба.

За то је Србијанку и посветио његовом пријатељству!

Србијанка је штампана 1826 године, у 4 књиге.

Боравећи стално у Липисци, Сима је, на неко време, ишао и у Берлин; ишао је, једном, и у Грефенберг, у аустриској Шлезији, те се је познао са чувеним, у оно време, хидропатом Присницем, и његовим начином лечења.

Године 1827, Сима оде у Црну Гору. Владика Црногорски, Петар Први, узме га себи за секретара, и повери му свога синовца Рада Томова, да га учи.

И Сима је свога ученика, потоњега главара Црне Горе, учио шпартански, онако како доликује земљи у којој ће владати.

Сва је прилика да је баш Сима највише и помогао да се у Рада развије песнички дар који је, доцније, прославио и ученика и учитеља.

Бавећи се у Црној Гори, Сима је написао: Историју Црне Горе (Петроград, 1835); покупио је неке народне песме: „Пјевања црногорска и херцеговачка“. То је штампао у Будиму, 1833, под измишљеним именом: Чубро Чојковић; написао је драму „Дика Црногорска“ (Цетиње, 1835), и трагедију „Обилић“ (Липиска, 1837).

Док се је бавио у Црној Гори, председник сената, Стеван Перков, због малих његових ушију, прозове га Чубро. То име буде Сими јако по вољи, и он му још дода Чојковић, што означава човека с мушким човечанским врлинама. После се је, ето, и потписивао понекад Чубро Чојковић.

Кад је Симин ученик Раде, по смрти Владике Петра Првог, примио владу над Црном Гором, као Петар Други, Сима је, босоног, побегао с Цетиња у Котор, и оданде се је, после доста муке, докотурао у Србију, и дошао у Крагујевац, где га је примио и потпомогао брат му Ђорђе Бесара.

Сима је, као што је напред речено, много помагао да се у младића Рада развије песнички дар, и да тај младић, после смрти Владике Петра, постане Владика. За то му је ученик био увек захвалан: најпре је посветио Сими своју „Лучу Микрокозму“, а после је написао песму „Спровод праху С. Милутиновића“, у Подунавци, 1848.

Кнез Милош постави Симу најпре за помоћника рујанском срдару, Јовану Мићићу, а после га прида команданту војске у Кључу, која је имала сметати Турцима фетисламским здружити се се Турцима адакалскима (1833).

Године 1835, по жељи Кнеза Милоша, Сима је ишао у Црну Гору, те приволео на повратак у отаџбину владику чачанскога Нићифора Максимовића који је, због заваде с г. Јованом Обреновићем, био онамо побегао.

Тај посао Сима је свршио по жељи Кнежевој, и вратио се у Крагујевац.

Те исте године, Сима је ишао у Цариград, у свити Кнеза Милоша.

По повратку из Цариграда, Кнез Милош постави Симу за Историографа Србије, са 300 талира плате на годину!

Сима је ишао из округа у округ, саслушавао људе о догађајима, и писао Историју Србије од 1813 до краја 1815.

Написавши ту историју, Сима је посвети Милошеву брату, Јовану Обреновићу, као добротвору својему и својега књижевнога рада. Да би спис свој наштампао, Сима оде у Липиску, и своју историју штампа у 6000 примерака. Од тога броја половину најпре пошаље транзито у Србију. И та пола срећно доспе, и разиђе се по читаоцима. Другу полу задржи у Бечу аустриска цензура, и спали је. Па и они примерци, што су стигли у Србију, и разишли се по рукама читалаца, после су хватани и спаљивани!

За што?

Говорило се је онда да се то чини на протест Русије?!

Ето за то је та књига данас тако ретка.

Враћајући се из Липиске, Сима се задржи у Будиму; и ту испроси за се девојку Марију Поповићеву, за коју му је Вук говорио да врло добро разуме Србијанку. С том девојком венчао се је у Будиму, 20 јула 1838, и с њом је, после, живео до смрти.

А у пролеће, те исте године, управо 4 маја, српска омладина у Будиму, крунисала је Симу лаворовим венцем као народнога песника!

Док се је тако бавио у Будиму, написао је „Тројебраство“, које је штампано у Београду, 1844.

Вративши се у Београд, Сима је добио звање директора основних школа.

У архиви министарства просвете, онога времена, находи се Симина молба за „водолечиште“ негде близу Београда, али му та молба није примљена.

У борби странака у Србији, од 1839—1842. Сима се је држао „уставобранитеља“; њих је заступао и бранио, а противнике њихове нападао и ружно. За то је морао бежати из отаџбине, у коју се је вратио тек по одласку Кнеза Михаила.

Нова влада у Србији дала је Сими место секретарско у министарству просвете, а после га је поставила за члана апелационога суда.

Године 1846, Сима је, по наредби српске владе, одвео шест младића у Кијево да уче богословске науке. Међу овом шесторицом био је и Милоје Јовановић, потоњи митрополит српски Михаило.

Из Кијева, Сима се не врати одмах кући, него оде у Москву и у Петроград, и задржи се, на том путу, много дуже него што је био овлашћен. Кад се вратио у Београд, имао је неприлике са својим старешинама, који су га кривили за тај самовољни поступак, али му се је ипак све прошло о лако.

Сад је Сима смислио да отвори некаку пивару, те да њом поправи своје новчано стање. Управо, од тога доба само се бавио том својом пиваром и писањем. Пивара му се је угнула под дугом, а из пера му је изишла трагедија Карађорђе, која ни данас није штампана.

Тада је био у неописаној новчаној оскудици.

у то доба, снађе га смрт напречац те умре 30² декембра 1847, а 1 јануара, 1848, буде сахрањен.

И као што бива многим славним људма, тако је било и Сими: за живота се злопатио и невољисао као нико његов, а кад је преминуо, дигле су се све школе и сви наставници, сви чиновници, многи великани, и мноштво грађана — да га испрате!

На опелу, у великој цркви, служио је сам Митрополит Петар, с мноштвом свештеника; синђел, Сава Јовшић, говорио му је беседу. А опроштајну молитву очитао му је сам митрополит; на гробу, у име српских књижевника, побројао му је све велике заслуге, професор Исидор Стојановић, и, најпосле, два одлична ђака, у стиховима, оплакали су велики губитак српске књиге.

У Српским Новинама, бр. 1, штампан је о Сими врло дирљив некролог који се завршује речма: „Земља за њим плаче, а небо му се радује“!

Сима је укопан код Маркове Цркве. Поред њега почивају његова три добра пријатеља: Јоаким Вујић, Вукашин Радишић, и Глиша Возаровић.

Међу тим, удовица Симина није имала чиме сахранити покојника; Митрополит Петар послао јој је 20 дуката, а и други пријатељи дали су ко шта, те се тако укопни трошак подмирио.

Милутиновић је био човек средњег раста, снажна тела, а црне масти: глава му је већ била ћелава, те му је, од тога, чело било врло велико, а обрве су му биле веће него бркови у некога; брци пак били су му подебели, а поглед озбиљан али пријатан. У друштву је био разговоран и доброћудан, а у беседи озбиљан и уљудан.

Био је ходац за причу, јахач за хвалу, гађач међу најбољима, а пливач којему друга није било.

Тим својствима Симиним особито су се Црногорци дивили.

Симина се слика налази у народном музеју, у Београду.

Осем језика матерњега, Сима је говорио руски, бугарски, грчки, немачки, латински, и по мало турски и маџарски.

Милутиновић је био писац необично плодан, особито као песник. Говорити стихове без припреме, било му је нешто са свим обично. На своје саставе није много пазио; где је што написао, ту га је и оставио. Тако му се је изгубио спев Распевке и ране Попа Луке Лазаревића на Мишару (у 5 песама).

Његове песме, растурене по разним часописима онога времена, муњевитом брзином прожимале су српске умове; особито оне песме које говоре о устанку и о бојевима с Турцима.

Оставио је у рукопису свој живот, али само до године 1807; а сав живот Симин, кад би се описао, био би занимљивији од свакога романа.

Желети би било да се Симине песме, ако не све, оно бар одабране, штампају, те да на ново почну задахњивати српску омладину, и сву интелигенцију, тежњама патријотским и племенитим којих су све пуне и препуне.

Допуна

Ноћу између 9 и 3 декембра 1900 године умрьо је на пречац у Панчеву Симе Милутиновића једини син Драгиша Милутиновић, и одонуда 5 декембра пренесен у Београд, сахрањен је у Новом гробљу.

Том приликом ископане су из гробља код Маркове цркве и кости Симе Милутиновића Сарајлије и његове жене Марије, и пренете па сарањене у Новом гробљу поред сина им Драгише.

При ископавању на Симиној глави нађен је велики босански вес с кићанком; испод веса нађена је готово сва коса, а иконице од порцулана, с којом су га, по казивању, сахранили, нису могли наћи.

---

1. Овај Христифор Хаџи-Јовановић учио је лекарске науке, и, баш онда је био пошао да полаже докторске испите. Познавши се са Симом, и видевши колико му ваљају новци за штампање Србијанке, да му све што је био спремио за своје испите, тако сам остане доктор без дипломе. Тај је Христофор, као доктор, после живео у Београду, и умрьо ја овде, године 1845. ↩︎
2. У протоколу умрлих, који се чува у великој (аранђеловској) београдској цркви, за годину 1848, под бројем 1, записано је да је Сима Милутиновић умр’о 30 декембра 1847 а сарањен је не сутра дан 31 декембра, него преко сутра, 1 јануара 1848 после по дне.
   То, што је покојник остао несахрањен дана 31 декембра, дало је повода ондашњим београдским листовима, да разно говоре о дану његова издахнућа. ↩︎

Милутиновић С. Драгиша, књижевник, наставник, син песника Симе Милутиновића, родио се у Београду 1842.

Учио је реалку у Панчеву, у Будиму, и у Бечу; архитектуру у Берлинској академији, а инџинирске науке у Политехници, Карлсруу.

Од 25 августа 1867 до 5 априла 1882 служио је као инџинир у министарству грађевина.

Априла 5 године 1882 постављен је за професора архитектуре у Великој Школи. У том звању остао је до смрти, која га снађе на пречац ноћу између 2 и 8 декембра 1900 у Панчеву, куда је био отишао у госте…

Одонуда је пренесен и у Новом гробљу београдском сахрањен 5 дек. 1900.

Драгиша је слан у Црну Гору, те је онамо нацртао план за Данилов Град.

Написао је Науку о грађевинама на суву и на води.

Путовао је по Србији, и снимао остатке старог српског живописа.

Коментарисао је и песме оца свога, нарочите оне из Србијанке.

Имао је орден таковски и орден Светога Саве, оба трећег реда.

Драгиша Милутиновић бејаше човек средњега раста, веома космат, и пред смрт већ сед као овца.

Богат разноврсним знањем, он бејаше свакад вољан и умешан да то знање и другом каже.

У дружењу бејаше обазрив, уљудан, а у речима обилан, гибак, питом, свагда речит, и речит лепо.

У оделу сиромашан али чист.

Имао је свакад велико поштовање према оцу својему.

Штета што не доспе да објасни све очине списе!

Бог да га прости!