Категорија: Л

  • Лазић Јован

    Лазић Јован родио се у селу Сврачковцима, у нахији рудничкој, 1763 године.

    За првога устанка (од 1804—1813) није био ни у каквој власти, а борио се је свуда где су се борили Рудничани, земљаци његови.

    За другога устанка, 1815, Лазић се је одликовао особито у бојевима на Љубићу, и у оном на Дубљу.

    Кад се рат свршио, и мир утврдио, Лазић је био кнез у нахији рудничкој. У тој дужности остао је до пред крај године 1823. А тада га Кнез Милош, због слабости здравља, разреши од кнезовске дужности, ослободивши његову главу од пореза, а његову кућу од кулука.

    Доцније, на предлог народнога суда, Кнез Милош, 6 јануара 1825. бр. 24, постави Лазића за, „Коџабашу“ на 12 села око Рудника, у којима је, по том кнежевом овлашћењу, Лазић био свака власт.

    Лазић је умрьо 1831, у својој 68, и сахрањен је у сврачковачком гробљу.

  • Лазић Григорије

    Лазић Григорије, родио се у Черевићу, 26 новембра, 1796 године.

    Учио се је у Черевићу, и у Карловцима.

    Помоћу богатога Рогуљића из Ирига, отишао је, по свршетку гимназије, у Јегру, где је служио као певац у православној цркви, и учио философију.

    Вративши се у Карловце, постао је учитељ у основној школи. После више година учитељовања, постави га митрополит Стратимировић (20 априла 1821), за професора математике и физике, у карловачкој гимназији.

    Године 1825, декембра 12, постављен је за надзорника основних школа, у Карловцима.

    Преминуо је у Карловцима 15 декембра 1842.

    У књижевности Лазић је оставио:

    1. Руководство к физици, у Будиму, 1822;
    2. Index vegetabilium sua sponte circa Carlovicium, у Будиму, 1833;
    3. Проста наравна историја, или описаније најважнији народних телеса, у Будиму, 1836;
    4. Дијалог Цицеронов о пријатељству, у Будиму, 1836.

    У рукопису је оставио више надгробних беседа, и Речник српско-немачко-латински, који је штампало Друштво Српске Словесности, у Београду, 1849; и Марка Тулија Цицерона књигу о дужностима, коју је такође друштво штампало, у Београду, 1845.

    Григорије Лазић био је научник на висини науке у своје време, и прави српски књижевник. Бог да га прости!

  • Лазић Василије

    Лазић Василије родио се у селу Сусеку, у Срему, 1 јануара 1798, од оца Ђорђа, свештеника, и матере Василије.

    Основну школу свршио је у месту рођења свога, а гимназију и богословију у Карловцима,

    Лазић је мислио запопити се у својему селу; али, кад митрополит претпостави њему слабијега богослова, ману се поповине и оде у Пешту, те сврши права.

    Године 1823, септембра 26, положио је, као правник, адвокатски испит „с хвалом“, и добио диплому, да може радити правозаступничке послове.

    После тога, Лазић је и радио послове правобранилачке, и предавао, као професор, у учитељској школи у Сомбору, а био је и заступник фрушко-горских манастира.

    За то време, седео је у Сомбору. Митрополит Петар дотле га је, у два маха, позивао да дође овамо у Србију.

    У Сомбору, Лазићу општинари учине неку кривду, с које он одмах преда своје ствари на добош, и дође у Србију.

    У Београду је, неколико месеца, био секретар у државном Савету, а после оде за секретара београдске конзисторије, где је остао до смрти.

    Уз ту дужност, Лазић је дуго цензурисао књиге и новине. И, на хвалу његову, може се рећи да се у том послу није одликован особитом ревношћу и оштрином! Ево томе једнога сведочанства.

    Једном је хтео ићи у село Сусек, по свом послу, па је молио архимандрита Саву Јовшића да га, за неко време, одмени у цензорству.

    — Не могу вам то учинити, рекне Јовшић: — Ко ће, врагу, читати толике новине?

    — Не треба то све читати, одговори Лазић.

    — Е, па како ћу цензурисати?

    — Врло ласно: узмите у руке новине, па прелећите очима преко врста, и само мотрите нема ли где која од ових речи: „Кнез,“ „правителство“, „митрополит“, „црква“, и ако тих речи нема, пуштајте слободно; а нађете ли где коју од тих речи, уставите се, и видите шта се о њој вели.

    В. Лазић је био човек на сватању бистар, на језику оштар, а на перу лак. Уз то је био навикао веровати да је српска народност у ондашњој литератури, а православна вера — у црквеном словенском језику, онаком какав је у црквеним руским књигама.

    С тога је, иначе доста тежак човек, устајао да се бори против Вукове реформе у језику, и писао је о преводу Новога Завета чланке у неколиким листовима онога времена против новога правца.

    В. Лазићу је Ђ. Даничић први пут одговорио на Тодорову Суботу, 1848, а други пут — на Ђурђев дан, 1848.

    Осем тога, у ондашњим београдским Српским Новинама, штампао је В. Лазић неколико дописа о српским стварима у Војводини 1848. Све те дописе оштампао је у једно, под именом: „Деспотство српско, Слобода српска. В. Д.

    У засебном животу, Лазић је био човек врло смеран; није се отимао за велике службе, ма да је вешто умео намигнути на онога који се великашима удвара:

    — Погле! Погле! рекао је он једном свом пријатељу, показујући, кроз прозор, чиновника Н: — већ се погурио од ревности: свима ће министрима честитати нову годину. Е право је да авансује!

    Пун је био бодљикаве шале и, не смејући се никад, могао је, својим досеткама, насмејати свакад цело друштво. Његове досетке причаће се дуго у београдској конзисторији.

    Долазио је од куће, с Врачара, у конзисторију, на таљигама, преко Теразија. Враћајући се кући, ако дува устока, Лазић се окрене леђима кочијашу, па се тако натрашке вози кроз Београд.

    Радо је многога почастио, и сиромаху пружио, а нерадо је седао за туђсто: најволео је „своју кућицу, своју слободичицу“.

    Лазић је умрьо у Београду 17 августа 1876, и сахрањен је код Маркове Цркве.

  • Лазаревић Радмило

    Лазаревић Радмило, доктор медицине, писац, родио се у Београду 24 септембра 1846 године. Његов отац Димитрије Лазаревић, трговац, и мајка Цека родили су шест синова и шест кћери, и сматрани су, у своје време, као пресрећни родитељи.

    Лазаревићу Радмилу крштено име било је Мијаило; али он припадаше оној врсти, у којој су били Ипократ Ђорђевић, Коста Новаковић, и Јанићије Кујунџић, па кад се Ипократ прекрсти у Владана, Коста у Стојана, и Јанићије у Милана, онда и Лазаревић своје име Мијајло посрби у Радмила!

    То је онда било србовати!

    Основну школу, гимназију и лицеј Радмило је свршио у месту свога рођења.

    У Бечу, 29 новембра 1870, постао је доктор медицине, а 29 маја 1874 проглашен је за доктора у хирургији. Те исте године, септембра 20, постао је војни лекар, с капетанским чином друге класе; 5 новембра 1876 добио је капетански чин прве класе; 1 априла 1880 постао је мајор; 1 јануара 1885 потпуковник, а 22 фебруара 1893 пуковник санитетски.

    Као војни лекар, учествовао је у оба наша рата с Турцима (1876—1879), и у рату с Бугарима 1885.

    Године 1894 априла 27 пенсионисан је и преведен у резерву.

    Године 1895 октобра 1 постао је начелник прве класе санитетског одељења у министарству унутрашњих послова; и на том је месту сачекао пенсију 1 декембра 1897.

    Радмило је имао ова одликовања: таковски крст трећег реда, орден Св. Саве, и орден Белога орла.

    Од њега су остали ови писмени радови:

    1. Пријезда. Спев. Београд. 1863.
    2. О телесном одгајивању деце, по Ј. Стајнеру. Нови Сад 1880.
    3. Главни радови на војном санитету у години 1881 и 1882. Српски Архив за целокупно лекарство. Одељак 2, књига 17, Београд. 1884.
    4. Војно-санитетска статистика за годину 1880. Са 4 колор. таблице. Српски Архив за целокупно лекарство. Одељак 2. Књига 18. Београд 1885.

    Неки његови радови, из последњих му година, изашли су у издањима Српске Краљевске Академије.

    У колико је Доктор Радмило, за детињства свога, растао и живео у средини срећној и у сваком обиљу, у толико је за својих зрелих година имао да позна и недоскудицу, а човек по срцу веома благ и болећи, он је тим више трпео и сатирао се.

    То му је здравље обрвало и можда смрт ускорило: преминуо је ноћу између 14 и 15 декембра 1899.

    Као пуковник испраћен је до вечне куће са свим војним почастима, које том чину припадају. Краљ Милан био му је на опелу. А као сродника, грађанина, и лекара испратила га је његова многобројна својта, и силни београђани, његови клијенти и поштоваоци.

    Нека би милостиво небо наградило његову необичну благост и доброту!

    Лака му земља црна!

  • Лазаревић Лука

    Лазаревић Лука, родио се у селу Свилеуси, у нахији шабачкој, године 1774. Отац му се звао Тодор а мајка Јевросима. Као дете, слан је у Срем, те је онамо учио књигу три године и по. Пошто се вратио из Срема, и пошто се је оженио, запопио га је 1796, ваљевски владика Данило, и дао му у нурију села: Љутице и Коцељеву.

    После седам година, умре му попадија, и он остане с двоје мушке деце: Михаилом и Кузманом.

    Лука је имао брата од стрица, по имену Ранка, који је био кнез у шабачкој Тамнави. Из тако добре куће, а од природе жив и отресан младић, поп Лука је, и као свештеник, свакад носио оружје, и забављао се њиме онолико исто колико и требником и петрахиљем. На коњу пак био се толико свикао да је, што оно кажу, могао и спавати на седлу.

    Кнез Ранко, као народни старешина, у Тамнави, бирао је од два зла мање: с тога се је, у оној борби Јаничара с царевим верним Турцима, држао царске стране. Јаничарима је то било криво, и за то су се светили сваком таком Србину. Тако Бего Новљанин, који је седео у Шапцу, убије кнеза Ранка, усред по дне, у Шапцу, некако у почетку године 1800. Па Турцима и то не буде доста, него на кућу кнез Ранкову ударе 1001 грош ћеша, што је божем такса за прегледање тела убијенога!…

    Сад је Лука само чекао прилику, па да се Турцима освети за све то.

    Прилика се скоро покаже. Устанак у Шумадији, у почетку 1804, пружи се и преко Колубаре, и Јаков Ненадовић, с ваљевцима, почне се примицати к Шапцу баш у самом почетку отворене борбе. Поп Лука одмах стане међу борце, и, кроз врло кратко време, дружина опази ко је он и шта вреди. Самим током догађаја, Лука изиђе у први ред, и постане вођ шабачким Тамнавцима, и Посавцима, где год би се сударили с Турцима.

    Кад је требало редовно поставити главнога вођа тим шабачким устаницима, а Прота Ненадовић рад је био постати војвода шабачки, пошто је стриц му Јаков већ заповедао северозападном страном ваљевске нахије, онда Карађорђе, на скупу, упита Посаво-Тамнавце:

    — Коекуде, кога хоћете да вам буде војвода?

    — Попа Луку хоћемо, одговоре они сви у један глас.

    — А како би било, коекуде, да вам буде војвода Прота Матеја из Бранковине!

    — Господару! рекне један између Тамнаваца: — нема стада где нема угича. Не ћемо да узајимамо војводу из ваљевске нахије, него хоћемо Попа Луку.

    — А праштате ли му да се жени!

    — Нека му је простом од нас и од Бога, повичу сви у глас (три пута).

    — Е, коекуде, нека му је просто и од мене; и нека вам је срећан!

    И Поп Лука се онде, на једном пању, одмах обрије. Услугу ову учинио му је, својом руком, Петар Молер.

    После овога догађаја, Поп Лука, је, заједно с Јаковом и другима, отишао на Ужице.

    Доцније се Лука, по други пут, оженио из Јадра девојком Данојлом, и ваљевски владика, Антим, венчао га је као кум.

    Од године 1805, настаје низ бојева, који је уједно низ Лучиних победа у којима се је одликовао колико јунаштвом толико и војводским тактом и управом.

    Славна победа на Мишару, 1 августа 1806, у мало га није главе стала, али је Поп Лука много помогао да свршетак битке буде за Србе онако славан, као што је изашао. Склопивши план битке, Вожд је одредио Луку да се, с коњаницима, склони у једну шуму, па, кад пукне топ абердар, онда да груне у бок и у леђа Турцима. Казасмо да је Лука био јахач за причу; у бојевима је увек бивао на коњу, и говорио је:

    — Крилат сам, кад сам на добру коњу!

    И Турци су то све знали врло добро.

    Турска охолост могла је зар и трпети рајетина пешака, ма и с пушком у рукама: али да се тај понижени мрав баци на рамена коњу лабуду, какве је Лука најрадије јахао; да муњевитом брзином просеца бојна поља, и да тако у присенак баца синове пророкове: дин није могао поднети. За то је Кулин-Капетан сматрао за дужност према својој вери почасти да одруби главу бесноме ђаурскоме попу, који се тако похасио да чак Турке зазива на мегдан!

    И случај их нанесе једнога на другога. На Мишару се, 1 августа 1806, сукобе, усред најжешћег боја, Кулин-Капетан и Поп Лука. Чим се виде, тим се и познаду, и полети јунак на јунака. Кубурлије, вазда верне, овде изневерише обојицу. Лука исука сабљу, али му је Кулин дочека и преби на двоје, а уједно му стеса и кожу с темена, тако да га по лицу обли крв. Видећи да је рањен, и да ће погинути, Лука једнога Турчина, који му се био прикучио у часу, лупи ногом у трбух, па гаракне свога беснога коња, долети до противника, и њега арбијох тресне у нос те га облије крв. Али док је то урадио, добио је две ране на десној руци. При све том још је имао доста снаге те скочи с коња, и, док су се Турци бавили око његова коња и богата такума на њему, склони се шумар. У чести стане завијати своје грдне ране. Међу тим су момци његови сложили ватру из пушака и Кулина саставили са земљом…

    Најпосле, бој се сврши срећно; Турци, разбијени, повуку се у Шабац, а Срби нашавши крвав вес Поп-Лучин, помисле да је погинуо, и ожалосте се сви до једнога. Пред саму ноћ, изађе Лука из честе, сав крвав, а Карађорђе и војводе потрче љубити се с њиме, и питати за јуначко здравље.

    Одмах је отишао у Провачку Аду, те се онде лечио док није оздравио.

    Године 1807, јануара 25, кад је примио од Турака Шабац, Карађорђе је оставио у њему Попа Луку, као команданта, с 1000 војника.

    Као врховни старешина у Шапцу, Лука је настајавао да се уведе добар ред и у вароши и у округу. Некад је судио и у магистрату, и неке је пресуде својом руком записивао у протокол.

    Мало је било и најнезнатнијих бојева од Шапца до Лознице у којима није био и Поп Лука главом. А био је, као што је већ речено, и на Ужицу, где је Бегу Новљанину вратио жао за срамоту. И преко Дрине севала је сабља Луке Лазаревића. На Главици, повише Бељине, и између Зворника и Сребрнице, разбијао је Турке крчећи пут к Сарајеву, да каменичка погибија (19 маја 1809) не устави њега и све друге. У оном боју код Бељине, пао је разглашени мегданџија Мехо Оругџић.

    Вишњић му у најславније бојеве ставља: онај на Лозници, кад је то место избавио од Турака, и онај на Новом Селу, о Крстову дне, када је на мегдану погубио Пејзу Мехмед-Агу. Песму о овом су ваља свако српче да зна на памет. У њој се, на толико места, потврђује да је Лука, поред јунаштва, био и врло добар стратег.

    Саму пушку, којом је Лука „заклао“ Пејзу, певац овако описује:

             „Скиде Лука пушку крџалику,
              Која’но је обљевена златом
             Од јалмана до горњег нишана.
            На којој је тридест белензука.
             Све од чиста жеженога злата.
            Паразлама од тридес’т дуката.
            На којој је до дванаест слова:
              Свако слово у крв окаљено
              На јуначко тело намењено.
               Она бије сваку амајлију!
            Пуче шара пуста остат’ не ће,
             Те погоди Пејзу Мехмед-Агу,
              Погоди га под грло бијело
            Закла Пејзу као јагње младо.“

    Године 1813, после несреће на Равњу, и Лука је оставио Србију. Аустријанци су га најпре спровели у Јуденбург, у Штајерској; после је оданде отишао у Русију, где је остао до 1832, а тада се вратио у Србију, где је, наравно, застао са свим нов ред ствари. Кнез Милош, 23 фебруара 1835, одреди му 250 талира пензије, а после га постави за члана шабачком магистрату.

    Године 1842, постао је члан Државнога Савета; али доцније, због старости и слабости од рана којих је имао 14, стављен је у пензију, па је живео у Шапцу, у својој кући.

    Године 1852, априла 29, седећи, издахнуо је Поп Лука, и очи своје заклопио за навек. Сутра дан, с највећих почастима, укопан је код цркве шабачке. Над гробом његовим узидана је плоча с овим стиховима од појете Јована Илића:

    „Крјепком мишицом, срцем витешкијем.
    У најгоре доба по Србина.
    Кад процвиље мало и велико.
    И Србија земља поносита
    Крвавијем сузам’ проплакала.
    Роду своме послуживши вјерно —
    Овде лежи Лазаревић Лука,
    Штит Поцерја, цвјет српских јунака.
    А посинак врла Карађорђа!
    Проста земљо, која но га скриваш.
    Својом те је откупио крвљу!“

    Поп Лука је био од омањих људи, црномањаст, коштуњав, хитар, ћутљив, а нарави опоре и жестоке, тек повратљиве; жив, енергичан, уредан, оштар и праведан према млађима, а послушан према старијима.

    Од свих војвода, Лука је највише ценио Петра Добрњца и Миленка Стојковића.

    Турке Бошњаке мрзио је, али је говорио да су бољи јунаци од правих Турака.

    На славу себи, и на част чину који је носио пре војводства, Лука се није никад опрљао никаквом тиранијом, нити икаквом осудном жудњом за тековином.

    Уважавао је науку и људе научене, и како школа није било ближе, своју је децу слао чак у Карловце у школу.

    С оружјем се је био толико свикао да је, под своју дубоку старост, кад би путовао из Шапца у Београд, или одовуд онамо, увек крај себе, у колима, држао своју „крџалику,“ своју сабљу, и своја два пиштоља, макар да му тада ни ноге ни руке нису биле за мегдане!…

  • Лазаревић Лаза

    Лазаревић Лаза, доктор, приповедач, родио се у Шапцу 1 маја 1851 године.

    Основну школу и полугимназију свршио је у месту свога рођења; после је дошао у Београд, где је продужио гимназију, и свршио права у Великој Школа.

    Године 1871 влада српска пошље Лазу у Берлин, да учи медицинске науке.

    У почетку године 1879, по положеним свим испитима, Лаза је проглашен за доктора у медицини и у хирургији на Берлинском универзитету.

    Вративши се у отаџбину, Лаза буде постављен за физикуса београдскога округа. Доцније је прешао у војску за лекара и најпосле изабрао га је Краљ Милан за свога личнога лекара.

    На тако одличном месту Лаза је имао врло велику праксу, и, чисто предосећајући краткоћу свога века, трчао је без умора, да би што већи број болесника својим услугама задужио и себи леп спомен оставио.

    Лаза је написао и штампао за живота:

    1. Шест приповедака. Београд 1886.
    2. Он зна све. Прича, коју је заједно с Матавуљевом приповетком Ново оружје, Српска Краљевска Академија наградила Мариновићевом наградом.

    После Лазине смрти, Српска књижевна задруга издала је (у књизи 46 и 53-ој) живот и опширан опис свега књижевнога рада Лазина. Тај посао за штампу је спремио академик Љ. Јовановић.

    Лазаревић је био човек средњега раста, слабе снаге, црње масти, очију крупних, буљокастих. Ма да је дуго носио веће недуге (ишијас, грудне бољке) он је увек био у сретању мио, у говору духовит, у дружењу љубазан, на услуге готов, а у лечењу обично срећне руке. У самом приповедању кратак и јасан; у описивању често лапидаран; језик му је правилан, мек, сладак.

    Све то скупа помагало је да се његове приповетке лепо приме и рашире у народу. Чак је то могло заслонити и неку слабију страну њихову. Лазине су приповетке примљене и пропраћене симпатичније него и једнога његовога сувременика.

    Голема штета што тако рано заклопи очи своје!

    Лака му била земља црна!

  • Лазаревић Алекса

    Лазаревић Алекса, прота шопићски, родио се у селу Шопићу, у београдској Колубари.

    Не зна се где се је учио овај честити свештеник, а не помиње се ни да се је где одликовао на бојном пољу, али је, ван сваке сумње био човек врло разуман и у оно време, један од писменијих свештеника.

    Јер, Проту Алексу ми видимо у Земуну, пред ђенералом Женејем, 28 априла 1804, где је овај, по наредби свога цара, огледао да измири Србе с Турцима: а виђамо га и на другим народним скупштинама од 1804—1805.

    У другој поли априла 1805, била је, повише Остружнице, у селу Пећанима, скупштина Срба устаника. Осем других важних послова, које је посвршивала, та је скупштина (17 априла) изабрала: Проту Алексу Лазаревића, Стевана Живковића, и Јована Протића, и послала их у Цариград, да поднесу порти захтеве српскога народа.

    Ова три посланика, путујући у турску престоницу, ударе на Букурешт, где Јован Протић остане, а к оној двојици придружи се Петар Новаковић Чардаклија; и ова тројица, приспевши у Цариград, представе порти захтеве народа српскога.

    Докле су они чекали од порте одговор на своје представке, Срби у Србији освоје Карановац (данашње Краљево) и Ужице.

    Порта се нарочито наљути што су Срби Ужице освојили, па одмах пошаље заповест нишком Афис-Паши, да дигне војску на Србију, и да устанак српски са свим угуши!

    Кад српски посланици ово чују, онда Стеван Живковић, који је добро знао грчки и турски, некако умоли Турке да га пусте, божем да Србе уздржи од боја с Афис-Пашом, који не иде самовољно на Србију, него га Султан шиље; а као јамце за се, Живковић остави Проту Алексу и Чардаклију, али тајно, с неким Грком, уговори да њих двојицу, чим чује да је Живковић стигао на побуњену српску земљу, на каквој лађи, кришом, испрати или у Одесу или у Трст.

    Од Живковићева одласка, увећа се страхота за Проту и за Чардаклију: сваки час су могли изгубити главе, јер су Турци били веома љути на Србе.

    Али њих онај пријатељ вешто склони у једну руску лађу, која их срећно пренесе у Одесу. Одатле се крену кроз Русију, преко Кијева и Москве и, 13 октобра 1805, стигну у Петроград.

    Кад се је Прота Алекса, из Петрограда, вратио у своју отаџбину, застао је Србију већ у отвореном рату са Султаном.

    Прота Алекса је на једној црквеној књизи записао: Кад је пошао из Пећана за Цариград, кроз која је места пролазио, и шта је где видео и претрпео, докле се није вратио у Србију.

    Само том драгоценом записком1, Прота је стекао право на нашу захвалност, баш да ништа друго није урадио.

    Међу тим, помиње се да је Прота Алекса био и на оном састанку у Рудовцима, у почетку 1815, где је уговорено да се наново устаје на Турке.

    Много сам разбирао не бих ли што више дознао о овом заслужном Србину и свештенику, па све узалуд. Бејах чуо да је умрьо у свом селу, и да је укопан код цркве, где му гроб покрива плоча са записом!

    Радостан, похитах у Шопић, али ми онамо казаше да су попови, унуци протини, допустили мајсторима, који су зидали нову цркву, у Шопићу, те су, с другим гробним белезима, излупали и плочу Проте Алексе, и метнули је у темеље новој цркви!…

    Да Бог да нова црква у Шопићу певала дуго и много, не би ли бар она научила Шопићане, да поштују гробове својих предака, и још овако заслужних; не би ли их образумила: да не кољу мајке за наките кћерима!…


    1. Голубица 5, 285 и 286. ↩︎