Категорија: Г

Грбовић Никола, из села Мратишића, још до устанка, 1804, био је кнез у ваљевској Колубари, онако исто као Бирчанин у Подгорини, и Алекса Ненадовић у Тамнави.

И Никола би био посечен, као што су посечени Бирчанин и Ненадовић, да га од турске сабље није заклонила болест, с које није могао доћи у Ваљево Фочићу на позив, него је послао сина Милована, а овога је Фочић само оковао, у почетку, па га је, после, пустио да иде кући.

Уз устанак Грбовић је пристао одмах, чим се је од болести придигао, и довео је своје Колубарце на Ваљево.

— Идем ја, рекао је он Проти Ненадовићу, у првој опсади Ваљева: — оно чардака, сена, и слама испод Ваљева, да замунђам, нек’ пасја вера зна да се не шалимо, него баш хоћемо да палимо!

А кад су се Турци, после првих судара, затворили у зидане куће, и стали бранити се иза зидова, српске пак старешине стале се договарати: шта да раде, Грбовић је Проти рекао:

— Ови се Турци, душо, затворише у тврдоћу, где им се не може ишта без топа, него их ваља чувати и стезати, док се од глади не предаду; али нема брашна (тако је звао пушчани прах); него, ти, душо, иди, и тражи брашна, а ја ћу ову пасју веру чувати, и ценићу је као што су они мога Алексу и Бирчанина ценили!

У потоњим бојевима према Ужицу, према Соколу, к Шапцу, бивао је свуда и Грбовић с Колубарцима.

Кад се отимао Београд, у очи 30 новембра 1806, Грбовић је јуришао са 1000 својих Колубараца. Ту се је тешко разболео, те су га однели у Мратишић кући, где је, на скоро, и умрьо.

Грбовић Милован, други син Николе Грбовића, родио се у Мратишићу, где и остали Грбовићи.

После смрти брата му, Протопопа Стевана, Милован је постао старешина Колубарцима.

Милован Грбовић славно се је тукао о Турцима на Београду, на Ужицу, Смедереву, Пожаревцу, Шапцу, Лозници, и Соколу.

У последњој битци, на Соколу, разболе се, дође у Мратишић кући, и ту, на скоро, умре.

Ово је онај Грбовић кога је Фочић био затворио, па га, после, пустио.

Сима Милутиновић ставио је у стихове беседу коју је Милован Грбовић, пред битку, говорио својим војницима.

Ево те беседе:

„Чујте браћо Срби!
Свак шкргутни зуби!
Турско је халакат’,
Српско — побеђиват’;
Оштро сваки зверај,
Свак’ у месо смерај!
Пушку хитро пуни,
Рану тек одукни!
Није ту јунака,
Ког’ не дичи с’ мајка
Срцем и мишицом,
Ол’ јуначком смрцом!
„Чујте, браћо Срби!
Планина се разби
Где је вешти главар,
Лав је вазда ратар.
Слатка ј’ сваком вољност,
Гнусна турска холост.
Умом бистра глава,
Верно размерава,
Руке вољу врше
Слогом врага скрше.
Слуша ли се глава,
Ето вечна слава!
„Чујте, браћо Срби!
Дедов’ наших гроби
Сведоче нам јавно
Царство наше давно
Било и пропало
Ал’ семе остало
Српскога јунаштва.
Сродно нам је пити
А наследно бити:
Удри, дакле, брате,
Насрнули на те“!

Гојковића Јаћима из Мозгова у алексиначком округу, две кћери, Марију и Милану отели су, у задушни четвртак, пред Митров Дан, 1832, Френчевићи: Селим-Бег и Осман-Бег, спахије из Крушевца, и одвели их најпре у Крушевац, у свој харем, а после у Ниш, где су их потурчили, и дали им турска имена, Марији — Јурмуса, и Милани — Фатима.

Отмица тих двеју девојака била је повод да Срби устану на оружје у нахијама: алексиначкој, параћинској, и крушевачкој.

Кнез Милош се је одмах умешао у ту ствар, и позвао у помоћ руску дипломатију. На свршетку је изашло то: да се обе девојке врате својим родитељима, и да се Србији придруже оних шест округа, који су 1812 године, кад је подвезиван Букурешки Уговор, били једно с њом.

После тога, Кнез Милош је обе те девојке удао о свом трошку. Марија је, након неколико година, умрла, а Милана која се, у последње време, звала Милкана, живела је у Београду до 9 марта 1885 године, примајући пензију из државне касе, а тога дана је умрла.

Кад је преминула било јој је 70 година.¹

Отмицу тих двеју девојака, и устанак Срба у оним окрузима, историски слика прича „Јурмуса и Фатима,“ штампана у Београду, 1879, а посвећена Ђ. Даничићу.

1. Нови Београдски Дневник, бр. 54. ↩︎

Глувац Мијаило родио се у селу Каменици, у шабачкој Тамнави. Највише се находио, као момак, уз Попа Луку Лазаревића. Господства по власти није никад тражио; сва му је сласт била лично јунаштво, и према такој жудњи, и срце је имао јуначко. Доиста се диве сви, који су Глувца знали, његовој нестрашности усред највеће опасности.

Глувац је врло често, сам без друштва, делио мегдане. Чекајући на мегдану да га противник нападне, Глувац би обично седео на коњу и пушио; тек кад му противник приђе близу, лагано би истресао лулу, оставио је мирно у чибучницу, и тада би се машио коњу за дизгине и за оружје.

Некад би, кажу, узео у уста дима од дувана и, наперивши своју пушку, пустио би дим из уста, да противник помисли „слага му пушка,“ па да полети са сабљом, а Мијаило би га, тек тада, саставио са црном земљом!

Глувац је погинуо у једном весељу, 1810 године, у шабачком граду, од топа, по непажњи градског тобџије. Тада му је било 52 године.

Мијаило је био тврдих ушију, за то је и прозван Глувац. Нарави је био веселе: свакад пун шале, која слободи и снажи. Тако је он, наравно у шали, уверавао да све турске пушке пале, али не састављају! Био је става висока, плећа широких, масти црне; човек космат, имао је обрве као какве стреје над очима, а очи су му севале као жива ватра.

Глигоријевић Вуле, кога су обично звали Ага-Вуле, родио се у Сеници, 1797 године.

Вуле је, још као дете, био дошао у Чачак, и у некога Турчина, сарача, најмио се да служи, и да учи сарачки занат.

Кнез Милош, пролазећи кроз Чачак, устави се те купи нешто од сарачке робе у Турчина, Вуловога газде. Купљену робу из дућана донесе Вуле у стан Кнезу Милошу. Том приликом, Милош види Вула, запази га, и позове да пређе к њему у службу.

Сарачу Турчину, Вулову газди, није било право, да га Вуле остави, пошто је у њега провео две—три године.

Милош му да неколико талира орлаша, као накнаду за шегрта, па Вула узме, и одведе.

Овај случај дао је, доцније, повода причи, по којој је Кнез Милош, божем, из ропства искупио Вула Глигоријевића?

Од тога доба, Вуле је увек био уз Кнеза Милоша, најпре као чибугџија, после као момак, кога је слао те му је разне послове свршавао.

Године 1816, Кнез је Милош Вула послао, с Марком Штитарцем и Петром Лазаревићем, у Шабац да убију владику Мелентија Никшића.

Године 1820, декембра 11, Кнез Милош је поставио Вула за старешину Поречкој Реци, а да седи у Поречу.

Године 1833 и 1834, Вуле је био старешина у срезу мачванском, куд је отишао после смрти Марка Штитарца,

Под Вулом Глигоријевићем, Мачва је ушорена.

После тога, Вуле је ишао с чина на чин, са звања на звање, док, најпосле, није постао пуковник и члан земаљског Савета.

Године 1842, по одласку Обреновића из Србије, као велика њихов пријатељ, остао је био неко време без службе, а доцније дана му је пензија, с којом је живео у Београду код своје куће.

Вуле је био ожењен Видом, ћерком кнеза гружанског, Петра Топаловића, али порода с њом није имао.

Умрьо је 18 марта 1855, у Београду, и сахрањен је у порти Палилулске Цркве, на север од звонаре.

Кнез Михаило, вративши се у Србију, наредио је те је Вулу чело главе стављен леп белег од топчидерског камена.

То ће, чини ми се, бити први гробни белег који је отесан од топчидерског камена.

Главаш Станоје родио се у селу Глибовцу, у смедеревској Јасеници, близу Паланке, а жена његова, Марија, била је родом из Варварина, у Темнићу.

Пре устанка од 1804, Станоје је био човек ожењен, и добар домаћин на кући, па се одметне у хајдуке, и устанак је дочекао као вођ хајдучки.

Ево непосреднога узрока с кога је отишао у хајдуке:

Један момак и једна девојка, обоје из Станојеве рође, који су били блиски род међу собом, замилују се, и науме да се узму. Станоје, не дајући да му се род срамоти, како је сам говорио, спречи им венчати се. Они се, преко неких својих пријатеља, обрате спахији Муји, Турчину, и овај, за ћуп масла, да им исправу да се могу венчати. Станоје ипак ту свадбу поквари.

Турчин Муја, спахија, седећи пред својим чардаком једно вече, пушио је у мраку. Станоје, с другога брега, из далека, потегне из пушке и разбије му лулу, а њега не погоди, јер му је чибук био дугачак.

У Станоја је био брат, кога су звали Дели-Марко, јер је био човек јунак. Турци овога Марка убију, а Станоје, после тога, убије онога спахију Мују, и одметне се у хајдуке.

Најбољи другови у чети, Станоју су били неки Милован из Велике Плане, Лепи Стева из Пръова, и Хајдук-Вељко.

Станоје није никад нападао мучки: што је хтео да учини, јављао је напред. Њему, његовој дружини, и пријатељима, била је лозинка: „С нама је Бог“!

У почетку свога хајдуковања, највише се је задржавао око свога кованјука и своје колибе, наспрам Глибовца, у брегу, до Водица, више Киселе Воде.

С Карађорђем је био добро познат и пре године 1803.

У почетку године 1804, баш кад се заметао устанак, Главаша, видимо с Карађорђем, у топоским виноградима и, доцније, у Орашцу где је, на понуду да буде вођ устанку и старешина народу, изговорио ове значајне речи:

— Добро, браћо! Ја сам хајдук, и мене хајдуци слушају. И слушаће ме; али сав народ нису хајдуци, па ће људи сутра рећи: „Куда ћемо ми за хајдуком? У хајдука нити има куће, ни кућишта; сутра, кад Турци навале, он ће у шуму, а ми ћемо остати на мејдану, да нас Турци харају и ребе“. Него ви поставите старешину какога човека између вас, који је и досад био с народом, а ја ћу чинити што год могу, као и до сад“.

И одиста Станоје, за сво оно време од 1804—1813 није никад управљао народом, него се само био се Турцима. Само у једном запису, у Манастиру Студеници, сећам се да сам прочитао ово:

„Помени Господе… дом и род господара Станоја Обор-војводе!…“

Године 1806, као што прича Анта Протић: — Главаш, налазећи се на Делиграду, узме око 3000 људи, па пређе Јастребац, груне на Прокупље, и свега га спали, само остану опкопи. Том приликом је и себе опрљио ракетлама које су Срби градили од трске.

Овим је нападом нагнао скадарског везира Ибрахим-Пашу да одступи од Делиграда.

После несрећне године 1813, Главаш се је предао Турцима, а велики везир, Куршид-Паша, био га је поставио крсердаром: да гони хајдуке, и да чува цариградски друм, кроз Србију, од разбојника. За то је Станоје и даље носио оно одело и оружје, које носио под Карађорђем.

После Хаџи-Проданове буне, Скопљак-Паша ражљути се на Главаша, што није ухватио Хаџи-Продана, па пошаље своје заптије у Паланку са заповешћу:

— Или Станоја жива да ми доведете, или — његову главу да донесете! Ако не учините ни једно ни друго, платићете својим главама!

Турци дођу у Паланку, и кажу муселиму Скопљакову заповест.

Муселим дозове Главаша, и пред Скопљаковим заптијама, заиште некаке пиштоље које је Станоје од некога, у боју, био отео. — Ја пиштоља не дам, одговори Станоје: — требају мени и мојим пандурима!

Па се дигне и оде кући, а од куће у село Баничину на неку свадбу.

— Ето вам Главаша! рекне муселим Скопљаковим Турцима: — ја му не смем ништа, нити могу; а ви гледајте што вам год драго, и ја ћу помоћи, ако велите да могу!

Турци, онда, узму муселимова буљубашу Колебана, и с њим оду на Станоја.

Међу тим Станоју дође побратим Ђорђиц из села Вишевца, те му каже да ће доћи Турци да га убију. Станоје, находећи се на свадби, кад му то Ђорђиц каже, не хтене са свадбе у шуму, него оде на своју колибу.

Турци пак, идући на Главаша, нађу Радојка Топлицу, из села Ракинца, те их он наведе на Станојеву колибу. Њих је било око 40 пушака. Колиба је била од брвана, а покривена сламом.

Опколивши колибу, Турци нападну на Станоја, који се је, из колибе, бранио и седам Турака оборио. Турци, најпосле, наложе ватру, и стану бацати угарке да запале колибу. Приморан ватром, Главаш изиђе из колибе, и нагне к шуми. Ту га једна пушка згоди и рани. Онако рањен, Главаш се исправи, и саспе ватру у Турчина који му је био најближи. Овај се стропошта и захрчи, издишући.

— Гле! рекне Станоје мирно: — ти од једне ране већ захрка, а на мени оволике, па ми није ништа!

Али га снага изда; и, како је био у чизмама, у једној се бари оклизне, и падне.

Турци притрче, одсеку му главу, и, као највећу драгоценост, однесу у Београд. Скопљак заповеди те се Главашева глава набије на шиљак пред пашиним двором.

У то време находио се је у Београду, као талац да се Срби не би побунили, бивши руднички војвода, Кнез Милош Обреновић. Један од пашиних каваза рећи ће му једно јутро:

— Кнеже! виде ли Главашеву главу? Сад је на твоју ред?

— Вала сам ја моју давно бацио у торбу, одговори Милош у онај мах: — а ово је туђа што је носим на раменима!

Нека жена из Станојеве рође оде у Београд и, некако, украде главу Станојеву, донесе је у Баничину, и сахрани код његова тела.

Међу тим, у Баничини се прича да су Станојеви рођаци дали онолико талира колико је била тешка глава, па је тек тако добили.

Било једно или друго од ова два причања, оба тврде велику цену Станојевој глави, и велику љубав његових рођака према њој.

Слава и њему и њима!

Где је закопан Главаш, копају се и други сељаци, и то се зове: Главашево Гробље.

Станојева сестра Стана изнела му је на гроб плочу и крст који стоји и сад; али ни на крсту, ни на плочи нема никаква записа.

Кад је Главаш погинуо, имао је на себи црвено од кадифе ћурче, с кратким рукавима (долактник), а на ногама црвене турске чизме.

Главашем је Станоје прозван са своје велике главе. Поред тога што је био особито глават, био је и необично грлат. Милутиновић за Станоја, Вељка, Кнеза Максима, и Вула Коларца, вели:

— Кад би лавови проговорили, не би могли другојаче, него као ова четири српска јунака!

Герески Атанасије родио се у Черевићу, у Срему, 1807.

Још као младић, дао се је на трговину, па је, после неког времена, отишао у Русију, и станио се у Одеси.

Тргујући и штедећи, Герески је стекао лепо имање.

Око године 1880, остави Одесу и, као човек већ стар, дође у свој завичај, да остави кости у својој земљи, поред својих дедова и прадедова.

Герески је, још за живота, дао двадесет хиљада рубаља да се оснује задужбина Атанасијевица (Атанасеум) из које ће се давати помоћ добрим а сиромашних ђацима у Новосадској гимназији.

По смрти пак, све своје имање разредио је на помоћ књижевницима, Великој женској школи, у Н. Саду, и Женској школи у Черевићу.

Герески је преминуо у Новом Саду 30 марта 1885, и сахрањен је веома свечано, као што и подоба народном добротвору.

Светао му помен међу потомцима!

Гашпаровић Аврам родио се 1798, у Петрову Селу, у Бачкој, где му је отац био свештеник.

Основну школу свршио је у месту свога рођења; где је гимназију учио, нисам могао дознати, а философију је слушао у Пешти.

Гашпаровић је прешао у Србију врло рано; и чим је прешао, оставио је немачко одело, и обукао српско. На тај начин, ничим се није разликовао од домородаца.

Најпре је бивао учитељ по селима. Последњи пут био је учитељ у кући Хаџи-Милутина Савића, у селу Гарашима, где је учио сина му, Илију, потоњега чувеног Илију Гарашанина.

Из села Гараша одазвао га је у Крагујевац Кнез Милош, и узео га да наставника својим синовима, Милану и Михаилу, потоњим српским кнезовима.

Комесари руски и турски, који су 1830 почели и 1831 довршили бележење границе Кнежевини Србији, по уговору Букурешком од 1812 године, били су начинили и карту од Србије, донели је у Крагујевац, и показали Кнезу Милошу.

Кнез заиште да му се да један примерак те карте. Г. Коцебује, председник комисије, одговори да није овлашћен дати му што тражи, али му свој примерак уступи за неколико часова, да га може разгледати. Куниберт уверава да је они ово учинио само зато, што је мислио да се у Крагујевцу, у оно време, не може наћи човек који би карту прекопирао. Али се такав човек, срећом, нашао; и то је био главом Аврам Гашпаровић који, за не пуна три часа, карту тако прекопира, да се копија није разликовала од оригинала. Само није доспео да испише потпунце сва имена местима. То је урадио после.

Године 1834, Гашпаровић је био члан суда у Пожаревцу, а 1 маја те године постављен је за рачуноиспитача у пожаревачком кнежеву двору.

Гашпаровић је био један од најлепших људи у свој Србији, а и носио се увек лепо. Он је умрьо 1842 у Гургусовцу (Кнежевцу), кога месеца и дана, није се могло дознати, јер су књиге умрлих све сагореле 1876, кад су Турци запалили Кнежевац.

Гарашанин Милутин, државник, родио се у Београду 10 фебруара 1943, од оца Илије и матере Софије.

Основну школу учио је приватно а гимназију и прву годину природњачког одсека у лицеју у Београду.

Године 1860, отишао је у Француску, те је у Париском лицеју Сен-Барбу изучио основну и специјалну математику. Године 1863, ступио је политехнику, и ту је довршио математичке науке. Године 1865, постао је артилериски потпоручник, и ступио је у артилериску школу у Мецу.

Вративши се у Србију године 1868 он, из партиско-политичких узрока, није тражио државне службе, него је, све до 1880, живео у Гроцкој, бавећи се млинарском индустријом, сточарством, и земљорадњом.

Када пак Србија године 1876 уђе у рат с Турском за ослобођење и независност, Милутин Гарашанин ступи у војску, као артилеријски капетан прве класе. Одређен у Ибарску војску, отишао је на Јавор, и онде је командовао чачанском бригадом прве и друге класе. Ту је био у свим биткама и, на Огоријевцу, 11 августа 1876, буде рањен у ногу. За трајања тога рата произведен је у мајорска чин, и добио је таковски крст петог реда.

Кад је, године 1877, обновљен рат с Турцима, Гарашанин се поново ставио на расположење војној власти. По свршетку тога рата, отишао је кући, и живео је као приватан човек.

Године 1880, октобра 19, Гарашанин је ушао у Пироћанчев кабинет, као министар унутрашњих послова.

Године 1883 послан је у Беч за српскога посланика, и године 1884 био је позван, те је саставио кабинет, у ком је као председник остао до 1 јуна 1887.

Године 1894, послан је као српски посланик у Париз, где је остао све до смрти, која га снађе, после дуге и тешке болести, 21 фебруара 1898. Тело његово пренесено је о државном трошку у Београд, и сахрањено у Новом гробљу.

Гарашанин је пером владао одлично; писао је много чланака у разним листовима. И сам је издавао часопис Поглед, и друге мање публикације. Имао је велику полемику с Јованом Ристићем, нападајући овога политику, нарочито за првога његовога намесништва. У скупштинама говорио је као прави од талента беседник. Имао је и вољу и лакост да се, беседећи, и нашали, а у шали је кад и кад миловао и пецнути, што му је некад и штету доносило.¹

При образовању Напредне странке, он је у тај посао улазио и споро и с муком; а после је остао у странци за све време њезина живота и рада и, најпосле, он је њу коначно и расуо као странку!

Човек висока раста, крупне снаге, црна, јуначкога лица, очију великих, гласа јака али не једра, Гарашанин је био врло импозантна појава. На обичном послу није се жустрио, а у бојевима је био и храбар и тачан како се најбоље може желити. Управо, Гарашанин у капуту, и Гарашанин у војничком мундиру, као да су била два различна човека!…

Као државник у многом што чем није био срећан, а као човек био је у свачем честит и светао!

Лака нека му је српска земља!

1. Једном у скупштини, одговарајући опозицији, која се позивала на јавно мњење, Гарашанин се нашали овако:
   — Господо! То јавно мњење хоће некад да буде и мало безобразно, кад се пача у оно што не разуме и т. д.
   За то је доцније, жестоко нападан. Пријатељи су тврдили да је рекао безобзирно а не безобразно, али и та коректура није умалила напада̂. ↩︎

Гарашанин Илија родио се 16 јануара 1812 године у селу Гарашима, у крагујевачкој нахији.

Отац Илин, Милутин Савић, добар домаћин на кући, и чувен марвени трговац, имао је још два сина, старија од Илије: Луку, и Мијаила.

Оних дана, кад се Илија родио, запали неко поштанска сена, у Гарашима. Карађорђе, или што је баш мислио да је то учинио Милутин, или из личне мржње, осуди Милутина да вади „Мазију“.

Милутин, чувши за ту глупу пресуду, узме пушку, и оде у гору, тојест, одметне се у хајдуке.

Сада „Вожд“ протера сву Милутинову породицу из Гараша у Београдски Град, а кућу и све стаје његове у селу спали. Тако је мали Илија, још некрштен, боравио у београдској тврдињи која ће, после 55 година, захваљујући у великој мери и његовом раду, постати град српски, неодвојни део српске државе!

Не прође много, а Карађорђе се измири с Милутином, те се породица овога врати у Гараше, да кући кућу из нова.

Илија је ту крштен, и растао је у кући очиној.

Као шипарац, Илија је чувао стоку, као и сви његови врсници у селу. Али отац његов, који није пропустио да свакога свога сина позна с књигом, доведе из Срема некога Мијаила Берисављевића, те почне дете учити књизи. После овога Мијаила, дође Илији за учитеља неки Аврам Гашпаровић. Ове учитеље доводио је Милутин својој кући; ту их држао, хранио, и по нешто им плаћао, а они су му учили децу, јер јавних школа није било нигде близу.

Иза тога, одведе Милутин Илију у Земун, у грчку школу; а после та премести у Ораховицу, где је научио немачки.

Вративши се из Ораховице кући, Илија је почео помагати оцу и браћи у трговини.

Међу тим отац Илин, Милутин, ишао је у Јерусалим, на Христов Гроб, и прозвао се Хаџи-Милутин, или краће Хаџија. С тога се и Илија, у прво време, потписивао „Илија Хаџи-Милутиновић“.

Кад се Илија вратио из Ораховице, и почео оцу и браћи помагати у трговини, онда је Хаџија био још човек врло крепак, а два му сина, Лука и Мијаило, у најбољој снази. За то је кућа Хаџи-Милутинова у Гарашима била чувена и знана у свој Шумадији.

Кнез Милош, који је тада седео у Крагујевцу, знао је добро Хаџи-Милутина и његову задругу; често је Хаџију призивао, и увек га лепо примао. Чак га је звао „рођаче“, за то што оба славе Светога Николу.

Једном приликом заиште Кнез од Хаџије једнога сина, да га уведе у државну службу. Милутин, велики пријатељ Милошев, пристане и понуди Луку да иде Кнезу у службу.

И Луку видимо као царинара на дунавској скели, у Вишњици, 1833 и 1834¹ године.

Доцније Лука остави службу, и оде на ново трговати. А на његово место у државну службу дође трећи му брат Илија.

Кнез Милош, примивши Илију, постави и њега за царинара у селу Вишњици, на Дунаву, испод Београда. То је Илији била прва државна служба.

После тога, произведе Кнез Илију за пуковника, и постави га за шефа своје регуларне војске, коју је тек био завео. У том чину, Илија се увек находио уз Кнеза, а у политику се још није мешао.

По одласку Кнеза Милоша из Србије, и после смрти Кнеза Милана, Илија је оставио службу, и отишао у Влашку, где је био закупио неке мошије. У том га је затекла и година 1842, у којој је букнула Вучићева буна, која је однела главе Илину оцу Хаџи-Милутину, и најстаријем брату Луци.

Године 1842, октомбра 26, Илија Гарашанин постављен је за помоћника министру унутрашњих послова Вучићу.

Године 1844 Илију већ видимо у Београду, као попечитеља унутрашњих послова. Од тога доба, до краја 1867, Илија је био или у великој власти, или и ван власти, али свакад у великом уважењу у Србији.

У јесен, године 1844, написао је, својом руком, план за унутрашњу и спољашњу политику Србије. И то је назвао „Начертаније“.

И док је год био у власти, за Кнеза Александра, старао се је да влада по том свом „Начертанију“.

Кнез Михаило, дошавши, по други пут, на српски престо, после смрти оца свога, Кнеза Милоша, 14 септембра 1860, наименова за свога представника и попечитеља спољних послова Илију Гарашанина.

Гарашанин, добивши такав указ, оде Кнезу у двор, и изјави да се, бар за неко време, тога звања не може примити. Кнез навали да се прими по што по то.

— Господару! рече тада Гарашанин: — терате ме из земље, ако останете при тој мисли!

Кнез се љутне; узме свој указ, и подере га. За тим, без дугога премишљања, постави за представника Филипа Христића, члана државног Савета.

Г. Ф. Христић водио је послове не више него годину дана, и толико му је времена било доста да се увери шта се иште од онога који хоће да седи на државној крми.

Кнез Михаило, да би утишао духове, позове опет Гарашанина. Онда му овај покаже своје „Начертаније“, изјавивши да би се примио, ако би се држала политика тога његовога „начертанија“.

Кнез, прочитавши тај план, усвоји га, и позове Гарашанина на представништво, поверивши му министарство спољних послова.

Примивши се председништва, Гарашанин је саставио кабинет, и остао је на том месту до пред крај године 1867.

У току тога времена, успело се је: да се Турци из српских вароша иселе; да се градови: Ужице, Соко, и Кастел распрскају, и, најпосле, да се и градови: Београд, Смедерево, Шабац, и Фетислам уступе Србији.

Даље, Гарашанин је утврдио пријатељство с Румунијом; углавио уговор савезништва с Грчком, и уговор с Црном Гором, по ком би се она, после срећнога рата, имала спојити са Србијом, а Кнез Никола, одрекавши се суверености, примао би 20.000 дуката годишње плаће, и имао би место првога принца у српском двору.

Најпосле, утврдио је био известан споразум с Хрватима, с Бугарима, и с Арнаутима.

Али, на крају године 1867, поче се осећати да се неко појаче заплеће у државне послове, у Београду. И, једнога вечера, кнежев Ађутанат, Љуба Ивановић, донесе једно писмо Гарашанину од Кнеза Михаила.

У писму Кнез захваљује Гарашанину за дотадашњу ревну и патриотску службу!

Гарашанин, свативши жељу, напише одмах оставку и пошље Кнезу, а сутра рано почне се спремати да иде у Гроцку.

Ну ево г. Настаса Јовановића, дворскога кнежевог управитеља, који му доноси кесу са 1000 меџидија, под кнежавим печатом.

— Ово вам је послао Кнез Михаило, рече Настас.

Гарашанин не прими дар, и Настас се врати Кнезу.

— Кажите г. Гарашанину, рече Кнез: — да га ја молим да то прими, Он ме досад није ничим увредио, а примићу за увреду ако ми одбије дар.

Настас опет те Гарашанину.

Старац сад новце прими, и остави у касу.

Та кеса, тако под печатом, стајала је чак до друге поле године 1868, и тек ју је тада Илија одрешио, ма да се је, дотле, много пута веома мучио за новце.

— А што је нисте досад одрешили? упита један пријатељ Илију?

— Могао ме је Кнез чим год увредити и, у таком случају, ја бих му његово новце вратио под његовим печатом. Сада пак, умрьо је, кукавац, и увредити ме већ више не може. За то хоћу да их трошим!

Као пензионар, Гарашанин је живео у Гроцкој, и у Београд је долазио само кад је имао кака посла.

Гарашанин је врло мало водио бриге о својој кући и имовини, за то је, после толико година службе, отишао у Гроцку као човек сиромах.

У животу Мајора Мише Анастасијевића испричано је, како му се је племенито и великодушно, у новчаној невољи, налазио овај велики Србин.

Тек кад би се наштампало Гарашаниново „Начертаније“, и толика друга његова писма, видело би се колико је срца и ума било у тога државника-самоука. Али као да ће име Илино ту правду, а српски народ то обавештење, подуже очекивати!

Илија Гарашанин бејаше растом један од највиших људи; крупан, црн, богињав, у последње време, готово безуб, а руку са свим кривих од костобоље; при свем том, у разговору и понашању пријатан толико да свакад занесе свога сабеседника.

Није пио никаква пића које опија, а каве и дувана није знао колико му је доста.

На Илији је природа показала колико милује удруживати супротности у једнога лица: он је био пример вредноће и страшило оштрине у послу; а, у исто доба, непресушно врело шале и хумора!

Још се не зна на Балканском Полуострву за жива човека, који је имао толико веза с личностима по местима на Словенском Југу, колико је тога било у Илије Гарашанина!

Гарашанин је умрьо у Београду 10 јуна 1874, па је однесен и сарањен у Гроцкој. Године 1886, кад му умре старији син Светозар, његове су кости пренесене из Гроцке, и сахрањене у Београду, код Палилулске Цркве.

1. Забавници за 1833 стр. 18, и за 1834 стр. 11. ↩︎