Категорија: М

Мушицки Лукијан, владика, песник, родио се у селу Темерину, 27 јануара 1777, од оца Ђорђа и матере Анастасије.

Крштено име било му је Лука, а Лукијан је назван кад се је покалуђерио.

Стари његови доселили су све из Србије, из нахије ваљевске, из села Мушића, по томе њихово је право презиме Мушићки, а не Мушицки.

Основне школе Лука је свршио у месту свога рођења, и у Тителу; у овом последњем месту, две године, ишао је и у школу немачку.

Гимназију је учио у Новом Саду, и у Сегедину, а после оде у Пешту, где је свршио философију и права. У Пешти је, код професора Шедијуса, слушао естетику, науку о свему што је истинито, добро, и лепо.

Поред редовних наука, Мушицки је у Пешти учио језике: француски и талијански, а доцније изучио је и енглески, и јелински.

Године 1800, свршивши науке, сиђе у Карловце, где проведе две године у митрополиској канцеларији, спремајући се за калуђера.

Године 1802, новембра 26, Мушицки се је закалуђерио у манастиру Гргетегу. Постригао га је онамошњи архимандрит Јосиф Путник, и наденуо му име Лукијан.

Око овога имена било је доста муке. Мушицки је желео да се назове Лукијан, по имену грчкога философа Лукијана, а Митрополит Стратимировић опет хтео је да му име буде Ликоген. Три дана се вукло то преговарање, па већ кад искушеник изјави да ће пре оставити и манастир и чин, него бити Ликоген, митрополит попусти, и Мушицкому се надене име Лукијан.

Године 1803, постане ђакон и професор у богословији, где је предавао стари словенски језик по граматици коју је сам саставио. Поред осталога, био је почео драговољно предавати ђацима и јелинску граматику, али неке мале душе наговоре ђаке те нису хтели слушати га!

До године 1812, вршио је Мушицки поменуте дужности под непосредним надзором Митрополита Стратимировића с необичним знањем и неуморним трудом на потпуно задовољство митрополиту који га је најпре учинио својим ђаконом, а 8 новембра 1809, протосинђелом.

Године 1812, јула 1, Лукијан је, у манастиру Раковцу, постао архимандрит, а 20 дана тога месеца, предана му је управа над манастиром Шишатовцем.

Надајући се, у тој задужбини побожних српских предака, наћи жира и удобности да се учи, и да своја осећања излива у песмама, Мушицки је, 18 новембра, дошао и станио се у Шишатовцу, као човек са свим задовољан.

Али жељенога мира тамо није било.

Манастир је био запуштен, и економија занемарена. Мушицки се заузео да то све доведе у ред. Па, како није био мајстор у чувању и трошењу новаца, тако је — тим оправкама и доправкама — навалио на манастир велики дуг. Митрополит Стратимировић, опет човек тврде руке кад ваља пару дати, а немаран према књижевности и књижевницима, гледао је на Мушицкога просто као на каквога распикућу. Отуда је долазило оно трвење које је првоме често непотребна прља, а другоме сувишна горчина.

Најпосле Мушицкоме и управа манастира одузме се, и он остане готово без игде ичега.

Године 1823, априла 10, врати му се манастирска управа, а у јесен, те године, послан буде за администратора горњокарловачкој јепархији која је тада, смрћу владике Миоковића, била остала празна.

Ту је опет нашао запуштеност у свему. Јепископија је била опала, школовање и свештенства и мирјана занемарено, православна вера ослабела. Мушицки је устао и да јепископију оправи и уреди, и да заведе школе, и веру да заштити и подупре.

Али се против њега дигну тужбе чак самоме цару. Тужили су га да тежи к Србији и к Русији, и да је, на тај начин, цару неверан!…

Наређена је истрага, и доказало се да кривице нема до просвећена духовника што љуби свој народ, и што брани своју веру!

После тога је, и на путу к владичанству, сретао много неприлика и плетака; али је, најпосле, 25 априла 1828, посвећен за владику горњокарловачкога.

Као владика, Мушицки је продужио рад који је као администратор био почео.

Године 1829, с одобрењем царевим, пренесе Мушицки владичанску столицу из пустињског места Плашког у Горњи Карловац, у своју кућу, у којој је живео до своје смрти.

Годину дана после тога, пресели он из Плашкога и богословију, и учитеље у тој школи издржавао је о свом трошку, осем што су му помагале општине тршћанска и горњокарловачка.

О овој школи Мушицки се је врло марљиво старао; а осем ње живо је настајавао да се по општинама отварају основне народне школе, које су помогле да се, у оном крају, не заборави Ћирилово писмо и вера православна.

Усред овако многих и за народ и цркву веома корисних послова, Мушицки се разболе, месеца јануара 1837, и 15 марта, те године, испусти своју просвећену, добру, и родољубиву душу.

Пред што ће умрети, рекло је своме синовцу, Д-ру Ђорђу Мушицком, ове речи:

– Ја не ћу ни после смрти да се одвајам од мога народа. За то желим и хоћу да ме сахраниш усред гробља, у средини народа и моје општине. Хоћу да ми сунце над гробом сија, и зелена трава по њему расте!

И одиста је сахрањен у гробљу горњокарловачком, 24 марта 1837 године.

На гробу му је народ подигао леп споменик, огромну четвртасту пирамиду с лепим записима.

Осем тога, народ је скупио 6000 форината, те је основао „Мушицкоме задужбину“, из које се, свакад, издржава по један ђак у школама.

Мушицки је био човек вишега раста, сувоњав, али чврста и жилава састава; очију црних, облика црномањаста, и косе, под старост, седе. У друштву је био разговоран, пријатан, досетљив, и радо је прелазио с једнога предмета на други. На одело и покућанство није много гледао; новац није умео чувати; зато је често долазио у неприлику. Био је врло простодушан, и за то је многу непријатност доживео од оних који су ту његову простодушност окретали на зло.

Од књижевних радова Мушицкога, издао је синовац му, Д-р Ђ. Мушицки, све његове песме, у четири књиге, које се зову:

Лукијана Мушицкога стихотворенија“.

• Књига прва, у Пешти, 1838;
• Књига друга, у Будиму, 1840;
• Књига трећа, у Н. Саду, 1844; и
• Књига четврта, у Н. Саду, 1847.

Осем тих штампаних дела, остало је доста рукописа, само су тако испреметани да се нису могли ни при најбољој вољи штампати.

Сви су ти рукописи у архиви Српског Ученог Друштва, у Београду.

Мушицки је био човек необично светла ума, богате научености, а Србин и родољуб из првога реда.

Он је први почео збирати народне песме и друге умотворине, и слати их Вуку Караџићу; он је спремио српску библиографију; он је помагао Вуку скројити нову садашњу азбуку.

И, најпосле, он је Вука држао неколико месеца у манастиру Шишатовцу, идући му на руку да свој преображајни рад што боље и што брже уради.

Мушицки је заслужио вечити захвални спомен и по својој великој пошти коју је увек показивао према науци и према научницима, и по појетским задасима које је изливао у својим одама и песмама, а, можда највише, по истинској жаркој љубави према своме српском народу и његову имену¹!

Слава му до века!

---

1. О Мушицком вреди Србин да прочита оно што је писао Ђ. Рајковић у Летопису Матице Српске, књизи 120, стр. 101—158. ↩︎

Мутап Лазар родио се у селу Прислоници, у нахији рудничкој.

Изнајпре је био мутав, то јест, мутавџија који че покровце и вреће. Од тога заната и прозван је Мутав или Мутап.

Мутап је био у ових 70 Рудничана, које је Милан Обреновић довео Карађорђу на Рудник још о белим покладама 1804. и тада, у нападању на град Рудник, први пут се је одликовао.

Лазар Мутап је био први буљубаша у војсци војводе Милана Обреновића.

На Карановцу, године 1805, Мутап је био толико изашао на глас, да се име његово с именом Ломиним, већ у песму певало¹.

Доцније, Мутап се је одликовао у бојевима: на Сеници, на Пријепољу, на Дрини, на Лозници, и Делиграду.

На Сеници, 1809, Лазар Мутап и Карапавле Симеуновић, смедеревски бимбаша, стерали су Ганића, арнаутскога старешину у једну кућу, где је он, бранећи се с 30 друга изгорео. Карапавле је ту рањен у леву ногу.

Иза тога, град је сенички освојен 28 априла 1809.

Године 1811, постао је и Мутап војвода руднички.

Године 1813, није никуда хтео ићи из Србије: дочекао је силу турску и, после неког оклевања, предао се, као и Милош, код таковске цркве, Али-Аги Серчесми.

После Хаџипроданове буне, 1814, већ није никако ишао Турцима у руке; него се је, већином, налазио око Милошеве куће, разбирајући кад ће доћи време да се на ново бори противу силе.

Године 1815, кад је таковски устанак оглашен, Мутап је први, с војском, ударио на Чачак; али несрећом, тешко се рани још у почетку нападања, па иза тога, кад су Срби, испред веће турске силе, морали одустати, толико се ожалости и ојади да се разболи на смрт. Тако бона, однесу га у Прислоницу, па у Горњу Трепчу, где и умре.

Доцније, кости су Мутапове ископане и пренесене те сахрањене у цркви манастира Вујна, где и данас почивају.

Мутапов војни барјак и сад је у том манастиру.

Мутап је био средњега раста, црномањаст, црвена лица, крвавих очију, и јахач за причу. На глави је носио капу читакињу. Нарави је био напрасите, за то га војници нису веома волели.

---

1. Кнежевина Србија. стр. 679—683. ↩︎

Мунчић Кузман, добротвор, родио се у В. Кикинди 1828 године.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, а гимназију у Темишвару. Права је почео учити у Пешти, али му то учење поремети буна од 1848 године. Ту је годину провео у Србији. После буне настави правне науке и сврши их у Бечу.

Као свршени правник, ступи у службу код врховнога суда у Темишвару, а оданде буде премештен у окружни суд у Вел. Бечкереку. Ту се године 1855 ожени Емилијом, ћерком имућнога Србина Јаше Векецкога из Јарковца. После женидбе Мунчић остави службу, и пресели се к свом тасту у Јарковац, где се ода на економију.

Године 1869, досели се, са својом супругом, на ново у Бечкерек, где је остао до смрти.

У Бечкереку је Мунчић ревно потпомагао сваки општински рад. Српској црквеној општини Мунчић је учинио велике услуге. Као старалац црквене општине, он се је, са правим самопрегоревањем, трудио да доведе у ред заљуљано материјално стање те општине. Његова је највећа заслуга што је озидана велика црквена кућа на једном од првих места у Бечкереку. Та ће кућа некад цркви доносити леп приход.

И баш у старању око општинских прихода озебао је и добио запаљење, од кога се није могао спасти, него је, лицем на Св. Николу, 6/18 декембра 1896 преминуо.

Мунчић је све своје имање оставио на добротворне намере, зато је и испраћен до вечне куће с општом тугом и захвалношћу.

У тестаменту свом од 8*20 новембра 1896, у тачци 6, 7, 8, и 9 овако Мунчић одређује шта да буде с његовом посмртнином:

„6. Од 200 ланаца земље, што остављам оснивам у знак моје неограничене љубави према моме миломе српском Народу закладу за сиромашне српске ђаке православне вере из Угарске, Хрватске, и Славоније, која заклада после смрти моје жене и исплате легата, има у живот ступити.“

То имање вреди сада око 70.000 форината.

Ако Кузманова жена, сада удовица Емилија Мунчићка — са својим имањем — приступи к овој задужбини, Кузман јој даје право да циљ тој заједничкој добротворној намери може у нечем и предругојачити, али ипак да буде Народу српском на добро.

Мунчићку хвале као душу племениту и велику родољупку.

Племенитога дародавца нека прати благослов младих српчића, који се његовом помоћу буду учили и просвећивали. Он је и народу своме образ осветлао!

Момир из Лучице, помиње се одмах иза Миленка Добрњца, 1804. Он се назива оборкнез, и Јокић вели да га је за оборкнеза над Моравом поставио Петар Добрњац. Али, да не буде он био оборкнез још за Турака, па, кад је устанак букнуо, пристао одмах уз вође устанка, јер је тешко мислити да му је Добрњац баш оборкнештво дао.

Момир је учествовао у освајању Пожаревца, 1804, и његов је шанац био у садашњој Горњој Мали пожаревачкој.

На скоро Момира нестаје између народних вођа. Јокић само каже: „Умрьо је код своје куће;“ а извештаји, које смо добили из Лучице, додају: да је сахрањен у општинском гробљу, да му је на гроб изнесена плоча, на којој је био и неки запис, али веле, време га је састругало, те се сада не може да прочита.

Момир је у Лучици имао велики конак, који је био ограђен тврдим палисадом.

После Момира, постао је моравски војвода његов син Ива Момировић, који се, у Карађорђеву Протоколу (бр. 831), помиње као војвода, коме село ваља да пожње неко жито!

Прича се да је Ива Момировић био човек јунак, али је, кажу, баш пред саму пропаст Србије, био померио памећу, па је с голим јатаганом јурио људе по Пожаревцу, и тражио своју матер да посече!

За тим је, веле, био затворен, па се је у затвору опаметио.

После пропасти, прешао је у Аустрију, скупио драговољце, и отишао с њима уз аустријску војску у Италију, да се бије против Француза.

Шта је даље с њим било, није се могло дознати.

А кућу Момирову из Лучице, Турци су, 1813, целу целциту, на неким колицима, превукли у Пожаревац, те су у њој седели до 1815 године.

Молер Петар (Николајевић), родио се у селу Бабиној Луци, у нахији ваљевској. Хаџи-Рувим, боговођски архимандрит, један од првих мученика за народну слободу, био му је стриц.

Где је Петар учио књигу, где ли је учио „шарати собе,“ од чега му је дошло презиме Молер, не зна се. Само се помиње да је као младић, 1804, „шарао конаке Дахији Кучук-Алији,“ баш онда кад је стриц му, Хаџи-Рувим, из Боговађе дошао у Београд, где ће одмах и погинути.

Тек доцније, пошто се је српски устанак јако раширио, ми се сретамо с Петром Молером, на западној страни Србије, где се, као сокоски војвода, бије с Турцима.

У лето, године 1812, дођу Карађорђу неке жалбе од сокоских кметова против Молера. Те жалбе „Вожд“ пошље Совету да се извиде и пресуде; али „да Совет не пита за Молерове старе погрешке до скупштине, него само за нове.“

Како је Совет ту ствар пресудио, не зна се; тек, после неког времена, Карађорђе пише свима војводама: да су се Петар Молер и Павле Цукић одметнули; за тим наређује: да се та два човека, где год се нађу, ухвате и к њему доведу; ако се не дадну ухватити — да се побију, па главе њихове да му се донесу. Који војвода пусти да кроз његову кнежину прођу, а не ухвати их, нити побије, својом ће главом за њих платити!

После неког кратког времена, „Вожд“ пише ваљевским војводама: „да је Молер дошао и покорио се, и да му је он опростио досадашње кабаете, па га шаље у Ваљево кући, да седи код своје куће, жене, и деце, и да му даду сваку рукопомоћ и заире, и да објаве другим војводама, да сваки каже млађима и старијима својим да му не би што противно говорили, него у части да буде, и на ту руку да живи, до даљега распореда и награде, и нико да га не задева за досадашње погрешке, нити што од њега да тражи.“

За сокоскога војводу пак, на место Молерово, дошао је 17 јула 1812, Марко Костић Цинцарин.

Колико је Молер седео онако без власти, не зна се. Тек, године 1813, после смрти Антонија Богићевића, Молера видимо да брани Лозницу, заједно с Бојом, сином Антонијевим.

У Лозници Молера оптеку Турци са свих страна. Није му било другога изласка, него или да се преда, или да изгине са свом својом дружином. Неколико пута писао је за помоћ, па помоћи ни од куда није добио. Најпосле, напише последње очајничко писмо за помоћ, и напише га, како уверавају, крвљу својом а не мастилом. У том писму, поред осталога, Молер је рекао:

— Ако ко жели да пропаднем ја, пожалите овај народ, и гледајте да би га избавили!

Опет ни одговора!

Онда Молер нареди те су сви, једне тамне ноћи, оставили шанац, и побегли. Турци су их опазили и потекли за њима. Од 800 људи, с колико је Молер затворен у шанцу, спасло се сада једва две стотине. Друго је све изгинуло или још у шанцу, или у овом одступању¹.

После пропасти 1813, Молер је пребегао у Срем.

Године 1815, находећи се у Срему, близу Саве, радио је, колико је могао, да би се судбина Србије колико толико ублажила. Чувши за устанак у Такову, одмах је почео прикупљати добровољце и испраћати их у Србију. То је радио заједно с Павлом Цукићем, с Јовицом Милутиновићем, и са Симом Ненадовићем.

Цукић и Јовица с добровољцима пређу и сами, а Молер се задржи да уреди како ће се барут набављати и у Србију слати.

У то време, стигне на Палеж (Обреновац) и Кнез Милош с војском, и одмах пређе сам преко Саве у село Прогаре Попу Живку, где се састане с Молером, и разговори о свему народном послу.

На позив Милошев, да пређе у Србију, Молер затражи да се најпре Милош обвеже, да неће онако самовласно управљати, као Карађорђе, него да ће за свашто припитивати бар Павла Цукића, Проту Ненадовића и њега — Молера. И да ће Србију тако разделити, да сваки од њих четворице добије по 3 нахије под непосредну своју управу.

Милош је, кажу, пристао тада на све, рекавши:

— Хајдете да се ради! па ви, који сте паметнији, наређујте како год знате да је боље!

Том приликом, Милош се договори се Молером и да се мошти Св. Краља врате у Србију. На Молеру остане да ту ствар углави са студеничким калуђерима, који су имали и својих претензија; даље да се састара за џебану; Проту Ненадовића, који је био у Бечу, да извести о свему, па онда и сам да пређе.

И Молер, извршивши све што је уговорено, пређе с неколико друга на Купинову, па онда похита к Ваљеву, где се Кнез Милош већ находио.

Ту се међу српским старешинама заподене свађа, у којој падне мртав Кнез Петар из села Тврдојевца.

Немио овај случај могао је и Молера стати скупо. За то је у реду испричати га. Само што сувременици не говоре о њему једнако. Остављајући да читаоци пореде оно што пишу Вук Караџић, Сима Милутиновић (у својој Историји, од стране 247 до 252) с оних што је записано у „Кнежевини Србији“ (стр. 393), ми ћемо овде казати у колико се је тај случај тицао Молера.

Турци Ваљевци, осетивши 1815 да се Срби дижу на оружје, били су дозвали и затворили у мрачни подрум, под кулом, на малом Кличевцу, десетину одабранијих Срба, међу којима је био и Кнез Петар Миловановић из села Тврдојевца. Кад су пак побегли из Ваљева, Турци су ове Србе оставили у оној мрачној тамници, наваљавши на вратнице камење да не могу изићи. Ти сужњи, у тој несрећној тамници, трпели су неописане муке. Кад су се Срби устаници примакли к Ваљеву, и дошли до те куле, отворили су вратанца, и испустили Србе сужње. Јадници, изишавши на ваздух и светлост, једни одмах помру, други ослепе, а Кнез Петар, чисто помери памећу. Какав такав, он оде к војводама: Павлу Цукићу, Молеру, и Стојану Чупићу. Ту се сада међу њима заметне свађа. Чупић је корио Петра што је служио Турке (од 1813—1815). Петар се бранио да је то чинио од невоље; да је то било боље него побећи преко Саве, па се тамо мирно шетати. Реч на реч, дође до оружја.

И Петар падне мртав. Једни веле од пиштоља Павла Цукића, а други од некога Попа Луке, кога су звали Жућо.

Тек се Ваљевци, видећи то, узбуне, и скоче на Чупића, Цукића, и Молера, вичући:

— Ко сте ви, да нас тако убијате без суда? Зар вам је крив тај човек, што је кнезовао и народ заклањао од Турака и онда кад сте се ви по Немачкој ширили и кичили?

Од ове беде морадну Цукић, Чупић, и Илија Срдан побећи на вранско брдо, к самом Кнезу Милошу, који их заклони, казавши људма да је Кнез Петар шуровао с Турцима, па је он заповедио да се убије!

Непријатељи Милошеви и овде другојаче говоре; али хвала Милошеву разуму и срцу, што се овде прошло само о правој глави Кнеза Петра, а иначе је могло бити већега зла и штете.

Турци су већ били побегли из Ваљева, али је Ћаја-Паша држао Чачак, и турска се војска са свих страна примицала к Србији.

Молер и овде помене Милошу за онај договор о подели и вршењу власти, који су њих двојица имали у Прогарима. Милош тај разговор одгоди, као прерану бригу, него позове Молера да иде к Соколу, и да не да Турцима продрети, ако би навалили; сам пак одлети к Чачку.

После тога, Молера видимо на Црниљеву, где чува да Турци из Јадра не би продрли к Шапцу, нити к Ваљеву.

У очи самога боја на Дубљу, Молера видимо да предлаже Кнезу Милошу да се још те ноћи удари на Турке. Кнез одговори: да је војска уморна, да иде киша, и пушке су већ закисле, него да остане до сутра, докле се војска одмори и уреди. Молер не хтеде чекати сутрашњега дана, него удари још то вече, али све врати без икаква успеха.

Сутра дан, био је бој славан, и победа потпуна.

И ту је Молер нападао на Турке јуначки, и храбрио Ваљевце који су се нешто били препали.

Кад је Кнез Милош углавио мир с Марашли-Али-Пашом, Молер је дошао у Београд, као председник оној српској канцеларији, која је уређена за споразумевање с турском влашћу.

И одиста је Молер био најбољи за то место, јер, поред других својстава, знао је добро турски језик.

Али се ту изроди неко трвење између Молера и Милоша.

По ономе што се данас зна, ми још не можемо да проценимо: шта је управо тражио Молер, и на што није пристајао Милош. Што је бивало између Милоша и Молера, радило се је тајно; осем њих двојице, други то није могао знати. Тек време може ту таму, бар у неколико расветлити.

Ако је Молер био само човек по нарави свачим незадовољан, што се у свему његову раду опажа: онда је то само једна тешка особина његовог карактера; ако је тражио да кнежева власт не прелази преко разумних граница па, наравно, да буде добротворна, и трајна: онда он није ништа друго до оно што се данас виђа у свакој лојалној опозицији. У тим случајима Милош није имао рашта бојати се никакве штете од Молерових напомена. Али, ако је Молер: тражио оно што би Марашлија дао врло радо; ако је, тојест, тражио да се Србија подели, да се јединство државне власти исцепа, па да се постави неколико кнезова бератлија, место једнога кнеза, представника државног јединства: онда је он сам себи изрекао пресуду. И Милош је радио и као патриота, и као државник, кад се је таком захтеву одупирао.

Еле на скупштини, у Београду, о Ђурђеву дне 1816, сваде се јако Кнез Милош и Молер, па Милош устане и рекне кнезовима:

— Ја сам вам, браћо, досада био старешина, а одсада ето вам Молера!

Рекавши то, устане и оде.

Кнезови скоче на Молера, вежу га, и предаду у град паши. Сутра дан потпишу се сви на смрт његову; међу потписницима први је шабачки митрополит Мелентије Никшић.

Не зна се колико је Молер био у граду у затвору. Вук каже да је удављен „по Ђурђеву дне у очи недеље“, а како је, године 1816, Ђурђев дан био у недељу, то би смрт Молерова пала у суботу, 29 априла, 1816.

Али кћи Молерова Ана, прва жена Петра Лазаревића (Цукића) причала је да је отац њезин остао дуже у тамници, у граду; да му је онамо, у затвор, одлазио син Сима с гуслама, те му гудио и певао:

„Камен мосте, не нијај се!
Мој драгане, не надај се!
Не даду мене за тебе!…“

Док је Сима овако гудио и певао, Молер је, лимицом, стругао своје окове. Кад их је престругао, побегао је из тамнице, али су га Турци ухватили, удавили, и, други дан, показали мртва на Калемегдану.

Тако се је свршио Молеров бурни живот, и његова свагдашња опозиција.

Од свих војвода и кнезова ондашњих, Молер је био најписменији; и миловао је састављати дугачка и опширна писма². Карађорђе, који је био кратак и у беседи и у писму, рекао је једном пола од шале и пола од збиље:

— Коекуде, ко ми надговори Чупића, и натпише Молера даћу штогод затражи!

---

1. Молерово писмо о овом догађају, у Вукову Правителствујушчу Совету стр. 67 и 68, заслужује да се с пажњом цело прочита. ↩︎
2. У Голубици 5. стр. 203—206. има једно тако Молерово писмо. ↩︎

Мојсије, владика најпре шабачки а после неготински, родио се у селу Стргарима, у Јасеници, а покалуђерио се у манастиру Вољавчи.

Кад Митрополит Михаило, због неприпознавања извесних државних закона, би дигнут с управе јепархије београдске, онда је Мојсије, као владика неготински, дошао да за време придржи и београдску јепархију.

После је дао оставку, и добио пенсију. Иза тога је постављен за члана Државнога Савета, па је после дуге болести срца, преминуо у Београду 4 октобра 1896, и 6 октобра сахрањен је у палилулској цркви Св. Марка.

Мојсија су звали: Владика Ћоса, зато што браде и бркова није имао као ни на длану!

Владика Мојсије и митрополит Михаило у другој поли свога века живели су у великој омрази: ни самртни час није их измирио!…

Владика Моја био је човек врло бистар, и живот сељака шумадинаца познавао је као мало ко.

Писао је неколике историске ствари, и расправљао нека догматична и канонска питања.

Млатишума Станиша Марковић, оберкапетан, родио се 1664 у Белопавлићима, где му се под манастиром Острогом и данас кућиште познаје, како уверава Сима Милутиновић у свом Тројесестарству страна 53.

Из места свога рођења Станиша се одселио, и пристао уз ћесарску војску за Принца Јевђенија.

У бојевима је изишао на глас као војник храбар и одважан.

Домаћи летописци кад год помињу оборкапетана Станишу Млатишуму увек веле да је био страшан Турком на крајини зјело!

Пошто је закључен пожаревачки мир, Млатишума је био старешина у Крагујевцу. Тада је обновио манастир Драчу више Крагујевца а и манастиру Каленићу давао је књига и прилога.

О Млатишуми има помена у Кнежевини Србији на странама 235, 290 и 291. А и Вук га помиње у Рјечнику стр. 363.

О смрти Млатишуминој, која га задеси у граду Осеку, у затвору, 1741 пре 5 јула, гледај белешку Арх. И. Руварца у 5-ој свесци листа Кола за 1901, стр. 264—267.

Младеновић Глигорије (Глиша)¹. Глишин отац Антоније доселио се, од прилике 1780 године, с границе херцеговачке у Кошље, у соколску нахију. Довео је у Кошље четири брата и три сина. Најстарији син био му је Глигорије (Глиша), средњи Ђока, а најмлађему се не памти име.

Стари људи, знанци Антонијеви, причали су, а и сам је Антоније много пута казивао: како се у његовој породици поуздано зна, да су пореклом од косовских јунака Југовића. Један син Југ-Богданов остао је, веле, жив после косовске погибије, па се склонио негде у оне крајеве око Гусиња, и тамо закућио кућу, од које је, по казивању старих људи, и овај Антоније, Глишин отад. Сам Антоније слушао је из уста свога деда: како су се њихови стари за дуго презивали „Југовићи“, па су после, у злу земану, морали променити то старинско презиме; а променили су га, вели, не толико због „некрштених“ колико с „крштених“ Турака.

Антонију је било преко 70 година кад се доселио у Кошље. И браћа су му била људи већ у годинама; тројица жењени — имали су својих кћери и синова, а један брат није се хтео никако женити. Синови Антонијеви дошли су у Кошље сви нежењени. Еле њихова, је задруга била прилично јака, и брзо је закућила кућу на новоме насељу. Антонијева кући у Кошљана била је, у оно доба и у оним приликама, доста имућна. Барем није сувотовала; могла је дочекати и имала чиме понудити свакога путника и намерника.

У том почну досађивати Антонијевој кући и Турци и хајдуци. Турци су падали често на конак, и чинили којекаква насиља. Хајдуци су опет, на свој начин, узнемиривали Антонија и његове кућане. А и једни и други разнесу, поједу, и попију, што год задруга привреди. Кад је та двострука напаст досађивала кући, Глиша је био кућни старешина; јер је Антоније био већ уступио старешинство своме најстаријему сину.

Једном у вече каже Глиша свима кућанима својим: како се већ више не може трпети зулум турски, и насртање хајдучко, на њихову кућу; како је он наумио да се одметне у хајдуке, и како ће, као хајдук, много боље бранити кућу и чељад од напасти турске и хајдучке.

Тако је и урадио. Одмах сутра дан искупи 10 људи, с којима се раније договорио да иде у хајдуке, пређе Дрину и оде у Босну. За кратко време, имао је чету од 28 хајдука, којој је био харамбаша. Глиша је после казивао, како од тих првих дана његовога хајдуковања, па чак до краја, није никад било у његовој чети мање од 25 друга, а највише их је било 31 и он 32-ги.

Глиша је махом хајдуковао по Босни, а хајдуковао је и по Арнаутлуку, и по Херцеговини. По некад се бавио тамо све лето, ако му се призори у Босни. Овамо у Србију прескакао је често, свакога лета, те обилазио кућу и своје кућане у Кошљама, који су већ били мирнији и од Турака и од хајдука. У Босни је Глиша имао доста добрих јатака. Били су му јатаци и сами имућнији Турци. Највише се хвалио неким Мејом Чолићем, врло богатим Турчином, у Босни, у кога је више зима зимовао.

Говорио је често:

— Бог да му душу прости! Због мене је платио главом Турцима. Него сам га братски осветио, да не жали што је погинуо. Вала је и заслужио да га осветим као брата; јер ми ни рођени брат не би могао бити бољи пријатељ, него што ми је био раметли-Мејо, Бог да га прости, по његовој вери!

По казивању самога Глише и његових другова хајдука, он је са својом четом ударао на Турке зулумћаре по Босни, Србији, Херцеговини, и Арнаутлуку. Кад дочује да је негде какав бег или ага досадио сиротињи својим зулумом, он је ишао са својим друштвом на њега, не питајући како ће проћи. И вазда га је служила срећа хајдучка, те је свакад добро и срећно пролазио. Само се два пута, у своме хајдуковању, нашао био у великој невољи. То је било једном кад је ударио на некога бега од породице Љубовића, у Невесињу. Неки Гица, стари хајдук из чете Глишине, прича тај догађај овако:

„У оно време беше се прочуо велики зулумћар у Невесињу, некакав Бег Љубовић. Ми смо читава два лета салетали нашега харамбашу Глишу, да идемо у Невесиње и да ударимо на тога бега. Кад му год, вели, то поменемо, Глиша заиште конце од торбоноше (најмлађега хајдука у дружини што носи харамбашину торбу, док не дође какав новајлија у хајдуке те га одмени). Растури те конце, погледа у њих, па се тек намршти, и рекне нам:

— Та у веру га турску, ко би више од мене желео да му одемо у походе, али ето шта ми ови несрећни конци кажу: вратит ћемо се с великом штетом, а не ћемо учинити ништа од јунаштва“.

Ми, вели, онда ућутимо сви. После некога времена, чујемо једнако глас за гласом од наших јатака и других људи, како онај Љубовић чини чуда по Херцеговини. Ми онда сви навалимо на харамбашу, да идемо па макар сви изгинули. Харамбаша пристаде. Ми га онда замолимо да тури опет оне конце и да види како ћемо проћи:

— Како прошли да прошли, рече нам он: — Рекао сам, и ићи ћемо, па макар конци казали да се ни један не ће вратити!

— Тако је, одговорисмо ми: — али баш те молимо, харамбаша, баци их, шале ради!

Он се насмеја, заиска конце од торбоноше, растури их и погледа, па се тек на један мах намршти, рекао би киша ће му из чела ударити; одгурну љутито руком оне конце, и викну торбоноши:

— Узми та г… и метни у торбу! Нама, друштву, рече врло озбиљно и оштро:

— Кад сам рекао, ваља нам ићи, друго није! А ове трице, додаде, показавши на конце у торби: — врло рђаво кажу. Нас ће се вратити из Невесиња мање пет друга, а може нас и више остати тамо. Него не треба све веровати кучинама и концима, у веру их!

И тако се ми одмах кренемо у Херцеговину. Путовали смо четири ноћи. Пете ноћи, ударимо на бегову кућу, на његовом спахилуку, у Невесињу, где је летовао. Кућа беше сва од камена, а наоколо читав град и шанац. Мора да нас је неко потказао бегу, па се спремио да нас дочека, јер по пуцању из пушака, рачунали смо да је унутра било више од 60 Турака, што су кроз мазгале пуцали на нас. Тукли смо се дуго и жестоко, али узалуд?… Турци нас одбише од бегове куће. Погибе нам ту шест друга на мртво, а двојица се лако ранише. И тако се ми вратимо из Невесиња са штетом, а не могосмо досадити бегу Љубовићу. Од тада до нашега растанка с хајдучином и Глишом, веровали смо у његове конце, што но реку, као да је Бог с неба казао.

Други случај, кад је Глиша са својом дружином запао у невољу, био је овакав: Добио се он са својом четом на данику у Јаворини, у Босни. Наиђе од некуд некакав Јеврејин, калауз трговачки, шта ли је био. Глиша га смотри из горе, па пошље једнога од своје дружине да му доведе Јеврејина. Дође Јеврејин прилично поплашен и унезверен пред харамбашу. Глиша му рекне:

— Не бој се ништа, Јаудија! Ти ћеш, чини ми се, доле у чаршију. Ево ти дванаест талира. Купи ми за дружину барута, опанака, и кремења, па донеси амо. Платићу ти добро за труд; али немој се главом шалити да нас поткажеш Турцима! Зло ћеш проћи!

— Јеврејин узме паре и оде. Чим дође у варош, он правце те к муселиму па каже:

— Ено хајдука ту и ту на данику. Муселим брже боље дигне јаку потеру, изиђе у планину, и нападне Глишу и његову дружину. Хајдуци ухвате добре бусије, и стану се бранити. Бој се био готово вас дан. Хајдуци једва одбију Турке. Ту погине шест другова Глишиних. И сам Глиша буде тешко рањен. Како је био полегао по својој пушци за бусијом, некакав Турчин уочи га с једне главице, па га погоди из пушке баш за врат у бабину дољу, с леве стране, и куршум прожеже на десну страну испод витих ребара. Сам Глиша казивао је после:

— Да сам се десио сит, не бих од те ране остао жив; али, срећом, не бејасмо онда окусили ништа за 24 сахата. Он би можда тако рањен, свршио ту у планини, да га није неки Крста, вредан хајдук и најјачи у дружини, уграбио, и на леђима изнео из оне ватре. Од те ране, боловао је Глиша четири и по месеца, све у кући онога доброга Турчина Меје Чолића. Чим се излечио и оздравио, одмах је отишао својој чети у гору.

Прошло је, после тога, доста времена. Глиша се опет десио на данику са својом дружином у Јаворини, на оном истом месту, где га је пре муселим напао с потером. Зло нанесе опет онога Јеврејина, који је Глишу потказао Турцима, и ког је Глиша онда добро смотрио да је за време боја био једнако међу турском потером и с муселимом. Чим га смотри, викне својој дружини:

— Доведите ми онога гада, у веру га!

Харамбашина се одмах послуша. Јеврејин је, за тренут ока, стајао пред Глишом, сав премр’о од страха. Харамбаша се осврте око себе, па показа два подебела јелића, напоредо за два корака један од другога, и рече својим људма:

— Савијте и окрешите те јелиће!

Хајдуци их очас савише и окресаше јатаганима. Он им онда заповеди да нађу павитине. И то се одмах нађе. Тад Глиша одвали комад смоле, што беше накапала поред једнога бора и рашчварила се на врућини, улепи смолом Јеврејину браду, те дође као чепић. Онда рече хајдуцима те везаше Јеврејину руке павитином за врхове оних окресаних јелића, потпалише му усмољену браду, пустише јелиће, и несрећни Јеврејин одлете у вис са запаљеном брадом, дерући се и јаучући ужасно. Глиша рече кратко својој дружини:

— „Хајдемо одавде!“

И тако хајдуци оду, са својим харамбашом, слушајући још на далеке јаук и запомагање тако обешенога Јеврејина у планини. После некога времена, прошао је Глиша опет туда са својом четом, и видео је само како се лелеја костур Јеврејинов на врх она два јелића. Глиша је често помињао како му је жао што се тако страховито осветио томе несрећнику.

— Али, вељаше даље: — потказа нас гад, те у мало сви не изгибосмо!“

За првих година Глишинога хајдуковања, био је у Подрињу некакав ага, који се био прочуо с оног истог гадног насиља, с кога и Сали-Ага, познати Руднички Бик. Тај подрински Бик уобичајио је по својим селима jus primae noctis. Неминовно је доходио на сваку свадбу, кад дочује да је вођевина лепа, да се послужи тим својим уобичајеним правом. У том неки домаћин, јатак Глишин, из оних села, испроси лепу девојку за сина. Да му обесни Турчин не осрамоти кућу и весеље, пошље хабер Глиши у Романију:

— Теби је моја кућа била отворена у свако доба, и ваљао сам ти колико сам могао. Помагај сад ти мени. Сачувај ми кућу од срамоте!

Глиша поручи томе домаћину да слободно купи сватове и да води девојку, а он му даје тврду веру хајдучку да му Турчин не ће доћи на свадбу. Тако је и било. Баш онај дан, кад је била свадба, крене се ага, само с једним сеизом, да бахне у кућу ономе домаћину. Кад је био кроз планину, на један мах, испадне Глиша са својом дружином и привикне:

— Стој, Турчине! Отурај пусат! Турчин, видећи пред собом запете пушке, одмах одјаше с коња и отури оружје. Глиша заповеди своме торбоноши те каштигује Турчина онако како је заслужио! Онда га пусти да се врати својој кући, и на поласку припрети му:

— Ако још једном пођеш тим путем којим си данас пошао, ухватићу те, у веру те, и све ћу ти скидати каиш по каиш с леђа!

И одиста томе насилнику није више никад пало на ум да иде коме на свадбу. А некако је у брзо и умрьо. Кажу да је пресвискао од срамоте и једа, што је зло прошао у том сукобу с Глишом.

Глиша се оженио 1801 године као хајдук. По причању његове жене Боје (Босиљке), то је било овако: Једном изиђе он са својом дружином на неку пољану, близу села Крушчице (на граници сокоске и ужичке нахије). Ту смотри врло гледну девојку која чува овце и везе зарукавље. То је била Босиљка.

Кад видех, вели она: — толике људе под пусатом и у добром руву, помислих да су Турци, па се препаднем. Док Глиша ваљда познаде да сам се ја пропала, па још из далека викну:

— Не бој се ништа, девојко! Нисмо ми Турци, него хајдуци који бијемо Турке. У том приђе ближе, а дружина му заостаде једно 30 корака од нас. Назва ми Бога. Ја му одговорих:

— Бог ти помогао! а испод очију гледам му за појасом оружје, све у чистој срми. Он ме онда упита: одакле сам, и чија сам. Кажем му ја, да сам из Крушчице, тога и тога кћи. А он ни пет ни девет него:

— Девојко! Ја сам Глиша, харамбаша хајдучки. Сад немам нигде ништа, осим, Богу хвала, здравља и овог мог оружја што видиш. Хоћеш ли ти поћи за ме? Ја се мало застидех и збуних, кад ме то запита. А он ми рече:

— Ништа, ништа! Немој се плашити. Ако не ћеш, кажи ми слободно: не ћу! Ја се ни мало не ћу љутити.

И тако ти ја, Бог ме, нешто од страха, а нешто што ми омиле оно његово оружје за појасом (особито џевердан о рамену сијаше му се као да је од грушевине, а по њему све павта до павте од чисте срме, е чињаше ми се онакога нема ни у цара), одговорим полако:

— Па ја бих пошла, ако ми отац рекне.

Глиша одмах извади четири мекане махмудије, даде ми их и рече:

— Кад одеш вечерас кући, кажи оцу све. Ја њега познајем добро, а и он је ваљда за мене чуо. Доћи ћу с неколико друга ових дана да те запросим. Ако он не пристане, ником ништа; ја ти те паре поклањам.

Кад је прошло десетак дана, дође Глиша одиста са седам осам друга те ме испроси, па оде. Прошло је пола године, ја нисам ништа знала о њему. Мислила сам да је погинуо негде у Босни. Кад би већ у мртву јесен, ето ти Глише са дружином и сватовима по мене. Би свадба и ми се венчасмо; он, после неколико дана, оде својој дружини у Босни, а ја оста у Кошљама код његове куће, која је већ била отанчала задругом, а и отац Глишин Антоније, био је умрьо.

Кад је букнуо први устанак 1804 године, Глиша се одмах, са својом четом, придружно уз остали народ и тукао се с Турцима у више бојева. Тукао се на Чокешини 1804 године, кад су оно погинула браћа Недићи. Тукао се на Чучугама, где је Осман Џора до ноге потучен. Године 1806 у јесен, био је Глиша под Београдом, кад је српска војска отимала тај град од Турака. И ту се ранио. Његова жена Боја прича о томе овако:

— Чим су наши устали на Турке, дође Глиша са својом дружином из Арнаутлука. Поседео је код куће неколико дана, па оде некуд с друштвом. Куд је отишао, нисам знала. Прошло је доста времена, кад ето ти Гице, његовог доброг друга, дође од Београда и каза нам: како су многе муке видели, док су тај град отели од Турака. Рече, даље, да је тамо био у боју и Глиша са својом дружином, да је рањен, али није тешко, да је остао тамо да се лечи. Њега је, вели, послао да донесе поздравље свима кућанима, да се ништа за њега не бринемо. Гица преноћи само једну ноћ, па оде опет у Београд. Пошљех по њему Глиши двоје чарапе и преобуке. Кад је прошло шест недеља, дође Глиша кући. Рана му не беше још са свим зарасла. Рањен је био у бутину испод малога трбуха. Код куће се лечио сам травама и мелемима. Кад је са свим оздравио, отишао је опет некуд од куће; али није у хајдуке. Јамачно је отишао опет да се бије негде с Турцима, уз осталу српску војску.

Несрећне 1813 године, био је Глиша у боју на Равњу Засавици. Одвео је био са собом оба своја брата: Ђоку и оног најмлађег, и три шурака, рођена брата Бојина. Тамо, у оном покољу, погину оба његова брата и два шурака. Глиша се врати са Засавице само с једним својим шураком, и дође кући у Кошље. Боја, чувши црне гласе, како су јој погинула два брата и два девера, дочека Глишу и оног свог брата, кукајући и грувајући се у прси. Глиша јој рекне:

— Ћути, Бојо, не кукај! Нисам ти невере учинио. Теби сам довео барем једнога брата жива и здрава, а себи ни једнога! Него осветићу их, ако Бог да!

И тако, пошто се одморио код куће, дигне се трећи дан и оде опет у хајдуке. Боја га почне плачући заустављати:

— Куда ћеш, Глиша, болан! На коме остављаш мене с ово троје деце! (Лазаром, Смиљком, и Ђорђем). А он јој одговори:

— Боље ћу те чувати и надгледати из планине, него из куће. Остај с Богом!

И оде у гору.

По његовом казивању, било му је тад теже хајдуковати него у прво време. Стари његови јатаци неки помрли а неки изгинули, а дружина му се стара растурила. Глиша се много промучио за оно време од 1813 до 1815 године; али је опет хајдуковао нешто по Србији а више по Босни, држећи се Романије и Јаворине. Док је тако хајдуковао, Турци уграбе једном згодну прилику па ударе на његову кућу у Кошљама, кућу раскопају и запале, и побију све што су нашли живо, тако рећи да ни петао не остане. Срећом, онај Глишин шурак, што се вратио с њим са Засавице, надао се, ваљда, да ће Турци разорити кућу Глишину, па је раније дошао у Кошље, узео Боју и децу Глишину, те одвео својој кући у Крушчицу.

Чим је Кнез Милош, 1815 године, устао на Турке, одмах дође Глиша те се придружи војсци српској. Он се тукао у више битака, а где баш местимице, не зна се. Зна се поуздано да је био у боју на Дубљу 14 јула 1815, заједно са својим шураком, оним истим с којим је био пре две године на Засавици. Обојица су се вратила с Дубља жива и здрава.

Кад се земља отела од Турака, и кад је настало мирно доба, под владом Кнеза Милоша, Глиша оде у Крушчицу, свом шураку у кућу; јер већ у Кошље није могао ићи, почем су Турци тамо све опустили и раскопали. Баштина његовога шурака била је врло мршава; готово ни он сам није имао где ни одашта живети. Глиша, видећи то, узме Боју и децу, па сиђе доле испод Ваљева у село Дивце. Неки Панић, имућан домаћин, да му некакав стари качњак, те се Глиша ту смести, протавори које како годину дана, и ту му се роди син Сима.

Бег Јајић из Ваљева, који је раније добро познавао Глишу и пазио га, чује да је он са женом и децом дошао у Дивце, и да се тамо сиромашки мучи, па га дозове к себи, одведе га у сеоце Градац (1/4 часа на југо-исток од Ваљева, поред реке Граца) на своју баштину, и рекне му:

— Ево, Глиша! Ово је баштина била досад Божја па моја, а од сада нека је Божја па твоја. Преведи децу овде, па ради колико можеш, да се више не мучиш.“

И тако се Глиша досели у Градац на ону земљу, коју му је Бег Јајић поклонио, од прилике 1818 године. Ту закући кућу и изроди децу: сина Дамњана и кћери Стаку и Јелицу. Ту је дочекао и своју смрт.

Још пре првога устанка, Глиша се добро познавао и пазио с браћом Недићима из Осечине. С њима је био ну оном боју на Чокешини, као што је већ горе поменуто. С Мијаилом Недићем, братом Дамњановим и Глигоријевим, пазио се до смрти као са рођеним братом. С њим је заједно највише војевао. С њим је имао и заједнички барјак, који се и сад чува у цркви осечанској. Одлазили су један другом у госте као добри пријатељи, пошто се Србија ослободила а и пре. Мијаило је долазио често Глиши у Градац, а Глиша опет њему у Осечину, нарочито о великим годетима, и кад буде сабор код цркве осечанске.

Глиша је умрьо 1836 године од колере. Баш онога јутра, кад ће умрети, устао је, по свом обичају, рано, избудио кућане, и послао их на рад у једну њивицу преко реке Граца. Он се спремио да сиђе неким послом у Ваљево, у чаршију. Кад су кућани пошли на рад, он рекне својој жени Боји:

— Идите ви, а ја ћу остати још мало код куће. Нешто ме по трбуху жига и чупа. Јамачно сам озебао. Они оду сви, а он остане сам самцит код куће. Прође неко доба дана, а Глише нема да сиђе озго од куће, и да иде у чаршију. Боја оде кући да види шта чини. Кад тамо — а Глиша лежи на постељи мртав, под силавом и с пиштољем за појасом. Тако је умрьо Глиша, после двадесет и две године свога хајдуковања, после толиких бојева у којима се борио за слободу ове земље и после мучних дана које је преживео у она бурна времена. Сахрањен је у грачанском гробљу, више Ваљева, поред друма ужичкога. На његову гробу има белег од плавог љутака, готово највећи у гробљу. На белегу пише:

„Овде лежи и тело и кости Глигорија Антонијевића² из Граца. Престави се 1836. год.“

Кад је умрьо, било му је око 75 година. По казивању његовога сина Лазара Глишића, који је још жив, и коме има већ 86 година, Глиша је био још у доброј снази и здрављу, и могао је живети још дуго, да му није она несрећна болест тако на пречац живот угасила.

Глиша је био човек средњега раста, необично широких прсију и плећа, великог, широког чела; очи су му биле плаве, бркови врло густи и доста велики, коса му је била угасито смеђа. Био је веома снажан човек. По његовом казивању и по причању његових другова, за све време његовога хајдуковања, није се могао наћи у његовој дружини човек који би се макар близу могао мерити с његовом снагом.

На завршетку, споменућемо још и то, да се и дан данашњи певају уз гусле песме о овом Глиши харамбаши по оним крајевима око Јаворине и Романије, где је понајвише хајдуковао. У Кошљама се и сад зове једно место: Глишина Страна, а то је, како кажу, она врлет према Диклиним Странама, у Подрињу.

---

1. У Кнежевини Србији, стр. 385, овај Глигорије Младеновић само је поменут. Овде, ево више интересних података из живота његова. Читаоци се не ће срдити што је овај живот мало пространије испричан, јер све што се овде казује и занимљиво је и драгоцено за ондашње доба и прилике у којима су се налазили наши оцеви. ↩︎
2. По оцу Антонију. ↩︎

Мишковић Груја, пуковник, родио се 25 декембра 1828, у селу Кадиној Луци у округу ваљевском. Основну школу свршио је у Београду, па је онда отишао на кројачки занат.

Оставивши занат, уписао се у редовну војску 6 фебруара 1843.

У војсци је 6 јула 1843 постао каплар; 6 августа 1845 поднаредник; 26 јануара 1850 потпоручник; 29 септембра 1826 поручник; 16 марта 1859 капетан друге класе; 10 јануара 1862 капетан прве класе; 1 марта 1862 наставник. народне војске шабачкога округа; 1 новембра 1866 враћен у Београд због зимње школе; 30 априла 1867 био је наставник војске ваљевске; 1 јануара 1870 постао је мајор; 1 новембра враћен је у стајаћу војску за командира другог батаљона; 28 априла 1873 за бригадира шабачке окружне војске; 12 марта 1874 за команданта шабачке бригаде и команданта шабачкога града; 10 априла 1876 постао је потпуковник; 14 јула команданат дринских добровољаца; 5 новембра 1876 пуковник; 22 јула 1878 постао је члан инвалидског суда; 6 октобра 1878 шеф инвалидског одсека. У српско-турском рату 1876 био је у бојевима: 21 јуна на Бијељини, 28 јула на Рачи, и Међашима, и 8 јула на Попову и Бујуклића Ади. Овде је и рањен.¹

Као војник из српске редовне војске, Мишковић је, 24 јула 1848, са Стефаном Книћанином отишао у Војводину, и онамо је војевао против Маџара као четовођа српских добровољаца до 12 августа 1849. У том војевању, био је у петнаест главних битака као: на Белој Цркви, на Вршцу, на Сегедину, на Перлезу, на Мошорину, на Томашевцу, на Јарковцу, на Панчеву, на Вилову и т. д. На Перлезу је био опасно рањен.

Он је за то ратовање добио златну колајну од цара Аустријског.

По повратку у Србију, и пошто се излечио од рана, примљен је на ново у српску војску с чином потпоручника 26 јануара 1850.

После ране, коју је добио на Бујуклића Ади 8 јула 1876, Машковић је дуго боловао и лечио се. Преминуо је 4 јануара 1880.

Груја Мишковић био је раста вишега од средње величине, темељно развијен и снажан човек; лица румена и скоро свакад насмејана а гласа крупна. Тврд на речи, брз на раду, а јунак пред непријатељем!

Нека му је слава до века!

---

1. Неки пишу да је рањен у боју на Старачи (Живот и дела Генерала Ранка Алимпића, стр. 581.) ↩︎

Михаиловић Стевча, државник, родио се у Јагодини месеца јануара 1804 године.

За прве владе Кнеза Милоша био је царинарски чиновник. Кнез Милош је био за њега удао своју синовицу Мирјану, кћер свога по мајци брата Јакова сина Обренова.

Доцније му је ова жена умрла, и Стевча се оженио другом.

За владе Кнеза Михаила Стевча је био окружни начелник у Чачку.

Године 1842, чувши да је Вучић дошао у Крагујевац, и онде дигао буну на Кнеза Михаила, Стевча узме купити војску, да иде Кнезу у помоћ; али једно што му је купљење војске ишло споро, а друго што је изабрао пут на Враћевшницу, на Рамаћу, и Блазнаву, Стевча је једва стигао до села Трбушнице, а војска му се сва растури, и он буде принуђен предати се Вучићу!

Тада је остао без службе, и неко време је лежао у затвору. После је пуштен, дошао у Јагодину својој кући, и ту је живео. Још доцније добио је од државе неко издржавање.

Године 1858, пред бирање посланика за народну скупштину, окружни јагодински начелник Сима Божић означи Стевчу као кандидата вароши Јагодине. Стевча се узме противити јер би, као посланик, морао се одрећи онога издржавања које је од владе примао. Божић то јави министру Гарашанину а овај одговори:

— Нека Стевча не детињи, него нека се прими!

У скупштини, у Београду, Стевча буде изабран за потпредседника а доцније, кад је Кнез Александар отишао, и васпостављен Кнез Милош, Стевча је био и Кнежев местозаступник; па је бивао члан и председник Државног Савета, председник министарства и министар грађевина.

Најпосле је, због старости и слабости, стављен у пенсију, и живео је у Београду код своје куће.

Стевча је умрьо у Београду 19 септембра 1888 године, и сахрањен је с великом свечаношћу о државном трошку. Доцније, кад је умрла друга жена његова, која га је била надживила, његове су кости пренесене у Јагодину, и сахрањене у породичној му гробници у јагодинском гробљу.

Своју двокатну кућу, у улици „Милоша Великог“, преко пута од војне академије, Стевча је оставио Српском Народном Музеју.

Стевча је писао своје мемоаре, који су остали у његова зета Јеврема Гудовића. Ови мемоари, ако се кад штампају, најбоље ће показати: ко је и какав био Стевча Михаиловић.

Стевча је био човек средњега раста, мало богињав у лицу, а миловао је и носио врло велике бркове, које је појачавао праменима из своје браде, те су му били гушћи и дужи.

Нека му је до века хвала за добро које је учинио просвети свога народа!