Поменик

Категорија: И

  • Ичко Петар

    Ичко Петар родио се у Катраници, у Македонији.

    Где се је учио не зна се; само се помиње да је био тумач код турскога посланика у Берлину, а једном чак и отправник послова.

    Одонуда је дошао у Земун, где је био трговачки посредник.

    у Београд је прешао за живота Мустај-Паше Шиникоглије. Говори се да су Мустај-Паша и Петар Ичко били Франкмасони и, као тога ради, да Мустај-Паша није ни у чему никада хтео кварити Ичку воље!

    Кад су Срби, 1804, устали на Турке, Ичко је прешао к њима, и чинио им је великих услуга као човек који је, с једне стране, знао турски језик и све турске обичаје, а с друге — био вичан свима дипломатским начинима и формама.

    Срби су Ичка више пута слали да преговара с Турцима о угодбама, под којима би могли пристати да се смире, и да своје одношаје с Портом уреде. Он је у Цариграду, с Портом, био углавио неку погодбу коју сувременици често помињу као Ичков мир. Ту погодбу донео је у Србију турски Мухасил (изасланик), и он је у Смедереву прочитана пред Карађорђем и целом народном скупштином првих дана (биће баш 3) августа 1806.

    1На двадесет хиљада глава пореских да Србија даје360.000
    2За 55.000 харача, са шабачком нахијом165.000
    3Ђечир, тјест београдска скела80.000
    4Чибук, од овце две паре40.000
    5Мукаде све у једно55.000
    6Мајдан пожаревачки3.000
    7Риболов3.000
    8Ђумрук100.000
    Свега гроша806.000

    Анта Протић, који је знао турски, ту погодбу преводи на српски језик овако:

    Ова иста сума, пише Анта, састоји се у овом:

    1. Ђумрук, скеле, и мукаде,
    2. Тамис,
    3. Бач на капијама (?),
    4. Мумхана и Балкана (?),
    5. Бајрат (?),
    6. Капан (?),
    7. Кантар,
    8. Тупа Емин (Дунав),
    9. Морава,
    10. Скеле на Морави, и Земуну,
    11. Исарџик малићана,
    12. Левачка нахија, Колари,
    13. Јагодина,
    14. Палеж,
    15. Рудник,
    16. Брајник, у Ресави.
    17. Мајдан Кучајна,
    18. Чатика и Диванац,
    19. Гарде у Поречу,
    20. Гребен,
    21. Кушиљево, у нахији пожаревачкој
    22. Голубац у Добри,
    23. Сећица и Мира планина,
    24. Кочинца планина,
    25. Темнић мукада,
    26. Доњи Боговац,
    27. Бачина доња и Драгојић,
    28. Драјча или Катун и Варварин
    29. Бајин До планина,
    30. Пожаревац и Ћириковац,
    31. Кленовник и Брђани,
    32. Београд варош, мукада,
    33. Смедерево,
    34. Ваљево,
    35. Крагујевац,
    36. Ресава град. У оно време седео је у Манасији Диздар, и она се звала Ресавски град.
    37. Базрђанбашилук.

    Као што се види, овде има речи, којима смисла нисам могао разумети, а има и места за која не знам где су; али је то тако записао Анта Протић, који је за то једини извор. Дако се, доцније, ко нађе да то објасни.

    Ову погодбу Срби нису примили, те се је ратовање продужило.

    Милутиновић пише да је једном Ичко Петар седео у Нишу као талац за Мухасила турскога, па кад је овај отишао у Немачку, Карађорђе пише Жики, који је држао стражу према Алексинцу, да пресече пролазак ка Нишу докле Ичка не прихвати из турских руку.1

    Кад је ово било не каже се јасно, али личи да је морало бити у почетку године 1807, оних дана када је београдски паша страдао на Емеклуку.

    Ичко је, живећи у Београду, начинио себи кућу, преко пута од Велике Цркве, између Краљевога здања и куће Хећим-Томине. Та кућа стоји и сада; у њој је некад била пошта, а доцније основна школа; сад у њој живи породица г. К. Х. Брзаковића.

    Ичко је, пред смрт, био на некој гозби у Топчидеру. После ручка, узјаше на хата и пође у Београд, али му се смучи, и једва жив допре кући. Ту су чинили све што су знали да га спасу од отрова, али нису могли. Милутиновић, набрајајући лепа својства Ичкова, криви за његову смрт неке „просвећенце,“ али се не види ко је управо дошао Ичку главе.2

    Од кога му је дошла смрт, не знам; али знам, да му Срби морају бити вазда захвални за његове разумне и родољубиве радове…

    Кости Петра Ичка почивају код манастира Раковице.

    1. Србијанка, 2, стр. 133. ↩︎
    2. Србијанка 3, стр. 40—42. ↩︎

  • Исаиловић Димитрије

    Исаиловић Димитрије родио се у Славонији, у Даљу, добру српске патријаршије, 26 октобра 1783 године, лицем на Митров дан, са чега му је и наденуто име Димитрије.

    Отац Димитријев, Јован, био је живописац, и уз то управник патријаршиских добара у Даљу.

    Основне школе изучио је Димитрије у Даљу и у Бечкереку, гимназију у Карловцима, а философију на универзитету у Пешти.

    По свршетку школа, постао је, 1808, професор у карловачкој гимназији, где је служио до године 1813.

    Из Карловаца је узет за професора учитељске школе у Сент-Андреји, откуда се, године 1816, заједно с том школом, преместио у Сомбор. У тој служби остао је до године 1830. Тада пак прешао је у Србију, и ушао у државну службу.

    Најпре је постављен за професора тако зване Велике Школе, у коју су уведени ђаци који су били свршили основну школу. Исаиловић је овим ђацима предавао предмете који се обично предају у гимназији, и тако је он, самим радом својим, уређивао прву гимназију, и с њом је из Београда прешао у Крагујевац, где се она доцније разрасла у „Лицеум Књажевства Србије.“

    Године 1833 уређена је у Србији прва штампарија о државном трошку. Исаиловић се је тој новини толико обрадовао да јој је написао пуну одушевљења Оду.

    Сад је, уза своју дужност у школи, радио и у новој штампарији, и као уредник службених новина, и као цензор књига, а некад чак и као коректор, јер и за то није било вешта човека.

    Године 1838, постао је деловођа ондашњег Попечитељства Просвештенија, а године 1839, начелник истога попечитељства.

    Године 1840 постао је Главни Секретар Државном Савету; али кад се, наскоро за тим, уреди Врховно надзорништво над школама, Исаиловић је, 1841, постао Врховни инспектор свих школа у Србији.

    Кад се, године 1842, укине то инспекторско звање, Исаиловићу су поверавани на израду разни књижевни послови, нарочито речници: француски, латински, и немачки.

    Године 1848 постављен је опет за начелника попечитељству просвештенија, у ком је звању остао до своје смрти, која га, снађе 29 маја 1853.

    У последње време, био је тако спао с ногу да није ни долазио у канцеларију, него је седео дома и бавио се неким књижевних пословима, све ми чини да је тада преводио Рајићеву историју, која му је остала у рукопису.

    Књижевни радови Исаиловићеви ови су:

    1. Нека историјска питања, у Будиму, 1814;
    2. Историја трговине, у Будиму, 1316;
    3. Сави Добрићу, на дан 10 маја, у Бечу;
    4. Српске Новине, у Београду, 1832;
    5. Споменик свеопште радости, за нових 6 округа у Србији, у Београду, 1833;
    6. Српске Новине, 1834;
    7. Српске Новине, 1835;
    8. Немачки Буквар, 1838;
    9. Француско-српски речник, у Београду, 1846;
    10. Немачко-Српски Речник, у Београду, 1847;
    11. Латинско-Српски Речник, у Београду, 1850;
    12. Латинска Граматика, у Београду, 1851.

    Исаиловић је био у своје време редак човек по богатству знања која је имао. Знао је језике: немачки, латински, и француски готово савршено.

    Он је и непосредним радом у школи, и уређивањем, и књижевним путем, и личним саветима и помагањем био човек драгоцен за све просветне послове у српском народу. Још године 1838, у службеним представкама, Савету, ватрено је убеђивао: да треба завести Учитељску Школу у Србији.

    Био је члан Српског Ученог Друштва и Председник школске комисије.

    Исаиловић је био растом висок, ликом црномањаст, погледом благ, беседом јасан, тих, опхођењем чедан, услужан; памћење му је било необично, рукописе читак, марљив, а слог измерен, разговетан, одређен…

    Слика његова има у Београдском Народном Музеју.

  • Илић Мијаило

    Илић Мијаило, мајор, родио се у Јагодини, 14 новембра, 1845, од оца Николе и матере Јелице.

    Отац Мијаилов, погинуо је у Београду, 3 јуна 1862, на Варош-Капији.

    Мијаило је основну школу учио у Јагодини, а пет разреда гимназиских, и војну академију, свршио је у Београду.

    По свршетку академије, постао је ђенералштабни потпоручник 17 новембра 1866; поручник — 1 јануара 1870; капетан 2 класе — 1 марта 1874; 1 класе — 10 марта 1875, а мајор — 1 августа 1876.

    Најпре је служио у пешацима, после у пионерима, а најпосле у пољској батерији. Уз то је, ученој чети предавао топографију и фортификацију.

    Од 1 маја 1868 до 1 априла 1874 био је у народној војсци, у окрузима ужичком и рудничком.

    Године 1876, одређен је за ђенералштабне послове у западноморавској дивизији. Ту га је застао наш први рат против Турака. Многе и тешке послове око мобилизације и концентрације помогао је извршити брзином и зрелошћу којима се је свакад одликова. Али је жудео за командом, за радом на бојном пољу. Та му жеља би испуњена; даде му се команда: да иде уз Ибар к Митровици. Тога тешкога посла примио се Мијаило радо и весело.

    У почетку јула, буде позван опет у дивизиски штаб, на Јавору; али жудња за личном борбом, и жеља осветити оца, није му дала мира у штабу.

    — Није ово место за мене, говорио је Илић: — ја желим команду; желим да се бијем!…

    И команда му се даде најпре у бригади шабачкој, а кад ова оде на Делиград, у бригади рудничкој. Ову бригаду Илић је водно у више бојева од којих је био највећи онај 26 јула на Јавору, кад су нашу дивизију нападала, два сердара-екрема: Дервиш-Паша и Мехмед-Али-Паша са много војске.

    Тада је Илић показао и вештину у распоређивању и примерно лично јунаштво.

    Јула 28 дочекао је Турке, и тако их разбио да је том победом изашао на велики глас.

    Кад су пак наши били потиснути с Јавора, Илић је командовао заштитницом. И, на кушићским утврђењима, борио се тако да је читавих 15 дана био непрекидно на мртвој стражи.

    Испративши и рудничку бригаду на Делиград, видео се је у Чачку с мајком која му, у материнској бризи, говораше:

    — Чувај се, сине!

    — Мајко! Овај посао иде као два јајца на Васкрс: чим се куцну — једно мора прснути!

    Вративши се из Чачка у Ивањицу, поста команданат ужичкој бригади друге класе. Њу је обучавао и спремао на Сађавачком пољу, испод Ивањице. Беше невоља, и он, напрегнутом брзином, приспе ноћу, између 22 и 23 августа, на Чемерницу. Ту прими команду на десном крилу ибарске војске од капетана, Вукосављевића. Борба је трајала и 23 августа. Турци Мисирци наваљивали су силовито. Тога дана, уз Илића, погибоше Капетан Вукосављевић, и Стевица Јовановић, а Миладин Стојановић би рањен.

    У по дне је било најтеже.

    Илић је тада писао: „Моја је чета готово са свим разбијена. Заузет је и Мучањ и Катића. Ја само јогунством држим шанац на Чемерници. Кад буде потреба, ја ћу преко Пресјека на Мучањ“.

    Из ових бележака може се познати како је било Илићу тога дана. Најбољи му другови изгинули поред њега; војска смањена; снага малаксала. И он, ако морадне одступити, мисли на Мучањ, висину од својих 5000 стопа!

    Али је он Турке ипак одбио! И на Мучањ се није морао пењати.

    Пошто су непријатељи одбијени, Илић пође за њима, потискујући их целим фронтом. И они одступише ноћу на Јавор у своја утврђења.

    Илић, да би што већу корист извукао из овога свога успеха, гоњаше Турке чак до под Јанков Врх (јужна ивица на венцу Василину Врху), али баш с тога врха крвнички куршум проби му јуначке прси. Он испусти душу на рукама својих ратних другова, народних војника, од којих погибе онај који му први притрча у помоћ!

    Мијаило Илић пао је око 9 и 1/2 часова пре по дне, 24 августа 1876.

    Крш, пред којим је пао, прозван је, доцније, Илићев Крш.

    Кад га је ударило самртно зрно, рекао је само:

    — Гле! И ја се раних!…

    А пре тога је био добио једну мању рану.

    Тело му је пренесено у Београд, и сарањено код Маркове Цркве у гробницу коју је благоволела поклонити Краљица Наталија.

    Мијаило Илић био је висока раста, танка стаса, кошчат и сув; црне масти, препланула лица, а нарави плахе, преке.

    Био је јак, издржљив; могао је врло брзо и врло дуго пешачити. Из Ужица на Забучје — 1000 стопа висине, излазио је за 20 минута. Из Бајине Баште долазио је, с батаљоном, обданце у Ужице и враћао се (12 часова).

    Служећи у пешачкој бригади, ваљало је да огледа [прибор] обућу војничку. Мијаило, с три друга официра, обуче се потпунце као прост војник, и оде пешке у Ваљево и врати се, владајући се на путу као прост војник. Тако је на себи огледао оно што се тражило од проста војника.

    Мијаило је често бацао досетке у разговору да и насмеје и поучи. Тако једном, на Јавору, храбрећи војнике, доказивао је да, у боју треба слободно ићи напред.

    — Ама гине се, господине, одговори, у шали, један од војника.

    — То јесте мала незгода, али ћемо гледати да и њу отклонимо, одговори Илић смешећи се.

    Мијаило Илић, осем српскога језика, разумевао је добро језике: немачки, француски, пруски, и служио се књижевностима тих језика, „а за невољу, говорио је сам: — могао бих на сва та три језика којекако и споразумевати се.“

    у књижевности од Михаила Илића остали су нам ови списи:

    1. Чланци у Војину за године 1867, 1868, и 1869;
    2. Опис Североисточне Херцеговине, с картом;
    3. Опис предела с ону страну Шар – Планине, (Отаџбина, за 1875);
    4. Солун – Гисово, војничко-топографска црта (Отаџбина, 1875);
    5. Путови у Југозападној Србији;
    6. Клисура између Каблара и Овчара, у Гласнику Срп. Ученог Друштва;
    7. Путовање кроз Поречину Дрина и Вардара, од Ј. Хана. Ово је дело превео с немачког језика.

    Мијаило Илић живео је мало, али је живео радио, и умрьо је славно!

    Слава му!

    Мијаилова слика има у београдском Народном Музеју.

  • Илић Војислав

    Илић Војислав, песник, родио се у Београду, месеца априла 1862, од оца Јована Илића песника и матере Смиљане.

    Основну школу и неколике разреде гимназије Војислав је учио у Београду.

    После тога био је коректор државне штампарије од 12 новембра 1887 до 16 фебруара 1892, а тада му је место оглашено као празно, јер је Војислав од своје драге воље престао долазити на дужност.

    После је био писар у министарству па, најпосле, вицеконсул у Приштини.

    Војислав је преминуо 21 јануара 1894 у Београду, где је и сахрањен.

    Живећи у оца песника, а сам богато обдарен песничким дахом, Војислав је пропевао врло рано. С тога је, може бити, и напустио даље школовање, него је, живећи вољно, певао што му је када задахнуће казивало.

    Године 1887 јавиле су се у Београду Песме Војислава Илића.

    То је била прва збирка.

    Године 1889 штампана је збирка друга, опет под именом Песме Војислава Илића.

    Велика је штета што овако богат природни дар није добио пространу и темељну инструкцију, а жалост је голема што Илић бејаше тако кратка века.

    Неколики пријатељи покојнога Војислава и његове појезије, после смрти његове саставише одбор за подизање споменика младому песнику.

    Тај одбор штампао је у Београду 1895: Војислављеву Споменицу, у великој 8-ни страна 221.

    Бојати се је да то не буде сав споменик од тога одбора.

  • Илић Андреја

    Илић Андреја, крушевачки војвода, помиње се, као војвода, још године 1807.

    Доцније, године 1812, у Карађорђеву Протоколу има неколико бројева, под којима се говори о некаким воденицама, око којих су се прели војвода Андреја и његов по власти другар Ђорђе Симић.

    Тома Милиновић за крушевачке старешине овако лише:

    „Крушевачки камо се Андреја!
    Мрки вуче, на гласу делија!
    Од Крушевца војвода си био,
    Ђе Кнез Лазар некад је живео.
    Ђе си Анто Симеуновићу
    Од расиске Србије племићу!
    Крушевачки војвода постаде,
    Кад старога Андреје нестаде“!

    А куд се део војвода Андреја, нисам могао разабрати, поред свега распитивања.

    Може бити да ће се доцније, кад се ово наштампа и објави, неко од његових потомака јавити, и казати: куд се део, где ли је починуо тај заслужни Србин!…

  • Игуманов Сима (Андрејевић)

    Игуманов Сима (Андрејевић) родио се у Призрену, 30 јануара, 1804.

    Књигу је учио у манастиру Св. Марка, близу Призрена, где му је рођени брат, Аксентије, био игуман.

    За то што је одрастао у манастиру, код игумана, Сима је прозван „Игуманов Сима“; па му је то, као презиме, остало за свагда.

    Око године 1820, још врло млад, врати се Сима из манастира у Призрен, и почне по мало трговати.

    Године 1830, удружи се с призренским пашом те, заједнички, подигну фабрике на реци Бистрици, више манастира Св. Аранђела.

    Године 1835, овога пашу уклоне из Призрена, и он однесе Сими 200.000 гроша!

    Сима се је оженио у Призрену девојком Султаном, из куће Вукића, с којом је родио сина Манојла и кћер Софију.

    Године 1840, да се освети за шамар, који му је ударио један Арнаутин, Сима убије тога Арнаутина, и с тога се је морао уклонити из Призрена, и доћи у Србију, где се је, по ондашњем реду ствари, сматрао као српски грађанин.

    Ради своје парнице с пашом за закинутих 200.000 гроша, оде у Цариград, где је, терајући парницу, радио дуванску радњу.

    Пошто изгуби парницу, и пошто му, у Призрену, умре жена и кћи, Сима узме сина Манојла, и пређе у Одесу, а оданде оде у Кијево где је продужно радњу дуванску.

    Радња му је ишла добро, и он је, за неколико година, стекао красне новце.

    Сима је био човек просте памети, а срца великог; он је радио и текао, али је тековину своју трошио не само на добро своје, него и на добро својега народа!

    Живећи у Русији, мислио је о својој драгој отаџбини, и помагао јој чим је кад могао. Тако је црквама и манастирима у Старој Србији слао књиге, путире, одежде, и друге ствари, које су за лепоту православне богомоље врло потребне. Турцима од важности, и владици Мелентију, слао је честе скупоцене поклоне, да би били благи према Симиној браћи Србина.

    Најпосле, Сима је у Призрену подигао дивну зграду за Богословију, нашао је учитеље, набавио школске намештаје и учила, и ту школу отворио, на велико добро нашега народа и православне вере.

    Из Русије, Сима се пресели у Београд, и овде купи на Теразијама, на углу до куће пок. Јована Мићића, лепо имање, и то тестаментом остави призренској богословији.

    За извршење својему тестаменту, умолио је београдскога митрополита и два трговца.

    Године 1882 оде у Призрен, те разгледа своју задужбину, и сва места где је провео детињство и младост.

    Године 1883, испостивши прву недељу часнога поста, и причестивши се, Сима умре од капље, и буде сарањен у цркви Св. Марка, уза свога оца и мајку. Ту је цркву он и обновио, и набавио јој земаља и шума, колико јој треба да се може издржавати.

    Игуманов је био човек омален, лица румена као ружица а косе, под старост, беле као бели снег.

    Његов једини син Манојло умрьо је још 1871 године, и Сима, после себе, није оставио никога од порода свога, али је оставио своју задужбину — Призренску Богословију — која ће трајати док траје Срба; и оставио је сјајно име добротвора српске просвете, а „добро име, по Сираху, траје до века!“

    Симо! честити сине народа српскога, за живота ти је рука свакад била дуга да помогне, да учини добро! О, нека би Бог дао да, по смрти, име твоје повлачи на сјајну твоју стазу друге родољубе којима је труде небо обилно благословило!…

  • Игњатовић Јаков

    Игњатовић Јаков-Јаша, књижевник, родио се у Св. Андреји 30 новембра 1824 а преминуо је у Новом Саду у очи Ивања дне 1889.

    Основну школу учио је у месту свога рођења, гимназију у Вацу и у Пешти, а права је слушао по разним угарским академијама и у пештанском университету.

    Још у четрнаестој својој години спевао је оду Сими Милутиновићу песнику. А као младић, био је изишао на глас са своје даровитости и науке, а познао се је, доцније, с првим људима у Угарској, Србији, и чак у Француској.

    За маџарске буне, бавио се у Београду, а затим, као емитранат, у Паризу. Тада је ступио у француску војску, и борио се у Алгиру. Тамо је повредио своје десно око, те је доцније само на једно око видео.

    Игњатовић је путовао по истоку, и у Цариграду је бивао више пута. Вративши се у своју постојбину, уређивао је неко време (1855 и 1856) Летопис Матице Српске. Неко време био је српски народни секретар у Карловцима, а после 1861, у Новом Саду, велики бележник. Два пута је био посланик на угарском сабору. После тога се одао сасвим на књижевност, и живео је најпре у Даљу, а после у Новом Саду, где је, 18 марта 1888, доживео и педесетогодишњицу свога књижевнога рада.

    Игњатовић је био веома плодан писац; он је писао и много и разнолико. Овде ће се побројати бар неки његови састави:

    1. О српској књижевности (у Летопису, 1854);
    2. Мисли о југословенству (Летопис 1854);
    3. Ђурађ Бранковић, роман, у Летопису, и у Недељном Листу, прва, друга и трећа књига, а остало у рукопису;
    4. Манзор и Џемила, приповетка;
    5. Љуба Чекмеџић, приповетка;
    6. Чудан Свет, приповетка;
    7. Крв за род, приповетка;
    8. Васа Решпект, приповетка;
    9. Вечити младожења, приповетка;
    10. Милан Неранџић, роман;
    11. Увео Листак, приповетка;
    12. Трпен спасен, приповетка;
    13. Пијанац, приповетка;
    14. Зазидани Несуђеник, приповетка;
    15. Једна ноћ на пароброду, приповетка;
    16. Најскупља коза, приповетка;
    17. Фаличан Максим, приповетка;
    18. Адам и Берберин, шаљива игра;
    19. Стари и нови мајстори, роман;
    20. Појета и Адвокат, приповетка;
    21. Адвокат као Холанер, приповетка;
    22. Кнез у купатилу, приповетка;
    23. Пита 1000 фор. приповетка;
    24. Краљева снаја, приповетка;
    25. Дели-Бакић.
    26. Слепачка скупштина, приповетка;
    27. Патница, роман;
    28. Биографије, монографије, и расправе.
    29. Три српска списатеља: Сима Игњатовић, Лаза Нешковић, и Сима Милутиновић.
    30. Опис и успомена Сент-Андреје.
    31. Књижевност и политика, расправа.
    32. Наши јади и о црквеној автономији.
    33. Писма јелисејска о књижевности.
    34. Политичка брошура о источном питању (на немачком језику).
    35. С ове стране Саве. Брошура о црквеном питању аустроугарских Срба.

    Чини ми се нећу се преварити ако речем, да нико од наших писаца није тако верно фотографисао српско друштво својега доба међу оностраним Србима као Јаша Игњатовић. Та већ сама назвања, сама имена његових списа, тако одабрана и тако кратка а толико садржајна, показују колико је Игњатовић дубоко ронио у ствари, и како је фино разликовао једну од друге.

    Он је умрьо али његове фотографије сувременика му живе и данас, и живеће дуго.

    Хвала и слава и његову таленту, и његову труду!

  • Ивановићева Катарина

    Ивановићева Катарина, уметница, родила се у Стојном Београду, 1819 године, од оца Лазара и матере Марије.

    Још за ране младости, пробудила се је у ове ретке Српкиње жеља за лепим вештинама. У месту свога рођења, почела је цртати, па је продужила цртање и сликање у Пешти, а довршила га у Бечу, у сликарској академији.

    На изложби сликарских радова, 1837, ондашњи су листови хвалили њену слику у којој је она себе саму насликала.

    Ради већега напретка у живопису, Катарина је боравила дуже време у Паризу. Године 1842 походила је Загреб, а године 1846 долазила је у Србију, и у Београду се је бавила дуже време.

    Још године 1836, насликала је, у Бечу, Српскога Омира, то јест, старога слепца, како седи под липом, и уз гусле пева, а слушају га два Србина и једна Српкиња. Та је слика, после, литографисана.

    Српском народном Музеју, у Београду, даровала је она, 1874 и 1879, 15 слика, све у златним красним оквирима. Од тих слика историске су: Освојење Београда 1806; Заклетва Краља Матије Корвина Хуњадског; Јевдокија, грчка царица; Јелена Српкиња, угарска краљица, и Милева Српкиња, турска царица; а портрети су: Сима Милутиновић Сарајлија; Стеван П. Книћанин; Катица Ивановићева, сликарка, у својој радионици; разне су пак слике: Котарица грожђа (2 комада), Богаташица и Сиромашица на умору; Црнац писмоноша, и Талијанац воћар.

    Све ове слике имају не само народну него и уметничку вредност. Оне су најлепше сведочанство да је народ српски створен за просвету, за културу, кад у њега и женска глава може доћи до оволике савршености у уметности. У једно је ово диван пример родољубима, како српкиња, ма где рођена, данас сматра Београд, као просветну средину свему народу нашем.

    Катарина Ивановићева основала је, у Народном Музеју, у Београду, своју Задужбину од 1000 форината или 2150 динара, од којих новаца интерес ће се, од времена до времена, трошити на то да се њене слике и њихови оквири држе увек у лепом стању.1

    Катарина Ивановићева је једина Српкиња која је била члан Српског Ученог Друштва, у Београду.

    Њој је Сима Милутиновић, године 1837, посветио своју књигу „Тројесестарство“.

    Преминула је ова племенита Српкиња 19 септембра 1882. Слава сјајном имену њезином!

    1. Допуна: Задужбина ове добротворке, остављена за то да се њене слике у Народном музеју држе у добром реду, која је у почетку имала 2150 динара, до 1 јануара 1900 нарасла је на 4534,55 динара. ↩︎