Категорија: Б

Брдар Петар (Радовановић) родио се у селу Тамнику, у срезу моравском, рудничкога округа, године 1818, од оца Радована и матере Стојане. По оцу Радовану, прозвао се Радовановић, али како му је отац умео градити брда за разбоје, те се за то звао Брдар, прозове се и Петар тако, и после сва околина није га ни звала другојаче него Петар Брдар.

Кад је Петру било пет година од рођења, досели му се отац у село Коњску, у смедеревском округу, и настани се ту да живи. Тако је Петар прешао из рудничке Мораве у смедеревско Подунавље.

Ставши на снагу, Петар је, и после смрти оца свога, вредноћом која је за углед, и штедњом и смотреношћу, стекао лепо имање. Године 1864 имао је, поред другога великога имаћа, две механе од друге класе, које доносе леп приход.

Петар је био човек тежак који ради земљу, али, кад би се десила прилика, он би нешто и купио и препродао, те је и на тај начин лепо приређивао својој кући.

Петар није учио књигу, и није знао ни читати ни писати; али је јако жалио што је остао, како сам вељаше, „код очију слеп“. Зато је и говорио врло често:

— „Што не могох ја, да ми је да могу бар други, млађи!“

Био је врло добар, бистар, и речит човек, са чега је јако уважаван у својој општини а и у свој околини.

Године 1869, о Духовима, Петар је био на оној великој народној скупштини, у Крагујевцу, која је дала Србији Устав који важи и данас.

Са женом својом Петријом, која је у свему делила његова племенита осећања, имао је деветоро деце: седам синова и две ћери, и то је давно све покрила земља црна! Кћи му Милица, која је била необично лепа, два пута се удавала, и оставила му је, по смрти, унука Милутина из првога дома, и унуку Милојку из другога. Миличина другога мужа, Тодора, Петар је узео у кућу и, по смрти кћери своје, оженио га другом, те му је то била сва помоћ и одмена у раду!

Сељаци у селу Коњској одавно су желели начинити школу, и припремали су овда цигљу, онда ћерамиду и креч, али некако нису могли да отпочну градити школу. То и јесте тешко, при најбољој вољи, да једно село од неколико стотина глава, неколико стотина воља и жеља, прегне на један посао, и да га уради као што би га један човек радио.

Тако су пролазили месеци и године, а село Коњска, није стекло своје школе.

Петар Брдар гледао је то, мислио, и спремао се, па, једнога дана, изиђе пред своје сељаке и изјави: да хоће да начин селу школу, ма га стала и 3000 дуката!!

Сељаци приме захвално ту изјаву, и уступе му све што су дотле били опремили од грађе.

Ствар се јави власти. Окружни начелник дође у село да види је ли то збиља Петар и пред њим понови: да хоће своме селу да начини школу, макар га стала 3000 дуката!

Пред крај године 1869, га је намера била извршена!

Лепа школска зграда (9° и 2’ дугачка, 5° и 4’ широка, а 2° 2’, 9’’ висока) већ је красила село Коњску, и збирала благослове честитоме родољубу.

За ту школу Петар је дао равно 800 дуката.

Извештен о овом, Министар Просвете, покојни Д. Матић, захвали дародавцу нарочитим писмом (1 нов. 1869, бр. 5056).

А лист „Школа“¹ јављајући за то честито дело, поред осталога, изрази се овако:

„Да човек, коме прекипи туђа сила, заложи и имање и главу за обрану себе и својега огњишта; да други трпи глад и жеђ свега својега века, служећи мисли којој жели дати живота; да чедо науке обожава извор својега осветљења и узвишења, то је некако обично, и ако је свакад пуно хвале. Али кад прост човек, који је знојем лица свога стекао прилично имање, овако далеко гледа, овако племенито осећа, овако светло провиђа све благодети које даје знање, па му приноси овако знатан, овако сјајан дар: онда, пред том простотом, треба ничке да падне многа висост, и онда смо ми међу срећнима срећни што можемо овде име такога добротвора да предамо вечноме спомену захвалнога потомства“!

Село Коњска доцније је променило име. Указом од 22 фебруара 1872, оно се је прозвало Михаиловац.

Кад је Петрова задужбина била готова, онда Петрија, жена његова, оде с њиме у Аустро-Угарску, и тамо купи звоно, донесе га, и подигне на школску звонару!

Данас то звоно сазива дечицу у школу да се уче на сваку вредноћу, на свако добро и поштење. То ће звоно подсећати увек Коњштане, садашње Михаиловчане, да хвалом помињу честитога Србина Петра Брдара, и његову домаћицу Петрију који

Не трпаше на гомилу благо,
Већ дигоше себи задужбину,
Милу Богу а корисну људма.
Бог им дао што од Бога желе!

Доброчинство Петрово није се уставило ни овде. Његово је село желело имати и цркву у својој средини, али се та лепа жеља, није могла лако да изврши.

Године 1872, Петар јави својој општини да јој жели помоћи и у грађењу цркве. И одиста начини цркву од 8 јула 1872 до 20 јула 1873. За цркву је потрошио 1500 дуката. Кад је црква била готова, купио јој је и звоно за 60 дуката.

И тако је честити Петар Радовановић Брдар, које за школу а које за цркву, дао својих новаца равно 2360 дуката!

Благо земљи у којој неуки овако помажу школу и науку; благо вери у којој прости овако прилажу олтару хришћанске љубави!

Ту су и школа и црква дужне добро пазити чим ће плаћати за овако одушевљење и оваке жртве…

Петар се женио два пута: првој жени његовој било је име Петрија а другој Василија. Обе те жене помагале су Петру на путу доброчинства којим је он ишао.²

Петар Радовановић Брдар преминуо је 30 декембра 1880 године, у селу Михаиловцу!

Светао му помен међу браћом до века!…

1. Број 32, стр. 505; и 33, стр. 524. ↩︎
2. У првом издању: „Петар се женио два пута: првој жени његовој било је име Петрија, а другој Василија. Ни с једном није одржао мушке деце, него саме кћери; а обе жене помагале су му на путу доброчинства, којим је ишао!…“ ↩︎

Бранковић Коста родио се у Новом Саду, 20 маја 1814.

Основну школу и гимназију свршио је у месту својега рођења; философију у Сегедину, а права је почео учити у Пешти. Али са сиромаштине на кући, не могне их свршити, него изучи само прву годину, па онда сиђе у Карловце, и сврши Богословију.

Године 1837, јула 6, прешао је у Србију, где прво буде одређен за професора у шабачку полугимназију, па за тим, 22 јула, постане професор Реторике у великој гимназији, у Крагујевцу.

Године 1838, у јесен, заведен је у Крагујевцу Лицеум, а Бранковић је, 1839, у њему добио катедру… И ако је мењао науке, које је предавао, у Лицеју је остао све до своје смрти.

У Лицеју је Бранковић, поверењем својих другова, пет пута бивао ректор.

Године 1838 и 1839, одређен од власти, походио је школе у многим местима у Србији.

У покрету Срба оностраних, године 1848, Бранковић као родољуб, узео је веће учешће, и био је члан Главнога Одбора у Карловцима, откуда је слао често важне и простране извештаје Српским Новинама, у Београду.

Још године 1845 постао је члан Друштва Српске Словесности, па је, после, томе Друштву био секретар а најпосле, и потпредседник.

Исто тако био је члан Школске Комисије, и помагао је у израђивању књижица за школе.

Књижевност српска од К. Бранковића има ова дела:

1. Слово о Св. Сави, 1847;
2. Основно мудрословије, у Београду, 1848;
3. Мислословље или Логика (мала) у Београду, 1849;
4. Мала физика за младеж, у Београду, 1850.
5. Логика за ђаке Лицеја, у Београду, 1851.

Ово све већином је рађено по немачким писцима.

Бранковић је неко време уређивао лист „Шумадинку“, коју је покренуо Љ. П. Ненадовић. Писао је чланке за Гласнике, за Срп. Летопис, и за Уранију. А био је дуго време и цензор књига и новина.

Бранковић је провео свој век у школи са ђацима. Био је тачан, савестан, добар наставник и пријатељ својим ученицима. Нарави је био блате, у опхођењу пријатан, чедан, смеран. Боловао је од слабих груди, и боловао је дуго. Кад је умрьо, кренуо се, тако рећи, сав Београд да га испрати. И одиста његова је пратња била врло редак појав у Београду. Само укоп пок. Даничића надмаша Бранковићеву пратњу.

Кнез Михаило послао је удовици покојниковој 200 дуката у знак свога великога поштовања према честитом васпитачу српске омладине.

Бранковић је преминуо 22 новембра 1865, у Београду, и сарањен је код палилулске цркве.

Бошковић Новак, кога су звали Новачић из Горачића, војвода драгачевски, родом је из села Горачића. Он је био под влашћу Проте Гучанина, а у последње доба под главном командом Антонија Пљакића.

У Карађорђеву Протоколу помињу се неке распре између њега и другог војводе драгачевског Ђоке Протића, сина Протинога.

Новак се, у опће, хвали као добар јунак у боју. Јокић је за њега рекао да је умрьо код куће. А Милиновић Тома, напротив, вели овако:

„Турака се Новак не бојаше,
Па за то га Турци исекоше.
На Јасици, са двеста јунака,
Пет хиљада дочека Турака;
Половину, са друштвом, исече
Док се душа из њега измаче!“

Бошковић Нико, добротвор, родио се у Дубровнику 1829, и ту је провео век, тргујући и увек добра чинећи својему народу.

На самрти, која га снађе 26 априла 1896 у Дубровнику, оставио је 12.000 форината на ђаке Србе који се уче у вишим школама.

Народна библиотека у Београду добила је од Н. Бошковића доста важних књига рукописних, и штампаних у стари штампаријама српским.

Нико се није никад женио.

Бошковић Јован, професор, књижевник, родио се у Новом Саду, 19 фебруара 1834 године.

Учио се је у месту свога рођења, и у Бечу, где је слушао права.

После школовања, прешао је у Београд, и био је неко време приватни учитељ деци из неколиких имућних кућа.

Иза тога, на крају новембра 1861, постављен је „за контрактуалног професора“ у савамалској гимназији у Београду.

Године 1862, августа 25, постао је редован професор гимназије у Крагујевцу, па је одонуда, исте године на крају октомбра, премештен у Београд у велику гимназију.

Године 1865, кад Даничић остави катедру, Бошковић је 16 септембра постављен за професора Велике Школе, да предаје српски језик, историју књижевности и естетику.

У тој служби се једном нешто замерио Намесничкој влади, те је отпуштен из службе, и вратио се у Нови Сад.

Доцније, при промењеним овде приликама, вратио се је у Београд, и био је библиотекар Народне библиотеке, па опет професор у Великој Школи.

Године 1892, августа 9, постао је министар просвете у либералном кабинету, а преминуо је на пречац лицем на Божић те исте 1892 године.

Човек омалена раста и ситније снаге, Бошковић је још из малена добио од својих другова име Јошка; и под тим надимком био је познатији него под својим крштеним именом.

Он је држан за доброга зналца српскога језика, што је списима својима и посведочавао. Уз то је имао веома читак и леп рукопис.

Јован Ристић, министар и намесник у оно време, није пуштао у свет никакав свој састав, докле га Јошка неби прегледао, и језик му проконтролисао.

Јошки су сувременици приговарали, да је на раду спор; али он има чим и правдати се. Човек по нарави добар, и на услуге готов, он је примао сваки састав, који би му ко понудио, да прочита, да процени и поправи, а то му је ваљда половину слободна времена испуњавало.

Још је Бошковић био цењен као човек богат у смишљању и готов у давању савета при смерању каквих радова, каквих предузећа; у пројектовању каквих планова, каквих установа, или каквих светковина. У таким приликама њему су се многи људи обраћали, и он је радо на питања одговарао. Добар део времена, дакле, губио је и у таким пословима.

Од Бошковића имамо ове списе:

1. Опширну и важну критику на Нинковићеву Српску Граматику, у „Седмици“ за 1857, бр. 19, 20 и 21.
2. Људевита Штура књигу о народним песмама и приповеткама словенским. С чешког превео, у Новом Саду, 1857.
3. Реферат о четвртој књизи Народних Вукових песама, у „Видову дану“, 1863, бр. 5.
4. Извод из Српске Граматике. За своје ученике саставио Јован Бошковић, 1863. — Доцније је овај састав у два маха прештампаван.
5. Српска Синтакса. Две свеске. у Београду, 1865.
6. Реферат о цртању Стеве Тодоровића, у Вили за 1865, стр. 606.
7. Прилог за познавање садашњег стања српске Граматике, 1867, у Београду.
8. Даничићу надгробна реч, 1882, у Београду.
9. Скупљени списи (у 8 свезака), у Београду, 1887.
10. О народности, у Београду, 1887.
11. Светковина Вукове Стогодишњице, Београд, 1888.
12. Приправио је за штампу Османа Гундулићева, 1890, у Земуну.

Бошковић Јован родио се на Топли, у опћини херцегновској, 9 јуна 1761.

Чим је одрастао, и поучио се, бацио се је на море, као и други његови земљаци.

Путујући морима по свету, станио се је у Смирни, у Малој Азији, ступивши у службу код онамошњега богата трговца Србина Јове Куртовића.

Доцније, радио је на своју руку, оженио се богато, и изродио децу, па је, месеца јуна 1832, преминуо.

Пре него што ће умрети, Бошковић је, у свом тестаменту, оставио цркви Св. Спаса на Топли, и Манастиру Савини, по хиљаду гроша; а сиромасима из те околине три хиљаде гроша, а за тим наставља: „Сва моја добра у Боци, остављам мојој отаџбини, да се приходом истих оснује и издржава школа српскога и талијанскога језика и морепловства“.

Ова добра нису била довољна за оснивање жељене школе, али су, мало доцније, придошли други дародавци: Ђуро Ђуровић и Јевросима Лакетић, те је школа већ основана, и ради на велико добро српском народу у Приморју, и на славу дародавцима!

Боцић, сељак из Селевца, у нахији смедеревској, 7 августа 1809, кад су Срби ишли к Бањи, да ослободе Вељка, и осоколио је и осмешио.

Младен је тада командовао српском војском и, као свакад тако и сад, неспретно и несрећно. Тако, изнајпре, није давао укопавати се, а после, кад су Турци навалили, наредио је да се шанац копа на врат на нос!

Боцић је копао шанац као и други, а један Турчин долети на коњу да га набоде на миздрак. Боцић, у часу, остави ашов, дохвати миздрак за врх, и њиме свали Турчина с коња. Одмах га шчепа, за гушу, па му узме два пиштоља сребрњака, и с главе срмали-капу. После тога пусти га да иде!

Кад га другари упитају што га пусти? Одговори им:

— За овај мах доста је! Нека ми, други пут, што друго донесе!

Боројевић Никола, песник, родио се у Оточцу, године 1796.

Основну школу свршио је у месту свога рођења.

Иза тога, школовао се на Ријеци, где је, поред талијанског језика, научио и француски; па, у Љубљани, и, најпосле, у Бечу, где је слушао пољску јекономију, и политехнику; а уз то физику и ботанику.

По свршетку школовања, Боројевић је постао јекономни официр на Ријеци, где је, служећи дуже време врло корисну службу, писао красне песме.

Боројевић је у прози мало писао, а у стиховима, од године 1837—1869, спевао је, и у разне листове¹ пустио више од двеста песама, које су све лепе, слатке, пуне даха побожнога, родољубнога, и братољубнога.

По својој великој смерности, песник није од својих песама чувао преписа, нити их је икад сабирао у једну збирку, те овај последњи посао још очекује свога посленика.

У својим песмама, Боројевић слави просвету, слави љубав к лепом имену и језику српском, слави вредноћу, уредност, и памет у животу, а оштро шиба лакомислено презирање својега народа, туђење од својих лепих обичаја, и лако расипање времена и блага!

Он ће остати свакад славан син нашега тровернога народа баш и за то што је народно јединство дизао изнад братске нам троверице.

Године 1844, светујући да се сваки дигне изнад видика свога села, у једној песми, овако виче:

„Да Срб, Хрват, Бошњак, Далматинац,
Кад је дојен сисом једне мајке,
Буде исте синак и љубимац,
А не додол свога села бајке!“

Године 1856 моли се Св. Николи овако:

„Правило вери
Образ кротости,
„Учитељу благи
Рајске мудрости,
„Рушитељу храбри
Лажних идола,
„Угодниче божји,
Свети Никола!
„Умудри нам разум
Духом крепости,
„Да се сваки држи
Своје дужности!
„Утеши нам срца
Вером истине
„Која чува душу
Да не погине!
„Огради нам цркву 
Зидом љубави,
„Да се брат од брата, 
Већ не растави.
„Да будемо прама,
Свакој опсени
„Овог света срећни,
Оног блажени!“

Последње време свога живота провео је у Горњем Карловцу где је, по што је примио св. причешће од Проте Беговића, преминуо 28 фебруара 1872, и укопан је у гробљу српске опћине. На гробу му је смерни каменити споменик, који му је поставила жена његова Ружица.

Сваке године, на Видов Дан, како ми пише драги пријатељ, Прота Н. Беговић, честити карловачки свештеници излазе му на гроб, те чине спомен, по црквеном правилу.

Хвала им за то!

Боројевићеве песме и друге записке, примивши од покојникова сина, сада већ покојнога Мајора Нестора Боројевића, Прота Беговић је послао Браћи Јовановићима у Панчево, ради штампања у њиховој „Народној Библиотеци“.

Пре неког времена, бејаше овде г. Каменко Јовановић и, на моје питање рече, да су они те песме дали неком господину да их за штампу приреди, па тај још није готов.

Породица Боројевића много је разграната; има их и православних и римокатолика; Никола је био православни.

Вечна слава Николи Боројевићу, овако милу, овако родољубиву, овако братољубиву песнику!

---

1. Боројевићевих песама и других састава има: у Срп. Народном Листу од 1841—1847, и у Седмици од 1856—1858, у Драгољубу, а и у књижевном додатку „Јужне Пчеле“. ↩︎

Бојиновић Тодор родио се у Горњем Добрићу, у Јадру. За немачкога рата, 1788, био је у Лозници мали буљубаша над драговољцима, и, с Немцима, чувао је Дрину од Турака. Кад се Немци врате, он се не смедне одмах предати Турцима, него се одметне у хајдуке, па се преда тек пошто се са свим умири. Од тога доба живео је мирно код своје куће, као и други сељаци.

Године 1804 постави га Ћурчија као буљубашу над десном страном Јадра, и пошаље га на Лешницу, те претера Турке преко Дрине, и улогори се у Ранитовачи. Ту је мудро уређивао, и, кад Турци ударе, храбро се борио, али је мноштву турске војске, најпосле, морао уступити.

Пошто Ћурчија, те јесени, погине, он остане у Јадру најзнатнији човек од војничкога реда, и док је год Мехмед-Капетан држао српску војску у Лозници, он је био први; а кад се Јадар, после тога, одвоји од београдскога пашалука, и преда Турцима, он остане код своје куће, као и пре што је био. Кад Турци, у пролеће 1806, ударе на нахију шабачку, он не могне срцу одолети, него, с неколико момака, отиде преко Цера, и стане се бити с Турцима.

Његова кућа и жена била је у Јадру; за то му стану неки овамо у Поцерини говорити: да није дошао да се бије, него да су га Турци послали да шпијуни. Кад то Тодор чује, он се зарекне да ће, у првом боју, или погинути, или Турчина жива ухватити, и показати им зашто је дошао! И тако, у првом боју, потегне из пушке те убије једног Турчина, а други Турчин, видећи да је он избацио пушку, учини јуриш да му одсече главу, а он распали пушком кијачки по глави, онесвести га мало, и обори на земљу, па притисне да га веже: ну док он овога свеже, други потегне из пушке те га рани у кук. И тако његови момци доведу пред Јакова и њега рањена, и Турчина везана. После се излечи у манастиру Радовашници, али остане малко хром, и тане му не изваде из кука.

Кад Јаков, 1807 године, дође те опет побуни Јадар и Рађевину, он постави у Јадру војводом Антонија Богићевића, и испоставља неколико буљугбаша, Бојиновић, поред свију својих заслуга и јунаштва остане онако, и, сам од своје воље скупи неколико момака, те стане изнад Лешнице опет чувати стражу од Турака. Јаков се истина доцније кајао што је Војиновића оставио без ништа, али то остане тако.

Године 1808 подбуне Бојиновића његови момци и пријатељи да тражи да му се да десна страна Јадра, да буде над њом дар буљугбаша (под Антонијем). И тако он, с верним другом својим Гаврилом Цакленом, из Бегове Лешнице, дође у Београд (у јесен 1808) да то тражи; и будући је Антоније, као војвода и богат човек, имао свуда више пријатеља него он, то Совет окриви и њега и Цаклена, и пођу да их обојицу (као немирне људе који се противе постављеној уредби) затворе у кулу; а они, дознавши то, побегну те се сакрију у некакву трговачку лађу, и по том утеку пешице у нахију шабачку, а коњи, са свим пртљагом, остану им у Београду, те ту и пропадну.

После тога, године 1809, Цаклен пређе преко Дрине на војску, и тамо погине; а Бојиновић, не смејући од Антонија ићи у Јадар на своју баштину, остане у нахији шабачкој, у селу Добрићу, и стане опет, онако хром и стар (већ преко 50 година), на ново крчити, орати, и копати, те се хранити са женом и децом.

Тако је ту живео до године 1813. А кад, те године, Турци овладају Србијом, он се врати у Јадар, а Турци га ухвате и одведу у Зворник те обесе!

Бојиновић је био човек крупан, сувих дугачких образа, с испалим јагодицама, голема покучаста носа, повеликих и дебелих бркова, а страшног, јуначког погледа. Био је не само храбар јунак него и мудар управник, — који је свакад држао тврд заит у својој војсци; све је тежио на немачке уредбе, што је, уз рат, видео у Немаца¹.

---

1. Вук, у Даници за 1829, стр. 16 до 20. ↩︎

Богосављевић Адам, скупштинар, родио се у селу Копривници, у округу крајинском, 1844.

Основну школу учио је у месту свога рођења. Полугимназију у Зајечару, а после је продужио школовање у Београду, где је, године 1867, свршио философски факултет у Великој Школи.

Један одличан Адамов друг вели о Адаму ово:

„Све до јуна 1867, Адам је долазио на часове уредније од свих својих другова, а кад наста месец јуни, он оде у село кући, не хотећи испите полагати, само да не могне добити сведоџбе о свршеном факултету, и да тиме у напредак себи запречи пут у државну службу, ако би кад пао у искушење, да је потражи. Тако је нама, друговима својим, казивао Адам, а Адам није лагао никад“!¹

Живећи код своје куће у селу, Адам се је и оженио, и радио је земљу као други сељаци. Једино чиме се разликовао од својих суседа сељака, била је његова лепа библиотека, коју су они који су је виђали веома ценили.

Као вредан и честит домаћин сељак, Адам буде изабран за посланика у Народну скупштину која га, пошто се састала, изабра за свога секретара. Интересно је било видети, кад Народна скупштина држи своје седнице у дворници Велике Школе, како међу другим скупштинским секретарима седи и Адам, у свом сељачком гуњу и у опанцима, и пише као и други секретари, или редигује и чита записнике о седницама.

На скупштини у Крагујевцу 1875, у Одбору Тридесетпеторице, који је већао тајно, члановима тога одбора било је стављено питање: „Хоће ли народ рат?“

Адам је на то питање одговорио: „Неће!“

Поп Никола Крупежевић одговорио је овако:

„Моја смедеревска Јасеница неће рат! Народ обично неће рат, јер не види да ће му њива бити већа ни кеса тежа“!…

Зашто су, после, изнели да је Адам те речи изговорио, Крупежевић се чуди, и не може да се начуди!

Кад је пак у Скупштини гласано, Адам је гласао за рат, а Крупежевић против рата!

Ето од такога говора створила се онако тешка клевета за Адамово име.²

Адам је као народни посланик затворен 17 марта 1880, 18 марта је, као болестан, одведен у болницу, а 19-га је издахнуо.

Ни мирнијега човека, ни већега клеветања! Бог да га прости!

---

1. Видело од 21 марта 1880, бр. 37. ↩︎
2. Гледај књижицу Одјекови Листића 1. Ст. Протића, 1898, стр. 16—24. ↩︎