Категорија: В

Видаковић Милован родио се у селу Неменикућама, под Космајем, месеца маја, 1780 године, од оца Стевана и матере Станке.

Стари Милованови, како је он слушао у детињству, живели су у Лозници, на Дрини, па су се, у време неке размирице, уклонили од Турака дубље у Србију, и тако су се настанили под Космајем.

Два пак његова стрица, одвојивши се од осталих рођака, пређу преко Саве, и онамо се настане, један у Земуну, а други у Иригу, где су радили занате, и живели лепо.

Кад је Миловану било 6-7 година, почне се, прича он сам, у селу говоркати да ће се Немци и Турци заратити. У то време, једног дана, дође у Неменикуће господар тога села, Турчин Ибраим-Ага, сазове сељаке, и каже им, од прилике, овако:

— Рајо, море! Ми хоћемо с Немцима да се бијемо. Немци већ иду на нас великом војском, а и наша се војска прибира к Београду, да их дочекамо: како ће се овај рат свршити, нико не зна; нити се сад може казати чија ће бити срећа. За то ви, у овој размирици, немојте да се преварите и да пристајете уз Немце против нас; него седите с миром, док се рат не сврши, а кад се сврши, ко надвали оном се поклоните.

„А да вас војници, који иду да се бију, не би узнемиривали, склониште се у гору, у збегове, докле траје рат“.

Казавши то сељацима, Ибраим дигне што је имао у Неменикућама, и оде у Београд. Неменикућани, после тога, оставе село, и оду у збег у Подлужје.

Ту, у густој гори, проведу целу зиму. Милован марљиво описује какву су муку мучили, сиромаси, у том збегу. Живећи по земуницама и кулачама, људи су, вели он: — били сви чађави од дима, а од велике глади били су суви и мршави; јер им је, најпре, нестало соли, а после — хлеба, што се није имало где купити.

Пред пролеће, 1778, оставе Подлужје, па се преместе у Вртиште, у Космају, код манастирине Каштаљана. Ту се збегну: Неменикућани, Рогачани, и Кораћичани.

Глад је и ту била велика. Већ су се људи почели поболевати од глади. Богме су неки и умирали. „Бејаше, прича Милован: — часни пост: могло се имати меса, али људи не ће да се омрсе. Поп Јован, тада, објави свему збегу да, у такој невољи, није грехота мрсити. За то, нека кољу стоку, и нека се месом прирањују. Ако ли ко, не хотећи се омрсити, умре од глади, попа рекне да такога не ће опевати!

Тек тада се је мали Милован малко опоравио месом, докле није стигао цремуж, и још неко зеље, које се је могло јести.

Месеца јула, те године, дођу у овај збег фрајкори, тојест, Срби добровољци, који су војевали за Аустријанце против Турака, и кажу људма сељацима: да је немачки цар позвао сва села крај Саве и Дунава, да пређу онамо за воду, ако се боје од Турака.

И тако Милован, с целим збегом, остави Неменикуће и свој мили Космај и, на Забрежју, превезе се у Срем.

Милован је оставио својеручну записку, пуну најживљега интереса, о своме животу у селу, и о овом сељењу од Космаја до Саве.

Прешавши у Срем, Милован се никад више није враћао у своје Неменикуће. По свој прилици, њему су, бар у прво време, помагали његови стричеви, те је свршио ниже и више школе: у Новом Саду, Темишвару, Сегедину, и Кежмарку, и постао је приватни васпитач деце а, године 1819, видимо га, као професора, у новосадској гимназији, где предаје латински језик.

Видаковић је и писао и преводио много. У колико се могло прибрати, ово су књиге које су нам остале од Милована Видаковића:

1. Историја о прекрасном Јосифу, Будим, 1805;
2. Усамљени Јуноша, Будим, 1810;
3. Велимир и Босиљка, Будим, 1811;
4. Љубав к младој Музи Српској. С латинског, Пешта, 1812:
5. Љубомир у Јелисијуму, у три књиге, Будим, 1814, 1817, и 1829;
6. Млади Товија, приповетка у стиховима*. Будим, 1825;
7. Касија Царица, роман, Будим, 1827;
8. Силоан и Милена Српкиња у Енглеској, роман, Будим, 1829;
9. Љубезна Сцена, приповетка из српске историје, 1834;
10. Дјевица из Маријенбурга, превод с немачког, 1836;
11. Историја Српског Народа, по Рајићу, Београд 1—4 свеске, 1833—1837;
12. Путашествије у Јерусалим, Будим, 1834;
13. Благородни Отрок, превод с немачког, Будим, 1836;
14. Граматика српска, Пешта 1838;
15. Песан историческа о Св. Ђорђу, у стиховима, Н. Сад, 1839;
16. Селим и Мерима, прича, Нови Сад, 1839; и
17. Смесице, 10 разних чланака, Пешта, 1841.

Не гледајући Видаковићу на језик, који је пун непотребне словено-руске мешавине, не узимајући у обзир и друге многе књижевне мане, његове су књиге пуне неког милог даха, који Србину и поштену човеку годи, и зато су се читале радо у свему ондашњем српском свету. Може се рећи, без увећавања, да је Видаковић својих књигама, разбудио у Срба вољу за читање; управо — он је створио у Срба онај свет што чита. Видаковићеве књиге, увек чедне и уљудне, васкрсле су и многа стара српска имена, мушка и женска, која су нама данас тако обична.

Видаковић је, свега свога века, био у оскудици, а пред крај живота још у највећој. Последње године свога живота провео је у Пешти. Живео је од издавања књига, и давао је приватне лекције за малу месечну награду. У маленој собици његовој морало је бити места и за два ђака, који су код њега бесплатан стан имали. Боравећи у Пешти, старац се је дружио с ђацима из већих школа, колико за то што је увек миловао младиће од свог народа, толико и што је, кукавац, уз њих добијао по који бољи залогај да поједе. Али кад год је имао новаца, одмах је частио сиромашне ђаке, и делио је с њима и последњу своју пару. Ма какав сиромашан ђак који је у Пешту дошао без трошка, имао је код Видаковића стан, док није себи нашао места!

И усред те своје чемерне немаштине, писац Видаковић владаше благом, којим је богаташе могао даривати.

Госпођа Перка, кћи Кнеза Милоша, онога који бејаше онако необично богат и главом, и руком, и кесом, удата у земљу туђу, запала у друштво коме језика не зна, туговаше као пренесена садница. Прочитала би што да се забави, да се поучи, да се задовољи, али шта да чита? Шилер и Гете писали су лепо, слатко, дивно, божански: али за њу они беху Немци, као сваки немаци! Није се, дакле, могла забавити ни књигом немачком, нити књигом маџарском!

У то време, дође јој, некако, у руке нека књига Милована Видаковића. Српкиња је прочита, управо прогута; забави се, наслади се, пренесе се у крајеве своје, међу људе своје, у мисли своје, у душу народа својега!

И гле! Кнежева кћи, госпођа богата, седи и пише смерну молбеницу сиромаху књижевнику, да јој учини радост: да јој пошаље све своје књиге!

Онај који је извршио ову поруку,¹ нашао је, 1840, Видаковића у Пешти, на пијаци, где сам своје књиге продаје!

На таком месту, у таком свом стању, смерни Неменикућанин рекао је реч, која је оној која све друго има, била велика срећа, рекао је:

— Послаћу, што год имам!

Јадни паћеници, књижевници, ви гладни и жедни, ви понекад усрећавате сите и напите! А сами!…

Послушајмо што сам о том пише Сави Текелији, 6 септембра 1839 године:

Како народ наш дела моја уважајет, и вcја књиги моја с каковим усердијем чтит и ползујетсја, о сем ја молчу. Но из сих, великодушни Србине, увидети можете колики труд ја, за 34 лета, с пером мојим, на поље младија литератури нашеја, в тесњејших мојих опстојателствах, многажди алчушче и жаждушче, подносил јесам! И что ме ино на сеј подвиг одушевљавало и нудило, нежели искреноје моје жеданије народу в просвештенији јего на ползу ми бити. Бог ми и совест моја свидетељи в сем сут, да ја шчастије моје народнија ползи ради пренебрегал јесам, жертвом јему сотворилсја, и на конец в старости мојеј на жезал негли просјака низриновену ми бити вижду. Кол крати серце моје, расцвељено, слези ми из очес точит, хотја они и слатки сут мње, ибо совест мја ублажајет да невино стражду, и убожество терпљу.

Зато, Ваше Високородије, благодјетелни и весма ретки Србине имајте призреније сверху мене, всја надежда моја, после Бога, на Вас; не ишчу инија милости, точију коју ми по правдје изволите дати. При благодушном заведенији вашем прошу какову нибуд службу, да ја возмогу мње насуштни ко издржанију ми живота заслужити, во первих же нужно ми јест обитељ имети (квартир), в неј же пребиваја, потшчусја и остатак мојеја жизни на всеопшту ползу обратити. В прочем вручајасја в милост, јесам со страхопочитанијем Вашего Високородија милостиваго господина изумирајушчи раб, Милован Видаковић, с. р.

Је ли добио што је овим сузним писмом тражио, не зна се; али се зна да га немаштина није никад оставила!

Пред смрт на годину дана остане скоро без икакве зараде, а беше већ и ослабио. Варошки инџинир Димитрије Јовановић прими га у своју кућу, да му децу поучава. Ту више није трпео оскудицу. У Јовановићевој кући је и умрьо од врућице, у новембру 1841.² Јовановић је узео на себе терет укопних трошкова: али ђаци су га хтели велелепније сахранити, па су купили добровољне прилоге од тамошњих Срба. Сахрањен је у српском пештанском гробљу. Српска Матица, доцније, ставила му је чело главе мраморни крст.

Видаковић је био очију црних, чела висока, лица дугуљаста браде и бркова није носио.

У јелу и пићу био је умерен, у друштву разговоран и, што оно веле, пун натучен разних прича и уљудних пошалица. Био је кротак, скроман, човечан, и велики родољуб.

Његова, добро погођена слика има у Народном Музеју, у Београду.

1. Г. Срета Л. Поповић. ↩︎
2. Исправка: У „Српском Народном Листу“ (Година 6, број 45, новембра 6, 1841. стр. 354) има: „Слово на гробу Милована Видаковића, списатеља српског, 30. октобра говорено Александром Стојачковићем, прве године права слушатељем пештанског свеучилишта.“
   
   Према овоме биће да је Видаковић умрьо месеца октобра а не новембра! ↩︎

Веселић Јосиф родио се 5 августа 1823, у Ђакову, у Славонији.

Учио је гимназију, философију, и богословију.

После неколиких огледа књижевних и политичких, прешао је у Србију; у Београду је примио православну веру, и добио службу најпре у крагујевачком суду, после у телеграфу, а најпосле у крагујевачкој гимназији.

Служећи, као професор крагујевачке гимназије, умрьо је 20 августа 1873 у Крагујевцу.

Веселић је штампао:

1. Воћарство (латиницом), у Осеку, 1848;
2. Биљословље 1—3, у Н. Саду, 1852;
3. Поњатије о телеграфу, у Београду, 1859;
4. Слово којим је поздрављен Кнез Милош, 14 јула 1859;
5. Опис Манастира у Србији, у Београду, 1867;
6. Реч у своје време, у Београду, 1870;
7. Скуп Словенских Била на Метином Брду, 9 августа 1872, у Београду 1872.

Намера му је увек добра: неговао је слогу међу јужним Словенима, и у опште је, у животу, световао путове мирне и помирљиве; а списи му се не одликују ни садржином, ни књижевном обрадом; добра пак његова воља заслужује сваку хвалу…

Велимировић Вићентије родио се у селу Витковцу, у Гружи 1761 године¹.

Где се учио не зна се, као што се не зна ни где се, и кад, закалуђерио. Само се зна да је, у почетку овога века, био јеромонах у лаври Студеници. Његов сувременик, и његов ученик, потоњи шабачки владика, Ђерасим Ђорђевић, хвали га као свештеника врло јака у свим питањима која се тичу вере и цркве, додајући: да је историју српског народа најрадије слушао од оца Већентија.

Кад су Студеничани, године 1806, бојећи се турске најезде, оставили Студеницу, и Св. Краља пренели у манастир Враћевшницу, у рудничком присоју, онда је и духовник Већентије, с браћом, прешао, па је у Враћевшници, те године, и преминуо…

Честити духовник Велимировић написао је лепим минејском словима:

„Сказаније о преселенији моштеј светаго в краљех Стефана“.

Ту се прича да је Краљ Стефан, по смрти својој, био укопан у Студеници, одакле га је Св. Сава, по повратку с првога пута у Јерусалим, пренео у Жичу, као његову задужбину. Одатле су мошти Св. Краља, после смрти Св. Саве, биле враћене у Студеницу.

Урош Велики, 1237, пренесе их у своју задужбину Сопоћане. Ту је Св. Краљ остао чак до после смрти Стефана Високог. У то пак време, од силе турске, калуђери закопају у земљу ћивот с моштима, те је тако остао у земљи до 1529. Тад га извади пећски патријарах Пајсије, и рашки митрополит, те остане на јави до 1587.

Тада опет, од страха турскога, пренесу га калуђери из Сопоћана у Црну Реку, у цркву Светих Аранђела Михаила и Гаврила, где је остао 14 година.

Одатле је враћен у Студеницу 1701, где је остао до 1789.

Године 1789, јануара 6, калуђери узму Св. Краља и, преко Карановца, Јагодине, Смедерева и Гроцке, донесу га у Београд. Тада се дигне манастир Рајиновац, ради Св. Краља.

Одатле је пренесен преко Дунава у манастир Војиловицу. Вративши се одонуда, остао је неко време у Рајиновцу, па је, 1791, донесен опет у Студеницу.

Све ово испричао је духовник Вићентије просто и разговетно, и написао својим лепим и читким рукописом.

Рукопис је тај везан заједно с јеванђељима која се читају на Велики Четвртак. Он се храни у књижници манастира Студенице, и сведочи нам да су људи, жудни знања, и у најљућа времена, отимали се да што науче. И учење им је давало моћи да могу, након себе, остављати овако красне споменике!…

Јака му земља телу, а покој честитој души!

1. У Кнежевини Србији стр. 288, стоји Кикојевцу, али је ово овде право име. ↩︎

Васиљевић Бранко, почасни пуковник, родио се у селу Алдинцима, у Заглавку, округа тимочкога, око године 1825.

Служио је у редовној војсци, и дошао до чина који је носио. У оба наша рата с Турцима, Бранко се одликовао као команданат бригаде. Нарочито се хвалом помињало његово јуначко држање у првом рату на Великом Извору и на Зајечару, где се показао као прави јунак!

Преминуо је у Београду 3 априла 1900 године, после кратке болести.

На његову опелу био је и сам Њ. В. Краљ Милан.

Бог да га прости!