Категорија: В

Вукићевић Никола родио се у селу Светлићу; ту је одрастао, стекао, и постао трговац, чувен и уважен у народу.

Кад се оно, године 1814, Хаџи-Продан одметну, и поче прикупљати дружину да се на ново бије с Турцима, Никола Вукићевић, чувши за то, одмах приста радо и весело, и поче и сам скупљати ратнике и договарати се о новом устанку. Али, доцније, кад Хаџи-Проданова ствар пропаде, и кад Ћаја-Паша дође у Крагујевац, и поче примати на веру који се год преда, дође и Никола, и преда му се, заједно с братом својим. Лукави Турчин прими их оба лепо, обласка као каке пријатеље, и остави да ходају с оружјем. После 5-6 дана стрпа их у тамницу, па онда, с осталима, у ланце, и одведе их у Београд.

У Београду су оба посечена на крају године 1814.

Вукићевић И. Илија, књижевник, родио се је 3 августа 1866 у Београду.

Основну школу учио је у Београду, а гимназију у Врањи, Београду, и Крагујевцу, како му се у које место премештао отац по служби својој. Велику Школу пак свршио је у Београду.

Писао је приповетке, већином из живота сеоског. Служио је као наставник у гимназији, а неко време провео је и у Швајцарској ради свога усавршења. Пред крај живота био је пао у тешку болест, од које је, најпосле, и преминуо 4 марта 1899 у Београду.

Вукићевића су обично звали Ика, име од милоште, а и био је младић врло симпатичан, даровит и вредан, али га црна смрт тако рано уграби.

Бог да га прости!

(О Ики Вукићевићу има више у Мостарској Зори од 1 априла 1899, бр. 4, стр. 151.)

Вукашиновић Милоје, прота јагодински, родио се у селу Сталаћу, у округу крушевачком.

Где је учио књигу, где ли се, и кад, запопио, кад ли је дошао у Јагодину, није се могло дознати.

Прота Милоје јавља се, као човек врло паметан и уважен, тек од онда кад је Кнез Милош имао потребу слати депутације у Цариград.

Има једно писмо Кнеза Милоша, које је писано у Београду 3 јуна 1817, а упућено на Михаила Германа, у Букурешту. У том писму, између осталога, Кнез каже: „Прота Милоје до данас још дошао није, нити је књиге донео. Јавите ми какве су књиге биле, и колико књига има. За трошкове што пишете, кад прота дође, известићу се колико је Добрњац око књига потрошио.“

Сва је прилика да је овде реч о неким црквеним књигама, које су из Русије набављене; али откуд ту Прота Милоје, нисам могао сазнати.

Године 1820, октобра 22, прота Милоје Вукашиновић изабран је за члана оној депутацији коју је Кнез Милош послао у Цариград с пуномоћством да тражи од Порте извршење ових народних жеља:

1. Границе Србији да се рашире донде, где су биле за време Букурешког уговора, 1812;
2. Да се одреди сума годишњег данка, који ће Србија, тако увећана, плаћати Порти;
3. Кнеза Милоша Султан да призна за наследнога Кнеза Србије;
4. Срби да могу зидати цркве, школе, манастире, и радити све што је добро за просвету; и
5. Турци ван градова нигде у Србији да не могу живети.¹

Вукашиновић је, као и другови му, остао у Цариграду дуго, и био је, заједно с осталима, у затвору, како је Порта кад наређивала.

Вративши се из Цариграда, Прота Милоје продужио је вршити своју протску и поповску службу у Јагодини, као и пре тога.

Преминуо је у Јагодини 1831 године², и укопан је код олтара цркве јагодинске.

Допуна

О проти Вукашиновићу вреди прибележити и ово што иде:

Једном, двадесетих година, владика Грк, идући из Цариграда за Србију, дође у Јагодину, и на Конак падне проти Милоју.

Ондашњи владика Грк јахао је хата, пред њим се водио једек, на коме о ункашу с једне стране виси сабља, за знак да је владика царски бератлија, а с друге стране топуз — да се види како од патријарка има власт судити поповима и калуђерима.

С таком опремом и овај владика дође у Јагодину проти Милоју на конак.

Кад осване други дан владичин ђакон и момци узму спремати коње за путовање у Крагујевац а прота Милоје, видећи шта о хоће са сабљом и с оним топузом, рекне:

— Ђаконе, ту боранију зави у терћије, а та г…а баци у зобницу да се не зна што је!

— Агиос! обрне се ђакон владици: — прота не да обесити о ункаш сабљу и топуз?

— А засто то, оце прото? пита владика Грк.

— У овој земљи то не иде, свети владико! одговори прота.

— Џаном, ја сам царски цовек: то је моје право!

— Ове земље цар седи у Крагујевцу; ако ти он допусти — носи слободно, а донде ти склони та г…а, да се не чуди свет који те види у путу!

И владика је послушао.

1. Грађа 1, стр. 59. ↩︎
2. „Овде почива прото Милоје Вукашиновић, рођен у Сталаћу. Срб ретки и славни. Богу и народу верно послужио; цару пет година јемцем био за српство, сужњевавши за исто у бостанџибише. Дома дошав отуда, мирно је поживео, пак се представио лицем у суботу Св. Теодора 1831. Вечна му памет сад и свакад буди од сваког Србина“.
   
   Кад сам писао помен проте Милоја Вукашиновића, нисам био добио запис са гроба протина, него ми је само јављено из Јагодине, да је Вукашиновић преминуо 1831; и тако је штампано на страни 68 Поменика. Доцније ми је послан цео гробни запис с плоче, па и ту стоји да је умрьо 1831 (Глед. стр. 873 и 874 Поменика).
   
   Још доцније прочитао сам да је проти Милоју Вукашиновићу 23 фебруара 1835 одређено 100 талира пенсије!!
   
   Тад је било очевидно да су горње године погрешно означене.
   
   После свега тога, отишао сам у Јагодину и код олтара старе Јагодинске цркве видео протину надгробну плочу, и уверио се да је на камену изрезана била година 1837, као година протине смрти, али се онај кљун од цифре 7 одљуснуо, и остала сама линија, која може да изгледа просто као 1. То је, дакле, и омело оне који су раније запис читали и мени с њега препис слали. ↩︎

Вујић Јоаким, „славеносрпски списатељ“, родио се у Баји, у Маџарској, 9 септембра 1772, од оца Глигорија и матере Јевре.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, а средње и више образовање добио је у Новом Саду, у Калочи, Пожуну, Сегедину, и у Пешти.

По свршетку школа, путовао је по Хрватској, по Италији, и по мору, а и учитељствовао је неколико година.

Оженио се је у Сент-Андреји, али се није могао станити на једном месту.

Вујић је писао и штампао књиге, а давао је и позоришне представе у Пешти, Араду, Темишвару, Панчеву, и Земуну.

Овим представама будио је свест о прошлости српској, и неговао осећање за све што је добро и честито.

Године 1839, хотећи, за свагда, оставити место својега рођења, Вујић је, 14 маја, написао тестаменат којим је све своје имање (2400 форината шајна) оставио каси цркве Св. Николе у Баји, наредивши да се, од интереса на те новце, сваке године даје:

1. Цркви Св. Николе, и цркви Благовештенској, по 6 форината на свеће, зеитин и просфоре;
2. Двојици свештеника тих двеју цркава, по 25 форината;
3. Болници бајској, по 8 форината;
4. Двојици добрих ђака у гимназији, који су православне вере, а добро се уче и владају, по 25 форината на годину, и
5. Двојици православних учитеља, по 12 форината.

А за то све тражио је само: да речени свештеници, заједно с учитељима и ђацима, сваке године по три службе Божје одслуже за њега и за родитеље његове, и то: 9 септембра, када се родио, на Атанасија и Ћирила, 17 јануара, кад му је била слава, и на дан кад оде са овога света на други.

Црквена Бајска Општина примила је овај завет, и унела га у свој записник 16 маја 1839.

И данас, сваке године, врше се наредбе Вујићеве и, по свршетку испита, у општини се прочитају имена двојице најбољих ђака, Срба, којима се даје помоћ од задужбине Вујићеве.

Вујић је, по жељи Кнеза Милоша, путовао по Србији, по у свом „Путешествију“, које је штампао у Будиму 1828, сачувао нам је многе драгоцене белешке из физиономије Србије од 1826—1828.

Године 1835 видимо га опет у Крагујевцу, где је давао позоришне представе, које ондашње новине бележе као пријатну појаву у млађаној српској престоници¹.

Тај посао Вујић је продужио и године 1836. Кнез Милош је Вујића пазио, и звао га увек „сине!“

Од тога доба, Вујић је редовно живео у Србији, осем што је овда онда путовао дуже или краће време. Године 1847 боравио је у Београду. Био је већ остарео и ослабео, а и осиромашио веома. Наставао је у једној собици више основне школе, и велике цркве, у улици која од старог здања води калемегдану. Тада га је помагао новцем Димитрије Аврамовић, живописац.

Колико се сећам, Вујић је носио на глави качкету, спљескану као лепиња; браду и брке бријао је; од старости био је малко погурен; на леђима је имао дугачко јапунџе, а у руци штап.

Живећи тако оскудно, Вујић је често говорио својим пријатељима, професорима:

— Карисиме! Да ми хоће дати да будем цензор новина: ту нема много посла, јер већ и ја нисам за велики рад; плаће има 250 талира: мени би то било доста; па бих само прочитао и написао: „Позвољајетсја,“ или: „Не позвољајетсја!“

И ту, тако смерну жељу, старац је однео у гроб!

Вујић је умрьо у Београду 9 новембра 1847, у 2^1/2, часа после подне. Пре тога је куњао три дана: старост и слабост прекинуше му жицу живота.² Он је издахнуо у стану књиговесца Винклера, који је баш тада повезивао његово последње дело (Ирину и Филандра). Самртну свећу држао му је више главе шегрт Влајко, данашњи кључар у Народном Позоришту, у Београду.

Тело Вујићево испратили су сви наставници и сви ученици у Београду. У великој цркви, на опелу, говорио му је беседу ондашњи архимандрит, а потоњи владика шабачки, Гаврило Поповић.

Од свих српских писаца, Вујић је, после Доситија, највише путовао, и своје путовање описивао. Али је он учинио и нешто више од Доситија, то јест, путовао је по Србији, између 1826—1828, и своје путовање описао. Ту књигу и данас може Србин читалац прелиставати са слашћу, јер је пуна драгоцених бележака о стању Србије онога доба.

Ово су књиге које је Вујић превео или сам написао:

1. Руководство к француској граматици, Тријест, 1805;
2. Фернандо и Јорика. Игра у три чина, с енглеског, Будим, 1805;
3. Љубавна завист чрез једне чарапе. Шаљива игра, Будим, 1805;
4. Радосне и увеселителне лакрдије Бертолдина. С талијанског, Будим, 1806;
5. Награжденије и наказаније. Сеоска игра, у два чина, Будим, 1806;
6. Јестествословије за младеж, по немачком, Будим, 1809;
7. Слепи миш, весела игра, Будим, 1809;
8. Увеселителне басне Какасена, с талијанског, Будим, 1809;
9. Алексис и Надина. С енглеског, Будим, 1810;
10. Млади Робинзон, Будим, 1810;
11. Крешталица, у три чина, Будим, 1814;
12. Суворов и Кутузов у царству мртвих, Пешта, 1814;
13. Слава Наполеонова, Будим, 1814;
14. Благородна и великодушна жена Лунара у Персији, Будим, 1815;
15. Училиште добродетељи, Будим, 1828;
16. Земљеописаније целога света, Будим, 1825;
17. Путешествије по Србији, Будим, 1828;
18. Славеносрпскога списатеља средство обогатити се, Будим, 1829;
19. Новоизобрјетеноје и благоустројеноје прибавленије к училишту добродјетели, содержашчеје десјат пријатних повестеј с нравучителними их поученијами и примечанијами во употребленије, увеселеније и ползу славосербскија јуности, издано Јоакимом Вујичем славеносербским писатељем, в Будиње Градје, 1830.
20. Јоакима Вујића, славено-српског списатеља Животоописаније, у Караштату, 1833;
21. Отјатије Београда од Турака, Нови Сад, 1843;
22. Путешествије по Унгарији, Валахији, и т д. Београд, 1845;
23. Ирина и Филандр, с талијанског, Београд, 1847.

Не могу тврдити да су овде баш све књиге Вујићеве, јер је он врло много и писао и преводио, али сам настајавао да ништа не остане!

1. Српске Новине бр. 7, 1835, стр. 56. ↩︎
2. Српске Новине, 1847, бр. 89. ↩︎

Вујић Владимир родио се у варошици Иригу, у Срему, 8 новембра 1818, од оца Јована и мајке Катарине.

Основну школу изучио је у месту својега рођења, а гимназију и богословију у Карловцима; права пак и философију слушао је у Печују и у Пешти.

По свршетку наука, Вујић је, године 1843, на позив владике Мутибарића, отишао у Задар, и онамо је био професор православне богословије, до 1846 године.

Те године навали на њега владика Мутибарић, да се закалуђери, те Вујић, не хотећи примити тога чина, остави професуру и Задар, па дође у Србију. Вујићев је ђак српски песник Јово Сундечић.

У Београду, положивши професорски испит пред ондашњих „Одбором Просвештенија“, Вујић буде постављен за професора у шабачкој полугимназији.

Године 1848, на позив шабачког владике Јанићија Нешковића, а с одобрењем министра просвете, Вујић остави професорство, и оде владици за секретара.

Године 1853 постављен је за професора у великој гимназији у Београду за српски и словенски језик.

Године 1855 изабран је за члана Српском Ученом Друштву.

Године 1864, пошто је преуређена Београдска Богословија, премештен је из Гимназије у Богословију за професора.

Том приликом, ондашњи министар просвете, К. Цукић, изјавио је Вујићу писмено своју захвалност, што је неко време бесплатно професоровао у Вишој Женској Школи.

Године 1878, као ислужени професор, по својој молби, стављен је у стање мира, с пуном пензијом.

Том приликом одликован је таковским крстом четвртог реда.

После тога, живео је у Београду код своје куће.

Преминуо је, после дугога боловања, године 1882, декембра 16, у Београду.

Од Владимира Вујића књижевности остају ови списи:

1. Српска Граматика 1856, старим правописом;
2. Граматика српска за средње заводе, новим правописом, у пет издања; последње је Браће Јовановића, у Панчеву;
3. Опсада Севастопоља. Овај роман Вујић је превео у друштву с Ђ. Малетићем;
4. Родољубац, књижевни лист, који је Вујић био покренуо с Малетићем и Балантским;
5. Теорија прозе за више разреде гимназије, 1864;
6. Општа реторика, осветљена примерима, за ученике Богословије, 1873;
7. Беседа на Св. Саву, у Богословији, 1873.

Наставник омладине кроз више од тридесет година, у разним местима, и разним школама, Вујић је одслужио отаџбини службу са свим како треба.

Истина, предајући српски језик у Србији, у оно време кад су Вукове књиге биле забрањене, бранио је, као наставник, стање које се држало, не одобравајући у свему Вукове реформе.

Доцније, кад је законска забрана дигнута с Вукова правописа, Вујић се приклонио реформи, ма да је ипак находио шта и њој да забави.

Поред тога, био је човек радан, тачан, и предавач врло вешт. Имао је, особито у последње своје дане, доста мрачан поглед на морални дух у ком се васпитава омладина; осуђивао је тај дух, по некад и оштрије, али — да Бог да да се је у свему варао!

Вујић је био човек висок, сув, коштуњав; боловао је од ревматизама, те је, у последње време, једва могао ићи пешице, и на ногама је носио обућу која је говела његовим стопалима а не очима гледалаца.

Мир његову праху!

Врчевић Вук родио се у Рисну, у Боци Которској, 26 фебруара 1811, од оца Стевана и матере Тоде.

Отац Вуков Стеван био је опћински писар и учитељ у Рисну. Тако је Вук научио читати, писати, и рачунати у тој вајној школи очиној; а пошто се је мало научио писати, преписивао је акте у опћинском суду, и тако помагао оцу своме.

Тад је осетио да би добро било, кад би знао и талијански језик, и навалио је, те је и њега научио.

Уз то је знао црквено певање, а и глас му је био врло мио.

Расрдивши се једном на свога оца, Вук запали и оде у Будву; где је стао у трговину и, уз то, научио везивати књиге.

Младић веселе нарави, шаљив, певач, и разговоран, свагда у друштву мио, Вук је радо слушао народне песме, приче, пословице, и свакојаке пошалице. Све је то радо слушао, добро памтио, и вешто припричавао у приликама, те тако се тим знањем јако богатио.

Уз то је читао српске књиге, и учио се из њих. Нарочито захвално помиње Доситијеве књиге, Стојковићеву физику, и књиге Вукове.

Бавећи се у Будви трговином, Врчевић навали те научи и немачки језик.

Кад Раде Петровић постане владика у Црној Гори, позове он Врчевића себи за писара, обричући му 800 талира плате и храну и стан. И Вук би ту понуду примио радо, али му не допусте родитељи.

Године 1838 први пут су, у „Далматинском Магазину“, штампане две Врчевићеве песме.

Сад је и Вук Караџић чуо био за Вука Врчевића, и почео му се обраћати за речи, за песме, приче и друге народне умотворине из онога краја. И Врчевић је своме славном имењаку слао често обилате прилоге, а особито за „Ковчежић“.

Године 1852, пред јесен, отишао је на Цетиње Кнезу Данилу за секретара. Ту је имао 800 фиорина у цванцикама, стан, трпезу, и сав приход од пасоша.

На Цетињу му се је тако било омилело живети, да би остао на свагда, само да није оно ожењен, или да му није требало децу школовати.

Оставивши Цетиње, прешао је у државну службу аустриску, у Задру. откуда је, доцније, послан за вицеконсула у Требиње, у Херцеговини; а кад је Аустрија окупирала Босну и Херцеговину, те јој је престала потреба, држати консуле у тим земљама, Врчевић је стављен у пензију, и живео је, после тога, у Дубровнику, где је и преминуо 13/25 августа 1882 године.

Од Врчевића имамо драгоцене збирке народних умотворина, нарочито из Херцеговине, у коју, пре њега, није допирао готово ни један скупљач из народа нашега.

Своје збирке он је сам овако поређао:

1. Мале женске херцеговачке пјесме, с додатком на крају „херцеговачке напијалице“, у Бечу, 1866;
2. Народне приповијетке, I књига, у Биограду, 1868, трошком Српског Ученог Друштва;
3. Народне свакојаке игре прва књига у Београду, 1868;
4. Читава књига одговора на 347 питања Загребачке Академије о правним обичајима народним;
5. Народне пословице (3700);
6. Народне загонетке (800);
7. Три књиге народних јуначких пјесама;
8. Пјесме које само Турци Херцеговачки пјевају;
9. Народно сујеверје и тумачење снова;
10. Друга књига народних приповиједака;
11. Друга књига народних игара;
12. Цркве и манастири у Херцеговини;
13. Главни догађаји за владе Кнеза Данила; и
14. Живот Владике Рада Петра Петровића Другог.

Врчевић је био почасни члан Српског Ученог Друштва од 16 фебруара 1868 године, витез црногорског ордена Кнеза Данила, и ордена аустрискога Фрање Јосифа.

Врета из Колара, родом је из Македоније, али је давно био дошао у Србију; настанио се, и оженио у Коларима; и ту децу изродио. Његова кћи била је за војводом Вулом Илићем Коларцем.

Овај Врета, као буљубаша у смедеревској војсци, под Вујицом, у Мачви, у боју код села Клења, о Благовестима 1806, још док су се ратници пушкарали, убио је три Турчина, једнога за другим!

Кад је Вуле Коларац постао команданат граду Смедереву и неколиким селима до Раље, он је Врету ставио за управитеља месту Смедереву.

Куд се део, најпосле, није се могло дознати.

Војичић Петар је, по песми, био војник и капетан у војсци војводе Молера, у шанцу на Баурићу. Он се само зове „Момче Сокољанче,“ и песма казује како је погубно Турчина Гушу Буљубашу, „који српско робље меће на откупе!“

Та лепа песма находи се у „Кнежевини Србији“ стр. 532—534.

Возаровић Глиша, књиговезац и књигопродавац, рођен у Земуну, рано је прешао у Београд¹, где је, радећи свој занат, уједно био и покретач многом књижевном предузећу.

У кући Возаровићевој, како кажу, никла је прва мисао о Београдској Читаоници.

Возаровић је живо настајавао да би на Врачару нашао место, где је спаљен Свети Сава и, разабравши за једно такво место, дигао је дрвени крст који и данас стоји, ма да неће бити погодио право место светитељева спалишта.

Возаровић је, кад се рушила стара београдска црква, да се зида нова, садашња велика црква, водио синовље старање о костима Доситија Обрадовића.

Возаровић је први скупио и штампао све књиге Доситијеве, Давидовићеве, и пет свезака Голубице, у којима је многа драгоцена грађа.

Поред тога, радо је помагао сиромашним а добрим ђацима, ма да и сам није имао много.

Возаровић је умрьо од суве болести, 10 јануара 1848, и укопан је код Палилулске Цркве, до својих пријатеља Вукашина Радишића, и Симе Милутиновића.

Бог да га прости!

Допуна

Возаровић Глиша родио се је у Лежимиру 1 септембра 1790.

Године 1847 јануара 8 Возаровић је купио за 8 дуката на Врачару њиву где је мислио да је Св. Сава спаљен, и ту је подигао дрвени крст са записом „Богу и људма, на Врачару, Глигорије Возаровић“.

5 марта 1847 Возаровић је све своје имање завештао својој жени Сари.

Године 1853 новембра 13 Сара, остављајући све своје имање својој сестри Кати Захаријадесовици, вели:

„Земљу пак од два дана орања у Београду, на шанцу, на којој се крст подигнут налази, остављам по препоруци мужа моја цркви палилулској, да иста црква ову земљу никад и ником продати или ма под којим видом отуђити не може, већ само приход да бере, и од овога прихода годишње по неку част на страну оставља како би се временом својим нови крст подићи могао онаки исти какав се и сада на земљи тој налази“.

1. У Вуковој Даници за 1829, Возаровића налазимо међу уписницима београдским. ↩︎

Вишњић Филип родио се, 1767, у селу Трнави, у нахији зворничкој, у Босни, у кући задружној и доста имућној. Оцу његову било је крштено име Ђорђе, а знали су га Стојан Вилић; матери му пак било је име Марија, а прозвали су је Вишња, и само су је под тим именом и знали. По овом другом материном имену, Филип је и прозван Вишњић.

Филипов је отац рано умрьо, а мати његова, оставши удовица, преуда се у село Међаше, близу Бељине. Ту је Филип провео своје детињство и своју прву младост. Осме своје године ослепио је од богиња.

Песнички дар јавио се је рано у Филипа. Као слепац, брзо је научио гудити, и уз гусле певати. Песме је, с почетка, певао разне, какве је где чуо, а памтио је све што би једном чуо.

За рата немачкога 1787—1788, удари велика несрећа на кућу и на стричеве Филипове, у Трнави. Турци, дошавши њиховој кући, дарну у образ једној његовој стрини. Стричеви му то спазе, па једног Турчина убију, а другог обесе о шљиву уларом с његовога коња.

За то Турци доцније, кад на ново обладају, три Филипова стрица и једног му брата од стрица, уморе на мукама у Зворнику.

Како је Филип живео вео за ово време, не зна се, али се може погодити колико је ова крвничка сила распаљивала у њега мржњу спроћу Турака.

Кад му је била 31 година, оженио се је девојком Настом, из села Мртвице. И њу нису звали крштеним именом, него су је звали Бела. С њом је имао шесторо деце, од којих је, 1817, било живо само двоје: Ранко и Милица.

До првих година овога 19. века, Филип је истина путовао по свему босанском пашалуку, па је чак и у Скадар одлазио, али је певао само старе песме и старе јунаке: певао је оно што је слушао од других певача; сам се није усуђивао ништа да састави и да спева.

Када пак, године 1804, у Шумадији букну српски устанак на Турке; и када чак преко Дрине допреше гласи о новим бојевима, о новим јунацима, о новим захтевима а старим правима српске отаџбине: онда се у душу Вишњићеву удахну неки животворни дах. Од онога што је било давно, окрете он умне очи своје на оно што бива тада, што се спрема да буде у земљама српским, и — струне његове стадоше пратити песме какве никад ничије гусле дотле нису пратиле!…

Вишњић је прешао у Србију 1809, када се војска српска, после несреће на Каменици, вратила амо испреко Дрине. После тога је путовао по Србији. Бивао је, на прилику, у Шапцу, Београду, Ужицу, Лозници, Лешници, Убу, у Болечу, Гроцкој, Хасан-Пашиној Паланци, на Руднику, Чачку, Карановцу, и у Крагујевцу.

У Лозници се, године 1810, био затекао, кад је била опсађена, и кад су је онако јуначки бранили: Анта Богићевић, Милош Поцерац, и Бакал-Милосав.

Вишњић је гудио и певао пред многим српским војводама, па и пред самим Карађорђем, али је с њим мало говорио. Једном, у Бадовинцима, пред више старешина, рекао је Вишњић Луци Лазаревићу:

— Господару! Не старај се како ћеш надбити босанске Турке, него дај мени да скупим стотину слепаца, па нам дај сваком по неука ждрепца, а у руке сабље, и напутите нас на турску војску; ви пак окати, хајдете за нама, да видите шта ће од нас бити. Нека од нас буде што Бог да, само да и ми неко јунаштво учинимо, па макар пропали сви до једног. Доста певамо чудеса и витештва, те дражимо браћу на погибију; него да докажемо да је и нама слатко мрети тако славном смрћу!

Лука се на ово грохотом насмеје, а војска се овесели и охрабри: — Кад слеп ово жели и овако говори, шта је остало за нас окате? помисли сваки у себи.

Године 1813, Вишњић је, са својом породицом, прешао у Срем, и настанио се у селу Грку.

Године 1815, у Манастиру Шитатовцу, певао је Вуку неке песме. Тада га је Вук наговарао да се врати у Србију, не би ли још коју песму спевао; али није хтео, јер му је, вели Вук. било врло добро у Срему: где би год се јавио, људи су га, због његових песама, лепо примали, частили и даривали.¹

Он је умрьо у селу Грку, 1834. Покретана је одавна мисао да се на гробу његову дигне споменик. И баш сада, 15 августа 1887, та је мисао свечано извршена.

Споменик је повисока, танка пирамида од гранита.

На споменику је урезан овај запис:

☦
ГРОБ
ГУСЛАРА-ПЕСИНКА СРПСКОГ
ФИЛИПА ВИШЊИЋА
КАМЕНОМ ГА ОБЕЛЕЖИО
СРПСКИ НАРОД
1887

Благо гробу, и у тами што сва сјаји,
Где кандило припаљују нараштаји!
Кандило је жар, што српске груди краси:
Вишњић га је чувао да се не угаси.
Ми ти гробу камен дасмо. То можемо.
Венац прави твојој слави јоште дугујемо.²

Али је дужност сваком Србину сећати се онога који је за вечно сећање сачувао име Српско!

1. Народне песме 4, стр. 12 од 1833, у Бечу. ↩︎
2. Стражилово за 1887, бр. 37, стр. 588-590. ↩︎