Категорија: Б

Баталака (Лазар Арсенијевић) родио се у селу Буковику, године 1793.

Учио се у Југовићевој школи у Београду, и тада му оно Милутиновић довикује:

„Ој Лазаре Арсенијевићу!
Степенита слова и мишљења!

Године 1813, кад је Србија пропала, прешао је с другима у Немачку и Баталака, и неко време боравио је у Новом Саду. Доцније је отишао у Русију, и онамо је, у вароши Кишеневу, учио децу богатијих српских бегунаца, и тако је живео.

Долазећи у кућу војводе Јакова Ненадовића, да му учи кћер, Баталака се позна с девојком Станом, из села Јагњила, у крагујевачком округу, која је била у тој кући, код своје тетке, Г-ђе Јоке Ненадовићке. Сув, кашљав, Баталака је свим старијим људма задавао бриге: јер су сви мислили да болује од суве болести. Девојке пак нису све тако мислиле о њему.

Лаза се загледа у Стану, и Стана заволи Лазу; али тетка и тетак не даду Стану за „кашљава“ младића, већ хоће да је даду за некога Бугарина, трговца, који је дотле имао кад стећи доста новаца, а доста и година! Стана пак не ће за трговца Бугарина.

Ствар се та вукла дуго.

Најпосле, једнога дана, рећи ће Стана тетки својој да хоће за трговца! Тетка, радосна, јави то свима којима треба, и у вече је сва кућа била весела. Стана, обучена у најлепше своје хаљине, послуживала је све који су то вече долазили течиној кући.

После вечере, сви у кући полежу и поспе, само Стана, обучена у најлепше своје одело, није доспела била да легне. У неко доба ноћи, зачује се пред кућом мали тутањ од кола. Стана, лагано отвори прозор, а пред кућом стану кола, и из њих изађе, ко? Лаза! Она му дода столицу, јер је прозор био високо од земље. После сама прође кроз прозор, спусти се на столицу, коју је Лаза држао, да девојка не падне: са столице на земљу, са земље у кола, а с колима у манастир, где се она и Лаза венчају!

Други дан, и тетка и тетак виде шта је од њихове Стане! Љутили су се и викали; али венчање оста венчање!

Тако се романтично оженио „Степенити Лазар Арсенијевић!“

Лазар Арсенијевић вратио се је у Србију 6 августа, 1827, и, после тога, бивао је у разним службама у Пожаревцу, у Кладову, у Крагујевцу, у Београду, и у Смедереву.

Кад је боравио у Крагујевцу, године 1828, покојни Димитрије Давидовић прозвао га је Бата Лака (Бата Лазар), и то му је име, после, било познатије од крштенога.

После промене у Србији 1842, постао је саветник, и неколико пута бивао је попечитељ правде и просвете.

Последње године свога живота провео је, као пензионар, у Београду. и писао је своје „Мемоаре“, који се сада налазе у Дра Николе Крстића, члана државнога Савета.

Балалаку су сматрали као противника Кнезу Милошу, а особитога поштоваоца Карађорђева.

И Кнез Милош, не знам за што 1859, затвори Баталаку, и подржа га мало у затвору, па га, после, пусти да иде кући.

Дошавши кући, после тога затвора, Баталака застане свота доброга пријатеља Хаџи-Димитрија (у кога је свакад било неколико хиљада Баталакиних дуката под интересом). Хаџија је био дошао да види шта је то било, и да се обрадује што му је пријатељ пуштен кући.

Баталака, увек зловољан на Кнеза Милоша, сад се почне Хаџији горко жалити: како у Србији нема никакве сигурности ни за част, ни за имање, нити за живот! Говорећи то, он је, уједно, хтео, и да прекори свога пријатеља, који је био познат као Обреновићевац:

— Мој Хаџо, мој брате, видиш каки су твоји Обреновићи?

— А ваша правдина каква беше? упита равнодушно Хаџија: — Седи како седиш; седи!…

И Баталка се више не потужи!…

Баталака је, у своје време, био на гласу као најозбиљнији и најоштрији старешина; а у друштву, међу знаним пријатељима, нико није умео вештије од Баталаке преобући се у телала, или у ма каква сојтарију, те друштво развеселити и насмејати.

Неку снаху Симе Милутиновића, која је имала сина, доста распуштена младића, Баталака, једном, прекори што дете не стегне, да се боље влада?

— Још је млад и луд, одговори мајка: — кад му стигне памет, владаће све боље…

— Али ће пропасти пре него што му стигне памет, рече Баталака.

— Ако буде среће, не ће! Кад ниси пропао ти, девере, и мој Ђорђе (муж јој), што дигнете буренце на шљиву, па са шљиве точите ракију и пијете, не ће, зар, ни он, ако у њега има колико било памети. За сад нек протера лудост у младост!

Баталака се насмеје, и остави је.

Баталака је био човек висок, сув, коштуњав; чела велика, коса шиљаста, ноздрва исечених, бркова танких, малих; увек марљиво обријан, а у последње време, после смрти своје кћери јединице, носио је омалену белу браду. У опће Баталака је, по својој спољашности, више личио на какога професора, или иначе човека од књиге, него на српскога старешину, који своје политичке противнике уме да баца у најтеже окове!

Баталака је одиста говорио разговетно, и реченице је своје склапао махом по руских писцима Карамзиновога доба. И писао је доста разговетно, тек му стил у јасности далеко изостаје од беседе.

Ако се штампају његови рукописи о историји Србије од 1804 до 1812, видеће се из њих и Баталакин ум и његово срце, Тих рукописа има на 300 табака, писаних његовом руком.

Баталака има једну велику погрешку у тој својој историји. Он не суди о људма и о њихових делима као судија, него обично прославља, кога воли, а уништава кога не воли! Њему је Карађорђе идол; од њега, као од благога Бога, излази само доброта, а од других како кад. Ко хвали Карађорђа, Баталаки је мио; а ко што забави „Вожду“, тога готово не може очима да гледа. За то је било љут на Вука Караџића, као на каква злотвора, и грдио га је где би сео или стао. Ко је хтео навући га на говор без краја, требало је само да рече што добро о Вуковим историским списима. Тада се старац претварао у прави вулкан. У Вукове послове о језику није никад дирао.

Баталака је умрьо у Београду, 15 јануара 1869, и укопан је код Маркове Цркве.

Његова, врло добро погођена слика, има у Београдском Музеју.

Допуна

Баталакини преци звали су се Поповићи, за то што је у њихову роду било 17 попова, узастопце један за другим.

---

По свршетку Кочине Крајине, отац Баталакин Арсеније, са својом браћом, и свом чељади — 30 и више душа — остави Србију, пређе у Срем, и настани се у Врднику под Фрушком Гором. Онде на ове дошљаке удари помор те за 3—4 месеца из њихова рода изиђе 11 гробова! Поповићи се поплаше, па се врате на траг сви, осем Арсенија. Браћа Арсенијева звала су се: Радивоје, занатом ћурчија; Танасије, буковички прота; и Сретен, који је обдржавао кућу.

Арсеније, дакле, остане у Врднику; оданде се преседи у Ириг, а из овога места дође у Земун, где се окући и стани. Жена му се звала Ђурђија, а синови Тодор и Лазар. Арсеније је трговао свињама, а по занату био је абаџија.

Једнога дана Арсеније се задоцни ван варошких зидина у Земун (јер је онда варош Земунска била ограђена зидом и ендеком, и капије су се у вече затварале) па видећи капију затворену, попне се на брег, да с оне стране, с које се могло, уђе и да дође својој кући. Била је месечина: њему се учини да је пут раван, те корачи слободно, а он се међу тим стропошта у провалу, и угрува с толико, да су га полумртва донели кући. Од тога је наскоро и умре. Лазару, сину његову, тада није било више од 4 године. Арсеније, умирући, закуне своју жену Ђурђију да сина Лазу да̂ на занат.

---

Кад је Лаза поодрастао, ишао је у српску земунску школу, а после тога и у грчку, и већ је почео грчки говорити, кад га мати даде на занат абаџијски. Лаза, слаб од рођења, не могне издржати шегртлука у абаџије. За то га мати да̂ на терзилук; ал му ни то не пође за руком. Међу тим се његов старији брат Тодор био настанио у Београду, и Лаза пређе к њему; а стриц њихов, 6уковички прота Атанасије, жељаше Лазу запопити, па га преда учитељу Јовану да учи књигу, а проти београдском Вукашиновићу препоручи, да му показује црквено правило.

Једном, читајући нешто из часловца у цркви, Лаза од дуга читања готово запенуши и пљуне. Прота то види и викне му:

— Анасана сићим пезевенк, што пљујеш?!

Лази та псовка буде толико тешка да остави часловац, и престане учити се у проте за попа. У том се отвори она Југовићева школа, и Лаза оде у ту школу.

---

Од оца им је остало свега 120 дуката: 40 матери, а по 40 сваком брату.

Ово све причао је сам Баталака Др-у Ник. Крстићу 27 априла 1868.

---

Баталака се венчао са својом женом Станом у цркви села Мамалиге, које је село под аренду држао Јеврем Ненадовић.

---

1. Србијанка, 3, 101. ↩︎

Барјактаровић Илија родио се у селу Извору, у нахији параћинској, од прилике 1771 године.

До године 1805, био је марвени трговац, и човек познат и уважен у својој околини, Карађорђе се је с њим добро познавао још пре устанка.

Године 1805, Миленко је стајао на селу Иванковцу, према Афис-Паши, који је долазио од Ниша, с великом и одабраном војском. Бојећи се да га Турци не потисну, те да Афис продре ка Пожаревцу, Миленко је писао Карађорђу, и звао га да му што пре похита у помоћ. Ђорђе се је журио, али док је он, са шумадинским војводама, дошао на Иванковац, Миленко је већ био сузбио Турке, и прославио себе и бојно место.

Турци су се, после разбоја на Иванковцу, били повукли у Параћин.

Тада Карађорђе узме Миленка, и још неке старешине, па с њима оде у село Извор, трговцу Илији Барјактаровићу, и њега упита:

– Коекуде, брат Илија! Шта мисли параћинска нахија; да ли ће с нама, или ће се Турцима (јер је она припадала лесковачком пашалуку, а не београдском).

— Само чека да ви дођете, па ћемо с вама сви до једнога! одговори Илија.

— То је лепо, одговори Карађорђе: — и кад је тако, а ти скупи људе, нека су готови, и нека понесу секире и мотике, јер оружја, знам, немате!

Други дан, после тога разговора, Илија је дошао с 200 људи к Параћину, те су по брду копали шанчеве, докле није Афис-Паша, у ногу рањен, побегао к Нишу.

Од тога доба Барјактаровић је био војвода нахији параћинској, а, од 1809 до 1813, највише се је налазио у Делиграду.

У Карађорђеву Протоколу има више од 70 бројева, под којима су писма врховне власти овоме војводи. У тим писмима он се обично назива: „Господар“ и „Војвода“ Илија Барјактаровић.

Како је Барјактаровић, као командант Делиграда, био на цариградском друму, и према Нишу, то су се, преко њега, и његовом помоћу, вршили многи послови међународне природе.

По речма Јокићевим, под командом Илином стајали су: Кнез Вељко из Параћина, и неки Буљубаша Шунда.

За војничке врлине Илине не налазе се особити докази; али за послове судске, управне, и за сношаје међународне био је човек веома подобан.

Барјактаровић је у Делиграду сачекао гром који је 1813 ударио у Србију. Оданде се је, за неко време, био уклонио преко Дунава па се, после 1815, вратио у Србију.

Кнез Милош га је поставио за члана магистрату нахије ћупри̂ске, у Свилајинцу.

Као такав, он је потписао онај акт који је народ српски дао Кнезу Милошу 17 јануара 1827.¹

Барјактаровић је умрьо у пролеће 1828, и укопан је с десне стране цркве свилајначке. На гробу му је била бела плоча од дубничког камена без записа. Кад је нова црква грађена, Илин је гробни белег, по неком дивљем обичају, разбијен и узидан у темеље цркви.²

Барјактаровић је био човек омален, пун, космат, смеђе косе, а очију црних.

Барјактаровић је имао два сина, Саву и Радована: Сава је умрьо. у Немачкој од богиња, а Радован је отрован у Параћину. Отуда му је дошла голема жалост, па пред смрт и велика сиромаштина.

Због те велике жалости у породици, носио је у последње време дугу браду.

А с питоме нарави његове, сви су га звали Деда Илија.

1. Вук, Грађа за српску историју, стр. 168, 169, 170 и 193. ↩︎
2. Овако јављају потомци Илини, а у Свилајинцу се чује да је Илин гроб раскопан 1842, те је у њега сахрањен зет његов, Кнез Ђорђе Костић? ↩︎

Барјактар Јова, син Петра Сарајлије, оставио је кућу и родитеље у Сарајеву, дошао у Србију, стао у војску, и, у шанцу на Пониквама, изнад Ужица, постао барјактар, те му је, од те части, остало после и име Барјактар Јова.

Бијући се, једном, с Турцима, Јова ухвати жива Турчина младића, па га не хтене погубити, него га доведе на поклон свом војводи Димитрију Кујунџији.

— Не ћу роба! одговори му војвода: — док је мени таких јунака, имаћу робова кад год зажелим! Него га задржи себи!

Онда Јова пусти Турчина, онако с оружјем, да иде слободно куд хоће; још му да два цекина за трошак, рекавши:

— Ми смо, море, емшерије; треба да праштамо један другоме!

Шта је даље било од овога племенита јунака, нисам могао дознати.

Банић Н. Милутин, смедеревски прота, родио се 29 септембра 1817. у селу Павловцу, у округу крагујевачком, од оца Николе и матере Радојке.

Учио се у селу Саранову и у Паланци, а Богословију свршио у Београду, године 1838.

Више од тридесет година служио је Банић цркву као свештеник, и као окружни прота смедеревски.

За то време, бивао је више пута посланик на народним скупштинама, од којих доста је поменути знамениту скупштину Светоандрејску, где су говори Проте Банића обраћали на се пажњу и ондашње штампе.

Кад је Кнез Михаило, по што су му уступљени градови у Србији, ишао у Цариград, имао је у својој пратњи и смедеревскога проту Милутина Банића који је, том приликом, добио орден од султана.

Прота Милутин умрьо је у Смедереву 6 јула 1876.

Од свога имања, оставио је 12.000 динара општини смедеревској на добротворне послове.

Прота Милутин, са свога примернога владања, и са своје уредности у дужности, био је врло уважен човек за живота, а по смрти биће благосиљан свуд, докле год допре мрва његовога доброчинства!

Бог да га прости!

Банаћанин Реља, живео је у Београду, за доба првога устанка, Био је врло паметан и досетљив човек.

Кад су долазили Руси у Београд, и кад је све живо изашло да их дочека, Реља је стајао на врх Стамбол-капије, и гледао ту свечаност, и то народно весеље.

У тај мах удари, на таљигама, и старац Доситије, желећи и он да види руску војску.

— Зар ти, дрти старче, још лијаш? рећи ће Реља: — Зар ти је мало било што си прорекао да ће Србин устати, и да ће се од Турчина избавити: него хоћеш собом да видиш и његово удружење с браћом Русима? Доста је од тебе и рада и помена! Сад умири, да те опевам, а да те не оплакујем; јер се бојим — ако још узаживиш, можеш зло дочекати!

Кад су се Доситијеве ствари, по смрти му, за час продале, Младен се зачуди, и рече:

— Кад брже! Зар је тако мало имао?

— Да! овога старца једва и за толико беше, рекне Реља: — ал’ кад станемо твоје продавати, таман две године имаћемо посла!“¹

Тако је одиста било онда; а данас се бележи и чува све што је остало од Доситија, богаство Младеново пак разлетело се као дим!

---

1. Србијанка 2, стр. 191. ↩︎

Бакал-Милосав био је дошљак у Шапцу. Он је, по свој прилици, родом из Херцеговине. Кад је српски устанак плануо у Шумадији, Милосав је држао бакалницу у Шапцу.

Кад струја устанка захвати и Шабац, Милосав отпаше бакалску кецељу, па припаше сабљу и, после тога, у врло много прилика, сјајно покаже да њом уме владати, као да му је била свагдашња забава. Сви се очевидци диве Милосављеву јунаштву које је показивао у свим 6ојевима, у којима је бивао у окрузима: шабачком, ваљевском, подринском, и ужичком, а особито у бојевима на Мишару и на Лозници.

Онај шанац на Лешници, у равни, први је начинио Бакал Милосав, те се ту одупирао Турцима који су из Босне Дрину прелазили и на Србе нападали.

Кад су Турци, године 1810, силном војском били оптекли Лозницу, а Срби се бранили изнутра, онда је Вишњић овако насликао Бакал-Милосава:

„О друге стране, на доњу капију,
Излијеће Бакал-Милосаве,
На јагрзу коњу великоме,
Па сијече Турке око града:
Ту се Бакал не зна уморити,
Већ разгони Турке око града,
Док под собом коња не умори;
Кад јагрза у пену учини,
Тад се с коњем он у град поврати,
С оног сјаше, на другог узјаше;
Па једнако он разгони Турке.“

Несрећне године 1813, пребегао је био у Срем, па се, 1815, вратио, чим је чуо за нови устанак (таковски).

Кад се мало умирило, Кнез Милош је слао Милосава у Цариград, као свога татарина, јер је Милосав знао говорити турски.

Године 1818 поверио му је да ради: да би Турци ослободили оне Србе које су 1813 на Лешници били заробили. И доиста је њих 70 дочекало да виде своју отаџбину.

Милисав је био човек висока раста, црне масти, лепа стаба, бела лица, добре нарави, и пријатан у друштву.

Умрьо је у Шапцу, 1823. Кажу да му је тада било 53 године.

Бајић Милош, добротвор просветни, син је Госпође Перке, најстарије кћери Кнеза Милоша, која је била удата у Земун за Тошу Бајића пивара земунскога.

Милош се родио у Земуну године 1822. Отац његов, помоћу таста свога Кнеза Милоша, купио је спахилук Варадију, и онамо се преселио.

По смрти Кнеза Михаила, Милош се нашао један од наследника Кнеза мученика, заједно с Николићима, који су синови Савке Николићке, друге кћери Кнеза Милоша. Овде се говори, да су онда ови наследници добили сваки око 10 милиона динара!…

На зидање нове зграде за српску гимназију у Новом Саду Милош је дао месеца априла 1897 100 хиљада форината!

Умрьо је 31 јула 1897, у купатилу Аусеју, близу Беча. Тело његово пренесено је у Варадију, и онде сахрањено на његову добру, близу Вршца, 7/19 августа 1897 године.

Милош није имао порода.

Лепо му је што се сетио српске школе и просвете! За то се овде и помиње с великом захвалношћу.