Категорија: А

Анастасијевић Миша, родио се 24 фебруара 1803, у Поречу, од оца Анастаса и матере Руже.

Миши је једва била година дана од рођења, а умре му мајка, и отац му се ожени другом женом, по имену Миљом.

После прођу три године, па му умре и отац.

Од тога доба, маломе Миши била је анђео чувар ова његова необично добра маћија Миља.

У Поречу је Миша учио књигу од 1808 до краја 1809; за то време свршио је буквар, часловац, псалтир, и рачуницу.

После толикога учења, изишао је из школе; али како Пореч остане без учитеља, то Поречани узму за учитеља деци својој малога Мишу Анастасијевића.

Као учитељ, имао је 16 ђака, од којих неки су били од њега, и већи и старији. Плаћало му се на месец, по 10 пара од ђака.

Оставивши школу, Миша се најми у дућану код Динуловића, где је, поред других послова, кувао сапун и продавао га; на месец му се ту плаћало по 6 гроша.

Године 1815, већ је био почео обрађивати свој виноградац, секао је дрва, и, на ораници, превозио у Пореч те продавао; а вукао је и лађе уз Ђердап. То радећи, заслужио је преко лета, 1816 године, равно 100 гроша!

Јокса Милосављевић, дошавши у Пореч за старешину, постави Мишу за царинара поречког, са 25 гроша плате на месец.

Кад Јоксу одмени у старешинству на Поречу Ага Вуле Глигоријевић, Мита пређе овом у приватну службу, и био му је подрумар.

Године 1825, на месне покладе, Миша се ожени девојком Христином, из села Брзаске, на левој страни Дунава, спроћу нашега села Добре.

Младенце су венчали у поповој кући, у Поречу, Данило Стевановић, и мали Обрен, син Господара Јована; први као кум, а други као стари сват. Обојица су била тако малена, да су их попели на столичице, те да могу свеће држати на висини према расту младенаца.

Ручак и весеље било је у конаку Ага-Вулову. На ручку су биле, поред других сватова и гостију, Г-ђа Круна Јовановица, Сава, први жена Тенкина, и Вида, жена Вулова. Људи пак њихови били су сви код Кнеза Милоша, јер је баш тада била Ђакова Буна.

Мишина млада, Христина, имала је брата Симу Урошевића, који је био секретар у Кнеза Милоша.

Овај Сима да Миши десет златних меџидија, и позајми му, без интереса, две стотине талира.

С тим новцима, и с нешто уштеде Маћине, Миша почне трговати, најпре живом стоком, а после јеленским роговима.

На овој последњој роби добио је равно 40 хиљада гроша!

Одмах је начинио лепу нову кућу, и у њу усадио јеленски рог, из захвалности.

Сад је купио своју лађу. На Дунаву живећи и радећи, без лађе је било врло тешко: за то је Миша и ту олакшицу себи набавио.

После неког времена, умре онај Мишин шурак у Крагујевцу, оставивши иза себе неко имањице. Кнез Милош, који је тога Симу јако волео, нареди да се распита за Симине рођаке, те да им се преда његова имовина.

Ова је прилика одвела Мишу у Крагујевац, где се је, први пут, представио Кнезу Милошу.

Предавши му посмртнину свога секретара Урошевића, Кнез да Миши и неку своју храну, коју је имао од десетка, да је спусти низ Дунав, и да је прода, јер је доле, тада, било огодно хране.

Миша спусти лађе у Видин, где је била глад. Прво поклони, једну лађу хране сиротињи, за здравље Кнеза Милоша, па, за тим, неколике друге лађе прода по врло добру цену. После сиђе и у друге вароши до Галца, и сву храну прода не може боље бити.

Из Галца враћајући се, морао је носити новце на саоницама: толико их је узео за храну. Бојећи се од лупежа, на тако дугу путу, Миша сврати у Букурешт да, за те новце, купи соли. Онда је био закупио окна неки Барон Мајдан, па, налазећи се у новчаној тескоби, продавао је со појевтино.

Миша дође и замоли се млађима да га пусте к Барону, те да купи соли. Тада је носио турске хаљине, и око главе шал. Кад слуга јави Барону да Миша жели купити соли, и кад каже како се носи, овај срдито одговори да нема кад примати такога купца.

— Тај ће искати тек коју стотину хиљада ока!

Слуга, изишавши од господара, упита Мишу колико жели соли?

— Узео бих један милиун ока, одговори Миша.

Слуга то брже јави свом господару. И милиун ока овесели Барона, те Мишу одмах прими, и пусти се с њим у погодбу.

Миша се потруди те овај милиун узме што се могло јевтиније. А кад већ прекину цену, он ће онда на ново рећи:

— Господине Бароне! Ја бих узео још један милиун ока; али да дате јевтиније од првога.

Барон се и зачуди, и обрадује; па, како му је новаца требало, да̂ други милиун ока јевтиније од првога с цванциком на сваку стотину ока.

Кад се и ово сврши, Миша опет смерно проговори:

— Ја бих купио и трећи милиун ока, али с цванциком на сваку стотину јевтиније од другога?

— Али, можете ли ви платити толику со? упита Барон.

— Па не ћу је дићи, док паре не положим, одговори Миша.

Мајдан да и трећи милиун.

На тај начин, Миша се је избавио од силних новаца, и од лупешкога страха, јер је, место новаца, кренуо у Србију силну со, која му је донела огромну добит.

Кнез Милош га је за то похвалио, и отворио му још већи кредит.

Од тога доба, никако се није остављао солске радње; најпре је ортаковао с Кнезом Милошем, а после њега, с Германом и Симићима: на послетку су се сви иставили, а Миша је остао сам врло дуго.

Кнез Милош је дао Миши, 17 јула 1833, чин дунавскога Капетана, а доцније и чин Мајора. С првим чином, Миша је више био чувен у Србији, где су га обично звали: Капетан Миша, а с другим — у Влашкој, где су га махом звали Мајор Миша.

Кад су се Поречани, године 1832, по наредби Кнеза Милоша, иселили Дунаву на десну обалу, и засновали данашњу варош Милановац, онда је и Миша прешао онамо, и боравио је у Милановцу до 1842 године, па се је онда преселио у Београд.

Године 1844, купио је у Влашкој прво велико имање; а године 1863 имао их је шест великих и неколико малих.

Големо своје имање и, тако рећи, своје небројено благо, Миша је стекао само својим необичним трговачким умом, и беспримерном својом вредноћом. Могао је, кажу, неколико недеља провести а да не трене ноћу (само би дању по који часак одспавао), све бавећи се којим трговачким смишљањем и рачунима. Тако радећи, Миша је и могао стећи своје огромно имање. Ни један Србин до сада, колико се зна, није могао рећи да је, свога века, зарадио толико, колико је био зарадио Мајор Миша.

Као закупац солара румунских, па и неких маџарских, Миша је био створио читаву флотилу на Дунаву. На 74 његове лађе служило је до 500 људи. Он је имао 23 сталне камарашије које су биле на десној обали Саве и Дунава: у Брчком, Београду, Смедереву, Градишту, Џеџерацу, Кусјаку, Видину, Ломпаланци, Рахову, Никопољу, Свиштову, Рушчуку, Тотрокану, и Мачину; и на левој дунавској обали: у Берату, Зимници, Ђурђеву, Олтеници, и Галцу. У Влашкој и Молдавији, унутра у земљи, била му је једна камарамија при молдавским окнима, друга у Бакоји, главна канцеларија у Букурешту, а Врховна управа у Београду.

Може се, без претеривања, рећи да је на његовим лађама, по камарашијама, на имањима, и у дому, било око 900 до 1000 душа, које су све од Мајора Мише зарађивале свој хлеб и своје издржавање.

Миша је имао једно мушко дете које је умрло у својој седмој години, и пет ћери, од којих су га четири надживиле.

Кад је био на вршку својега богаства, од 1850—1865, имао је, по тачним рачунима, које у готовини, а које у добрима 1.500.000 дуката или 18.000.000 динара.

По мери растења богаства, ширило се је и Мишино доброчинство. Не могу се побројити прилике и лица на која је доспевала даровна благодет Мајор-Мишина. А нарочито је дарежљив био према својим пријатељима, и према просвети народној.

Илија Гарашанин, човек танке имовине, васпитавајући два сина на страни, узајимао је од Мише, кад му је год требало. Кад је једном свео рачун свога дуговања, видео је да тај дуг износи осам до десет хиљада дуката. Видећи то, напише Миши овако писмо:

„Мој је дуг огроман, и ја не знам како ћу ти га платити. Срећа је што имам кућу с великим плацем, на добром месту. Шиљем ти прикључени акт, којим ти ту кућу уступам. Ти је процени колико вреди, па ако ти ја не узмогу платити оно друго што ми преко куће пређе, платиће ти моја деца, ако буду људи…“

Миша је тада био у Београду; добивши ово писмо, љутне се, и одмах напише друго ове садржине:

„Овим признајем да, пошто сам свео моје рачуне с г. Илијом Гарашанином, нашао сам, да ни ја њему што дугујем, нити он дугује мени“.

Ту изјаву, заједно с Илиним актом уступања куће, удене у једну куверту, па се дигне сам к Илији. Заставши у њега доста света, изазове га у другу собу, и рекне:

— „Пријатељу Илија! Ја сам досад држао да си ти велики човек и умом и срцем, а сад видих да си кукавица, која не свата шта је пријатељство. Ја се гушим у злату, а ти једва имаш ову кућу, коју си стекао за толико година свога министровања, па и њу сада дајеш мени! Зар сам ја Циганин, да то примим? Ево ти овога писма! И ако не пристанеш на њега, никад моја нога твога прага не ће прећи!“

Илија отвори писмо, и, прочитавши што пише, погледа у Мишу, па му сузе потеку низ образе. Сад се пољубе, као браћа; и тако се ствар измири…

Другом једном пријатељу опростио је 40.000 хиљада дуката!

Народном позоришту дао је 1.000 дуката.

Читаоници београдској, откад је постала, докле је год живео, давао је по 300 цванцика, сваке године.

Не зна се броја сиротним девојкама, које је он удомио, ни малим трговчићима, којима је помогао, нити остарелим трговцима које је издржавао.

У Румунији, где је највише имања и стекао, издржавао је, о свом трошку, једну школу за мушкарце, и једну школу за девојче. У тих школама учила су се деца румунска, бугарска, и српска.

Али најлепшу је задужбину подигао у Београду.

Године 1863 Миша је довршио и наместио своју дивну палату у нашој вароши, на великој пијаци, на коју је потрошио 100.000 дуката.

И ту палату Миша је поклонио својој отаџбини за службе просветне!

Миша је већи део свога живота провео у Румунији; али је и у Србију често долазио, и бавио се је овде кад више кад мање.

Године 1858 био је председник знамените скупштине Светоандрејске.

И ако није марио за политику, ипак се је дружио с људма политичкима, који су га увек уважавали, и његовим се друштвом дичили.

Миша је преминуо између 26 и 27 Јануара 1885, у Букурешту.

Чим је глас о његовој смрти долетео у Београд, одмах су на Великој Школи, на Позоришту, и на Читаоници истакнуте црне заставе, и цркве, готово све у Србији, огласиле су смрт великога добротвора српске просвете, и стале се молити Богу за његову душу.

Године 1863, кад је Миша дао своју палату на службу српској просвети, писац је ових врста, у једном београдском листу, рекао:

„Докле год траје српскога народа, име Капетан-Мишино блистаће се као алем драги камен, не на оним странама историје где се бој бије, где се крв лије, где барут магли, где ватра прождире људска имања и блага: него онде где божанска кћи просвета, цивилизација, шири међу људма царство видела, царство среће“…

Тако мисли и данас!

Вечна слава оном који се је „сећао чим је свашто моћи!“

Мишине велике слике налазе се у Музеју и у В. Школи, у Београду.

Алимпић Ранко, ђенерал, родио се 9 марта 1826 у селу Накучанима у Поцерини, а преминуо је у Београду 4 новембра 1882 године.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, а гимназију је учио у Шапцу и у Крагујевцу.

Године 1842, октобра 4, ступио је у редовну војску, где је 17 јула 1845 постао потпоручик.

Године 1846 послан је, као млад официр, у Пруску, да учи војне науке. Из Пруске је прешао у Белгију, те се и онамо учио.

Године 1852, по свршетку војних наука, Ранко се вратио у отаџбину, и одмах 21 марта буде постављен за професора војне Академије у Београду.

Исте те године, 12 октобра, Ранко се ожени девојком Милевом, ћерком Петра Вукомановића, који је био брат Кнегињи Љубици.

Као професор војне Академије, Ранко је остао дуго; ту је напредовао у војничким чиновима како се онда обично напредовало, према маленом броју редовне војске.

Промена у Србији од године 1858 застала је Ранка као професора у војној Академији.

Близак по жени рођак Обреновићима, Ранко се јаче мешао у припреме за велики догађај у Србији. Гарашанин му је веровао, и од ондашњега српског двора заклањао га.

По доласку Кнеза Милоша у Србију, Ранко је неко време би помоћник начелнику редовне војске. После је постао начелник одељења у војном министарству, па је ту стављен у пенсију; а из пенсије је отишао за начелника окружног у Крајини; одонуда пак премештен је у Пожаревац. Најпосле је био Министар грађевина, и враћен у Државни Савет за члана, и у том га је звању и смрт снашла горе означеног дана.

О Ранку има богатих обавештаја у књизи жене његове Г-ђе Милеве: „Живот и рад генерала Ранка Алимпића“ у Београду, 1892, 8-на 738 страна.

Алексић Анта, официр и писац, родио се у Панчеву 1843, а преминуо у Београду 12 новембра 1893 године.

Алексић је служио у српској војсци од 16 фебруара 1867, када је постао инџинирски потпоручик, до 27 маја 1872; а тада му је уважена оставка на чин инџинирскога поручика.

Пред први српски рат с Турцима вратио се је у војску 21 јуна 1876, поставши тада капетан друге класе. А на тај чин уважена му је оставка 28 фебруара 1877.

Последње време свога живота провео је у пенсији, у Београду, где је и преминуо.

Алексић је био вредан писац; и његови су списи скоро сви тежили да олакшају економне услове живљења Србина у Србији.

Овде му се могу поменути ови радови:

1. Сатирање Јелове горе, и о регулисању Мораве. Прештампано из Раденика. Београд. 1871.
2. Пројекат за установљење Друштва за трговину и обрт. Београд 1871.
3. Радња око засушивања баруштина у Краљевини Србији (Четири расправе из Народног Здравља) Београд. 1883.

Алексић је био члан Српског Ученог Друштва.

Аврамовић Димитрије родио се у Св. Ивану, у шајкашком батаљону, 15 Марта 1815, од оца Михаила и мајке Саре.

Као мало дете, однесен је био у Пешту, куда му се отад око одселио, па је, после, враћен у Нови Сад, где је свршио основну школу и гимназију.

Још тада се јавила у њега велика љубав и велика подобност за сликарство. Не имајући новаца да оде у коју школу за ту вештину, Аврамовић је, у некога сликара Мише, и некакога Талијана, сликао мале иконице на стаклу, те је за те своје прве радове добијао по коју пару, коју би штедио да купи коју књигу, те да боље што у сликању научи.

Не гледајући на своје оскудно стање, Аврамовић, у својој двадесетој години, оде у Беч, да се боље научи у својој уметности. У Бечу је остао само годину дана, па се, због велике своје сиромаштине, мораде вратити кући.

Радећи без одмора, Аврамовић нешто заради сам, нешто му да отац, а 100 форината поклонио му је Митрополит Станковић, те, с том сумом, по други пут, оде у Беч, и настави своје учење. Тада се мучио као нико његов; радио је од јутра до мрака, а често је гладовао радећи.

Али баш то прекомерно напрезање обрати на младога сликара пажњу учитеља, који га препоруче то буде позван у Београд да слика саборну цркву.

Слике Аврамовићеве ми Београђани гледамо често, и никад не можемо да их се сити нагледамо!

У сликању Светаца Срба, Аврамовић је гледао да добро погоди народни карактер у лицу и у оделу. И то му је свуда ишло за руком.

После је, по жељи Кнеза Карађорђевића, сликао и тополску цркву.

Српска влада, видећи његово одличне способности, посла га, године 1846, да пропутује по Србији, да потражи по старим манастирима и црквама старинске српске слике, и да сними што буде важно или по самом предмету, или по оделу у светаца.

Аврамовић сврши тај посао врло успешно, и Министарству Просвете поднесе, још те године, свој опис.

Задовољна овом радњом младог уметника, српска влада пошаље га, друге године, у Св. Гору, да у онамошњим манастирима потражи оно што би засецало у историју и у уметност.

На овом путу, Аврамовић је походио Цариград и Солун, разгледао светогорске знаменитости, побележио и прецртао многе драгоцене споменике српске.

Вративши се у Београд, Аврамовић је написао, и о државном трошку штампао:

1. Описаније древности српских у Светој (Атонској) Гори, с 13 литографисаних таблица. У Београду 1847 (1849), у великој 8-ни страна 82;
2. Света Гора са стране вере, художества и повеснице. Описана Димитријем Аврамовићем, живописцем, у Београду, 1848, у 8-ни, страна 180.

Оба ова дела врло су занимљива како за географа, и историка, тако и и за уметника.

Осем ова два дела, Аврамовић је штампао:

1. Кореџија, превод с немачког, 1845, и
2. Златна Зрна, две свеске, у Београду 1846.

У рукопису је оставио:

1. Златна Зрна, свеску трећу;
2. Шаљиви Календар, и
3. Животе српских живописаца.

Око овога последњега списа понајвише се трудио, збирајући податке са свих страна; али, на жалост, нити га је довршио он, нити га је ко други, после његове смрти, наставио…

У последње време био је отишао у Нови Сад, где је сликао цркву Св. Јована.

20 фебруара 1855, на глас да је руски цар Никола умрьо, Аврамовић падне од капље; после три дана, удар се понови, а 1 априла дође и по трећи пут, те му прекине жицу живота.

Аврамовић је сахрањен у порти Св. Јовањске цркве, у Новом Саду¹.

Живећи у Београду, Аврамовић је, о свом трошку, издржавао Јоакима Вујића, заслужног српског књижевника!

Био је велики уметник, и велики родољуб.

Бог да га прости! Славан му помен до века!

---

1. Кукуљевића-Сакцинскога Словник 13—15. ↩︎

Авакум Ђакон родио се у Босни, близу манастира Моштанице, од прилике, године 1794.

Књигу је учио и зађаконио се у манастиру Моштаници, код духовника Ђенадија Шувака.

После неког времена, турска сила и разне глобе додијају духовнику Ђенадију, и он, са сином својим Стојаном, кога је родио док је био мирски свештеник, и с овим Ђаконом Авакумом, остави Моштаницу, и пође у свет, да тражи какво мирније место. За њима тројицом пође и старица Авакумова мајка, која, сем тога сина, није имала никога од рода.

Пешице су сви четворо прешли целу Босну и Рујно, па су се, најпосле, станили у Трнави, у манастиру Благовештењу, код игумана Пајсија Ристовића, који је тада био остао у манастиру готово сам, те је њих једва дочекао, да му помогну и у цркви, и у парохији, и у домаћим радовима…

Не лези враже, на скоро по њихову доласку, букну она несрећна Хаџи-Проданова буна, те Турци дођоше, ухватише Пајсија, Ђенадија, сина му Стојана, и Ђакона Авакума, на их све оковане отераше у Београд, и бацише у тамнице.

Пајсија, с великих бројем других Срба, набише Турци на колац најпре, па је онда био ред на Ђенадија, на његова сина Стојана, и на Ђакона Авакума.

Ђенадије, да био сачувао главу себи и сину свом, договори се с овим, па заједно изјаве да хоће да се потурче. Позову на то и Авакума, али он не хтеде.

Турци Ђенадија и сина му одмах ослободе, те се оба потурче, и отац се назове: Мула-Салија, а син Реџеп¹.

Ђакон Авакум био је младић неописане лепоте. Турци су веома желели потурчити га; и склањали су га и речма и обећањима, да пређе у њихову веру; али га никако нису могли склонити.

Најпосле, кад је дошао час да се погуби, дали су му да понесе колац, на који ће га жива набити, а он је, носећи га београдском улицом, из гласа певао овако:

„Нема вере боље од Хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
Страшни Божји суд и Турке чека,
Па ви чин’те што је вама драго!
А скоро ће Турци долијати,
Бог је сведок и његова правда!“

Црна његова мајка, баш у тај страшни час, приступи му, и стане га наговарати да се потурчи, те да сачува свој живот, а Бог ће му опростити, пошто то чини од големе невоље!

На таке речи, соко младић викне на ново певати, и песмом мајци одговарати:

„Мајко моја! на млеку ти хвала!
Ал’ не хвала на науци такој!
Брзо ћеш се обрадоват’ сину,
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда;
Цвет пролетњи тек за зимом иде.
Благо томе ко раније умре;
О мање је и муке и греха,
Па што коме Бог и вера дадне;
А још има браће на свијету!“

Дошавши на само место погибије, Турци опет узму склањати Авакума да се потурчи, те да тако млад не умире пре времена.

— А, збиља, рећи ће младић, смешећи се: — умиру ли и Турци кад год?

— Е, па умиру, да Бог ме!

— Онда је све једно, а̀ пре, а̀ после: што пре умрем, о мање ми је греха…

Видећи оволику тврђу у вери својој, и оволико неплашење од смрти, Турци му се смилују, те га не набију жива на колац, него му срце прободу ножем, па га, мртва, набију на колац, и усправе међу остале мученике, поред пута који је од Стамбол-капије водио к Теразијама?

Тако је јуначки свршио свој живот млађани Ђакон Авакум!

Слава му до века!

---

1. И Ђенадије и син му, уз часни пост, године 1815, пребегну у Земун, па Ђенадије оде Митрополиту Стратимировићу, и исповеди му што је у невољи учинио. Стратимировић га помаже св. миром, и да му власт, осем литургије, све друге службе да може служити. Доцније се је Ђенадије са сином настанио у Немачкој Градишки где су, после три године, оба умрли. ↩︎

Абраш Никола родио се у селу Буковчи, близу Неготина.

Он је био капетан и побратим Вељков. Прича се да је био јунак као и Вељко; и то се може веровати, јер је одиста Вељко миловао братимити се само с јунацима, и с људима иначе одличнима.

Кад је Вељко пао, Срби у Неготину, не могући се даље држати, и мислећи повлачити се, плели су неке лесе од прућа, бацали их преко Неготинске Баре, па их посипали кровином и земљом, и том моштаницом, лагацко су прелазили на други брег, онамо у гај манастира Букова, десно од места Братујевца.

Тим лесама, лагано идући, људи су, како тако, прелазили, докле Милутин, Вељков брат, не поведе Вељкове хатове с благом, да и њих том слабачком моштаницом преведе. Коњи тешки а немирни, испроваљују лесе, па се многи и подаве у Бари, тек моштаницу са свим искваре. Они људи који су, после тих коња, наилазили на моштаницу од леса, упадали су у воду, па су се неки давили, а неки су издирали на брег, носећи на себи силну воду. Од те воде била се је обала толико раскаљала, да су се клизали, и на ново у воду падали, и они који су се једном били дочепали брега.

Том приликом је много новаца, и других ствари од вредности, отишло бари на дно!

Станојка, жена Милутинова, била је тада пала у воду; и би се удавила, да је није неко ухватио за косе, и извукао на брег; али међу тим, она се је растала од мужа, и једва су се, после месец дана, нашли и састали!

Никола Абраш, испраћајући из утврђења неготинских људе и ствари, последњи је оставио град и гроб свога јуначког побратима.

И он је мислио да Бару може прећи на коњу. За то је, на једној Вељковој бедевији, нагазио на воду; али му се кобила удави, а он, које пливајући а које газећи, пун воде, издере у гај манастира Букова.

Уморан од толикога посла, тужан за толиких губитком, а дремован од толико дана несанице, Никола, у првој че̏сти, легне и заспи, што ’но веле као заклан.

Турци, међу тим, осетивши неко кретање у Срба, пођу около, око Баре, да мотре шта то бива. Неки Турчин из Ломналанке родом, на добру коњу, с неколико друга, ишао је венцем изнад Баре, и мотрио не ће ли где видети шта раде Срби. На један мах, причао је тај Турчин доцније, зачује у чести да неко, спавајући, јако хрче. Приђе ближе и види човека који је легао ничке и спава. Видећи то, Турчин не хтене спавача гађати пиштољем, него сиђе с коња да му, живу, сабљом одсече главу. Коња је држао левом руком за узду, а десном исуче сабљу, и замахне, али, у тај мах, коњ му се тргне, и омете га те спавача и не дирне, него само начини неки тутањ.

У један пут спавач се тргне, и Турчина шчепа за ноге рукама, и стане га силно стезати и гристи зубима. Коњ опет, уплашивши се од тога комешања, стане се трзати на зад.

У тој својој невољи, Турчин повиче друговима:

– Помагајте! Помагајте!

Двојица од другова му дотрче и, из прека, пиштољима убију спавача, па му после одсеку главу и однесу у логор.

У логору, неки Турци, који су били ближе к српској граници, видевши ту главу, повичу:

— Машала! То је створена глава Николе Абраша!

И после су се веселили тога ради.

Турчин из Ломналанке, коме се ово догодило, причао је, много доцније, овај случај Кнезу Марку Петровићу, из Неготина, а овај г. Живку Давидовићу, по чијем казивању ово је и написано.

Али се и другојаче прича за другу полу Абрашева живота. И, по овом другом причању, излази да је онај спавач био неки други бранилац Неготина, а не главом Абраш. Ево овога другога причања:

Абраш је, по што му се је удавила кобила у Неготинској Бари, и он пешке издръо у манастирски гај, нашао некога свога рођака, с коњем, па му узео коња, и отишао преко Мироча на село Добру, где га је превезао преко Дунава, и отишао у Белу Цркву, где је, с породицом својом, живео неко време. Немци га, на искање Турака, ухвате и предаду у Адакале. Реџеп-Паша баци га најпре на велике муке, па после дигне вешала, да га обеси; али Абрашу пометну пријатељи, те утече из тамнице, скочи у Дунав, и исплива на обалу аустри̂ску. Узевши своју породицу, одсели се у Влашку, у варош Трговиште, а оданде пређе у место Дуго Поље.

Турци, проптавши да је Абраш ту, стану наваљивати на Влахе, да им га даду. Осетивши то, Абраш се одметне у хајдуке, и светио се је свакому, кога је год држао за непријатеља свога, или народа српскога!

После неког времена, власт влашка ухвати га; али га не преда Турцима, него га сама осуди да робује у окнима, где се вади со.

Ни ту Никола није остао дуго. Увребавши прилику, убије настојника, па све друге сужње позове, да беже куд ко хоће. Сам пак оде у село Ваљамаре, неком свом побратиму, који га склони докле потера није прошла. После тога, Абраш пређе у Аустрију, али га и онамо ухвате, и затворе у тамницу, у Карансебешу. Из тамнице Абраш утече, врати се у Влашку свом побратиму, докле заметне траг, па је продужио хајдуковати.

Чувши да се у Србији мало примирило, Абраш поведе породицу у отаџбину, да бар њу врати на своје огњиште, па он, после, куд могне; али га сад опет окупи потера. Он, по трећи пут, побегне свом побратиму, који га лепо прими, угости, и напоји, па, раставивши га од оружја, на спавању наведе потеру, која свеже и Абраша, и све му другове, па их други дан, на кутњем прагу, покољу као пилиће!

Жена његова с децом, после тога, врати се у Србију, на имање у селу Буковчи, где му потомци живе и данас.

Абдула Марко (Тодоровић) родио се у селу Матејевцу, више Ниша, 1780 године.

Марко је, као дете, учио књигу у Нишу. Убивши каменом неко Туре, уплаши се од освете, и утече у село Шиљеговац под Јастрепцем, одакле, доцније, сиђе у Параћин; а кад га Турци и ту опазе, побегне у Пожаревац где је, најпре, служио а после је трговао у ортачини с неким потурчењаком, Србином из Дубравице, кога су обично звали Абдула.

За првога српскога устанка, Марко се брзо одликовао у бојевима, и постао је барјактар у војсци. У једном сукобу на Параћину, ранио се био у леву руку. Док се од те ране лечио, био је царинар на Раму.

Године 1813, побегао је и Марко у Немачку; али године 1815, чим је чуо за таковски устанак, вратио се је у Србију, и почео бити се с Турцима. У јуришању на турска пожаревачка утврђења, Марко се веома одликовао; ту је обратио на се пажњу Кнеза Милоша; и ту је био по други пут рањен.

Кнез Милош, пошто се утврдио мир, постави Марка Тодоровића за кнеза нахији пожаревачкој и, по имену некадашњег му ортака, назове га Марко Абдула, премда су њега и дотле многи звали Абдулом.

И тако име Абдула остане Марку Тодоровићу до смрти. И сада се потомци његови зову Абдулићи.

Најпре је Абдула био старешина готово целој пожаревачкој нахији, и боравио је у Пожаревцу; а доцније стављен је под власт Јове Милосављевића, кад је овај постао Велики Сердар Подунавски.

У пролеће године 1821, на позивање грчких етериста из Влашке, и на подбадање Марашли-Алипашино из Београда, Марко Абдула и Стеван Добрњац, кнез пожаревачке Мораве, а брат Петра Добрњца, пођу да дигну буну на Кнеза Милоша, да се одвоје од његове власти, да добију берате за се (као што им је обрицао Марашлија), па да буду независни господари сваки на својој кнежини!…

Кнез Милош дозна одмах за ту буну, па је угуши у самом њеном почетку. Видећи да им се намера изјаловила, Абдула и Добрњац побегну: први у моравске лугове, а други преко Параћина у Лесковац Шашит-Паши под заштиту.

После неколико дана лутања и гладовања по луговима, Абдула се сам преда Кнезу Милошу, који му опрости погрешку, али му не врати власти коју је имао до тога случаја.

После тога, Абдула је живео у Пожаревцу, код своје куће. Године 1823, баш у очи Св. Саве, Абдула је био на вечери у некога писара Васе, где се је дуже задржао. Доцкан у вече, по мраку, вратио се је кући. Баш пред вратима од његове авлије, груне из мрака пушка, и он остане мртав на месту.

Покрет, који су били кренули Абдула и Стеван Добрњац, трајао је од 25 Марта само до 9 Априла. Он се у народу и у историји зове: „Абдулина Буна.“