Кнез Милисав из Медвеђе, у Ресави, био је човек уважен у својој околини. И њега су Дахије мислиле погубити, као што су погубили кнеза Петра из села Гложана; али је он, у овај мах, некако измакао испод турске сабље. Доцније, године 1809, кнез Милисав је оставио своју главу на Чегру, заједно с другим ресавцима, браћом својом.
Слава му!
Кнежевић Иван, кнез од Семберије, родио се у селу Дворовима, а, доцније, боравио је у селу Попову, у бељинској нахији.
Иван је рано изашао на глас у својој околини, за то је и постао Кнез Семберије1, кад му је тек било 20 година! Народ га је веома поштовао, за свашта га питао, и, без његова одобрења, није чинио ништа. Сами турски бези: Видајић Рашид-Бег, Тузлагић, и други, ценили су у свачем његову памет и његово знање. Песма још вели да се је сам Кулин Капетан побратимио с Иваном, уважавајући његову велику мудрост и необичну доброту.
Године 1806. пређе Кулин-Капетан, с војском, преко Дрине, и пороби Јадар и Подриње. Попаливши села, Кулин преведе у Босну силно робље: једни веле 111 роба, а Милутиновић тврди да је, било 303 роба.
Болећа душа доброга Кнеза Ивана зашишти од туге, видећи да ће се то робље распродати и развести куд које, по свем царству турском. За то оде Кулину, који је свој тој војсци био старешина, и понуди му откупе за робље.
Кулин заиште осам хиљада рушпија. И Иван, ма да није имао толико новаца, пристане, узме робље, изведе из турске војске, склони у своју кућу, па позове кметове из Семберије, простре пред њих кабаницу, и рекне: да прилаже колико ко милује за откуп робља!
Милутиновић пева да је Иван сав откуп саставио, Кулину га измирио, и робље наранио и напојио, па пустио, да иде куд које хоће.
„Оде робље куд је коме драго,
Благо Иви и Ивиној души!
И то Иви нико не припозна.
Ни Ивану когоде захвали.
А камо ли да Ивану плати!
Иван не ће ни од кога плаће.
Ивану ће Христос Господ платит’
Када Ива буде на истини“!…
Међу тим, други веле да је Иван, својом новцима, једва половину откупа саставио; а за другу полу пошао просити по трговцима, ну ту га срећа изда, те откупа не могне саставити. Кад то види, Иван пребегне у Србију, и живео је у великој сиромаштини.
Карађорђе га је поставио за војводу оним прекодринцима који су добегли у Србију, и који, као и Иван, нису имали нигде ништа. За то време, био је увек под влашћу Луке Лазаревића.
Кад је Србија страдала 1813, онда је Иван Кнежевић изгубио и земљу у којој је имао право сиротовати, па се је морао потуцати ван Србије.
После године 1815, Кнеза Ивана видимо као члана у шабачком окружном суду. Ту службу дао му је Кнез Милош из признања према његовом великом доброчинству.
Кад је, као стар човек, и за ту службу онемоћао, Иван је боравио у двору владике Максима, у Шапцу, где се је и упокојио, и укопан је у шабачком гробљу.
Кад је умрьо, могао је имати око 70 година.
Слика Кнеза Ивана од Семберије, налази се у београдском Народном Музеју.
Младим Србима, рад којих и збирамо ове, и ако овако оскудне податке, светујемо да, свакојако, прочитају целу народну песму о том: како „Кнез Иван откупљује робље од Турака“. Из те песме видеће да је народ српски, и у оно тешко време, поред јунака на бојном пољу, имао и добротвора какви су слава сваком времену и сваком народу!
А тако исто радоваће се ако прочитају Милутиновића песму „Семберац или врлост и надежда Бошњака,“ у Тројебратству, стр. 39—72.
Кенгелац Павле родио се у Кикинди, 1772 године; учио се је у месту свога рођења, у Пожуну, и Јени, где је постао доктор у философији. Иза тога, учио се је и у Невском Манастиру, у Петрограду, где је постао доктор у богословији.
Путовао је и у Лондон.
По жељи темишварског владике Петровића, покалуђерио се је.
Умрьо је у Темишвару, 1835, а сахрањен је, по својој жељи, у манастиру Св. Ђурђа.
Кенгелац је писао:
„Јестествословије“, велика књига, од 295 страна, у Будиму, 1811.
Осем тога, штампао је 1821, „Всемирнаго збитијасловија, част первују“.
Језик му је руско-словенски, јер он вели да не ће да пише „по правилам баби Смиљани“, али је дикција течна, и интерпункција правилна. Знански му рад био је на висини где је стајала природна наука у његово доба.
Кедић Милић родио се у селу Суводању, у ваљевској Подгорини. Најпре је био момак, па буљубаша у подгорскога кнеза Илије Бирчанина.
Кад је Мехмед-Ага Фочић, 23 јануара 1804, посекао, у Ваљеву, Кнеза Илију Бирчанина, Кедић је, као Илин момак, узео мртво тело Бирчаниново, однео га у Ћелије, и сахранио код цркве са северне стране.
Кад је пак Фочић, посекавши Бирчанина, кнештво над Подгораном понудио брату Илину, и овај понуду одбио, онда је он окнежио овога Милића Кедића који је, по том, првих дана свога кнезовања, прешао на страну устаника, и почео се борити за ослобођење своје отаџбине.
Кедић се је одликовао у свим бојевима, и као војник и као војвода.
Године 1809, у пролеће, српска војска пређе Дрину, и почне продирати дубље у Босну. Тада је Кедић, у једном јуришу, на Прибићевцу, више Сребрнице, тешко рањен. Одонуда је пренесен преко Дрине овамо у шанац на Баурићу, где је и преминуо 25 апр. 1809.
Глас о смрти Кедићевој допръо је чак до Митрополита Стратимировића, који је смрт ту унео у свој записник1.
На тако велики глас, Кедић је био изашао највише својим личним великим јунаштвом.
Он је био достојан ученик свога бојног учитеља Илије Бирчанина. Слава му довека!
После Милићеве смрти, Карађорђе је поставио сина његовога Димитрија за војводу над Подгорином. И ово је онај Кедић, који се помиње у Карађорђеву Протоколу, године 1812 и 1813…
Каћански Сергије, родио се у Сентомашу, у Бачкој, 1 фебруара 1813, од оца Гаврила и матере Макрене.
Крштено име било му је Симеун, а Сергијем се назвао кад се је покалуђерио.
Основну школу учио је у месту свога рођења, а гимназију у Новом Саду, Врбасу, Темишвару, Мохачу, и Кечкемету; философију и права свршио је у Пешти и у Пожуну, па, најпосле, богословију у Карловцима.
Године 1839, априла 9, покалуђерио га је, у манастиру Крушедолу, архимандрит Д. Крстић, и наденуо му име Сергије; а 23 априла, у новосадској цркви, рукоположио га је за ђакона митрополит Стеван Станковић. Декембра 25, лицем на Божић, постао је протођакон.
Тада је радио као професор у карловачкој богословији.
Године 1844, маја 19, произведен је, у Бечу, у Грчкој цркви, за свештеника, а 10 новембра, те године, постао је члан конзисторији. Тада је био већ најстарији међу професорима, и, као таком, повери се управа „Карловачког благодејања“.
Године 1845, добио је управу манастира Беочина.
Године 1846, постао је члан сремске градомеђе, а био је већ и патрон карловачке гимназије. Свуда је био човек зналац, вредан на послу, савестан у дужности, широк у сватању.
Али је тек долазила прилика која ће показати ко је Каћански?
Освану 1 мај бурне године 1848. Срби на оној страни, притиснути као народ, слегоше се у Карловце, к својему митрополиту да се посаветују, да се обавесте: шта да раде за себе и за своју народну будућност. Уза седога митрополита Рајачића, стајаху два млада беседника, Сергије Каћански и Никанор Грујић. Њих двојица, за неколико часова бесеђења, посташе не јунаци дана, већ јунаци свега народа српскога!
— Ко донде није слушао Каћанскога, вели један очевидац: — он се тога дана могао сит наплакати!
— Нису из његових уста текле речи, вели други сувременик: — већ се изливало српско срце и српска душа, у красним и милим реченицама!
Велика је штета што та беседа није сачувана. Каћански се нарочито старао протумачити и објаснити скупштини смисао народних привилегија које су све купљене крвљу предака српских.
Каћански је, својим беседама, показао правац за потоњу радњу српскога народа.
После његове беседе, скупштина је извикала митрополита Јосифа Рајачића за Српскога Патријарха!
А после беседе Никанора Грујића, узвикнула је сва:
— Живео пуковник Стеван Шупљикац војвода српски!
Године 1848, септембра 16, Каћанскога је произвео владика Јевђеније Јовановић за архимандрита беочинског.
Године 1850, Каћански је, с патријархом Рајачићем, ишао у Беч на архијерејски савет.
Године 1852, управљао је удовом јепархијом будимском, докле није постављен нови владика.
Те исте године, премештен је из манастира Беочина у манастир Бездин, у темишварској јепархији.
Године 1854, декембра 21, одређен је за управника удовој јепархији карлштатској, куда је и отишао у јесен 1855 године.
Како је столица јепископска премештена из Карловца у Плашки, Каћански је оправио нови двор за владику, уредио је многе ствари које су се биле замрсиле после смрти пок. владике.
Године 1858, изабран за владику, остави Плашки и дође у Карловце, те се 7 декембра завладичи. Старац Рајачић, који га је веома волео, сад је био са свим срећан, кад је дочека, да му својом руком преда јепископску благодат.
После посвећења, Каћански пође у Беч, да се представи цару, и, уз пут, удари на своје родно место, да се види с братом; али у том путу, прозебе, разболи се, и 1 јануара 1859, издахне у Темишвару!…
По жељи његовој, сахрањен је у манастиру Бездину…
Књижевност за сада има од Каћанског само:
Торжество добродетељи1.
То су дванаест црквених беседа Каћанскога које су штампане тек после његове смрти.
Смрт његова била је као какав пораз за оностране Србе.
Патријарх Рајачић, бринући се о здрављу Каћанскога, које никад није било особито крепко, писао му је из Пожуна, још 2 јануара 1848: да „на његов живот држи више него што он сам то мисли ….. да држи да је он кадар увидети све досадашње злоупотребе, да воље и мужества има ратовати против њих, не би ли се један пут црква Божија од њих очистила“.
Овако су мислили и други сви који су Каћанскога познавали!
Светао му помен међ’ народом коме је животом толико обрицао, а који је смрћу толико ожалостио!
Катић Стеван, из Рогаче, најмлађи од браће Катића, постао је војвода 1810, после смрти свога брата Марка.
Стеван је водио Космајце у бојеве, који су бивали од 1810 до пролећа 1813, али се не зна да се је чим особито одликовао.
Разболевши се од болести, Стеван је умрьо, код своје куће, у Рогачи.
На његовој гробној плочи чита се овај запис:
1813
Здје почивајет раб Божји Стеван Катић, војвода, представи се месеца априла, 24 дан.
Катић Стеван је последња мушка глава из куће Катића, у Рогачи. По смрти његовој, дошао је на њихово имање, и наследио њихово презиме, сестрић њихов, Никола Катић, кога ваља видети, на свом месту.
Катић Сима Прекодринац родио се у селу Дворовима, у Босни, близу Дрине, око године 1783.
Прешавши у Србију, кад је већ српски устанак допръо до Дрине, Катић се је с породицом својом сместио у селу Глоговцу, а с пушком је стао у ред момака Чупићевих.
Чупић га је, на скоро, поставио буљубашом од дринскога ушћа горе до утока потока Жиче у Дрину.
На том простору, Катић је, у две године дана, дочекао и разбио више од десет омањих турских чета, које су надирале одонуд испреко Дрине да робе мачванска села.
За толику храброст у бојевима, и разборитост у служби, постао је, 1808 године, бимбаша.
Доцније се је одликовао у бојевима: на Салашу, на Голом Брду, на Жичи, и у селу Руњанима.
Једном се дигне одонуд из Босне чета од 200 Турака, да пређе Дрину, и да пороби село Бадовинце.
Катић дозна за ту намеру, и претече је: тек што се Турци извезу на десну дринску обалу, Катић, са својом дружином, груне на њих, и потуче их тако да гласник одатле није главе изнео.
Доцније је друга турска чета хтела ударити на село Прњавор, и поробити нарочито кућу Срдана Илије. Катић је и ову чету претекао, потукао је, и задобио себи и дружини врло лепа оружја и одела.
Године 1812 и 1813 Карађорђе га зове војводом, и наређује му да прибере све дошљаке под своју команду, и да им закаже да раде око шанчева све као и старинци што раде, а кад буде време војевању, онда ће они сви с њим заједно војевати.
Последњи пут био се Катић с Турцима на Равњу, а после пораза на том месту, прешао је у Срем.
Како је пак чуо за други устанак 1815, Сима Катић се вратио у Мачву, и ту је, о Протом Смиљанићем, Марком Штитарцем, и Срданом Илијом, радио да се Мачвани дигну на Турке.
После славне победе на Дубљу, и после утврђена мира с Марашлијом, Кнез Милош постави Марка Штитарца за старешину у Мачви и у Поцерини; Симу Катића пак метне за помоћника Штитарцу.
У тој служби, у којој се одликовао разумним и правичних суђењем и управом, Катић је дочекао и смрт, која му дође од болести године 1832, у селу Глоговцу.
Сима Катић је био средњега раста, црне масти, дугих густих црних бркова, и у опће човек леп на очи. Мачвани су га јако волели.
Катић Никола родио се у Рогачи, у нахији београдској. Његова мајка рођена је сестра Катићима Јанку, Марку, и Стевану.
Године 1813, априла 24, умрьо је војвода Катић Стеван, и Карађорђе је, на његово место, поставио за војводу Николу Катића, сестрића његова.
Никола је дошао на имање својих ујака, и узео и презиме њихово, јер, од три брата, правих Катића, већ није било ни једне мушке главе.
Никола није дуго војводовао: свега од априла до 21 септембра 1813!
За то време, у „Карађорђеву Протоколу“ налазимо само једну заповест вождову на војводу Николу Катића (бр. 1448), у којој му налаже: да одсече главе војводама Петру Молеру и Павлу Цукићу, па да их пошаље у Тополу!
То је био распис на све војводе, кад су се оно, ова двојица, била одметнула од власти за неко кратко време.
Шта је било с Катићем Николом 1813, не умем казати, а помиње се да је био на оном знаменитом састанку, у Рудовцима, где је уговорено да се на ново устаје на Турке, и године 1815, после таковске одлуке, повео је Космајце одмах у бој.
По што се ратовање свршило, и с Турцима углавио мир, Кнез Милош је поставио Катића за кнеза кнежине космајске. А како је у Рогачи био суд за београдску нахију још од онога доба, откад је Јанко Катић постао старешина народни, то је и сада састављен суд у том селу за београдску нахију, и у том је суду био Никола Катић и као судија, и као „кнез“, и као „капетан“; тако разно називан, он је увек вршио једну исту службу.
Не ће бити од штете исписати једну пресуду тога рогачкога суда, у ком је Катић био судија и, у овом случају, у неку руку, и оптужена страна.
Ево тога целога случаја, онако како га је причао сам онај који је пред судом одговарао, и судску пресуду трпео.
У оно време, кад је суд београдскога округа био у Рогачи, једнога дана, момак Кнеза Николе Катића, Живко Давидовић, на добру коњу, с пиштољем за појасом, изјаша из села Рогаче, и упути се друмом к Београду.
Не хотећи ићи коловозом, куда је била још по нека бара од кише, Давидовић се прими рудине, и скоро наиђе на овце које су безбрижно пасле по пољани.
На један мах, рукну велики овчарски пас, и кидиса на коњаника, да га свали са седла. Давидовић се маши за пиштољ, да се одбрани. Пушка пуче, а пас, погођен баш у чело, простре се на траву. Давидовић одјезди својим путем, и не окрећући се да види шта би се његовим нападачем.
Купивши у Београду за што је био послан, Живко се врати у Рогачу, али кад приспе Катићевој кући, у којој је онда становао београдски окружни суд, зачуди се, видећи јучашњега пса у у авлији, пред судницом, и његовога газду, сељака, да чека да изиђе пред судије на тужбу.
Како Давидовић одјаша од коња, зовнуше га у суд, а пустише и сељака, газду убијена пса.
— Шта се ти, брате, упита судија Лаза Ивановић Брка: — жалиш на Кнез-Николина момка, Живка?
— Господо судије! рече сељак, искашљујући се: — жалим се што ми је убио чувара моје стоке, мога имања, моје куће.
— Како је то било, Живко? упита председник и момка.
Живко каза у кратко све како је било.
— Господо судије, вели сељак, пренемажући се: — ви ћете рећи псето је то, па није ништа; али верујте Богу, а не мени, ја би му лакше опростио да ми је убио вола из јарма, него овога пса.
— Како ће пас бити скупљи од вола! рече судија Катић: — Прекрсти се ти, брате!
— Не знаш ти, кнеже, колико је мени ваљао овај пас. Злотвор није смео прићи моме стану, кад ми је тај пас био код оваца. Кад би која овца где застала, он дође па је, лепо, собом погони да не остаје од стада…
— То је депо, али је друго пас, а друго је во — хранитељ!
— Ко? вер’ и Бог, рећи ће сељак, да би доказао велику своју штету: — да ми је брата рођенога убио, лакше бих му опростио, него овога пса!
— На поље! Циганине један! Цикну Лаза Брка: — зар ти, никакав човече, поредиш брата са скотом?
Сељак изађе на поље гунђајући, да ће се тужити Кнезу Милошу.
Суд нареди те се измери убијени пас. И изађе у њему 25 ока.
— Кнеже Никола, рече судија Брка: — говеђе је месо на кланицама 12 пара ока. Плати овом човеку по 12 пара за сваку оку убијена пса!
Катић извади и изброја паре. Сад Брка узва сељака и даде му паре.
Сељак прими паре, али рече да ће ићи на жалбу чак Кнезу Милошу.
— Иди ти куд ти драго. Правијега суда не ћеш наћи, него још можеш извући батина!
И тако Живко Давидовић прође врло јевтино на суду: за њега је штету платио његов газда Н. Катић.
Катић Никола био је човек стасит, леп на очи, паметан, речит, лак на коњу, јунак у боју, а праведан у суду.
Умрьо је 22 докембра 1833, пошто је провео у служби 21 годину, и укопан је код сибничке цркве, где и ујак му војвода Јанко.
Бог да их прости обојицу.
Катић Марко, брат Катића Јанка, постао је војвода, после Јанкове смрти, 1806.
Марко је погинуо на свадби код куће Маричића, у Рогачи, месеца јануара, године 1810.
Марко, као војвода, седео је у првом челу совре, иза њега стајала је његова жена, и, по обичају, дворила га.
Сватови су око куће играли, веселили се, и пуцали из пушака.
На један мах, тресне олово војводу посред прсију, те се он устури, и жена га дочека, мртва, на руке.
Нико није видео ко је војводу убио. Једнога су човека окривили, и одмах га на месту исекли на комаде.
Доцније се је та ствар трагала, и чак се је мислило да је ту имало масла и Милоја Петровића Трнавца.
Тек војводе Марка Катића неста с овога света.
На његовој гробној плочи још се може да прочита само ово:
1810
Здје почивајетъ раб Божи војевода Марко Катичъ, мца јану….. (даље се плоча изљускала, те се не може да прочита).
Катић Јанко родио се у селу Рогачи, под Космајем, у Шумадији. Још док је био дете, отму Турци његову рођену сестру, и одведу у Београд. У те своје сестре, Јанко је, доцније, боравио некад краће а некад дуже време, и тако је научио турски говорити.
Момак необично леп, вешт на коњу, хитар у борби свакојаком оружјем, Јанко је био радо гледан у кући Турчина, свога на силу зета. Боравећи ту, Јанко учини љубавно познанство с Туркињом, рођаком зета свога. То познанство дође дотле да, у једној страшној прилици, Турчин, зет му, с голом сабљом јурне да посече Јанка; али Јанкова сестра рашири руке, и стане пред свога мужа, рекавши:
— Расеци мене, па брата мога!
То Јанку да времена да, кроз неколика вратанца, умакне на улицу, па после, у Авалу, и у Космај…
Кад пак букне српски устанак 1804, Јанко одмах приступи Карађорђу, и кнежина туриска, у коју је спадало село Рогача, избере га за кнеза, који ће њом управљати; ну Јанко се више звао војвода него кнез.
Априла 28, године 1804, на оном састанку код ђенерала Женеја у Земуну, где је Аустрија огледала: да измири Србе с Турцима, Јанка Катића видимо и као тумача, и као једнога од првих главара устаничких.
На том састанку Катић, љут на Дахије што нападају сиромашне сељаке без оружја, викнуо је турски:
— Чујте ме и дахиски и царски Турци! Кажите курви Кучук-Алији, у јутру рано нек’ изиђе на Дедино Брдо, или у Врачар, где воли, па: хат му — хат ми; кубура му — кубура ми; гардија му — гардија ми; сабља му — сабља ми: чим год воли — да поделимо мегдан ја и он, а сиротињу нек остави на миру“!
Године 1805, јануара 5, Катић је поделио мегдан са Гушанчевим сестрићем, кападахијом Демом, на месту Мајданима, код Белих Вода, иза села Жаркова.
Катић се махом находио уз Карађорђа. И увек се одликовао колико год јунаштвом, толико исто и разборитошћу и тежњом за паметном и правичном управом у земљи. Он је волео Карађорђа, али је ипак био међу оним војводама које су желеле да се уреди нека власт која би свачију па и „вождову“ наглост могла умеравати.
Године 1806, још у часни пост, Катић је, заједно с Вујицом, био послан у Мачву, у помоћ онамошњим војводама.
О Благовестима, Турци пређу одонуд преко Дрине, и поробе село Совљак: силну марву потерају српску.
Катић, кад то види, брже нареди да Срби збаце с коња бисаге, да сакрију своје косе, да завију чалме, и да коњма потегну попруге, па се, тако прерушени као да су Турци из Шапца, приближе к Турцима Бошњацима, и онда, на глас Катића: — Јуриш, браћо! ударе јуначки, те Турке разбију, и натерају на Дрину, а марву им и све робље отму и врате.
Мртвих Турака, том приликом, остало је на месту 67!
Доцније, у другој поли месеца јула, Срби сретну и узбију ка Шапцу босанског Хасан-Пашу. Главни бој био је на Дугим Њивама, код воде Петковца, у селу Крњићу. Српски војници, гонећи Турке који су, после разбоја, узмицали к Шапцу, стигну неког старог Турчина који је био остао од свога друштва, и повичу му да се преда.
— Кому да се предам? упита Турчин.
— Предај се војводи Јанку Катићу, његова смо ми војска, рекну му Срби.
у тај мах и Јанко, на коњу, дотрчи коњима, хотећи заклонити живот осамљену Турчину, ако би војници поумили да га посеку, па и он викно:
— Не гини, Турчине! тврда је вера; слободно се предај!
— Ком да се предам? упита он на ново.
— Мени, Катићу Јанку, одговори му он, и не гледећи у њега, већ мотрећи шта где бива даље међу Србима и Турцима.
Турчину засијаше очи, кад чу име: Јанко Катић.
— Предајем се! проговори крвник, и, у тај исти тренутак, опали малу пушчицу1, и погоди Катића посред срца жива. Војници, а особито момак Чеврљуга, притрчаше, прихватише Јанка који издахну одмах.
То се догодило недалеко од самога бојнога поља, које мало час поменусмо, и по свој прилици, на Св. Илију, 20. јула 1806.
Јанка су донели и сахранили код сибничке цркве. На гробној му плочи, која је узидана у црквено платно с поља, с јужне стране цркве, пише:
„1806. Здје почивајет раб Божи Јанко Катић, од Рогаче, војвода српски“.
Катић је био човек врло леп, средњега раста, умерена стаса, врло речит, врло паметан, и необично јуначан. Одевао се увек богато и укусно; јахао је дивнога хата ђогата ком је, од велике дике, метана кана на гриву, као што Туркиње често раде. За то се у песми за њега и вели:
„Катић Јанко из села Рогаче
На ђогату гриве окнивене.“
Сувременици Катића и не зову другојаче него мудри и јуначни Јанко.
По његовој смрти, војводску власт предузео је његов брат Марко.