Категорија: Б

Богићевић Милош, државник, син Анте Богићевића, војводе лозничког, постао је 12 септембра 1828 писар у Господара Јеврема, зета свога, за којих је била сестра његова Томанија, а 20 јула 1829 добио је звање секретарско на истом месту.

Године 1832, марта 22, оставио је службу, и рачуне је предао Радовану Дамњановић.

Године 1836, марта 14, постао је старешина среза јадранског.

Године 1837, јуна 18, остао је без службе.

Те исте године, декембра 14, постављен је наново за јадранског старешину.

Године 1839, фебруара 25, постављен је за начелника округа шабачкога, а маја месеца 1840 постао је управник вароши Београда.

Године 1842, марта 24, постао је помоћник попечитељу унутрашњих послова, и добио чин п.пуковника.

У промени 1842 остао је без службе, и после је живео у Шапцу.

Кад су, на крају септембра 1844, оне чувене Катане прешле из Срема у Шабац, и покушале да дигну буну против ондашњега реда ствари у Србији, онда је и Богићевић окривљен и преким судом осуђен, те је 20 октобра 1844, пре подне, стрељан у Шапцу онде где је сада тркалиште, а доцније су му кости пренесене у гробље.

О Богићевићу Милошу причало се у Подрињу педесетих година као о човеку необичне доброте, и као старешини благом и лако приступачном! Сиротиња га је веома хвалила!

Богићевић Антоније родио се у селу Клупцима, близу Лознице, у почетку друге поле прошлога века.

Мора бити да се још из младости одликовао међу својим сељацима, кад га већ на крају 1804 видимо као једнога између главних људи у Јадру.

Он је тада, у друштву с Јевтом Савићем-Чотрићем из Тршића, са знањем и одобрењем Црнога Ђорђа и Јакова, углавио с Мехмед-Капетаном Видајићем онај уговор од 7 тачака, по ком су Подринци били мирни од Бошњака, али нису ни пристајали уза Србе устанике.

Доцније се тај уговор погази, српска војска уђе у Јадар и Рађевину, и Антоније Богићевић буде признан за војводу подринскога.

Од тога доба Антоније је увек био на Лозници, или дуж Дрине.

Веће борбе с Турцима имао је на Крупњу, на Рожњу више Сокола, на Рађеву Пољу, и на Лозници (неколико пута).

Једном беху Турци напали на Лозницу, те јој је и Карађорђе морао доћи у помоћ.

Сеча је била страшна; почела се у селу Грнчари, па се продужила на Лозници, и, најпосле, свршила се на пољу Тичару. Турци су тада са свим разбијени, и на Дрину натерани. Очевидци причају да су је чак замутили својим лешинама!!

Године 1810 Богићевић је био опседнут у Лозници, али су Турци отерани после крвавога боја у ком су се ранили Лука, Чупић, Мутап, Цинцар Јанко, и многи други.

Године 1811 и 1812 није било великих бојева на Дрини, те је и Анта Богићевић био мало миран.

Године 1813, марта 9, пише Карађорђе Анти Богићевићу, да је на оном крају главни војвода Лука Лазаревић, који ће и Богићевићу давати заповести. За то да га у свему слуша.

У почетку априла, те године, помињу се жалбе неких кметова против Анте Богићевића, али је, пред крај тога месеца, он већ умрьо, и Карађорђе, иза тога, постави за старешину Антина сина Богосава, а Луци заповеди да одреди једнога свога буљубашу Боји у помоћ.

На тај начин су војводе Макса Крстић и Петар Молер узели власт и бригу војводску поред Богосава, који је још био млад и невешт.

Анта Богићевић, по жељи својој, сахрањен је у шанцу лозничком, у ком се је толико пута тукао с Турцима,

Кад Турци, године 1813, заузму Лозницу и шанац лознички, они ископају мртво тело Антино, одсеку му главу, и однесу у Зворник, а кости баце у бару код шанца, према реци Штири. Неки Срби, ноћу, изваде Антино тело из баре, и затрпају га у пређашњу раку, која је 5 хвата далеко правце к југу од источнога довратка јужних врати садашње лозничке цркве. На месту где су Антине кости, до 1876 године, није било никаквог другог белега до један покрупнији камен из калдрме, која је начињена око цркве.

Доцније, тек око године 1885—1886, унук Антин, г. Мијаило Богићевић, послао је једну мраморну плочу са записом:

„Овде леже кости Анте Богићевића, војводе лозничког“, да се полошке стави на место где су Антине кости.

Анти Богићевићу рођена је кћи г-ђа Томанија, жена Јеврема Обреновића, баба по оцу њ. в. Краљу Милану Првом.

Анте Богићевића име и држање задахнуло је ону песму коју сада свако српско дете зна и пева:

Цар везира на диван позива:
Мој везире, што ми ђе не дођеш?
Ах, мој царе, како ћу ти доћи?
Кад не могу кроз Лозницу проћи?
Од госпоства Богићевић’ Анте:
И његових силнијех јунака:
Од саруга и од јатагана
Од сабаља ни танких пушака!

Богдановић Коста, родио се у Руми, у Срему, 1811.

Основну школу свршио је у месту где се и родио; гимназију У Карловцима; философију у Сегедину, а права у Пешти.

Године 1842 био је прошао у Србију, и ступио у јавну службу. Том приликом постао је и члан Друштву Српске Словесности али догађаји који се, у другој поли те године, развише у Србији, принудише га оставити нову отаџбину, и отићи у свој завичај.

Године 1848 покренуо је био у Пешти политички лист који се је звао „Весник“.

Богдановић је спремао грађу да пише нову српску историју. Колико је од тога посла био урадио не зна се, као што се не зна ни у кога је сада оно што је био спремио.

Богдановић је умрьо 27 априла 1854, у Новом Саду.

Бобовац Јован (Симић) родио се у селу Бобови, у Ваљевској Подгорини, 1775.

За првога устанка, од 1804—1813, Јован Бобовац се не помиње ни у какој власти. Међу тим сва је прилика да је он, и за то време, био обратио пажњу на се.

Године 1823, октомбра 6, бр. 1932, Кнез Милош, узвисивши народни суд, у Крагујевцу, нада све друге судове у земљи, позива Јована Бобовца, дотадашњега судију, за председника томе суду.

Том приликом, Кнез, у свом акту, вели: „Уверен о довољном у судејским делима искуству Кнеза Јована Бобовца, опредељујем и постављам њега председатељем суда општенародњега“.

Те исте године јавља се Бобовац још на једном врло важном послу.

Нахија београдска била је тада раздељена на пет кнежина. Старешине тих кнежина нису имале слоге у својим службеним пословима. За то су се људи, сад из једне а сад из друге кнежине, тужили на неправичну и несразмерну поделу државних терета и пореза. Кнез Милош, да би томе злу нашао лека, науми да постави једнога између оне петорице кнезова за старешину осталој четворици, али избор остави кнезовима и кметовима целе београдске нахије.

А да би се тај посао свршио како треба, Кнез је послао, 29 новембра 1823, Јована Бобовца и Алексу Азнадара да буду „свидетељи тога њиховог избора“.

Године 1828 и 1829, Турци Бошњаци, хотећи ићи на Дунав да се бране од Руса, намеравали су прећи преко Србије. За то су се били скупили на Орлову Пољу, на левој страни Дрине. Кнез Милош, дознавши то, скупи војску да Бошњаке одбије од границе српске, ако би насрнули. Тој војсци за старешину био је одредио Јована Бобовца. Али су Бошњаци били паметни, па нису ни наваљивали.

Кад се је већ било почело изјављивати незадовољство према сувише личној владавини Кнез-Милошевој, Јован Бобовац је, једном, рекао ово:

— Господар треба да да̂ коституцију, па ће све бити мирно и задовољно!…

Јован Гавриловић, пред којим је Бобовац ово изговорио, вели да се је зачудио: откуд Бобовцу, просту човеку, та туђа реч конституција, а изговорио је баш њу!

Како је да је, али у Ваљеву и у Подгорини, може се и данас, чути прича, да је баш та жеља за конституцијом прекратила Бобовцу живот!

Казује се, тојест, да је Бобовац, у Крагујевцу, говорио и доказивао да треба Србији устав! После тога, пошао је пут Ваљева, својој кући. У путу изиђу неки људи, нападну га, и испребијају на мртво име. Од тога, веле, и умрьо је 14 јуна 1832, и укопан је код каменичке цркве, којој је био ктитор. На његовом гробном белегу пише да је преминуо „14 липња“, а не вели се „14 јуна“.

У Подгорини се верује да су оне људе, који су тукли Бобовца, послали они који нису хтели устава!

Бобовац је био човек висок, а сув, веома разборит, веома добар и, како уверава Гавриловић, велики пријатељ Кнезу Милошу…

Блазнавац Миливоје (Петровић), државник, родио се 4 маја 1824 у селу Блазнава, у крагујевачкој Јасеници. Његово је презиме Петровић, а Блазнавац је прозван доцније по имену села у ком се родио.

Основну школу Миливоје је свршио у месту свога рођења. После тога био је у сеоском дућану свога оца, у Блазнави, где је научио и бојаџиски занат. Ту ће бити заметак његовој вољи за природне науке.

Оставивши дућан и занат, Миливоје месеца априла 1842 оде у Брусницу за практиканта рудничког начелства.

Тада је већ симпатисао људима, који су се држали Вучића.

Године 1842, у другој поли августа, Вучић оде у Крагујевац, онде заузме војску и топове, и стави се на отворен отпор Кнезу Михаилу. Из Београда, преко Бруснице, била је тада послана штафета за Чачак и за Ужице начелницима, да дижу војску, и иду против бунтовника Вучића!

Миливоје ухвати пакет, у ком је била та наредба, и спали га.

Господар Јован, сазнавши за то, обали Миливоја и истуче, рекавши:

— Мајку ти градим псовати не не смеш, а куни колико ти драго!!

Али Вучићева буна успе, и Миливоје месеца септембра 1842 добије практиканство у попечитељсту унутрашњих дела. Ту је доцније постао канцелиста, па онда секретар у београдском начелству.

Године 1845 ступио је у редовну војску и помоћу свога великога пријатеља Стевана Книћанина, Миливоје постане ађутанат Кнезу Александру, са чином капетанским.

С тога места отишао је у Беч да се учи, и да мотри на намере и кретања Кнеза Милоша. Онда се говорило, а доцније и писало, да је Миливоје нешто био укварио у конаку, и да се само брзином својих ногу могао уклонити у Книћанинову кућу испред пиштоља Кнеза Александра; али је више за веровање, да је та причица измишљена само зато, да се Миливоје лакше могне приближити и препоручити старом Кнезу.

Бавећи се у Бечу, Миливоје се, помоћу Вука Ст. Караџића, доиста додворио Кнезу Милошу; а кад га је одвео у Загреб, у познату неприлику, онда се вратио у Београд, к онима који су га и послали били.

Кад је после Петровске скупштине, држане у Крагујевцу 1848, Стеван Книћанин отишао преко Дунава, с њим је отишао и Миливоје, и онамо се борио противу Маџара.

Пошто се Книћанин вратио у Србију, Миливоје је отишао у Француску, и онамо је у Мецу учио војне науке.

Повративши се у Србију, Блазнавац је постао 17 декембра 1854 начелник војног одељења у попечитељству унутрашњих послова, под којим је онда била стајаћа војска. Попечитељ је тада био Ст. Книћанин.

Као начелник војног одељења и почасни кнежев ађутанат, Миливоје је, 15 децембра 1855, добио потпуковнички чин.

Године 1856, Блазнавац је, неко време, вршио дужност управитеља вароши Београда. Тада је, 17 марта 1856, са дванаест београђана, поднео Кнезу Александру једну врло опширну молбеницу, тражећи разне реформе за Србију.¹

Године 1858, јануара 15, добио је пуковнички чин, а још доцније, одобрење да може носити орден, који му је дао Неаполитански краљ.

Као начелника војног одељења, Блазнавца су застали они знаменити догађаји од 1858 ни 1859, којима он није симпатисао.

Тада је, по наредби Народне скупштине, са још неким чиновницима и официрима, био притворен у Палилулској касарни.

Кнез Милош, приспевши у Београд 25 јануара 1859, одреди Јована Мићића судију, да Миливоја испита па — да га да̂ суду.

У својој одбрани, Блазнавац се, на једном месту, изразио: „Ја не знам шта сам крив Кнезу Милошу?“ Кад се то прочитало Кнезу, старац цикне:

— Зар још пита шта ми је крив? Та само главом може платити — колико ми је крив!

Кнез Михаило пак, ценећи многе лепе способности Миливојеве, заузме се у оца, и избави га. Учинивши по вољи сину, старац рекне:

— Ето ти га! Али запамти да ће ти таки главу с рамени скинути!

Ослободивши се тога затвора, Миливоје оде у село кући, и онде је боравио бавећи се науком.

После смрти Кнеза Милоша, Кнез Михаило 1861 постави Блазнавца за управника тополивнице у Крагујевцу, а 1864 узме га за свога војног министра.

У том звању Миливоје је дочекао Топчидерску катастрофу, 29 маја 1868, после које, Велика народна топчидерска скупштина, 20 јуна 1868, изабра Блазнавца за првог намесника Кнезу Милану М. Обреновићу Четвртом.

По навршену Кнежеву пунолеству, 1872, Блазнавац доби генералски чин, војни портфељ, и председништво у кабинету…

Блазнавац је преминуо после кратке болести у Београду 24 марта 1873. Испраћен великом помпом, опеван у Вознесенској цркви, он је сахрањен у цркви манастира Раковице…

---

Блазнавац је од рођења био врло даровит човек. Знао је поред српскога језика и немачки и француски. Од наука најрадије се савио физиком, хемијом, и балистиком.

---

Стаса висока, снаге сразмерно развијене, косе црне, бркова пуних, лица бела, лепа, и особито симпатична, Блазнавац је задобијао од првог часа како би се појавио. У дружењу благ и приступачан; у говору лак, богат, пријатан, сладак; у причању је вешто импровизовао оно што му је кад било потребно, те је свакад својега сабеседника пријатно забављао.

Рукопис је имао леп, читак, и за причу марљив.

Блазнавац је, за свога века, много говорио, али се никад ни у чем није цео целцит казивао својим сувременицима. Тек ако је имао својих мемоара, па и у таком случају, ако се је и хартији хтео сав поверавати, могло би се зар потпуно сазнати: какав је унутрашњи човек боравио у Миливоју Петровићу Блазнавцу!…

---

1. Српске Новине од 1856, бр. 54. ↩︎

Бирчанин Илија, родио се у селу Суводању, под Медведником, око године 1764, а старина му је у селу Бирчу преко Дрине.

Још за младих година својих, умешао се је у народске послове, и постао је кнез у Ваљевској Подгорини.

Какав је Бирчанин био на очи, какав ли према Турцима, а какав према својој браћи Србима, можемо замислити по речма Фочићевим, које изговори кад се оно спремаше да исече српске кнезове, и друге одабраније људе у народу:

„Док погубим, вели он: — Бирчанин-Илију,
Оборкнеза испод Медведника.
Ево има три године дана,
Откако се врло посилио:
Куд год иде, све крхата јаше,
А другога у поводу води;
Он буздован о ункашу носи,
А бркове под калпаком држи;
Он Турчину не да у кнежину —
Кад Турчина у кнежини нађе,
Топузом му ребра испребија.
Када нама порезу донесе,
Под оружјем на диван изиђе:
Десну руку на јатаган метне,
А лијевом порезу додаје:
„„Мехмед-Ага! ето ти порезе,
Сиротиња те је поздравила,
Више теби давати не море!““
Ја порезу започнем бројити
А он на ме очима стријеља:
„„Мехмед-Ага, зар ћеш је бројити?
Та ја сам је једном избројио.““
Ја је више бројити не смијем,
Већ порезу у крај себе бацим.
Једва чекам да се скине беда,
Јер не могу да гледам у њега.
Он је паша, а ја сам субаша.“

Ето какав је био пред Турцима Бирчанин Илија! Није чудо што је стављен међу прве које су Дахије биле наумиле погубити.

Кад је Мехмед-Ага, дошавши у Ваљево, поручио Бирчанину да дође, онда момак Милић Кедић рекне Илији:

Баш, кнеже, да ниси ишао зверу у чељусти; или бар поведи више друштва?

— Милићу! одговори Бирчанин: — Фочић мене зове на веру; зове ме као власт, да са мном говори о народским пословима; не могу да не идем: а да поведем друштва, показао бих да му вери не верујем; не ћу; него ћу отићи сам, и још без коња и оружја. Ако буде права вера, вратићу се здрав и читав; а ако не буде, ја ћу погинути; али ће и Турцима доћи главе погажена вера и сузе сиротињске!…

Казавши то, дигне се у село Рабас, на неко старосваство; одатле оде у село Седларе, те ту остави коња и теже оружје, а сам сиђе у Ваљево. Кад тамо — а он има шта и видети! Прво смотри Кнеза Алексу, који је већ знао зашто их Турци зову, и који му лагано рекне:

— Шта ћеш овде, Бирчанине, од Бога не нашао? Где ти је Медведник? Ја се надам да ти и мене избавиш, а ти и своју главу донесе Турцима у руке?!

Илија виде да нема ни помена о народским пословима; виде добро што га чека, али беше доцкан. Понуди Турчину откуп на свој живот, али му се откуп не прими.

И тако паде и његова глава на пољицу, поред Колубаре, 80 хвата испод моста, 23 Јануара 1804.

Тело његово узме момак његов, потоњи старешина и јунак, Милић Кедић, и сахрани код ћели̂ске цркве, на 1 хват североисточно од олтара и северних црквених врата. На гроб му је стављена плоча, од белога мрамора, на којој се с муком могу прочитати ове речи:

„Зде почивајет раб божи Илија Кнез… Бирчанин от…ра Мелдед… Фо…и…“

Плоча је сва изразбијана, и ја сам мислио да су је Турци наџацима излупали; али, на нашу срамоту, дознадох да томе нису криви Турци, него баш Илини потомци. Кад је, Бирчаниновом крвљу купљена, слобода хтела да обнови ћели̂ску цркву, онда су мајстори баш у Илину плочу оврли козе (скеле), и тако су је разлупали!

И од потомака Бирчанинових не нађе се човек да освећени гроб мучеников заклони од тога братскога вандалства!

Ох, незнање, колико си грубо!!…

Бирчанин је био висока раста, црне масти, космат, дугачких сувих образа, погледа веома оштра, а гласа крупна. Био је необичан јахач, и необичан гађач из пушке.

Песма вели да је јахао кръхата, тојест, хата зеленка, а у Суводању се прича да је најрадије јахао вранца без белеге, који је био црн као гак, и кога је Бирчанин купио у Сребрници за 700 гроша, кад је цванцика била 13 пара.

О ункашу је свакад носио топузину.

Турци су, посекавши Илију, нудили његова брата кнештвом, а он је одговорио:

— Ја сам орач и копач; у кнезовању се не разумем. Да је и мој брат чувао плуг, не би му глава се рамена одлетела пре времена!

Онда Турци окнеже Милића Кедића, из Суводања, који је био момак у Илије.

Белов Јован (Томић) родио се у селу Црниљеву, у Горњој Тамнави. Одликовао се у много бојева као прави јунак, а, особито 1806 на Мишару, где је, кажу, добио пар Кулинових пиштоља, који се и сада налазе у његових потомака…

— Једном у Јеленчи, прича покојни Јокић: — опколили Турци Карађорђа и све нас (дружину његову), и хоће да исеку. Пред ноћ удари Јован Белов, с 50 момака; уби Ћуртоглаћа, турског заповедника, узе му мач, уђе у шанац, и нас све избави!

Ваља казати да се Белов није хтео никад примати никакве власти у народу; само у бојевима примао би команду над по неким одељењем војске, и тукао би се. Али се његова памет и његово јунаштво толико ценило да је, по казивању самога Попа Луке, био намењен за команданта, на Лучино место, ако би Лука погинуо.

У Лешници, у боју ван шанца, судари се, једном, Белов с Турчином који га хтеде посећи. Белов се ви̂не на страну, а Турчин му удари коња сабљом по врату. Јован брже притегне дизгине, махне својом сабљом, одсече Турчину главу, истера коња на шанац, па скочи са седла, пустивши дизгине. Тада коњу његову глава клоне, јер му је врат био у пола пресечен, и коњ се стропошта на земљу, где и крепа!

Јован Белов је погинуо у шанцу, на Голом Брду, више Лешнице. Раздавао је војницима барут у шанцу. Турчин се, међу тим, био попео на високу трешњу, па га, с ње, погоди челиком, јер се држало да Белова олово не бије.

Падајући од крвничке руке, Белов је рекао војницима:

– Браћо! Што могох, ја помогох; не дајте се!

За тим је скупио сена и бељушине, те метнуо себи под главу, и насмејан, издахнуо!…

Милутиновић му је спевао красну песму (Србијанка, књ. 3, стр. 78-87.), коју треба Срби да прочитају.

Вечна слава имену такога јунака!

Беговић Никола, Прота Горњокарловачки, родио се у селу Беговићима, у другој банској крајини 1821. Школу је учио у Костајници, Суњи, и Петрињи (1831—1836). Богословију у Карловцима и у Плашком. Учитељевао је у Костајници 1842—1843. Од 1847 до 1858 био је парох у Петрињи; од 1858 до 1962 у Перни, а после тога до смрти у Гор. Карловцу. Године 1867 постао је прота. Бивао је заступник народни на сабору у Загребу, и на српском црквеном сабору у Карловцима.

Беговић је био човек висок, стасит црне масти а лепа веома симпатична лица. Глас му је био јасан, говор одрешит, беседа српска чиста као бисер: милина је била слушати га. Он једини између Срба који беху на Изложби у Москви, није ни покушавао једну реч руски да каже, него је свакад говорио српски, и њега су Рус добро разумевали!!

Беговић је преминуо у Горњем Карловцу, где је био прота, 19 априла 1895.

Бог да прости његову побожну и патриотску душу!

Беговић је писао доста. Ево његових неколиких списа:

1. Српске беседе, у горњо-карловачкој цркви.
2. Библиска повесница за децу.
3. Српске катихезе, 1860.
4. Ручна катихетика, Карловац 1863.
5. Историја српске цркве, Н. Сад, 1874.
6. Литургика за српске школе.
7. Српске народне пјесме из Лике.
8. Мијаило Тадић, Загреб, 1886.
9. Живот и обичаји Срба Граничара, 1887, Загреб.

Бачвански Александар родио се, 1832, у Сремској Митровици¹, где му је отац био у државној служби, као солски контролор.

Основну школу свршио је у месту рођења; гимназију је учио у Карловцима, а филозофију у Сегедину.

Године 1851 био је у Пешти у државној служби. Из Пеште је премештен био у Кечкемет, где се је познао с члановима маџарског позоришта, који су се онамо бавили.

Још као ђак у Сегедину, Бачвански је био саставио добровољно друштво, те је, са г. Стеваном Тодоровићем, представљао мање комаде. Та наклоњеност ка глумачкој вештини сад, у Кечкемету, оживи у Бачванскога, и он, године 1852, остави државну службу, и ступи у Хабијево друштво. Иза тога, представљао је у више маџарских друштава, и изишао је на глас као један између најбољих маџарских глумаца у карактерним улогама.

Најпосле је био ступио, као карактериста, у стално будимско Молнарово друштво, кад га је, 1869, г. Ст. Тодоровић предложио за редитеља и учитеља глумачке школе овде у Београду.

Бачвански је, у београдској глумачкој школи, образовао готово све знатније снаге, које имамо данас на позорници. Поред школе и редитељских послова, он је некад и представљао у трагедијама, драмама, па и у комедијама. Београђани ће се дуго и пријатно сећати Бачванскога кад је представљао Шајлока, у Млетачком Трговцу Енглеског Краља Јакова; Лудвика Једанаестог; Циганина, и, нарочито, Ђ. Бранковића!

Његову сјајну каријеру, на један пут, поремети голема несрећа: идући, замишљен, низ лествице, паде, удари се јако потиљком, те тако повреди очне жиле и, за годину дана, ослепи на једно, па, после, и на друго око!

Управа позоришта давала му је плату дуго време; слала га у Пешту и у Беч да се лечи, па све то није Бачванскоме вратило очињега вида!

И тако слеп, да би издржавао себе, жену, и кћер, Бачвански науми ипак да представља. Ту своју жељу јави он у Београд, и Управа га прими ако и слепа.

Пријатељи његови, г. Матија Бан, и Стев. Тодоровић, приме га у своју кућу, као сталнога госта.

Ох, како га је, тако слепа, одушевљено примала и поздрављала београдска публика! За сваку представу награђиван је он штедро; и сву своју уштеду слао је жени и кћери. Тако је протекло више месеца. Једно јутро нашли су га мртва, хладна, у постељи: ударила га је капља; преминуо је, као да је заспао, 27 марта, 1881 године.

Бог му је у томе био милостив: није се мучио дугом болешћу пред смрт!

Испраћен је до вечне куће свом глумачком дружином, и многобројном публиком београдском.

---

1. Неки говоре да је рођен у Земуну? ↩︎

Батинић Стојко, из Азање, у смедеревској нахији, био је добар јунак, и добар јахач; а свакад је јахао добре коње.

Године 1804. маја 9, у боју на Топчидерском Брду, Смедеревци, испред велике турске виле, почну уступати, а Стојко излети, на белу коњу, и стане браћу соколити:

— Та није мене кум крстио Стојко да узмичем, неко да стојим! рекне он у шали. И неки се људи почну устављати.

А кад га, мало за тим, згоди олово, и он виде да ће умрети, махну руком и рече:

— Не бојте се! Овај погоди, али други, бели, не ће!

Другови га приме на руке, изнесу и сахране.

Бог да га прости!