Категорија: А

Атанацковић Платон, владика, родио се у Сомбору, 29 јуна 1787.

По свршетку философије и права, отишао ја у Карловце, те свршио Богословију, и брзо постао свештеник.

Као такав, био је 16 година наставник у Учитељској Школи, најпре у Сент-Андреји, а после у Сомбору.

Пошто му је умрла попадија, с којом је родио сина Васу (☦ 1853), оде, на позив Митрополита Стратимировића, у Карловце, и покалуђери се 1829, ал већ године 1839, био је владика будимске јепархије.

После смрти Саве Текелије, Владика Платон био је председник Матице Српске, у Пешти, и много је помогао да се Савино имање, које је његова удовица хтела приграбити, очува Савином заводу у Пешти, коме га је Текелија и завештао.

Године 1848, месеца априла, на предлог Митрополита Рајачића, Платон је постављен за начелника одељењу за православну цркву у ондашњем маџарском Министарству Просвете. Атанацковић се није хтео примити ове службе, и једва је, на наваљивање надвојводе Стевана, изјавио да се прима, али је већ месеца јуна дао оставку (као што пише Рајачићу) „једино само тога ради, што сам се достоверно уверио, да ми љубљени народ мој обратну љубав своју, у којој јединој само ја срећан бити могу, због званија тога хоће да устегне и укине.“

Богата бачка јепархија била је удова још од 1843. За њу су се јављале скоро све владике, па и Платон. Пет година је прошло без икаква решења на те молбе, и тек 13 јуна 1848, Краљ Фердинандо постави на то место будимскога владику Платона.

Тада је пак Рајачић већ био прекинуо с маџарском владом, па је замерао Платону, зато је примио управу бачке јепархије на предлог маџарског министра, којега Рајачић већ није признавао.

Запетост међу ова два првосвештеника, кроз мало времена, би је више затегнута. Месеца јуна 1848, већ је дошло до рата између Срба и Маџара; Месеца јула саста се у Пешти маџарска дијета (скупштина), и, на њено наваљивање, маџарско министарство огласи Рајачића као бунтовника, и управу над православном црквом привремено повери владици Платону. У српским крајевима, који су били у домашају маџарске владе, наста тероризам, Преки судови слали су на вешала свакога, на кога се само посумњало да има ма какве везе с Патријархом Рајачићем и са српским устанком.

Ево како сам Платон говори о том свом новом „унапређењу“: „Шта ми је најтеже, вели он: — и при чега самоме поделу сав се читаво згрозим, јесте последње са мном догодише се. Шта је то? То и тако сваки зна, нити ћу га ја од туге и да споменем овде именце. Бог ми је свидетељ, а и министериум ће признати, да сам 5, словом велим, пет пута срећан био разонодити, да нам се то св. цркви нашој на саблазан ни под који начин не чини. А кад је, на навалу дијете, заиста учињено, онда се ја нисам ни десио у Будиму, и прежалосни тај глас разабрао сам из новина, у Сомбору. Да је коме стати па слушати било, шта и како сам ја, том приликом, честитајућима ми, скорбан и жалостан, одговарао! А кад вам се, после, у Будим вратио, за што онда нисам се, где треба изјаснио, да се не ћу тога да примим? За име Божије! може ли ко заиста тако бездушан бити, тако што озбиљски ме и питати у овим овде најмучнијим опстојателствама?! Мудроме и праведноме судији доста је то једно али једро, кад стане па гледа моју у том наметнутом ми пословања кругу коначну неделителност и пасивитет“. (Изјасненије 1. в)

Ово је Платон писао месеца септембра 1848. У исто доба повери њему Кошут другу важну мисију, која није била баш без опасности. Кошут, душа тадашње маџарске владе, у својим Мемоарима, прича како му је, у то време, дошао из Србије некакав млад човек, и поверио му, да се у Србији ради на промени владе, и да би та промена, била у помоћи самим Маџарима. За тај посао требало би и новаца, али не одмах, него тек пошто се приступи к послу, а дотле нека новци стоје, као депозит, код човека коме Пошут верује. Новци ови, говорио је млади Човек из Србије, сматраће се као привремени зајам, који ће нова српска влада платити!

Кошут тај предлог усвоји, и владици Платону повери шест хиљада дуката, с тугаљивим налогом, да те новце, у прилици, употреби на преврат у Србији! Платон и буна! Чудне две супротности!!

Али ако се је Платон и ратосиљао Кошутове мисије, опет му је она добро дошла, јер је имао повода да се више не враћа у Будим. И тако се је Платон бавио у Бачкој од септембра 1848, до априла 1849. Бављење његово било је велика помоћ за јадни српски народ у Бачкој. Маџарске власти постале су одмах блаже, и попуштале су Владици Платону, који се је својски заузимао за свој народ. На Св. Николу служио је у Николајевској цркви, у Н. Саду, а син његов Васа без душе долети у олтар и јави да маџарски комесар купи оружје од Срба, и да се лако може несрећа догодити. Владика из олтара пошље Васу комесару, да обустави купљење. Кад се Владика враћао из цркве, комесар га је сачекао пред станом, и уверио га да је обуставио купљење оружја!

Дотле се већ беху околности измениле. Између Аустрије и Маџарске дошло је било до рата. Виндишгрец и Јелачић већ беху кренули царску војску на Маџаре. Кошут, с дијетом, пређе у Дебрецин, а царевци заузму Будим и Пешту. Срби, као савезници царске војске, кренуше се напред, и заузеше Бачку и Банат до Мориша. Од Бачке, у маџарским рукама, осташе само Суботица и Нови Сад (због Варадина у ком је била маџарска војска).

Платон је оставио Нови Сад, за који не беше наде да ће га Срби заузети, и дочекао је српску војску у Сомбору (јануара 1849), а оданде се је, с њом, повукао у Срем (априла 1849).

Кошут, у својим Мемоарима, беди Платона да је оних 6000 дуката дао српској војсци, која се тукла с Маџарима. Стари бунтовник можда и погађа шта би требало чинити с тим новцима, али Платон није имао одважности да тако уради!…

Патријарх Рајачић замерао је Платону, и Вршачком Владици Поповићу, што нису, одмах у почетку, оставили своје јепархије, него су остали под Маџарима до краја. Он их није признавао за јепископе. Владика Поповић је од туге и очајања умрьо у Фенеку, у лето 1849; Платон је боравио у Иригу, а по свршетку рата, у јесен 1849, сви су јепископи, заједно с Патријархом, одазвани у Беч. Ту је Платон предао државној каси оних 6000 дуката, што је од Кошута примио.

Патријарх је Платона тужио аустријској влади, као бунтовника и кошутовца, али се је Платон ласно оправдао са оних 6000 златних сведока!

И тако је Атанацковић остао владика; али га сада Патријарх никако не хте признати за владику бачкога, већ за будимскога. Дуго је трајала та распра на штету и срамоту православне цркве! Увиђавнији Срби знали су одмах да бечка влада не ће, Патријарху за љубав, поништити диплому на којој је потписан законити цар Фердинандо, али је Рајачић свој инат терао дотле докле нови цар, Фрања Јосиф, није распру прекинуо, и Платона одредио за владику у Нови Сад.

Док се та распра у Бечу водила, написао је Платон своју „Аналитику“, којом је доказивао да је правда на његовој страни. „Аналитику“ ову штампао је у Бечу, у 500 егземплара; али, пре него што би је пустио у свет, поднео ју је Патријарху, с једним штампаним писмом, у ком га моли да је проучи, и да писца о својој оцени и свом решењу извести, те му можда „пресече нужду обнародовати то његово дело“.

Патријарх, проучивши то дело, нађе да ваља „пресећи нужду“. Погодан је била да се сви егземплири пошљу Патријарху, па и рукопис Платонов. То се све учини. Два егземплара само од те књиге нису била на месту; један бејаше Платон послао у Будим, свом пријатељу Павлу Којићу, председнику Српске Матице; а други је добио неки Каноник, Од ове двојице је Платон искао на траг поклоњене егземпларе: и Којић му је свој вратио, а Каноник није. Тај егземплар сад је у српских рукама, и то је једини егземплар од „Аналитике“. Занимљив податак за нашу библиографију!

„Аналитика“ је сва спаљена, али од бачке јепархије опет не би било ништа, да није, најпосле, сам цар ту саблажњиву распру прекинуо.

Платон је дошао у Бачку тек при крају 1851. Био је, до душе, бачки владика, али је неслога између њега и Патријарха трајала и даље, и тек је легла у лето 1857. О томе ће се рећи која реч у животу Патријарха Рајачића.

Платон Атанацковић је, свега свога века, писао, састављао и преводио; с тога је број његових књига врло велики. Његове толике књиге сведочанство су његове велике вредноће, и великога заузимања за цркву и за народ, а као послови књижевни — нису на велику гласу.

Платон је дао на оснивање Правне Академије, у Новоме Саду, 40.000 форината.

У Сомбору је оставио задужбину „Платоновац“, у којој се, о његову трошку, уче и издржавају 9 ученика, а доцније биће их и више.

Новосадској Гимназији поклонио је своју штампарију.

На Алмашком гробљу, у Новом Саду, начинио је капелу, коју је лепо живописао.

Осем тога, чинио је многа друга добра, која сва сведоче да је свој народ волео, као што срећни син воли родитеља свога.

Платона Атанацковића списи, изворни или преведени, ово су:

1. Предложенија из Славенскија Граматики, у Будиму, 1814;
2. Педагогија и Методика, по Нимајеру, у Будиму, 1817;
3. Огледало човечности, прва свеска, у Бечу, 1823;
4. Поученије светитељскоје новопостављеному јереју на свитије дајемоје, у Будиму, 1831;
5. Годора Стратимировића биографија, у Будиму, 1835;
6. Атанацковића Платона јепископа Словце на дан посвећења, 12 септембра 1839, у Н. Саду, 1839;
7. Ободреније на подвиг катихетическаго наставленији со училиштаг, у Будиму, 1842;
8. Дијеталне Беседе, у Београду, 1845;
9. О расколницјех, у Будиму, 1845;
10. Повјест резиденције јепископа будимскога, а од части и овога самога, у Будиму, 1846;
11. Изјасненије, у Будиму, 1848.
12. Аналитика писма Његовим Блаженством Господином Патријархом Јосифом Рајачићем под 22 новембра 1849 јепископу Платону Атанацковићу посланога, у Бечу, 1850;
13. Писмо којим је спроведена „Аналитика“ Патријарху Рајичићу, у Бечу, 1850;
14. Платона, православнога јепископа пре будимскога, сад бачкога, опроштај с будимском и поздрав с бачком својом јепархијом, у Н. Саду, 1852;
15. Православнога восточнога вероисповеданија катихизис за више разреде у јепаргији бачкој, у Бечу, 1854;
16. Училишна и домаћа Библија, Стари Завет с изображенијама, у Бечу, 1857;
17. Училишна и домаћа Библија, Нови Завет; у Бечу, 1857;
18. Архијерејскоје поученије, во Вијени, 1857;
19. Сочиненија Соломонова и Сирахова, у Бечу, 1857;
20. Пророка и Цара Давида Псалтир, у Н. Саду, 1857;
21. Књиге Товита, Јудите, Естире, и Јова, у Н. Саду, 1858;
22. Толковање молитве Господње Оче наш! у Н. Саду 1860;
23. Апостоли и Јеванђелија с преводом српским, у Н. Саду 1860;
24. Старозаветни пророци, у Н. Саду, 1861;
25. Прилог родољубивих мисли, друго издање, у Н. Саду, 1864; а прво је 1856.
26. Недоступни вођа живота, превод с Немачког, у Н. Саду, 1865;
27. Повторни запев над азбуком, у Н. Саду, 1866;
28. Повторни запев над азбуком 2, у Н. Саду, 1866;
29. Церковноје пјеније;
30. Из Псалтира первоначалноје упражненије;
31. Мали Катихизис;
32. Средњи Kатихизис;
33. Кратка свештена историја;
34. Прва језикословна читанка;
35. Друга књига о језикословију;
36. Немачки Буквар;
37. Практично језикословије немачко;
38. Немачко-Српски и Српско-Немачки Речник;
39. Методика рачуна на памет;
40. Методика рачуна с цифрама;
41. Библичне приповетке.

Платон је умрьо 9 априла 1867, у Новоме Саду, по што је, као владика, сахранио свога јединога сина Васу, који је преминуо у својој 43 години.

Умирући, Платон је изговорио ове речи:

„Господе, Боже мој! благослови народ српски!“

А народ опет вели:

„Нека Бог прими и прослави владику, који је за живота мислио о народу своме“!

Атанацковић Богобоје родио се у Баји, 1826.

Крштено име било му је Тимотије, па се сам назвао Богобоје.

Бурне дане народнога покрета 1848 и 1849 Атанацковић је превео путујући по Италији, Швајцарској, Немачкој, Француској, и Енглеској.

По свршетку школа, постао је у месту свога рођења адвокат и општински саветник.

Од Атанацковића српска књижевност има ове списе:

1. Дарак Српкињи: новела, у две свеске: прва у Будиму, 1815, и друга у Суботици, 1846.
2. Пупољци: романи, новеле, приповетке, драме, и друге забавне ствари. Свеска прва, у Бечу, 1851, свеска друга, у Н. Саду, 1852.
3. Књиге за добре цељи. У Новом Саду, 1852.

После Милована Видаковића, Богоје Атанацковић је први који је романтичној књижевности у нас дао нови покрет и живот.

Атанацковић је умрьо 28 августа 1858, у Баји.

Био је човек необично љубазан и благ по нарави, а и као адвокат на врло добру гласу.

Допуна

Кад је Атанацковић био у шестом разреду гимназије у Баји, заљубио се био у девојку Маџарицу, и написао јој љубавно писмо. То писмо не оде девојци, него дође у руке оцу девојачком, који га однесе директору гимназије. Овај притегне Богобоја на одговор, али овом, у невољи, падне на ум спасовна мисао: дрско рекне директору, да то није ништа за прекор, јер је то писмо из једне његове приповетке, коју је писао по својој уобразиљи тек ради вежбања у писменим саставима!

Директор затражи приповетку да види, и да се увери: је ли истина што говори ђак?

И Богобоје за ноћ скрпи некакву приповетку, у којој отвори место и оном писму. Приповетку други дан преда директору, и избави се од казне, али се тим случајем упути у новелисте!

Ово је сам Атанацковић причао Ђорђу Поповићу потоњем уреднику Данице а Поповић мени.

Атанасије, Буковички Прота, родио се у селу Буковику, под Букуљом, а стари његови доселили су се из Херцеговине.¹

Атанасије је научио књигу у Буковику, код своје куће, од свога стрица Попа Јевтимија.

После тога, отишао је у Београд, те изучио абаџи̂ски занат. Том приликом, боравећи у Београду, Атанасије је научио говорити турски и грчки.

Међу тим, стриц његов, Поп Јевтимије, убије некога Турчина, па рођаци овога убијенога, на скоро убију и њега, из крвне освете.

Атанасије, тада, дође београдском владици, и запопи се; па оде у Буковик. Грчке владике, у Београду, волеле су Атанасија за то што је знао грчки, и баш за то је он, на скоро, и прота постао. Знајући грчки и турски, Прота Атанасије је, лакше него други попови, дознавао шта Турци говоре и смерају о Србима.

Пред што ће Дахије почети сећи кнезове по Србији, једнога дана дође Карађорђе у Буковик Проти Атанасију, и рекне му:

— Чича Прото, знаш ли ти да Турци мисле мене да убију?

— Знам, како да не знам, одговори прота.

— Па, коекуде, шта велиш?

— Велим ти, купи дружину, па се биј с Турцима! Јер, ако ћутиш, погинућеш; а ако устанеш, може Бог дати да буде што боље!…

Карађорђе оде.

На Св. Аранђела 1803, на свадби, код куће Стевана Томића, у Орашцу, Прота Атанасије заклео је на устанак прве заверенике.²

Тада је прота већ био стар човек. Кад је, доцније, у другој поли јануара 1804, букнуо устанак, Прота Атанасије је, опет у Орашцу, заклео прве устанике на осветнички бој за ослобођење отаџбине.

После је спремио свога сестрића Сараманду, давши му свога коња, оружје, и новаца, те се је тукао с Турцима.

Прота Атанасије умрьо је у Буковику, и сахрањен је с леве стране уз олтар цркве буковичке. Кад су Турци 1813, запалили дрвени кров на цркви, и он се сав доле срушио, онда је бела плоча на протину гробу сва испрскала, те од ње данас нема ни потрошка.

Године 1859, Кнез Милош дође у Аранђеловац, на Киселу Воду. Ту преда њ изиду буковички свештеници на подворење. Примивши их, старац упита начелника Живојина Јоксимовића, одакле су те попе?

– Из Буковика, Господару!

— У Буковику је, рече на то Кнез: — био Прота Атанасије, Бог да га прости! Он је нама својски помагао у почетку устанка на Турке!…

У Проте Атанасија био је рођени брат Арсеније, који је био отац Лазару Арсенијевићу, потоњему — Баталаци.

---

1. Први, који је из Херцеговине дошао, био је калуђер Пахомије. Он је довео четири сина, које је родио док је, као световни свештеник, живео у браку. То је било од прилике пре 200 година. Досада је, из те рође, свакад бивао макар по један свештеник у Буковику. ↩︎
2. Кнежевина Србија, стр. 216 и 217 и 251. ↩︎

Арсенијевић Владан, наставник и књижевник, родио се 22 јануара 1848 у селу Делиблату у Банату од оца Петра свештеника и матере Јулијане.

Гимназију је свршио у Новом Саду, а у Пешти, на университету, слушао је природне науке, спремајући се за апотекара.

Арсенијевић се рано јавио у српској књижевности. Њему је крштено име било Василије, а он је то име са̂м заменио именом Владан.

Године 1871—1875 био је наставник у варошкој реалци у Новом Саду, а кад се та школа укинула, онда је неко време био без службе.

Године 1876 постао је наставник учитељске школе у Карловцу, и ту је остао до смрти, која га покоси 14 новембра 1900.

Као наставник, Арсенијевић је у тој школи предавао природне науке. Из своје струке написао је више лепих чланака, и „Зоологију“, која се одликује чистим језиком српским. Радио је и на лепој књижевности српској. А од 1871 до 1874 издавао је у Новом Саду (с Пантом Поповићем) Глас Народа, лист за народне потребе.

Рођен у Банату, Арсенијевић је за млађих својих година говорио и писао источним говором; али у Горњем Карловцу, слушајући како прости Срби граничари управо везу беседећи говором јужним, замилова тај дијалекат, и за кратко време тако га је изучио, да после никад ни у школи нити у приватном животу није говорио говором источним.

Као тако добар зналац српскога језика, Арсенијевић је дао Даничићу много лепе грађе за Речник Југословенске Академије. После Даничићеве смрти сам је збирао грађу језичку и фолклористичку. Тај свој рад (око 50.000 српских речи) оставио је Српској Краљевској Академији, у Београду. Само ово доста је да се име његово свакад хвалом помене. Своју библиотеку (око 20 хиљада свезака) још за живота поклонио је: Српској Матици, Новосадској Гимназији, и Учитељској Српској Школи, у Карловцу.

Хвалу заслужује још и ово Владаново држање и рађење: Он је, уза свога управитеља, највише настојавао, да се младе Хрватице примају за ученице у српску учитељску школу, и то из два разлога:

1. Хрвати су усвојили српски народни језик за свој језик књижевни, па нека им се да прилика да га науче као и Срби добро и лепо говорити.
2. Политички јаз између Срба и Хрвата није природан, јер мржња међу браћом није никад природна, а Срби и Хрвати јесу у истини рођена браћа!

Нека му је лака црна земља, и нека му остане мио и светао спомен и међу Србима и међу Хрватима!

Арамбашић Станко родио се у Великом Селу, у округу београдском.¹

Станко је рано био изашао на леп глас међу својим сељацима, као добар домаћин, као кнез у свом селу.

У Кочину Крајину, Станко је служио у добровољцима, и ту се, у самом послу, познао с ратном вештином.

Мустај-Паша, дигнувши против Пазванџије и Србе, уз верне Турке, постави Станка Арамбашића за старешину свој српској војсци. Турској војсци пак дао је за старешину неког Тахира Балоту. Две ове војске: турска и српска, дођу у Јагодину, и ту ударе на Тосуна, вођу Пазванџиних Турака, који се био затворио у џамију. Турци, војници Балотини, желели су да надбије Тосун, а Срби су истински били ради да надбију царскога одметника. И, после доста муке, Тосун буде побеђен, и побегне у Видин. То је било у Петров Пост једне године, а у Белу Недељу, друге године, Пазванџија се дигне на ново и, преко планине, продре у Пожаревац.

Мустај-Паша позове опет Станка, и друге Србе, на Годомин, испод Смедерева. Станко поручи Карађорђу да похита час пре на Годомин. Али Карађорђу баш тада беше умрьо један син, те он да сваје оружје и коња свом куму Јовану из Тополе, и пошље га Станку, место себе. Станко опет пошаље Карађорђу човека: да дође на сваки начин, а жалост да тури на страну!

На таку поруку, Карађорђе узме неколико момчади, и с њима сиђе у село Липе, на Морави. Дотле су се војске већ биле судариле, и царевци су били растерали бунтовнике Турке Пазванџине.

Пре боја, Мустај-Пашин син био је обрекао Србима по дукат за сваку турску бунтовничку главу. Станко Арамбашић, заузевши пожаревачке винограде, дочека Пазванџине Турке, и одсече равно 70 глава. Мустај-Пашићу није било мило кад је видео толике главе својих једновераца, али је ипак платио за њих равно 70 дуката!

У селу Липама Карађорђе сретне 5—6 Турака, и упита их да ли нису Јаничари? Они одговоре нешто преко. Реч на реч, док дође до пушака, те два Турчина падну мртва. Карађорђе им одсече главе, однесе Станку и Балоти, и каже им шта је било.

Али кад дођу у Смедерево, дигну се рођаци и суседи изгинулих Турака Балоти на тужбу:

— Аман, за Бога! Црни Ђорђе поби нам Турке на правди!

Балета зовне Ђорђа, и упита:

— За што, море, поби мирне Турке Смедеревце?

– Ја сам их питао ко су? Они се не хтеше казати. Ту се посвађасмо: они први тргоше пушке; али срећа би на мојој страни, и они падоше. Тако је било!

— Е, па убио, убио; рече Балота Турцима: — није човек знао ко су, а нису хтели да се кажу, па убио…

Тако се сврши суд.

Балота оде у Београд, Ђорђе у Тополу, а Станко остаде у Смедереву, код своје куће.

После неког времена, једне ноћи делије увребају Станка у кући некога Грује, у Циганској Мали, и припуцају на њега кроз прозор. Хитар на одбрану, Станко успе те смлати једнога делију, али и сам падне, и одмах издахне. С њим погине и један од његових момака. Њихова телеса узму делије и баце у један Језавин вир, где и освану. Сутра дан ту их обојицу Срби сахранили у Годмину. До скора је, ниже садашњег навоза, била једна крушка, која се звала Станкова Крушка.

Станко је био средњега раста, црномањаст, врло леп на очи, и велики јунак.

Он је један од оних синова мајке Србије који су први пали за слободу отаџбине…

---

1. Вук (Даница, 1829, 6—8) каже да је овај Станко био родом из села Колара, у Левчу; а Јокић вели да је из Велика Села, у округу београдском. Толико је јасно да је седео у Смедереву. ↩︎

Анђелковић Јован, ђенерал, рођен је у Београду 19 јула 1840, а преминуо је у Пилзену у Аустрији 14. августа 1885.

Анђелковић је свршио у Београду основну школу, четири разреда гимназије, и петогодишњи течај војне Академије, а провео је три месеца и у Петрограду.

Поред свог матерњег језика, знао је немачки и француски, а разумевао је и руски.

• Године 1860, августа 19, постао је ђенералштабни потпоручник;
• Године 1862, јула 30, поручник;
• Године 1866, јануара 1, капетан друге класе;
• Године 1870, јануара 1, капетан прве класе;
• Године 1873, јануара 1, постао је мајор;
• Године 1876, марта 10, потпуковник;
• Године 1879, августа 10, пуковник;
• Године 1885, августа 10, ђенерал.

Године 1862, за бомбардања вароши Београда, био је ађутанат команданту десног крила одбране Београда.

Године 1872 био је ађутанат Њ. Св. Кнеза Милана.

Године 1876, у првом рату против Турака, био је шеф штаба Јужноморавске војске до краја месеца јула; а од месеца септембра до маја 1877 био је шеф Дринског кора.

Године 1876 био је у битци на Мранору 20 јуна, и у препаду на Мрамору 23 јула.

У другом рату, године 1877, био је начелник оперативне канцеларије у Врховној команди до 7 јануара 1878.

Године 1879 вршио је дужност управника војне Академије.

Године 1885 послан је био у Аустрију на војне маневре, и тада, у месту Пилзену, 14 августа, премину на пречац.

Тело његово опевао је православни руски свештеник у присуству Њ. В. Цара Фрање Јосифа, Бугарског Кнеза, и виших официра аустријских, па је одонуда пренесено овамо и у Београдском гробљу сарањено.

Анђелковић је имао ова одличија:

• Белог орла четвртог реда;
• Таковски крст с мачевима трећег реда;
• Златну медаљу за ревносну службу;
• Споменицу за рат 1876, 1877, 1878;
• Турски орден меџидије трећег реда;
• Црногорски орден Данила Првог, за независност Црне Горе, и
• Румунски орден звезду трећег реда.

Анђелић Стеван, прота и добротвор, родио се у Срем. Карловцима, 30 марта 1825, од оца Павла и матере Ане. Он је рођени брат Патријарку Герману Анђелићу.

Отац његов парох Павле Анђелић умро је као млад човек, у 40 години свога живота. После њега попадија његова са децом својом живела је у великој сиромаштини. Тек на крају живота свога имала је утеху видевши синове своје — једнога као архимандрита а другога као одличнога свештеника.

Стеван Анђелић постао је 1845 учитељ прво у Земуну а за тим у Ст. Бановцима.

Године 1849 постане ђакон у Карловцима, а за тим помоћник проте Карловачког у Саборној цркви.

Године 1852 послат је на упражњену парохију у село Лаћарак близу Митровице, где је после и као парох пуних 14 година провео. За жену је имао кћер професора карловачке гимназије Василија Лукића, с којом је родио само једну кћер, која је још као ђаче у Митровици преминула.

Године 1864 премештен је као парох у Митровицу, где је остао у том чину до саме своје смрти.

Кад је Патријарак Герман примио управу патријаршеског спахилука Даља, поверио је исту свом брату свештенику Стевану, где је он остао и управљао пуних шест година до смрти Германове.

После смрти Патријарка Германа, свештеник Стеван Анђелић живео је у Митровици, у својој кући, где је и преминуо 1892, и сахрањен је у општем гробљу, где му почива мајка Ана, супруга, и јединица кћи — сви у једној костурници, коју обележава леп мраморни споменик с крстом.

Патријарак Ђорђе Бранковић, уважавајући родољубива дела, која је учинио свештеник Стеван, после смрти свога брата Германа, даровао му је чин протојерејски и, с одобрењем синода, дао му крст који може као одликовање носити на прсима.

После смрти пак Патријарка Германа, свештеник Стеван Анђелић, по гласу заједничке опоруке, подигао је:

1. Зграду за Српску Гимназију у Карловцима, у вредности од 170.000 форината. — На челу те лепе зграде пише ово: „Браћа Анђелићи Српском Народу.“ — Поред тога положио је и 10.000 форината за сва времена, као фонд за оправке на тој згради, које би кад биле потребне.
2. Оставио је 5.000 форината, да се каматом од те суме набављају потребни апарати, и друга учила за предавање природних, природописних, и математичких наука.
3. Оставио је 20.000 форината српској православној црквеној општини у Митровици, под неким обвезама, које је означио.

Ето то су главна добра која браћа Анђелићи Патријарак Герман и Прота Стеван учинише свом Народу.

Слава њиховим светлим именима!

Анђелић Герман Патријарак Српски, родио се у Сремским Карловцима 29 августа 1822 од оца Павла и матере Ане. Отац му је био свештеник у Карловачкој саборној цркви, где је, као парох, и преминуо. Парох Павле имао је троје деце: Глишу, потоњега Германа, Стевана, и једну кћер по имену Кату, која је била удата у Шид за свештеника Ст. Новаковића.

Син Глиша, свршивши гимназију и богословију, у месту свога рођења, учио је Философију и правне науке у Пешти и у Шарошпатаку. Године 1845 положио је адвокатски испит, и стао у праксу код свога ујака Павла Шероглића, знатнога адвоката војне крајине, у Петроварадину. Овај посао остави 1848, и 20 маја прими у мру Гргетегу калуђерски чин. Одмах иза тога, као ђакона пошаље га Патријарак Јосио Рајачић у Тријест, за учитеља у онамошњу српску школу, где је две године провео. После се врати у Карловце, и године 1853 постао је архиђакон и бележник архидијецезалне консисторије. Четири године био је професор богословије, и с особитом вољом предавао је Богословље Пастирско. Године 1858 постао је синђел; 1861 протосинђел; а 1864 архимандрит, и добио је манастир Гргетег у управу, пошто је пре тога, неко време, управљао Светосавским манастиром Ковеждином.

После смрти владике Платона Атанацковића, постави га Патријарк Самуило Маширевић за мандатора Бачке јепископије у Новом Саду, а године 1874 посвећен је за јепископа Бачког.

Још као архимандрит, добио је орден Гвоздене круне трећег реда, а као Патријарак носио је Гвоздену круну првог реда, и српског Св. Саву првога реда.

Кад је патријарак Прокопије Ивачковић дошао у мир, Анђелић је постао администратор Митрополије, а јануара 10, године 1882, инсталиран је као Српски Патријарак у Карловцима.

Године 1888 славио је четрдесету годину својега живота у калуђерству.

Као професор и наставник, био је увек вредан и марљив; пазио је своје ученике а предмет је обрађивао са доста н воље и снаге.

Као свештеник, особито у раније време, одликовао се јаким заузимањем за све што је црквено, и чим се увећава црквено благочиније и красота православља.

Као правник, био је веома уважен за своје бистре погледе и зрело суђење у предметима правним; а као бележник и референат јепархијске консисторије није још стекао себи равна!

Цркву је волео, школу и просвету надгледао, и народ је свој, са свима његовим особинама, подпуно познавао; ђаке и сиротињу у опште штедро је помагао: за њега се слободно може рећи да се је свога живота веома трудио да чини дела милости телесне.

Књиге никакве није написао, а писао је много, и вешт читалац може опазити у листу Беседи у Новом Саду многа поучан чланак, који је писао бачки владика Герман.

У дружењу с људма био је пријатан и приступачан. Нарави је био врло нагле, што му је много удило; околину око себе имао је врло разнобојну, те пошто је био гибак, околина је на њега кад кад штетно утицала. С тога је Патријарак Герман делима својима, кад и кад, неким људима чудан изгледао.

Један његов пријатељ још из младости рекао је о њему:

— Право кажу људи, да прилике човека мењају: у Владици Герману ја никад нисам могао видети онога Гргетешког Германа; као што данас у Патријарку Анђелићу нема ни трага од онога што је био док је Архиђакон био! Бадава, људи се веома мењају, и време многога предругојачи!…

Ја бих пак рекао овако: Герман је школовањем и радом до калуђерства био правник, легист, дакле консервативац, а његови сувременици, нарочито световњаци, били су за реформе, које су и православну цркву и манастире с њиховим имањима, могао поставити на са свим друге темеље. Герман се од такога рада бојао и за православну веру и за српску народност. За то му се и одупирао свом снагом своје крепке воље; а како је, као човек јектичав, често у своје отпоре уносио и ону жучност коју болест човеку даје; то је излазило врло често да се је јављао тиран онде где је био само мученик!!

За млађих година сви су га пазили: први људи били су ради да су с њим другови и пријатељи. У последње време пак готово сви били су га оставили. Међу тим се он осећао са свим миран у својој души…

Умрьо је 26 новембра 1888, и сахрањен је у Карловачкој саборној цркви на средини, ниже амвона, у гробници, која је за њега сазидана.

На погребу његову говорио је владика Теофан Живковић, његов од детинства друг. Говорио је тако да таке беседе није чула Карловачка црква ни дотле ни после тога!

Герман је за живота учинио ова већа добра:

1. Дао је 30.000 форината да се оснује фонд за пенсије професора карловачке гимназије;
2. 20.000 оставио је пенсионом фонду свештеника карловачке архидијецезе.

Даље његово доброчинство довршио је брат му Стеван, о ком сад иде реч.

Андрејевић Светозар, просветни добротвор, син Николе Андрејевића родом из Бруснице, а синовац Арсе Андрејевића, погинулога у Крагујевцу 1842, у Вучићевој буни, родио се у Пожаревцу 1839 године.

На скоро се је Никола из Пожаревца вратио у Крагујевац, где је Светозар изучио основну школу, а у Београду је свршио четири разреда гимназије, после чега је отишао у војску, те одслужио две године. После тога отишао је у Стргаре, где је неко време служио при барутним магацинима.

Из Стргара прешао је у Горњи Милановац, где је адвоцирао, као приватни правобранилац, и надгледао имање које је отац његов имао у Брусници. Неко време је у Милановцу био и председник општински. А кад му отац умре, он дође у Крагујевац, где је радио на економији, и неко је време механисао.

Био је то добар човек, и чинио је у невољи сваком, ко му се обратио, а то је и могао, јер је био доброга стања по наследству од оца и од брата Андре Андрејевића, а није имао никога свог да издржава.

Оженио се је пред смрт на две до три године.

Андрејевић је по сведочанству црквене власти умро на пречац 23 марта пре подне 1900.

Пре смрти је Крагујевачком певачком друштву „Шумадији“ поклонио дивну заставу, која вреди на 1000 динара.

Доцније је учинио распоред са својим имањем, као што се може видети из Тестамента, који одмах за овим врстама долази.

Тестаменат

Дан смрти је неизбежан а и неизвесан па с тога и чиним следећи овај распоред после моје смрти са целим мојим имањем, кога сам ја сопственик и једини наследник и по решењу старатељског судије крагујевачког првостепеног суда од 28 октобра 95 год. Бр 25544, списка бр. 5475.

1. Све моје пољско имање које постоји у атару ове општине до „Илине воде“ остављам свима овдашњим основним грађанским школама на вечито уживање; но тако да приступ уживања буде слободан и осталом грађанству ове вароши, и да га нико не може задужити ни продати, а приход што буде доносило ово имање трошиће се на улепшавање овог имања за уживање, и на одржање чесме, коју сам на истом имању подигао, а са истом имовином руковаће онај исти одбор, који рукује и са пок. Милована Гушића задужбином. — На случај ако би се ово имање одузело експропријацијом, онда сав добивени новац од овог имања употребиће се на оснивање дома сиротне и напуштене деце ове вароши; а ако дотле буде заснован овакав Фонд, онда ће се унети сав новац у тај Фонд, под именом добротвора Андреје и Светозара браће Андрејевићи из Крагујевца.
2. Кућу моју са плацем постојећу у Паштрмској улици, и три дућана, са горњим бојем постојећа у чаршији на горњој пијаци, остављам на уживање мојој жени Милеви до њене смрти или преудаје, а после њене смрти иди преудаје, остављам на оснивање дома у овд. вароши за сиротну и напуштену децу ове вароши, са којим ће руковати исти одбор, који рукује и са задужбином пок. Мил. Гушића, у споразуму са општинским одбором, и то тако, да се приход не капиталише, но да се употребљује одмах на издржавање сиротне и напуштене деце, па од тога прихода ма колико се деце издржавати могло. Овај Фонд основаће ће се под именом задужбине Андреје и Светозара браће Андрејевића из Крагујевца.
3. Ово имање, које на ову цељ завештавам и са којим ће руковати одбор споменути у тачци 2. ако нађу за корисније, могу исто имање и продати, но таква продаја мора бити на јавној лицитацији, и добивени новац употребити на цељ намењену.
4. Мојим сестрама Драги и Катарини остављам моја примања од г. Јове Атанацковића, пензионара и пок. Јевте Милошевића, бив. кафеџ. овд. које износи у суми до сада до преко седамнаест хиљада динара, и која се находе па извршењу код овд. начелства, па у колико се од њих наплати да поделе по пола.
5. Сву покретност моју у колико је још имао будем и која заостане после моје смрти то остављам мојој жени Милеви у сопственост. Остала примања моја, ако их и у колико имао будем после моје смрти, то остављам мојој жени Милеви, да их она може наплатити и употребити на поболшање њеног уживања, на трошкове око моје саране и подушја, на оправке грађевина, а у тој цељи остављам јој акције и лозове, ако би какве после моје смрти заостале, но с тим, да дужна буде да плати дуг Управи фондова у колико остане неисплаћен на дућану купљеном од Јевте опанчара, и да буде дужна уписати мене и мог пок. брата Андреју за добротворе завода за глувонему децу, и за добротвора Фонда овдашње гимназије, а са сумом од по пет стотина динара.
6. На ову цељ споменуту у тачци 5. остављам мојој жени Милеви, ако би после моје смрти остало и ма какво непокретно имање, које овим тестаментом није обухваћено.
7. Библиотеку мога пок. брата Андреје, ако је ја за живота не бих предао, то ће моја жена Милева бити дужна да је преда библиотеци В. Школе у Београду за технички одсек.

Искључујем сваку радњу судску по делу мога тестамента, и неодобравам да се моја маса образује, и као таква, да се налази на расправи код суда, сем што ће суд решењем својим овај мој тестамент огласити за снажан.

Тестаменат овај који чиним при чистој савести и чистом разуму, написао сам сам својеручно и себе подписао.

2 марта 1900 год. — у Крагујевцу.

— Завешталац Светозар Андрејевић, тргов. овд.

Подписујемо овај тестаменат као сведоци и били смо сва три скупа и заједно при писању истог.

2 марта 1900 г. —у Крагујевцу.

— Коста С. Симић, адвокат овд.
— Мих. Илић, проф.
— Мих. Јовановић, кројач.

Да је овај препис веран своме оригиналу који се налази у актима масе пок. Светозара Андрејевића, бив. овд. трговца, неспорни судија крагујевачког првостепеног суда тврди по наплати таксе.

Бр. 9753. 27 марта 1900 год. — у Крагујевцу.

— Неоспорни судија Милен Стефановић с. р.

⁂

По жељи покојног Андрејевића, његова удовица Милева упасала га је за добротвора Гимназије Крагујевачке, уложивши на то име 600 динара; за добротвора Дома за глуво-неме са 400 динара; за добротвора Више Женске Школе у Крагујевцу са 100 динара, и најпосле је Гимназији поклонила велике слике у богатим рамовима свог пок. мужа. А библиотеку пок. Светозара и брата му Андре Андрејевића предала је Великој Школи у Београду. Хвала им обома!

Андрејевић Арса, члан државног савета, родио се око године 1790 у селу Брњици у нахији сеничкој. Године 1809, кад је оно Карађорђе с војском одступио од Новог Пазара, онда је и Арсин отац Андреја, са својом породицом, оставио Брњицу, прешао у Србију, и настанио се у Брусници.

Андрејин син Арса знао је читати и писати, али се не зна где је књигу учио.

Арсу, као младића вредна и окретна, узме Кнез Милош у своју службу, те му је у рату био кувар, и иначе момак врло поуздан.

Једном, разбивши непријатеља, Кнез опази да Турци, бежећи испред Срба, воде на коњу и једну жену Српкињу. Кнез обећа новчану награду оному ко ту Српкињу отме од Турака. Арса, находећи се на брзој бедевији, одмах одлети у Турке, растера их, уграби Српкињу, и доведе је Кнезу, али новчане награде не хтеде примити, пошто је, говорио је он, само своју дужност испунио. После тога случаја Кнез га још више заволи, и држао га је увек уза се.

По документима, који се чувају у потомака, Арса је у низу година добијао од Кнеза разне службе с интересним назвањима. Тако:

Дана 23. 1. 1827. постављен: надзиратељем свију мојих недвижимих добара у Крагујевцу: конака, мутвака, подрума и пољских добара и вообшче свог мог недвижимог добра кога нибуд имена (То речи Кнежеве).

Дана 6. 2. 1830. постављен је постељником, отмено достоинство при личности Нашој у знак примерне привржености и толикогодишње услуге и способности, које су придобиле совршено Наше књажеско благоволеније.

Дана 14. 2. 1835. постављен домостроитељем, вручавајући Вам све домостроитељство Моје по целој обширности његовој.

Дана 16. 2. 1885. указом постављен надворним совјетником.

Дана 21. 5. 1885. у друштву с Вулом Глигоријевићем одређен за писара кордонског на Дрини и издато му наставленије.

Дана 20. 1. 1836. издато му објавленије но ком ће, као домостроитељ, примати из хазне народне годишњу плату осам стотина талира.

Дана 3. 7 1836. постављен командантом Наше средоточне војне команде, у чину полковника.

Дана 8. 11. 1836. спроводи му се орден нишан ифтихар, који му је Кнез израдио у „премилостивог цара нашег Султана Махмуда Другог.“

Дана 20. 3. 1839. постављен Нашим ађутантом.

Дана 7. 7. 1839. поставља га намесничество књажеског достоинства декретем надзиратељем добара књажеских и економом дворским.

Дана 1. 6. 1841. поставља га Кнез Михаило членом Совјета Књажества Србског.

Године 1842, друге поле месеца августа, Кнез Михаило, идући против бунтовника Вучића, који је са својом војском био на Метином Брду, улогори се око Дивљега Поља одовуд Крагујевца. Штаб Кнежеве војске био је код петровачке механе. Кнез није имао топова а Вучић је био заузео крагујевачки гарнизон са свим ондашњим топовима. Уз Кнеза Михаила, поред других саветника, био је Арса Андрејевић.

Хтело се преговарати с бунтовницима, и Арса Андрејевић са два пратиоца пође ка Вучићу носећи му Кнежеву поруку.

Пришавши к реци Лепеници близу оне мале ћуприје која води ка старој цркви, Арса наиђе на бунтовничку стражу, и ту га Татар-Богдан, старешина те страже, убије из пиштоља.

Главу Арсину кажу да је одсекао Панта из Вињишта, и однео у бунтовнички логор, а тело је укопано код крагујевачке цркве.

О смрти Арсиној сам је Богдан Антонију Шокорцу, председнику књажевачког окружног суда, казао ово:

„Ја сам се Арсом био побратим, и волео сви га као брата; али је Вучић био дигао буну на Кнеза Михаила, и ја сам био с Вучићем а Арса с Кнезом. Арса је хтео да уђе у наш логор, а ја сам имао заповест да у логор не пуштам никога. Зато му викнем да стане. Он не хте. Ја помислим да у буни добија онај чија пушка прва пукне, па потегох и убих га на место а, право да кажем, и сада ми га је жао!“…

После тога, глава је Арсина нађена у касарни у једној фуруни, и Арсина жена Смиљана саранила ју је код тела.

Арса је по уверавању његових сувременика био човек благе нарави. Кнез Милош га је веома пазио и готово га никад није пуштао од себе. Једном, лицем на Божић, добивши од Кнеза допуштење, Арса се журио својој кући на ручак. На ћуприји испод конака сретнувши официра Живка Давидовића, он се радосно похвали:

— Ех; синовче! пусти ме Господар да данас ручам код своје куће, баш му хвала!

Још док је он то говорио, дотрчи за њим кападахија вичући:

— Господар’ Арсо, вратите се; зове вас Господар!

— Еј весела моја џого! (Тако је шаљиво звао своју жену) и данас ћеш опет да ручаш без мене!

Људи из онога доба хвале Арсу да је свој утицај на Кнеза свакад употребљавао на добро. Тиме је доказивао да је прави пријатељ Господару. Хвала му за то!

Бог да га прости!