Поменик

Категорија: К

  • Катанић Милија

    Катанић Милија, пуковник, добротвор, родио се у селу Бечњу у рудничкој Морави 15 јуна 1836, од оца Милића и матере Пауне.

    Основну школу Милија је свршио у Бресници, с којом је Бечањ онда чинио једну школску општину. Нижу гимназију свршио је Крагујевцу, а два виша разреда у Београду.

    Године 1855 Милија је ступио у војну академију, а свршио је тај завод године 1960, и одмах је постао пешадиски потпоручник.

    Доцније је преведен у артилерију, у којој је остао до смрти.

    Године 1872, као капетан прве класе, слан је у Пруску, где је изучавао војну администрацију.

    Године 1876, у почетку рата, Милија се кад мајор, налазио Делиграду, у главном штабу, уз ђенерала Черњајева.

    Године 1877 добио је потпуковнички чин, и постао начелник економног одељења у војном министарству.

    Године 1883 постао је пуковник.

    Од декорација, имао је:

    1. Таковски крст трећег реда;
    2. Споменицу за храброст;
    3. Колајну за ревносну службу, и
    4. Споменицу ратну.

    Од године 1888 Милијино се здравље пореметило, те је 1889 морао тражити пензију. И миран живот и марљиво лечење Милији не донеше помоћи. Патио је од несвестице, и 20 фебруара 1891 испусти своју добру душу на пречац. Он је сахрањен у Новом београдском гробљу, у породичној гробници Катанића.

    Милија се није женио. И од године 1880 па до своје смрти, живео је заједно с братом ђенералом Марком Катанићем у овога кући у Београду.

    Милија је оставио после своје смрти 36.000 динара готових новаца.

    Од своје готовине Милија је завештао Фонду за потпомагање сиромашних великошколаца 10.000 (десет хиљада) динара.

    Цркви Бечањско-Бресничкој 1200 динара, а што је преко тога претекло поделио је својим сродницима.

    Милија је, као сиромашан а добар ђак, знао све ђачко невољисање за време учења, а осећао је и сласт и важност науке, па је од своје уштеђене тековине највећи дарак дао на помоћ сиромашним великошколцима.

    Нека му је за то највећа хвала и слава!

    „Ко помаже сиротињи тај Богу узајмљује“, а Бог свој дуг стоструко враћа у школованим и на рад спремним захвалним Милијиним питомцима!

    Нека би га хвалом помињали до века!

  • Катанић Мијаило

    Катанић Мијајло, мајор, родио се у селу Бечњу у округу рудничком 1840. Отац му се звао Јоца а мајка Обренија. Основну школу Мијаило је свршио у Бресници, а три разреда гимназије у Београду.

    Године 1858 Мијајло је драговољно ступио у војску. Каплар је постао 15 новембра 1859, поднаредник 4 фебруара 1861, наредник 27 фебруара 1862, потпоручник 27 маја 1864, поручник 1 јануара 1878, а капетан друге класе 10 октобра 1876.

    Био је у ратовима за ослобођење и независност 1876, и одликовао се је у биткама на Глоговичком вису, и на Прћиловичком вису. Од 20 августа до 18 октобра провео је на Мостобрану код Алексинца, све под топовском ватром!

    Године 1877 био је у биткама на Горици, при освајању Ниша; на Грдилици, Копашници, и на Врањи.

    Одликован је 31 августа 1876 чином капетанским за храброст показану на Глоговичком вису; за битку на Горици (5 јануара 1878) таковским крстом петог реда; а за битке на Грдилици, Копашници, и на Врањи, тавовским крстом четвртог реда, златном колајном за храброст, и крстом Св. Станислава трећег реда 31 јула 1878.

    У рату с Бугарима, Катанић је био у бојевима на селу Врапчу (3. нов. 1885); на Сливници (7 новем. 1885); и на Нешкову вису, где је, бранећи заставу, допао грдних рана, и као такав пао Бугарима у руке.

    Десило се, да је Кнез Батомберг својим очима гледао јуначко држање Катанића, који је бранио заставу и добацивши је нижим чиновима, скомандовао им одступање, те застава није допала непријатељима.

    Тешко рањен и онесвешћен, Катанић је пренесен у Цариброд, где га је Кнез Батемберг походио, и свом личном лекару наредио да му нарочиту пажњу указује.

    Из Цариброда је пренесен у Софију, где је дуже лежао и лечио се.

    Још за трајања тога ропства, Катанић је, за храбро држање у бојевима, 6 декембра 1885 одликован мајорским чином.

    По повратку из ропства, Катанић је постао команданат окружне ваљевске војске, али су га већ ране и болести биле савладале. О Ђурђеву дне 1887 дође у Београд, да потражи лека у болести својој, па му се ту живот и угаси са свим у кући стрица му М. Канића ђенерала.

    Он је преминуо 28 априла 1887 у вторник, у 21/2, сата после дне, и укопан је у Новом гробљу.

    Слава и хвала његовом јуначком срцу и светлу му образу века!

  • Карић Петар

    Карић Петар, први управник прве учитељске школе у Србији, родио се у селу Марковцу, у крагујевачкој Јасеници, године 1838, а крштен је у Буковичкој цркви, али његовога имена нема у протоколу крштених, јер та књига онда није ни вођена у тој цркви.

    Петрову оцу било је име Дмитар. Зато се и Петар, у почетку, звао Дмитровић, па се после прозвао Карић.

    Основну школу Петар је учио у Буковику, а четири разреда гимназије у Крагујевцу.

    Свршивши та четири разреда, пријави се да ступи у војну академију, али га ту не приме, јер је био прошао рок уписивању.

    Карић онда оде у Одесу а из Одесе у Кијево, где је на университету слушао природне и педагошке науке. У Кијеву се Карић и оженио кђерју једнога университетског професора.

    Са свога поремећеног здравља, Карић остави Кијево, и дође са женом у Београд некако пред годину 1870.

    Године 1870, октобра 6, изиђе закон о уређењу Учитељске Школе у Србији, а 8 новембра 1870 Карић би постављен за управитеља те нове школе.

    Школа је та свечано отворена, и почела радити, лицем на Св. Саву, 14 јануара 1871. То је све било у Крагујевцу.

    Кад је Карић постављен за управитеља, онда је и Стеван Д. Поповић наименован за наставника у том новом заводу.

    Међу тим Карићево је здравље сваки дан бивало све слабије тако да се његов живот 10 јуна 1871 угаси за на век.

    Карић је био наставник темељно спреман за своју службу, и од природе врло даровит човек. Одликовао се је течним лепим логичним и чистим српским говором. Поред тога, Карић је међу младим Србима, школованима у Русији, био једини који, по повратку у отаџбину, кад би говорио српски, није мешао руских речи у српску беседу!

    Велика је штета што му век бејаше тако кратак.

    Бог да га прости!

  • Карић Владимир

    Карић Владимир, књижевник, добротвор, родио се у селу Светлићу, у крагујевачком округу, 2 новембра 1848 године.

    Основну школу свршио је у Крагујевцу, а гимназију је учио нешто у Крагујевцу, нешто у Шапцу, а нешто у Београду, како му се је отац по служби премештао. Права пак слушао је у Великој Школи у Београду.

    Године 1870 априла 18 постао је писар друге класе у начелству пожаревачком.

    Те исте године августа 17 постао је супленат у полугимназији у Шапцу.

    Године 1878 августа 11 постављен је за професора полугимназије пожаревачке; године 1879 септембра 11 премештен је, по потреби, у Шабац, а 4 септембра 1881 дошао је, по својој молби, у гимназију београдску.

    После тога неко је време био српски консул у Скопљу.

    Године 1892 августа 20 постављен је на ново за професора друге београдске гимназије. За тим је стављен у стање мира.

    Карић је преминуо у месту Грису, у Тиролској, 27 декембра 1893, после дуге и тешке болести. Његово тело пренесено је у Београд, и 31 декембра у великој цркви опевано, и у Новом гробљу укопано.

    Д-р Јован Цвијић говорио му је на опелу беседу, а на гробљу се с њим опростио Сима Аврамовић.

    Од Карићевих списа ево овде поименце неколиких:

    1. Историја једног залогаја хлеба, спис Жана Масеа (Превод, недовршен).
    2. Земљопис за ниже разреде средњих школа од 1881—1883.
    3. Школовање у Србији, и његови ресултати. Београд. 1886.
    4. Школовање у Србији и његови ресултати. Одговор Д-ру М. Јовановићу на његову критику. 1887. — Ова се полемика понављала још један пут.
    5. Србија. Велики спис. Илустровао Тителбаг, Београд 1887.
    6. Земљопис за гимназије 1889. Београд.
    7. Мали земљопис за основне школе у отоманској царевини. 1891 Цариград.

    Поред тих књига, Карић је писао више чланака и расправа по разним листовима. Неке је потписивао својим правим презименом, у неке је пуштао с потписом Црнојевић а то је исто што и Карић. Међу осталима, на спису: Цариград, Света Гора, Солун, Путничка цртица с белешкама о народној пропаганди на истоку. Београд 1889, Карић се подписао Црнојевић.

    Карић је завештао географском заводу Велике Школе своје списе и право на прештампавање тих списа, суму од 3000 динара готових новаца, и доста својих већ штампаних књига.

    Све то учинило је да је задужбина Карићева у почетку 1901 године нарасла на 20 хиљада динара.

    Карић је наредио да се приход, од ове оставштине даје као помоћ за географско испитивање српских земаља и Балканског полуострва.

    Задужбином покојниковом рукује управник географског завода Велике Школе.

    Географска испитивања српских земаља добила су у овој задужбини јаку помоћ за праве научне студије.

    Бог нека да рај души племенитога покојника, који и својим повеликим благом умеде тако мудро и плодородно управити!

    Слава Владимиру Карићу!

  • Караџићева Мина Вукомановићка

    Мина, кћи Вука Ст. Караџића, рођена 1832, била је удата за Алексу Вукомановића, професора лицејског, у Београду.

    После смрти свога брата Димитрија, Мина је остала једина наследница све Вукове посмртнине. Код ње у Бечу остале су и све записке и хартије Вукове.

    Српска држава од ње је откупила право на прештампавање Вукових списа. Откупна цена је била 6.000 динара на годину докле је год она живела.

    Мина је умрла у Бечу 31 маја 1894 у 11 сата пре подне. У Београд је пренета и, 4 јуна, сахрањена о државном трошку.

    Све Вукове хартије пренесене су у Београд и, по наредби министра просвете, смештене су у Народном музеју, где их нарочита комисија прегледа и сређује за штампу.

  • Караџић Вук Стефановић

    Караџић Вук Стефановић родио се у селу Тршићу, у Јадру, 26 октобра 1787, од оца Стевана и матере Јегде.

    Родитељи су се Вуку јако обрадовали; јер су, пре њега, имали петоро деце, па их је све покрила црна земља! За то су и желели да се овом мушкарцу надене име коме не уде ни уроци, ни чини, нити икоја невидовна сила, као да су слутили да ће ово њихово детенце имати, у свом животу, да се бори с многим и врло јаким халама! И мушкарцу је, на крштењу, наденуто име Вук; и он је остао жив, здрав, и напредан, на велику радост родитељима, и на велику срећу српскому народу!

    Детињство своје провео је мали Вук у кући очиној, у селу Тршићу… Ту, на крилу мајке своје, слушајући из њених уста красну песму, која прељину вретену помаже да се брже окреће; или бајну причу која би, у дуге зимње вечери, казивала за времена давна, за догађаје већ минуле, јамачно се је, први пут, младић задахнуо миљем народнога језика и народних мелодија. У то доба морала је маломе Вуку омилети и јека од гусала, када је који старац, с пола затвореним а пола сузним очима, преко струна јаворових гусала, исказивао боље и наде народнога срца.

    Вук је почео учити књигу у својега рођака, Јевте Савића—Чотрића, који је, и без тога, стекао лепих заслуга за своју отаџбину.

    Године 1795, одведе отац Вука у Лозницу, у школу, где је поновио бекавицу (буквар), и узео часловац. Мали ђак бејаше врло срећан што је већ часло́вац; али, за несрећу, удари у Лозницу куга, и растера све ђаке из лозничке школе.

    Од куге Вук побегне из Лознице у Тршић кући. После два три месеца, отац га одведе у манастир Троношу на науку.

    Ни у Троноши Стеванов син није остао дуго, или што се онде више радило него учило, или што отац његов није могао давати ни оно мало плаће што је требало дати за то учење?

    Вративши се кући, Вук је ишао за стоком, као и други његови врсници у Тршићу; али ипак није заборављао своје књиге. Не имајући мастила за писање, утукао би барута, размутио би га у води, и тиме би записивао што је желео забележити.

    Овако је смеран почетак потоњим великим преображајним радовима Вуковим!

    Сељаци су гледали Вука као неко необично дете, и чудили су му се. А тршићки спахија, Сулејман Алибеговић, кад би год долазио у село, призивао би Ђака Вука, да му што прочита, или да што запише, и свакад би му давао места за својом трапезом.

    Године 1804 у Србији се јавише велики догађаји: задими се барут од Мораве до Дрине; две свагдашње непријатељске силе, које су дуго ћутале једна поред друге, закрвише се јавно: букну рат између Срба и Турака. За другим кнежинама српским, уста и Јадар, постојбина Вукова. Вођ јадранских устаника бејаше чувени четобаша Ђорђе Ћурчија, који узе младога Вука из Тршића себи за писара!

    Али на скоро Турци пређу испреко Дрине великом силом, и заузму Јадар и Тршић. Мало доцније и Ђорђе Ћурчија погине, те Вук, онда, помисли да иде даље да се учи.

    Године 1806, кад му је било 19 година, Вук се пријави школској власти у Карловцима, и замоли јој се да га прими у гимназију. Збор професорски не прими у гимназију младића који има већ 19 година, а нема сведочанства да је, пре тога, уредно свршио што треба.

    Вук ипак остане у Карловцима неко време учећи се, као драговољац, колико је сам могао.

    Не могући се редовно учити, Вук остави Карловце, и врати се кући, у јесен 1807. Тада је Јадар, по други пут, био отет од Турака. И тада Вук постане писар у војводе Јакова Ненадовића.

    На, скоро, после тога, видимо га у Београду, као малога писара у Совету; а године 1808, кад Југовић отвори, у Београду, велику школу, Вук на ново навали учити се.

    Прекомерно напрезање у учењу, а и назеби, пре тога, у војсци, свале га у болест, те је, лека ради, ишао у Мехадију, у Нови Сад лекарима, и у Будим; али се нигде није могао потпунце извидати.

    Године 1810, пред сами крај врати се у Београд, с хромом ногом, коју је већ морао носити на штули.

    Тада је постао учитељ у основној коли у Београду. Колико је остао као учитељ, не зна се, али га, године 1811, видимо као писара у саветника Јевте Савића—Чотрића, његова рођака, који је био закупац скеле кладовске.

    Године 1812 слао га је Совет, по државном послу, у Неготин, где се је познао и побратио са славним јунаком Хајдук-Вељком. Из Неготина је, по разним пословима граничним, слан у Видин, видинскому Мула-паши.

    Године 1813, пре него што је наступио рат, Вук је одређен за старешину срезу брзопаланачком, а кад је рат започет, он је дошао у Београд, одакле је, у два маха, слан у Пореч, по службеној потреби. Кад се је, други пут, враћао низ Пореча, није могао доћи у Београд, јер су Турци већ били низ Мораву сашли на Дунаво. И тако Вук остави Србију па, преко Панчева, оде у Беч.

    Млад, незнан, у толику туђему свету, а сиромах, Вук се је ипак надао да ће га жеља за науком намерити на каква год добра човека. И та га нада није преварила. У Бечу се брзо позна с чувеним научником Копитаром, који га упути да у књижевност српску унесе живи српски језик, место оне мешавине словено-срборуске којом се онда писало.

    То је био посао са свим нов, и веома тежак; али вредном, бистром, даровитом Вуку пође за руком, ако и споро и мучно. Он, године 1814, штампа две књиге:

    1. Малу простонародну славено-србску песнарицу;
    2. Писменицу српског језика.

    Године 1815 Вук сиђе из Беча у Срем и, у манастиру Шишатовцу, код чувеног архимандрита, потоњега владике Л. Мушицкога, провео је од пролећа до јесени, сабирајући речи, и преписујући песме од Тешана Подруговића, Филипа Вишњића, и других певача. Мушицки је Вука соколио на тај рад, и дао му је око 4000 речи српских, које је био скупио шидски парох Аврам Панић.

    На крају године 1815, Вук штампа и другу збирку песама, коју је назвао:

    „Мала простонародна славеносрбска пјесмарица, 2. част, у Вијени, 1815“.

    И године 1816 Вук је боравио код Мушицкога, у Шишатовцу, од месеца марта до септембра.

    Иза тих првих радова, Вук прионе састављати Српски Речник. О том раду он сам прича овако:

    Копитар је свако вече, и по киши и по снегу, долазио к мени. Ја сам му казивао шта која реч значи, докле је не би добро схватио. За тим је он те речи преводио на латински и немачки. Сваки дан се наш посао помицао по мало напред, те тако, за три године, би готов за штампу Српски Рјечник, са 26,270 речи!

    Ово време нећу никад заборавити: тада је моје непоуздано знање српскога језика постало поуздано; тада ми се је, мало по мало, родила мисао о облицима речи, о њиховој граматичкој промени, и о разлици изговарања по местима, и о синтактичком склапању речи. Захваљујући Копитарову упућивању, ја сам се све боље познавао са својим позивом, и постајао сам у њему све поузданији.

    На штампање овога, првога Српског Речника Вуку је дао 5000 форината бечки трговац, г. Тирка. За ту помоћ има се највише захвалити Тиркиној жени, која је била Српкиња из куће Демелића.

    Учени свет прими Вуков Речник с највећим задовољством, и разглави га као најбоље сведочанство о животу и снази српскога народа.

    Године 1818, Вук се је и оженио у Бечу, девојком Аном Краусовом, с којом је, после, изродио децу, и свој век провео.

    — Да није било моје штуле, то јест хроме ноге, која ме је везивала за кућу, говорио је Вук доцније: — да није било моје добре жене Ане, и да није било Копитара: ја никада не бих био ово што сам!

    Овако је он сам све приписивао трима случајностима у животу.

    Године 1819, Вук је путовао у Русију, и онамо је свуда био лепо приман и одликован. Тада је постао члан Друштву пријатеља руске књижевности, у Москви, и члан „Ученом Друштву,“ у Кракову.

    Године 1820, долазио је у Крагујевац Кнезу Милошу, и тада је видео старца Милију из Колашина, те од њега преписао песму Бановић Страхиња.

    Вративши се у Беч, Вук спреми за штампу народне пјесме српске, али му дворска бечка цензура забрани штампати их у Бечу. За то их он штампа у Липисци, 1823—1824 године.

    у то време Вук се је познао са славним немачким песником Гетом, који је, први, превео на немачки језик једну српску народну песму; а познао се је и с Фатером, који је написао расправу о том: како треба разумевати српске народне песме!

    Још године 1819 био је почео преводити Нови Завет, али је у том био зле среће: енглеско библиско друштво, кому је понудио тај свој превод, не прими га, него прими превод Атанасија Стојковића који је, по језику, права наказа.

    Међу тим је Вук у Бечу издавао забавник Даницу за године: 1826, 1827, и 1828.

    Ове последње године, дозове га Кнез Милошу Србију, па га постави за председника суду београдском, и одреди га за члана оној комисији која је спремала законе за Србију.

    Године 1831 Вук је оставио и комисију, и службу, и Београд, па се вратио у Беч.

    Зашто је ово учинио најбоље се види из писма које је писао Кнезу Милошу 18 априла 18321.

    Вративши се у Беч, Вук се, по други пут, крене у Русију, и то у Петроград, 1833. Тада се је видео и познао с младим црногорским владиком, Петром Другим, песником.

    Године 1834 Вук је пропутовао кроз Далмацију, Дубровник, и Боку Которску; и боравио је, неко време, у Црној Гори. После тога написао је чланак о Црној Гори, који је изашао на немачком језику, а име му је: Црна Гора и Црногорци.

    Као што се је видело из причања довде, Вук је, по одласку свом из Србије 1813, већином живео у Бечу. Истина се је догађало да је њему, овда онда, и забрањивано прелазити у Србију: али, при свем том, он је у Бечу живео највише за то, што жена његова —— рођена бечкиња — није могла нигде на другом месту да се обикне. Вук је, 1829, огледао да се стани у Земуну, али се она није никако могла навикнути на Земун; после тога, прешао је био у Темишвар, па и онамо је било то што и у Земуну.

    Најпосле, 1859, кад су се Обреновићи вратили у Србију, дошао је и Вук у Београд, и тада је баш мислио овде остати, али му се жена никако не могаше навикнути на Београд, него оде у Беч, па за њом оде и Вук2.

    Да би се лакше видело и боље упамтило што је српском народу остало од Вукова пера, стављам овде, у колико сам могао сазнати, по годинама, све што је Вук написао, или скупио, па или сам штампао, или је то учинио ко други, после смрти његове.

    Тако је изишла:

    1. 1814 — Мала простонародна славеносрпска песнарица, у Вијени;
    2. 1814 — Писменица србског језика, по говору простога народа написана, у Вијени;
    3. 1815 — Критика на Љубомира у Јелисијуму, у „Новинама Српским“;
    4. 1815 — Мала простонародна славено-србска песмарица, II част, у Вијени;
    5. 1818 — Српски Рјечник, у Бечу;
    6. 1819 — Критика на III-ћи део „Љубомира;“
    7. 1821 — Народне Српске Приповијетке, у Бечу;
    8. 1821 — Одговор Штипкаловићу или Ранитовићу, у Бечу;
    9. 1821 — Писмо Д. Фрушићу, у Бечу;
    10. 1821 — Неколико ријечи мојим овогодишњим рецензентима, а особито Благоју Штипкаловићу, и старцу Куцкалу, у Бечу;
    11. 1821 — Додатак к Санкт Петербурским сравнителним рјечницима свију језика и нарјечија, с особитим огледима бугарскога језика;
    12. 1823 — Народне Српске пјесме II и III, у Липисци
    13. 1824 — Народне Српске пјесме I;
    14. 1824 — Огледи Светога Писма на српском језику;
    15. 1826 — Даница, за 1826;
    16. 1827 — Житије Ђорђа Арсенијевића Емануила, у Пешти;
    17. 1827 — Даница, за 1827;
    18. 1827 — Први српски Буквар, у Бечу;
    19. 1828 — Даница, за 1828;
    20. 1828 — Милош Обреновић Књаз Сербији, или Грађа за историју нашега времена, у Будиму;
    21. 1829 — Даница, за 1929;
    22. 1833 — Луке Миловановића опит настављења к српској сличноречности и слогомјерју или просодији;
    23. 1833 — Народне Српске Пјесме, IV, у Бечу;
    24. 1834 — Даница, за 1834;
    25. 1836 — Народне српске пословице, на Цетињу;
    26. 1839 — Одговор на ситнице језикословне Ј. Хаџића — Милоша Светића, у Бечу;
    27. 1841 — Српске Народне пјесме I, друго издање, у Бечу; — За ову књигу добио је Вук од рускога цара Николе златну медаљу која вреди преко 60 дуката; српска влада повисила му је пензију са 50 талира, а грчки краљ Отон захвално му је врло ласкавим писмом;3
    28. 1843 — Вуков одговор на Утук Милоша Светића, у Бечу;
    29. 1845 — Народне српске пјесме, III, у Бечу;
    30. 1845 — Вука Ст. Караџића и Саве Текелије писма Платону Атанацковићу, у Бечу;
    31. 1846 — Српске народне песме, III, у Бечу;
    32. 1847 — Нови завјет, у Бечу:
    33. 1847 — Господину са два крста;
    34. 1849 — Српске народне пословице, друго издање, у Бечу;
    35. 1849 — Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона, у Бечу;
    36. 1852 — Српски рјечник, друго издање, у Бечу;
    37. 1853 — Српске народне приповијетке, у Бечу;
    38. 1857 — Примјери српско-словенскога језика, у Бечу;
    39. 1860 — Правителствујушчи Совјет србски за времена Карађорђијева, у Бечу;
    40. 1861 — Одбрана од ружења и куђења, у Биограду;
    41. 1862 — Српске народне пјесме IV, у Бечу;
    42. 1863 — Приправа за историју свега свијета. Превео Димитрије Владисављевић, у Бечу;
    43. 1864 — Нови Завјет, треће издање (а 1857 је друго) у Бечу;
    44. 1865 — Српске народне пјесме V, у Бечу;
    45. 1866 — Српске народне пјесме из Херцеговине (женске)
    46. 1867 — Живот и обичаји народа српског, у Бечу;
    47. 1867 — Нови завјет, четврто издање, у Бечу;
    48. 1872 — Deutsch-Serbisches Wörterbuch, Wien;
    49. 1875 — Српске народне пјесме II, треће издање, у Бечу.

    У свима овим својим радовима, где више а где мање, Вук је обелодањивао нешто ново, нешто необично за књижевнике онога доба; обелодањивао је: зрелост и подобност народнога језика за језик књижевни, уводно је нови правопис; и, постављајући јужни говор српски, као најудеснији за језик књижевни, показивао је сву ширину нашега племена.

    Против тога преображајнога рада дигли су се сви у којих су навике биле јаче од критичке памети. Борбу је водио Јован Хаџић (Милош Светић), Српско Учено Друштво, и многи други.

    Вук је своју реформу, и своје погледе, бранио оружјем науке. Борба је трајала дуго, врло дуго, и бивала је, често, тако оштра да ни једна страна не би штетовала да је више власти над собом имала. Најпосле, видело истине и науке растерало је мрак навике и страсти. Главна мисао Вукова победила је славно.

    Године 1868, марта 12, у Србији је дигнута и последња сметња која је била стављена Вукову правопису. Ну Вук тога није дочекао; он је преминуо у Бечу, 26 јануара, 1864 године, по старом календару.

    По смрти је оставио доста састава и записака важних за историју и за познавање живота српскога народа.

    Вук се је, у свом животу, пишући и штампајући књиге, готово увек борио с оскудицом. Највећу помоћ, свега века свога, имао је од Обреновића. Тако, још 1824 године, дао му је Кнез Милош 2000 форината за рукопис, који је штампан у Бечу на српском, а у Петрограду на руском језику. То је Живот Кнеза Милоша.

    Од тога доба, Вук је од Обреновића добијао и редовну помоћ и ванредне потпоре.

    Од српске владе примао је најпре 150, па 200, а најпосле 400 талира пензије на годину.

    Поред те пензије, добијао је од Кнеза Михаила, свако године, по 600 талира. Ту помоћ је Кнез давао Вуку и онда кад је сам, боравећи у Бечу, кунаторио без новаца.

    Вуков син је, као „благодејанац“ српске владе, свршио школе; после чега ступио је у војску, и дошао до чина капетанскога, па је, драге воље, оставио службу, и отишао у Русију.

    Жена Вукова пак, по смрти његовој, примала је од српских владалаца, Михаила и Милана, по 300 талира на годину .4

    Вук је био раста средњега; лица некако троугла с испупченим јагодицама, а упалим, малим, црним светлим очима, које су највише гледале преда се; у лицу је био црножуте масти; густе, проседе обрве, и врло велики бркови давали би лицу његовом са свим особит и оштар израз.

    Вук је увек носио црн, врло дугачак капут на струк, а на ногама црне чизме до колена. Лева нога, од болести, која је помињана раније, била му се је, у прегибалу, покупила, и морао ју је носити на штули. За то је увек ходио лагано; на глави је имао црвени фес, с плавом, распреденом кићанком, и тај фес није скидао ни у соби, готово никад.

    Вук је умео врло слатко причати, ма да је знао врло вешто и прећутати што није за причање. Говорећи, често је понављао немачку узречицу „Мајн Гот!“

    После себе, Вук је оставио жену Ану, сина Димитрија, и кћер Мину, која је била удата за професора Алексу Вукомановића, па је обудовела. Данас му је жива само кћи Мина, а жена Ана, и син Димитрије умрли су.

    У Народном Музеју, у Београду, има неколико Вукових слика, из разних његових година: све су погођене врло добро.

    Српска краљевска влада прекупила је од г-ђе Мине, кћери Вукове, право на прештампавање свих Вукових дела, за годишњу ренту од 6000 динара, која јој се даје, и која ће јој се давати док је год жива, и од сваке прештампане Вукове књиге по 50 егземплара.

    У почетку 1887 године, штампана је прва књига Вукових дела, у Београду. У тој су књизи најстарије јуначке песме.

    У половини године 1887, Српска влада радила је да кости Вукове из Беча пренесе у Београд, и да прослави стогодишњицу од Вуковога рођења. Мислило се да та прослава буде октобра 1887, па после је одгођена за мај 1888.

    Допуна

    За Вуковога сина Димитрија казано је да је драговољно оставио официрску службу у Србији, и отишао у Русију.

    То је пак било овако:

    Вуков син Димитрије, као српски официр, находио се службом у Смедереву. У то време он испроси у Панчеву девојку, и таст му, одмах на прошевини, да̂ 500 дуката, па ће доцније бити венчање. Димитрије оде у Смедерево и, за једну ноћ, прокарта свих пет стотина дуката!…

    Његов таст, чувши то, дође у Београд Кнезу Михаилу и каже, да Димитрију прашта дане новце, али га не ће за зета!

    Кнез Михаило зовне војног министра Блазнавца, и заповеди му: да одмах од Караџића узме оставку на службу. Димитрије, пошто на тај начин да̂ оставку, оде у Русију, и онамо је и умрьо. Ето тако је он оставио службу!

    Кости Вукове пренесене су из Беча у Београд, и свечано сахрањене у камени саркофаг испод западних врата београдске цркве на левој страни, 30. септембра 1897.

    Гроб му покрива плоча с овим записом:

    Вук Стеф. Караџић
    Отац нове књижевности српске
    Рођен у Тршићу 1787
    Преминуо у Бечу 1864
    По наредби Краља Александра I
    Пренесен из Беча
    и овде сахрањен 30 септембра
    1897

    Спрам Вукова гроба у црквеном зиду има плоча с оваким записом:

    „Под крилом ове цркве метар и по на запад почивају смртни остаци Вука Стеф. Караџића 1787—1964—1897“.

    1. Српски Улак за 1843, бр. 6, 7, 8, и 9. ↩︎
    2. Гласник 33, стр. 269. ↩︎
    3. Српске Новине 1842, стр. 90. ↩︎
    4. Гласник 33, стр. 270. ↩︎

  • Карапанџићи

    Карапанџићи били су баш-кнезови у неготинској Крајини за Турака. Они су имали султанске берате који су заштићавали извесне повластице њима и Крајини. Прича се да је Крајина била, заклоњена од силе и самовоље турске, тако да се није смела наћи на крајинској земљи (и у Кључу) ни стопа од потковице турскога коња!1

    Видински паша Пазваноглија, одметнувши се од султана, погазио је и царске берате и крајинске повластице; начинио је у Неготину градић, и сместио у њега своје војнике Турке, који су владали у Крајини као и у другом његовом подручју.

    За те Пазванџине владе, крајински је Баш-Кнез био као турски слуга.

    Кад пак Срби пређу преко Мирача, и овладају Крајином, они протерају Пазванџине Турке, и створе нов ред ствари у Крајини.

    Као најближи к нама Карапанџићи, помињу се Станко2 и Илија браћа.

    После се јављају Перча и Миша Станковићи Карапанџићи.

    Ови су, године 1807, пребегли у Пореч, где је, на скоро, Перча умрьо, а његову лепу младу удовицу Милену узео је за се војвода Миленко Стојковић.

    Године 1808, декембра 10, кад је Неготин освојен од Турака, постао је војвода крајински Миша Карапанџић који је, за тим, 1811 године, у лето, преминуо.

    Тада је Вељко Петровић, из Бање, премештен у Неготин, за војводу крајинскога.

    Прича се да се последњи Карапанџић, рођени у Србији, звао Николче, и да од овога има и саду Белој Цркви или у Румунији неки потомак, војнога чина, али му имена нисам могао сазнати.

    1. О крајинским повластицама може се наћи више у Кнежевини Србији, стр. 958—960. ↩︎
    2. Где је сада старо неготинско гробље, ту је била дрвена црквица, где су се Неготинци молили Богу. Године 1803 озидао је од камена садашњу стару Неготинску цркву Баш-Кнез Станко Карапанџић. ↩︎

  • Карановић Милутин

    Карановић Милутин родио се, 28 декембра 1841, у селу Забојници, у округу крагујевачком.

    Основну школу, и три разреда гимназије, свршио је у Крагујевцу.

    У војску је ступио 30 новембра 1857. За храбро и одлично држање, за бомбардања Београда, добио је нареднички чин.

    Потпоручник је постао 1 јануара 1872, поручник пред први рат, на крају 1875; а капетански чин добио је, на крају лета 1876, „за храбро и одлично држање у свим бојевима, особито на Шуматовцу“.

    За првога рата, Карановић је командовао посавотамнавским батаљоном шабачке бригаде, која је најпре била на Јавору, а после, месеца јула, дошла на Делиград, и борила се скоро у свима биткама, које су биле у долини моравској, нарочито: на Пруговцу, Шуматовцу, Бобовишту, Тешици, Прћиловици, Креветима, Каонику, итд.

    У другом рату, Карановић је командовао грочанским батаљоном београдске бригаде, и погинуо је у боју на Нишору, близу Пирота, 13 декембра 1877, па је сахрањен код темачког манастира Св. Ђорђа, повише самога олтара.

    Карановић је носио ове одлике: Таковски крст петог реда, Сребрну медаљу за храброст, и Споменицу за рат 1876 и 1877 године.

    На дрвену крсту Карановићеву чита се ово:

    „Капетану Милутину Карановићу, и осталим јунацима који живот положише за веру, кнеза, слободу и независност домовине, у бојевима на Нишору и Будин-делу 12, 13, 14, и 15 декембра 1877, подигоше овај спомен командант Љ. Ивановић и сви официри 2 шумадиске дивизије, београдске бригаде 2 класе, 1 арт. и 1 коњ. пука од 1 шумадиске дивизије!“

    Слава палима за отаџбину!

  • Карађорђевић Александар

    Карађорђевић Александар родио се у Тополи, 29 септембра 1806 године, од оца Ђорђа и мајке Јелене.

    Детињство је провео где се и родио; а године 1813 отишао је, с родитељима, из Србије најпре у Аустрију, а после у Русију у град Хотин, где му се отац настанио.

    У Србију се је вратио тек године 1839, а 21 септембра 1840 постављен је за члана суда београдског округа; доцније, 15 априла 1841, добио је чин поручника, и постао је ађутанат Кнезу Михаилу. Тада се је звао и потписивао Александар Петровић Черни.

    Године 1842, после Вучићеве буне, и одласка из Србије Кнеза Михаила, Карађорђевић је, на Врачару, изабран за Кнеза српског.

    Од тога доба, владао је у Србији до 11 декембра 1858, а тада је, оставивши престо, отишао паши у град, а из града у Земун.

    После тога, живео је у Аустро-Угарској, већином на својим добрима, која је онамо, по одласку из Србије, купио.

    Године 1868, после катастрофе у топчидерском кошутњаку (29 маја), био је оптужен за смрт Кнеза Михаила, и српски судови осудили су га, а маџарски, напротив, казали су да није крив.

    Ако су први судови били у опасности да се поведу по струји партијске страсти, која је, после насилне смрти Кнеза Михаила, била, у нас веома раздражена; други су опет могли подлећи политичким рачунима своје отаџбине, те, с тога, још не може да се утврдо каже: који су били на правом путу.

    Доцније, кад се обелодани много што шта, знаће се: је ли, и колико, крив син Карађорђев за насилну смрт сина Милошева?

    Карађорђевић је умрьо 22 априла 1885, у Темишвару, па му је тело пренесено у Беч, и онде сахрањено.

    Својим тестаментом, Карађорђевић је оставио 38.000 форината, као „Фонд Александра Карађорђевића за изображавање српскога подмлатка.“

    Тим фондом рукује Матица Српска, у Новом Саду.

    Интерес, који се добија од 18.000 форината, уживаће три ђака, који су родом из Старе Србије, Херцеговине, Црне Горе и Босне, али науке морају слушати у Београду.

    А интерес од осталих 20 хиљада форината уживаће један свршени медик, правник, техничар, Србин родом, који ће, ради стручног даљег образовања, и у туђе земље ићи.

    К свом првом фонду, Карађорђевић је додао још неке легате који износе 50—60 хиљада форината. Цркви у Тополи оставио је 4000 форината; Матици Српској 1000 форината; народном позоришту у Новом Саду, 1500 фор., Српској православној цркви 200 ф., а све своје оружје наменио је Цетињском Музеју.

    Док је био у Србији, Кнез Александар је плаћао живописцу Урошу Кнежевићу, те је овај или с природе, или с других портрета, или, најпосле, по прилици, насликао многе Карађорђеве сувременике.

    Галерија тих слика, доцније допуњена, налази се сада у Народном Музеју, у Београду.

    Карађорђевић је по нарави био човек миран, а по карактеру слаб. За то се је, за 16 година свога владања, повијао по ветру који је кад био јачи докле, најпосле, није био приморан уклонити се испред олује која се дигла на њ 1858, а коју он нити је умео претећи ни савладати.

    У Карађорђевића су се, сваке године, виђале две ствари које му, и као Србину и као владаоцу, врло лепо стоје, и које не би било право прећутати.

    Тако, прво, он је, сваке године, ма какво време било, о својој слави. Светом Климентију, 25 новембра, ишао у Тополу, и онде, у своме родном месту, славио своје крсно име. Тада је, на своју славу, сазивао званице готово из све Србије, и то не само чиновнике, свештенике, и кметове, него и одабране домаћине сељаке.

    Друго, он је, сваког лета, најмање по шест недеља, проводио у Брестовачкој Бањи, пределу врлетном, ретко насељеном и србинства жудном. Из престонице, к тој Бањи, он је обично путовао на Горњак, кроз Хомоље, на Жагубицу, па преко Црна Врха низ Припор ка Брестовцу.

    Сва су ова места веома врлетна, ретко насељена, мало похођена, жудна трговачке и просветитељске речи. Карађорђевић, са својом великом пратњом, и са својих 100—200 катана, пролазећи кроз места та, чинио је да гора одјекује, да се горштаци чуде, да се радују, и да се користе; јер су, баш за то, и други путници онуда чешће пролазили; трговци су више куповали, и мисао се српска све више крепила, и све милија бивала!…

    У самој Бањи био је начинио не само купатило, него и леп двор за себе, а уз њега су и други градили што је ко миловао, те се место улепшавало, и мештани се користили.

    Ово му је служило на част и као Србину, и као Кнезу Српском.

    Што нам више среће и блага даје отаџбина, то све више очекује она од нас пажње и старања за своје слабије или затуреније крајеве и потребе!…

  • Карађорђе Петровић

    Карађорђе Петровић, родио се, 1752 године, у селу Вишевцима, под петицом планине Голубице, на десној страни реке Раче. Оцу му је било име Петар, а звали су га највише Петроније; мајци му пак било је име Марица! Обоје су били умрла сиротиња.

    Из Вишеваца Петар се, доцније, пресели у Жабаре. Ту је село неколико година, плаћало за њега данак. Најпосле се то селу досади, те му кмет жабарски, Радивоје Станковић, запали ону веселу на сохама кућицу; и он се одсели у Баничину, да чува кошнице неком Фазлибаши, Турчину, из Паланке.

    Ђорђе, док је био дете, кажу да је најволео градити од зове пуцаљке и пушке, и гађати из њих. Да само двоје деце има у свему селу, вељаше покојни Јокић, по казивању Ђорђеве мајке, скупило би се и њих двоје око Ђорђа да се играју с њиме.

    Кад је Петар стао у службу код Фазлибаше, да му чува кошнице, Ђорђе је већ био шипарац. Фазлибаша узме и њега за сеиза својим коњима.

    Фазлибаша је био велики „кесеџија“, или лупеж. Он је многе Турке путнике поубијао. У тај његов рад ушао је, кроз кратко време, и нехотице и Ђорђе. Али се то пропта и Турци почну зуцкати да то чини „оно Влаше код Фазлибаше“, јер на овога Турци нису хтели, ни смели јавно то казивати.

    Да се склони од те сумње, Ђорђе изађе од свога газде Турчина, и пређе у село Загорицу, заједно с оцем и мајком. Живећи ту, замилује девојку Јелену, из села Маслошева, ожени се њоме, и с њом је после живео до смрти.

    Ђорђе је имао неколико коза и неколико брава свиња. Једном их је чувао под висом, на крагујевачком друму. Свиње су му пасле покрај пута, а он је, седећи у лугу, шарао једну преслицу. Друмом удари Турчин на коњу, и за њим је ишао хрт и три кера. Керови налају на свиње, а свиње се згрокћу на њих. Турчин потегне из пиштоља и убије једно свињче, па на ново натутка керове на свиње. Свиње су се измицале од керова, а све ближе се примицале к Ђорђу. За њима су натрчавали керови. Ђорђе остави преслицу, коју је шарао, потегне из пушке, и убије једног кера. Кер: кави, кави, кави, те пред газду падне и — крепа! Турчин се сад наљути, па се врати и стане немилице тући свиње. Ђорђе, видевши то, остави и преслицу и свиње, стрчи доле на ћуприју, и заседне, с ове стране реке, за један клен. Турчин наиђе. Таман коњ ступи предњим ногама с ћуприје на земљу, а Ђорђе опали, и ага се стропошта. Он га, брже боље, свуче под ћуприју, па отрчи малко ниже у воденицу Пантелији Воденичаревићу, и каже му што је учинио. Пантелија му да мерицу жита да одмах намами свиње, да ону крв преришкају, а друго све да сакрије куд зна. Ђорђе тако и учини: Турчина исече на комаде, па спусти озго у један шупаљ грм, а оружје, одело, и коња одведе Фазлибаши у Паланку. Ђорђе је знао да је овај Турчин прави лупеж, па се, за то, није ни бојао да ће га издати, него му каже све што је учинио. Ђорђе и остане у Паланци неко време, па се, после, опет врати у Загорицу кући.

    Међу тим се учеста говор о том убиству, и Ђорђе се побоји да га Турци не ухвате. За то се спреми да бежи у Немачку са свом својом породицом, и једним побратимом. Крену се, дакле, и дођу до између села Лисовића и Губереваца, у београдском округу. Овде се старац Петар, отац Ђорђев, нешто покаје, и не хтедне ићи даље, већ нагне да се крати натраг.

    Сви се нађу у чуду.

    Ако се он врати, и каже, потера ће за њима онај час, људи ће изгинути, а жене и деца отићи ће у ропство! Сви навале молити старца, да пође с њима бар до Саве, док они пређу на ону другу страну, па, после, нек иде куд му је воља.

    Петар не хтене ни то, него нагне да иде у свој завичај.

    — Убите га, рекне, најпосле, Марица, мати Карађорђева: — сва грехота на моју душу! Волим за њега једног одговарати Богу, него да ове оволике поробе Турци. Ђорђе погледа у свога побратима Илију Н., који потегне из пиштоља, и оца Ђорђева убије на место. После су га затрпали ту у некој Црвеној Јарузи.1

    Прешавши у Срем, упуте се у манастир Крушедо. Ту се Ђорђе најми да чува шуму, а мати и жена му да музу манастирску стоку.

    Није ни две године саставио ту, па се врбује у војнике, и оде у Сомбор. Тамо се покаје што је урадио, па се, преко Бачке, врати у Срез, те види своју породицу, и каже јој да хоће да иде у Србију. И тако дође у село Попинце. Ту га затече дан, а он се закола у сламу сељака Месаровића, да га људи не би опазили. Пред вече, дође домаћица да начупа сламе и, видећи њега, повиче:

    — Ко си ти? Шта тражиш ту?

    — По Богу сестра да си, ћути! рекне јој Ђорђе: — ја чекам мрак, па ћу отићи, него ме немој проказати!

    Жена узе сламе, и оде у кућу. Мало доцније изађе пред кућу к мужу, који надељаваше осовину за кола. Проговори му нешто, па опет оде у кућу. Човек одмах остави свој рад, па се диже ходати тамо амо по авлији, докле дође до сламе. Видећи у слами Ђорђа, рекне му набусито:

    — Шта радиш ту?

    — По Богу брат да си, немој ме проказати; ја бегам, и само чекам мрак, а ником зла учинити не ћу.

    Газда му рекне да иде за њим у кућу.

    Ђорђе се стане молити да га не креће, али, онај, најпосле викне:

    — У кућу! Или ће бити зло!

    Видећи се тако на невољи, Ђорђе узме торбу и пушку, па за газдом те у собу.

    Газда затвори врата на соби, а сам изађе на поље, те каже жени да закоље кокош и да зготови вечеру.

    После се врати к Ђорђу, и разговарао је с њим до вечере. Пошто су вечерали, и пошто се добро смркло, Ђорђе рекне:

    — Пуштај ме, по Богу брате, да идем!

    — Чекај, није време! одговори газда.

    Ваљало је покорити се и чекати. Тек после дугога разговора, рече газда:

    — Хајде, време је!

    Ђорђе узме своју торбу и пушку те пред кућу, а ту чекају кола с три коња. Домаћин узме најпре Ђорђеву торбу и пушку, и закопа обе у сено, после рекне њему те легне, па га затрпа сеном, и озго преко њега веже ужетом. Сад опали коње и похита што може брже.

    Кад би на стражи, стражар викну:

    — Стој!

    Газда му рече две три безобразне речи, па ошину даље. Овако прејури преко Шимуноваца, Деча, и дођу у Прогаре, на Сави. Цело село прође на се устави код једне крајње куће. Викну два три пута; домаћин чу, на изиђе, и упита:

    — Ко је?

    — Не лај! одговори му Месаровић, који већ рече Ђорђу да слази с кола. Домаћин, видећи Ђорђа, упита на ново:

    — Ко ти је ово?

    — Не лај! одговори опет Месаровић. Сад сва тројица уђу у собу, и почну на ново јести и пити. У том и сване.

    — Пуштајте ме, рекне Ђорђе: — ако Бога знате!

    — Ћути, није време! одговоре му они.

    Тек у неко доба дана, викне Месаровић Ђорђу:

    — Хајде!

    Ђорђе узме пушку и торбу те у авлију, а авлија се спушта баш до у Саву. На води је стајао чун, и у чуну момак.

    — Срећан ти пут! рекну ове газде Ђорђу.

    — Остајте с Богом? одговори он, и уђе у чун. У чуну види да су му ти добри људи спремили: комад сланине 2—3 оке, велики хлебац, чутуру вина, и чутуру ракије. Момак га превезе на Забрежје, па се врати.

    Сад је Ђорђе већ био на својој земљи, и одмах нађе шесторицу друга, међу којима и свога старога познаника Васиља из Бајевца, и отпочне четовати.

    У овом четовању, окупи га једном потера, да му није нигде дала станка. Ђорђе се вине ко селу, где се потера најмање надала.

    Ту дође к неком извору, напије се воде, па седне у брегу више извора да се одмори. Ето ти бабе са судовима на воду.

    — А каква је, стрина, то гунгула по селу, упита је Ђорђе?

    — Та онај Црни и небели Ђорђе, одговори бака: — одметнуо со, па га, ето, траже да ухвате.

    Тешка су осећања тада испуњавала Ђорђеву душу. У својој толикој земљи, он нема нигде станка, ни мира, па му се учини да му још и ова баба стаје на муку.

    — А познајеш, ли ти, стрина тога црнога и небелога Ђорђа?

    — Не познајем, синко; нисам га никад видела, аратос га било!

    — Е, по души те, сад ме познај добро! рекне он, па оспе камењем гађати баби судове тако да јој, бој се, ни глава није остала здрава…

    Сам је, доцније, причао да је од ове бабе, први пут, чуо да га зову Црни Ђорђе: — ама сам јој, додавао је, и платио за то!

    Међу тим се Аустрија зарати с Турском. На Забрежју пређе пуковник Михаљевић, и стане купити Србе у војнике драговољце, а све четничке харамбаше позове на предају, оставивши им 3 месеца рока. Карађорђе и његова дружина не хтедну се предати. После три месеца, окупи га потера, те му, у селу Радљеву, убије једнога друга, и њега рани у десну руку. Излечивши рањену руку, ма да је до смрти у ту рубу остао малко богаљаст, Ђорђе почне опет четовати. Али га потера окупи опет, и, у селу Борку, ухвати њега и 6 његових другова, и све их одведе Михаљевићу. Суд је оно кратак: све на вешала! Али, док је среће, није штете: Радич Петровић, из Остружнице, који је раније био ступио у добровољце, и већ постао капетан код Михаљевића, заволи Карађорђа, а овај га још поочими, те настане у пуковника, и овај му поклони Ђорђа. А три његова друга обеси одмах, другу тројицу пак пошаље у заточење у Бају, где су два умрла, а један се је избавио, и вратио у Србију.

    Ђорђе постане буљубаша над четницима, код капетана Радича, и ишао је, с аустриском војском, на Пожегу, на Чачак, и на Карановац. Кад је био у Студеници, заповеди му се да спроведе мошти Св. Краља до Београда, а одавде у манастир Ковиљ.

    По утврђењу мира између Аустрије и Турске, Карађорђе је остао у Србији, склањајући се да се не би често сретао с Турцима. Сад је већ био, у Тополи, начинио кућу и ту је живео.

    Године 1796, марта 25, на Благовести, Карађорђе оде у манастир Благовештење, у Руднику, архимандриту Глигорију, исповеди се да је оца убио, молећи се: да га духовник, с народом, у цркви, опрости! Тада је био донео за подушје оцу 200 ока хлеба, 200 ока ракије, 200 ока вина; манастиру је писао вола, а архимандриту дао пет дуката.2

    И архимандрит, с народом, рекне, у три пута: „Нека му је просто од нас и од Бога“!

    Кад је Мустајпаша, „сиротињска мајка“, савлађивао баше и јаничаре и одупирао се Пазванџији, царском одметнику у Видину, онда је и Ђорђе био један од оних буљубаша који су имали бурунтију да могу водити по 70 момака Срба, те бранити Мустајпашу или царску страну од одметника Пазванџије.

    Кад Дахије удаве Мустајпашу, и власт над Србијом приграбе у своје руке, Ђорђе се опет одметне и стане четовати јер, под владом Дахија, није му било другојаче живота.

    Четујући, Ђорђе је смишљао и договарао се с поузданијим људма: како би се једном сузбила га турска сила и безакоње.

    Кад од једног малог случаја у Тополи, у другој поли јануара 1804, сељаци одреку турском ханџији Ибраиму послушност, и овај побегне у Крагујевац, Ђорђе се нађе ту, и, 20 јануара, у Орашцу, буде извикан од свих устаника за вођа народном устанку.

    Од тога дана, до 21 Септембра 1813, живот Карађорђев и живот Србије једно су исто.

    Ставши главаром народу, и изразом народне мисли, Карађорђе је муњевитом брзином кренуо из сна српско племе, и џиновском мишицом заљуљао сву голему турску царевину. Гвозденом дисциплином, давао је, скоро десет година, отпор свој сили јаничарској па и султанској: отео је Београд, и друге градове, очистио сву Србију од Турака, уредио војску, поставио судове, отворио школе, и, речју васкрсао права српскога народа на нови живот!…

    Године 1813, септембра 21, Карађорђе је оставио Србију, прешао у Земун и, после тога, тумарао од немила до недрага, кајући се што је учинио, и плачући за својом отаџбином, али доцкан.

    Године 1817, у лето, не зна се ни зашто ни крошто, Карађорђе остави Бесарабију, где је боравио, дође прерушен у Србију, и јави се смедеревском Кнезу Вујици Вулићевићу, који га склони у Радовањском лугу, на трлу Драгића Војкића, у смедеревској Јасеници. То је баш близу Баничине, онога места где је Ђорђе, некад, своје детињство проводио.

    Србији је, тада, требао мир, а грчка етерија тражила је устанак на Турке. У тај мах је бануо Карађорђе… Овај долазак значио је нови рат „до истраге српске или турске“.

    Наступио је био тренутак тешкога кушања за сваког родољуба: отаџбини је требало дати мира; грчке етеристе желеле су рата, да турску силу поцепају, те да Грчкој буде лакше, а Карађорђу је припала захвалност!…

    Али је неумитна судбина сваком ко земљу своју остави, Ко народ напусти, у часу највеће невоље!…

    Мерило се је мало љуљало, па најпосле претеже на једну страну, и глава Карађорђева би одсечена ноћу између 12 и 13 јула 1817 године.

    Глава је његова однесена у Београд Кнезу Милошу и везиру Марашли-Али-Паши, ту је одерана, па послана у Цариград, а тело је, најпре, опевао поп Вучко Поповић из Аџбеговца, па је укопано онде где је погинуо.

    После неког времена, кости су Карађорђеве извађене оданде, пренесене у Тополу, и сахрањене у цркви тополској.

    На Карађорђеву гробу има црвена плоча, с овим записом:

    „Овде леже кости Георгија Петровича, подавшаго српскому народу начаток ко избавленију у 1804 лету; бившаго, по том, верховним вождем и господаром до 1813 лета тогоже народа. А у овом, наведен интригама непријатеља српски, уклонисја у Аустрију, и отуда, после једногодишњега ареста, преселисја в Росију, гдје с возможноју почестију од правителства примљен; и неизвесно из какова узрока избеже отуда, и в Србију возвратисја, и овде од турскога правителства усеченијем главе живота лишисја месеца јулија 1817 год“.

    Карађорђе је био става врло висока, тела врло снажна, лица округла, масти преплануте, носа подугачка, очију малих, али живих, чела висока. Глас му је био танак, као глас у жене; говорио је обично врло мало, али се је, некад, у повољном друштву, могао развеселити; и тада би играо у колу, и нагонио и друге да се веселе, да играју, и да певају. Кад би ћутао и мислио, обично би грицкао нокте на прстима својим.

    „Он никад није ни секао својих ноката, вељаше Јокић: — јер их све изгризе зубима, особито кад нешто много мисли, и када је брижан. Уз другу или трећу реч, говорио је „Коекуде.“ Непознатом човеку, ма и старијем од себе, кад би га хтео позвати, имао је обичај рећи „Момче“!

    Сва му је псовка била:

    — По души га!…

    Али је за то, у дељењу правде, био оштар до страхоте.

    Ђорђе је, у тренутку кад се његов рођени отац приклањао више к садашњости него к будућности, рекао свом побратиму да га убије, као злотвора, а причало се је много о његовом страховитом пиштољу. Нека то све остане; али једно ваља овде казати.

    У Тополи, баш према доњој северној градској кули, Карађорђе је имао магазу са сољу и другом робом, коју обично купују људи сељаци.

    Једном, полазећи на војску, Карађорђе зовне брата свога Маринка и рекне му:

    — Коекуде, ево ти магазе, пуне као око! Седи и продаји што се може. Кад се вратим, показаћеш ми рачун, и даћеш ми паре!…

    Карађорђе оде да се бије.

    Маринко оста да продаје.

    Овде ваља казати да је Маринко, ма да је већ имао жену децу, био човек врко распуштена владања. Ђорђе је, до тога доба, више пута морао расправљати тужбе које су на њега дизали сељаци с неваљала владања његова.

    После неког времена, врати се Ђорђе кући. Магазу нађе готово празну, а у Маринка ни гроша: Он робу продао, па новце потрошио!

    Ђорђе, видећи то, сав позелени.

    За несрећу оба брата, баш у онај мах кад је Ђорђе у магази тражио рачун од Маринка, дође жена нека, оданде из села, и потужи се на Маринка, да јој је нападао кћери на образ.

    – Зар ти, Ђорђе, рече жена та: — тераш некрштене Турке, а у Тополи си оставио брата Маринка, који је гори од најгорег Турчина?

    Ђорђе на то не рече ништа; него се маши руком те узе с гомиле један конопац који, савијен, лежаше на ћепенку за продају; начини од конопца замку, и намаче је на врат несрећном своме брату, који дркћући стајаше ту, чекајући шта ће га снаћи. Ђорђе га приведе капији од куле, која се је скоро била довршила. Уз кулу су још стајале мајсторске скеле, а кули по врх врата штрчала је из зида једна греда. Ђорђе погледа у момка Алексу Дукића. Дукић разуме црну заповест, па се одмах попе уза скеле до оне греде што штрчи из зида, над вратима. Ђорђе му баци оба краја од конопца, да обавије око греде, да затегне, и да завеже.

    Несрећни Маринко дркће, тако да се на њему тресе кошуља од страха…

    Дукић, надајући се милости, хотимице не ухвати конопца, него оба краја падоше на земљу. Ђорђе се саже, узе их, и на ново баци. Дукић их ни други шут не ухвати, мислећи:

    — Дако се поврати!…

    — Коекуде, по души те твојој, или хватај, или ћу те сад скинути одатле! Говорећи то, Ђорђе се и нехотице маши за пиштољ!

    Трећи пут не беше ни за Дукића двоумице. Он ухвати самртни конопац, затеже га… и завеза око греде!… Несрећни Маринко издиже се од земље за једну пед, и оста да се праћа и да издише…

    Ђорђе оде, и затвори се у собу. Два дана нити је што окусио, нити је с ким речи проговорио!…

    Карађорђе је био радин да му равна није било: кад није на војсци, он би код куће крчио, орао, копао, косио, као и други сељаци. Надељавајући обруче на буре, искривио је руску златну колајну, коју је носио на прсима. У јелу и пићу био је смеран за причу: погача и папула, уз пост; а погача и суво месо уз мрс, и уз то чутурица шумадинске ракије, за њега је била најбоља гозба.

    Одело је носио као и други сељаци. На глави шубару (под којом је често био фес); на ногама опанке, или некад чизме; даље: сељачку кошуљу, јелек, чакшире, појас и листове, иза којих се је помаљао страховити пиштољ, за који се не памти да је икад промашио. Поврх свега, велики реснати гуњ.

    Карађорђе је, као што је већ казано, био врло висока раста. Милутиновић уверава да се, онда, у свој Србији није могао наћи човек који би био од Карађорђа растом виши, и снагом јачи, мањ ако то није био Зеко, Буљубаша голих синова.

    Карађорђе је био пешак на гласу; у боју је најволео да је пешке. Кад је јахао, најрадије је јахао свога дората, кога је волео од свих коња својих.

    Мане личне највидније биле су му: преко сваке мере бујна нарав, слабост према женској лепоти; поводљивост за оговарачима, и прилично тврдовање.

    Од погрешака — самртна му је: што је оставио Србију 1813!…

    Допуна

    У Српским Новинама од 1857, броју 10, бележи се 21 јануар 1804, као дан устанка на Турке 1804.

    Док је Карађорђе био у Србији не налази се доказа да је пушио дуван, и теже би се слагало оно његово често грицкање ноката на рукама са чибуком у зубима; али пошто је 1813 отишао из Србије, као да је био пропушио. Јер г. Јован Жујовић прича ми 18 декембра да је читао списак Карађорђевих ствари од 1817 године, по смрти његовој, па вели, да тамо има записано: Чибук Ђорђев узео је саветник Н., да га преда вама (Кнезу Милошу).

    Владика Јанићије Нешковић, који је дуго био старешина мра Каленића у Левчу, казивао ми је 9 фебруара 1867 у манастиру Жичи ово:

    Онај Никола Новаковић који је убио Карађорђа био је родом из Левча. И ја сам, вељаше владика, тога Николу питао: какво му је зло учинио Карађорђе, те га уби!

    — Мени Карађорђе, одговорио је Никола: — нити је кога убио, нити ми је друго какво зло учинио; али је мени на њега било криво, што остави сиротињу, те онако грдно пострада. За то сам га убио!

    То су ми исто, продужава владика: — и кућани Николини потврђивали. Овај Никола није погинуо у Гружи, него је био пошао сестри у госте, па му се на реци Расини коњ спотакао и Никола спао с коња и погинуо онде на месту.

    Карађорђеву главу, кад је донесена у Београд, у конак испод велике цркве (где је сад митрополија) Кнезу Милошу, Кнегиња Љубица је примила, ожалила, и опрала је вином, па ју је неки ћурчија одерао у мутваку који и сад стоји, и по том је Наум Ичко на сребрном тањиру однео у град везиру Марашли Али Паши.

    За лубању пак те главе двојако се говори: једни веле да је и она, с кожом, послана у Цариград, где су је неки побожни Грци украли и спалили; а други кажу, да је уз тело Светозара, умрлога сина Кнеза Александра, укопана у Тополи (Figaro 27 маја 1894 бр. 147).

    Српски Краљ Александар Први Обреновић Пети, унук Господара Јеврема, брата Милошева, 26 августа 1893, отишао је с Киселе воде у Тополу, и онде, после богомоље у цркви, положио Карађорђу на гроб венац с овим речима:

    „Полажем овај венац у славу и спомен оном човеку, које је први почео устанак за ослобођење Србије, великом Карађорђу. Слава му!“ (Српске Новине, бр. 191 од 1898).

    1. Бивши, једном, у лову с Петром Јокићем, Ђорђе рекне:
      — Петре, видиш ли ону црвену јаругу?
      — Видим, одговори Јокић.
      — Онде је закопан мој отац!
      Више ни речи није он рекао Петру, нити Петар њему.
      Тако прича сам Јокић. ↩︎
    2. Гласник 4, стр. 93. ↩︎