Категорија: Г

Гај Људевит родио се у Крапини, у Хрватској, 8 јула 1809 године (по нов. календару).

Основну школу изучио је у месту свога рођења; гимназију у Крижевцу, а философију у Грацу и у Бечу. У Липиској је постао доктор у философији.

После свега тога, отишао је у Пешту, где је слушао права и врло марљиво походио Сечењијеву библиотеку. У Пешти се је познао са Јованом Коларом, у кога је учио чешки језик.

Разговарајући се често с овим покретачем словенске узајамности о правопису, о новинама, и о другим за народ важним стварима, Гај намисли посветити свој живот образовању новога духа у својега народа.

Народ хрватски, сам за се, врло је мален, а књижевници његови, не имајући једнога књижевнога језика, писали су како је који знао. И тако је било: колико писаца толико и правописа, и толико књижевних језика!

За то се Гај стане довијати како би српски језик увео и у хрватску књигу. Тиме је огледао да уједно дигне заставу слоге међу Србима и Хрватима. Као први користан почетак тога рада, Гај је, 1830, издао у Будиму: Кратку основу хрватско-словенског правописања!

Вративши се из Пеште у Загреб, Гај је прикупио око себе све вредније народне пријатеље, и се њима је почео будити народну свест у Хрвата.

Док је боравио у Пешти, видео је врло јасно да Маџари теже све немаџарске народности угушити, и у народност маџарску претопити. За то је, 1833, сложио песму: „Још Хрватска није пропала!“ која је, као муња пролетала кроз Хрвате, и почела их будити од вековног дремежа.

После је почео издавати Хрватске Новине, с књижевним додатком „Хрватском Даницом.“

Године 1836, својим новинама Гај је наденуо име: Народне Илирске Новине, и Илирска Даница.

Ових је учињен потпуни преврат у народном хрватском животу. Језик српски, с бољим правописом, уведен је у хрватску књигу, и Хрвати, оставивши свој предеони кајкавски говор, ушли су у велику заједницу са Србима од тада за довека! Пут, који је Гај показао хрватској књижевности није ни раван ни утрвен: али што се више буде живело, радило, и напредовало, то ће тај пут бивати све равнији, јединство језика српског или хрватскога све истинитије, а слава Гајева све дуговечнија!

Али је оваким радом својим Гај стекао себи многе непријатеље, особито међу Маџарима који су га корели да је човек славољубив и частољубив.

Од тих прекора, Колар га овако брани:

„У пословима који су за хвалу, тражити себи хвале, са свим је похвално; а у слави и срећи свога народа тражити себи славу и част много је часније него немарно гледати на те радове!“

Гај је радио ревно и неуморно, борећи се са препрекама разним и са разних страна.

Године 1840, на Сабору, огледао је даровити Деак задобити Гаја за себе, али му то није пошло за руком. Гај оде од њега рекавши, поред осталога ово:

„Маџари су острво у великом мору словенском. Ја то море нисам створио, нити сам ја његове таласе покренуо. Гледајте да вас они како не покрију и не потопе!“

После је путовао по Немачкој, Пољској, и Русији.

Године 1841 пропутовао је кроз Приморје, Далмацију, и Црну Гору.

Године 1842 довршио је свој спис о Великој Илирији, који је бечка цензура одобрила 1846, али од кога је само неколико одломака штампано у „Даници“: остало није ни угледало света.

Године 1846 био је у Србији, и пропутовао је по многим окрузима, свуда братски дочекиван и одликован.

Године 1847 био је на Маџарском Сабору, где је углављивао споразум између народних посланика и непријатељског Сабора маџарскога.

Гај је, радећи увек као патриота, уживао поверење и католика и православних. Ово му је признавао и Српски Патријарх Јосиф Рајачић, кад је, 1848, изабранога за Бана, пуковника, Јелачића, заклео у главном граду Хрватске!

После године 1848, Гај је много непријатности претрпео, и већ се, после, повукао у приватни живот, али радња његова није остала без рода, и рода доброг!…

Гај је преминуо у Загребу 20 априла 1872.

Он је било средњега стаса, пун, окрушаст, нарави разборите, воље чврсте, беседе разложите, а органа звучна, пријатна: он је од природе био беседник.

Слава му довека што је народно јединство дизао нада све местимичне и случајне раздвојице!

Гагић Јеремија, родио се 1 маја 1783, у Србији; не зна се у ком месту.¹

Гагић је, као што пише Вук, био трговац у Земуну, кад је у Србији букнуо устанак на Дахије, године 1804; и одонуда се је одмах почео мешати веома корисно у послове српске.

Тако, 7 августа 1806, Јеремија Гагић, с Аврамом Лукићем советником нахије пожешке, слан је у Трст, к браћи Србима за новчану помоћ. Вративши се отуда, Гагић и Лукић донели су, и, народним старешинама на Врачару, предали равно 12.750 форината!

11 новембра 1806, Народни Совет пише у Панчево Гагићу, и шаље му 500 гроша да сврши налог.

У почетку године 1807, Гагић остави са свим Земун, па се врати у Србију, и постане у Совету најпре писар а после секретар.

Као советски секретар, Гагић је слан у руски главни стан, кад су оно српске старешине желеле да какав руски човек дође у Србију. И на то тражење, Руси су послали у Београд Константина Родофиникина, као својега дипломатског агента.

Гагић је био писар и у Војводе Миленка Стојковића, у Поречу; а помиње га и пуковник Паулучија, у својим писмима из Србије, додајући да је човек који се може задобити да склања Карађорђа за руске намере.

Године 1813, фебруара 2, Адмирал Чичагов даје Гагићу сведочанство да је он, оставивши секретарство у српском Совету, још од августа 1812, у руској служби.²

После тога, одмах 9 фебруара 1813, Гагић је постављен за титуларног советника, а 5 декембра 1815, и за консула руског у Дубровнику.

У месту своје нове службе, Гагић запроси у богата дубровачкога трговца, родом из Сарајева, Хаџи-Лаке Лучића, кћер за жену. Али како је он тада још био човек нов, и мало познат, родитељи му не дадну одиве. Доцније пак, сами му понуде своју млађу кћер Евстахију (Стаку), с којом се Гагић венча, и с којом је родио четири кћери и једног сина.³

Вредно је овде забележити што се прича у Дубровнику, а тиче се нашега земљака Гагића.

Кад су Аустријанци, после Француза и Црногораца, заузели Боку и Дубровник, онда је аустриском војском командовао ђенерал Милутиновић, родом Србин.

Дошавши у Дубровник, Милутиновић је затекао Гарића, као рускога чиновника. У Дубровнику је онда била мала православна црква од дрвета. У тој малој дрвеној цркви, на служби, певали су често, с једне стране руски чиновник Гагић, а с друге — ћесаров ђенерал Милутиновић: оба православни Срби!

Гагић је у Дубровнику остао дуго. Године 1833 находимо га, међу претплатницима на народне песме Вукове (Узео је 15 књига).

Године 1856, јула 7, Гагић је, по својој молби, стављен у пензију, и отишао је у Млетке, где је и преминуо 1859 године.

Гагић је био стаса омалена, дежмекаста, а носа повелика; врло је лепо живео с дубровачком властелом, и уважавали су га и православни и римокатолици. Радо је читао и куповао српске књиге. Осем српског матерњег језика знао је и говорио: талијански, француски, немачки, и руски.

Као руски конзул у Дубровнику, Гагић је имао врло знатну преписку с Црногорским Владиком Петром Другим, песником, а и с многим других важним људима из Босне, Херцеговине, и Албаније.

Чујем да је сва архива рускога консулства у Дубровнику сада пренесена на Цетиње.

Руски писац Павле Ровински, који је провео неколико година у Црној Гори, пише за Гагића овако:

„Гагићева је мана што је сваку ситницу, чим је чује, не обавестивши се добро о њој, јављао својој влади која је, с тога, често кривила Црногорскога Владику и онде где није био ни мало крив.“

Ровински, уопће, представља Гагића као чиновника поштена, ревна, и тачна, али који не гледа далеко.⁴

После Гагића, за руског конзула у Дубровник је дошао Г. Стремоухов који је, 1867, био директор Азијатског Департамента, у Петрограду.

1. Знајући да је садашњи митрополит дабро-босански, високопросвећени Господин Ђорђе Николајевић, био добар пријатељ пок. Јеремији Гагићу, молио сам га, да ме што боље о покојнику извести. И он ми је врло радо добавио из Анографа парохије дубровачке извод о Гагићу, и о целој његовој породици. У том документу стоји ово: Јеремија Гагић, син Михаила Гагића, из Србије, рођен 1 маја 1783, који је православне вере, и, као руски конзул, пребива у Дубровнику, венчао се с девојком Евстахијом (рођеном 8 новембра 1810, у Сарајеву) 5 марта (по нов.) 1826. — Из Петрограда пак, од г. Никољскога, добио сам извештај да у Гагићевој кондујити стоји: „Гагичь изь сербских уроженцев.“ Гагић је, дакле, рођен у Србији. само се не зна местимице где. — Допуна: Гагић Јеремија родио се у Гружи, у селу Претокама, где је имао рођенога брата Јована који је оставио после себе више потомака. ↩︎
2. Архива Срп. Учен. Друштва, бр. 599. ↩︎
3. Гагићев син Владимир, рођени 1836, умрьо је у Петрограду 1850, а кћери: Милена, Љубица, и Олга живе су и сада. ↩︎
4. Јавор, у Новоме Саду, 1886, стр. 114. ↩︎

Гагић Јанко родио се у селу Болечу, крај друма Цариградског, 3 часа од Београда. И он је један од оних Срба који су, по жељи Мустај-Пашиној, војевали против Пазванџије. У тој војсци Гагић је био буљубаша.

Кад су се Дахије спремале да секу кнезове, и друге одабраније људе у Србији, Јанко је био један између првих којима се спремала осветничка сабља. Али, кад турска потера дође у Болеч, да дахијску вољу изврши, Гагић је осети и побегне у честу.

Турци, не нашавши њега дома, ухвате му синчића, дете од 15—16 година, и поведу у Београд. Гагић је, лугом, крај друма, ишао и ослушкивао шта говоре Турци? На једној ћупријици они се уставе, и рекну ту да посеку дете, кад оца нису ухватили,

— Ако је вера, Турци! викне из луга Гагић: — да ћете пустити дете, ја ћу вам се предати сам?

— Тврда је вера, одговоре радосни Турци: — дете ћемо пустити, а теби како буде!…

Гагић изиђе из луга и положи оружје. Турци му сина пусте, а њега посеку ту на месту.

Слава оваком срцу очинском и јуначком!

Гавриловић Јован родио се у Вуковару, у Славонији, 9 новембра 1796.

Учио се у месту свога рођења, у Печују, у Карловцима, у Стојном Београду, Сегедину, и нешто у Шопрону.

Отац му је био имућан трговац, па је и сина свога спремао за трговца.

По свршетку школовања, или нешто раније, по потреби очеве радње, Гавриловић се је вратио кући, и почео помагати своме оцу у трговини.

У то време, 1822 године, догоди се у месту рођења Гавриловићева велики пожар: око 800 кућа, у један мах, претворио је пламен у пухор. Имање Гавриловићева оца, том приликом, знатно се оштети, и трговина, која се пре водила на велико, тада спаде са свим на трговину ситну.

Не желећи остати у месту свога рођења, Гавриловић је, још 1829, долазио у Србију, те разгледао прилике и разбирао: да ли би било угодна места за њега кад би дошао? А јула 21, године 1831, одиста пређе и настани се у Србији, где одмах буде постављен за секретара у Великом Суду. У том суду старији секретар био је тада Павле Јовановић, потоњи Митрополит Петар.

Те исте године, септембра 22, Гавриловић је послан за секретара Српској Агенцији у Цариграду, откуда је, 7 декембра 1833, враћен у Србију за секретара Кнежевој Канцеларији.

Године 1834 био је опет секретар Великога Суда; а 2 маја 1835 послан је за секретара београдском Варошком Суду.

Године 1836, фебруара 18, послан је у Букурешт, за секретара онамошњој Српској Агенцији.

Године 1839, марта 22 постао је начелник одељењу промишљености у Попечитељству Финанције.

Године 1840, кад је Кнез Михаило вратио централну земаљску управу из Београда у Крагујевац, Гавриловић, не хотећи ићи у Крагујевац, дао је оставку, и био је без службе до 4 априла 1841, када је постављен за секретара Кнежеве Канцеларије; 3 новембра, те исте године, постао је директор те канцеларије, а 26 августа 1842 остао је опет без службе до 22 септембра 1843, кад је наново постављен за начелника у Попечитељству Финанције, где је 2 марта 1859 постао помоћник министру, а 27 октобра 1860 после смрти Кнеза Милоша, поставио га је Кнез Михаило за свог попечитеља финанције.

Године 1861, декембра 6, постао је члан Државном Савету, а после смрти Кнеза Михаила, 20 јуна 1868, изабран је за трећег намесника Кнежевога Достојанства.

Године 1872, августа 10, кад је Кнез Милан, као пунолетан, примио кнежевску власт, и Намесништво престало, Гавриловић је стављен у пензију, и после тога живео је у Београду код своје куће.

Осем праве службе, у којој је свакад био врло тачан, радан, и савестан, Гавриловић се заузимао за сваки напредак у просвети.

Неко време, од своје драге воље, био је управник Послено-Трговачке Школе, која се је, најпосле, претворила у садашњу Реалку.

Исто тако био је члан Школске Комисије, докле год је била та колегија.

Он је био један од првих који су почели обраћати пажњу на нумизматику и у опште на старине у Србији.

При свем том, живот и обичаје народа у Србији врло је мало познавао.

Године 1866 и 1867 Гавриловић је, као председник Ученога Друштва, био зван да иде у Москву, на Етнографску изложбу; али није хтео ићи. Један од чланова који су се спремали да иду у Москву, навали на старца да пође, уверавајући га, да ће бити лепо да Руси виде тако у годинама ученог Србина.

— Е, брате мој, одговори Гавриловић: — ја не могу ићи. Тамо је етнографски скуп, где ће бити говора о животу и обичајима српског народа, а ја, до данас, још нисам ушао ни у једну сељачку кућу у Србији!…

— Не може бити! рече му зачуђени сабеседник.

— Цела је истина: све некако нисам имао прилике уз пут, а нисам никад путовао нарочито по селима. Тек ја мислим то надокнадити, ако само жив будем.

И одиста, дошавши у пензију, старао се то надокнадити: сваког лета путовао је по Србији, сад у овај, а сад у онај крај; и на тим путовима извештавао се је о местима, о људима, и о свему што му се чинило да вреди знати. Много је волео отићи у Добрињу да види место Кнез-Милошево, и ту да дигне хумку од земље, али због врлетности пута није ту жељу испунио.

Осем српског језика, Гавриловић је знао: немачки, француски, и латински, а разумевао је и талијански и руски. Читао је врло много, и кад би осетио да га очи слабије служе, узимао би кога доброг ђака да му чита. И памтио је доста добро. Радо је упућивао друге где што могу наћи у разним књигама које је прочитао.

Из његова пера изишли су ови списи:

1. Речник географиско-статистични Србије, у Београду, 1846. Овај речник био је дуго време једина књига ове врсте о Србији.
2. Мали земљопис Србије и Турске, за основне школе, у Београду, 1850;
3. Кратки трговачки земљопис за ученике трговачке школе, у Београду, 1853;
4. Нешто из рада српске финанције за 13 последњих година, у Београду, 1857.

Осем тога, биће неколико његових чланака у Гласницима Српског Ученог Друштва.

Једном је дао својих 50 дуката те, том наградом, изазвао расправу О Богомилима, која је доцније штампана.

Може се рећи да је Гавриловић много више кретао, изазивао, и помагао да се ради, него што је сам радио.

Науку је јако ценио, и научнике високо поштовао и помагао. Свагдашњи поштовалац Вука Караџића, кроз читавих 50 година, Гавриловић је био једини који је славног Јадранина дочекивао, и на својим колима возао, докле год би се старац бавио у Београду.

Даничићу је помагао у издавању научних списа новцем и другим олакшицама.

Гавриловић је, пред крај свога живота, на име 9 новембра 1872 године, учинио неки уговор с министром просвете. То је нека врста тестамента, по коме је: своју кућу у Београду,¹ и око 250.000 динара оставио као фонд за пензије учитељским удовицама и сирочадма.

Тај Фонд уређен је законом 20 априла 1885. Њим рукује Управа Фондова, и из њега већ примају издржавање удовице и деца умрлих учитеља и учитељака основних школа.

Пријатељ позоришту, Гавриловић је увек држао ложу у позоришту, коју би уступао неком и неком, а по некада би и сам дошао, али тада не би гледао шта се ради на бини, него би само седео и мислио.

Гавриловић је био члан Матице Илирске, члан Југословенске Академије, у Загребу, и носио је Орден Св. Ане другог реда, који му је послао Руски Цар Александар Други.

Преминуо је у Београду 29 јула 1877, и укопан је у порти Цркве Св. Марка. На гробу његову још нема никаква споменика!

Допуна

Гавриловић Јован све своје имање оставио је као фонад за пенсије учитељских удовица и сирочади.

У парку на Калемегдану, спрема бисте Ђуре Даничића, стоји данас верна биста Јована Гавриловића, коју су подигли захвални учитељи својему добротвору 1893 године.

1. Кућа та вреди, у најмању руку, 24.000 динара. ↩︎

Гавриловић Јеврем родио се у селу Шушеоци, округа ваљевског, око године 1810.

Прво је био уписан у гарду Кнеза Милоша, па је, 30 новембра 1830, по прочитању Султанског Хатишерифа, на Врачару, постао официр.

Године 1835 фебруара 3, Јеврем је, као официр, у крагујевачкој цркви, држао заставу, скројену по новом сретењском уставу, која је тога дана свечано освећена; а 20 маја, те исте године, постао је командир кнежевој гарди.

Године 1837, јануара 28, постао је старешина срезу мачванском, у округу шабачком.

Тада је имао плате 550 талира, на писара 200 талира, и на 6 момака, по 60 талира за свакога.

Године 1839, марта 16, постао је помоћник начелнику ваљевског округа.

Године 1840, декембра 17, премештен је за помоћника начелнику рудничког округа.

Године 1843, фебруара 11, постао је начелник округу ваљевском.

Године 1844, новембра 4, после Катанске Буне, противу које се није особито одликовао, премештен је у Неготин, за окружног начелника.

Године 1851, марта 31, враћен је из Неготина у Ваљево за окружног начелника.

Године 1857, новембра 20, кад извесна завера противу живота Кнеза Александра изби из Савета неколико чланова, Гавриловић, као већ пашанац Кнезу Александру, дође за члана земаљском Савету.

Као саветник, служио је до краја 1859 године, када је стављен у пензију.

После тога, живео је у Београду у својој кући, не мешајући се ни у што.

Године 1876, марта 18, Јеврем Гавриловић начинио је завештање по коме је готово све своје имање у Београду, у Ваљеву, у Шушеоци оставио на Просвету, тојест, да то све буде један фонд, којим ће управљати ваљевска општина, употребљујући приход на послове просветне. Ништа ближе није одредио шта да буде од те задужбине, али се је сетио рећи да се ништа не прода од његове некретности.

За прве стараоце овој својој задужбини одредио је: Лазу Лазаревића, трговца из Ваљева; Љубу Молеровића, из Врачевића; и Уроша Кнежевића, из Београда.

Ваља казати, да је Гавриловић, оставивши другој жени својој Милеви сву покретност и виноград у Београду, наредио да она ужива, и остало његово имање, док је год жива, или докле се не би преудала, па тек после тога, његово имање, као просветни фонд, прелази ваљевској општини у руке.

Гавриловић је преминуо 22 јуна, 1879, у Београду, и сарањен је код Маркове Цркве, у Палилули.

Гавриловић се женио два пута: прва његова жена Јелка била је кћи Јеврема Ненадовића. Ни с једном женом није имао порода.

Имање у Београду, Ваљеву, и у Шушеоци, које је Гавриловић оставио на просвету, вреди, у најмању руку, 5000 дуката или 60.000 динара.